Miomir Petrović (1. 3. 1972, Beograd) diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Odseku za dramaturgiju, a magistrirao na Odseku za teatrologiju. Radio je kao dramaturg u pozorištu Atelje 212 u Beogradu, dramaturg i zamenik direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu i portparol Narodnog pozorišta. Piše drame i prozu. Drame: Vagabund u gradskom vrtu (1995), Argivski incident (1996), Demijurg (koautor S. Lazarevic, 1997), Appendix (Beograd 1997), Copor (1998), Appendix (Centar lepih umetnosti Gvarnerijus, 2003), Romani: Sakaćenje romana (Prosveta 1997), Pankration (BIGZ 1998), Samomučitelj (Prosveta 2000), Persijsko ogledalo (Geopoetika 2001), Arhipelag (Geopoetika 2003). Teatrologija: Oslobođenje drame (Zadužbina Andrejević 2000). Dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za stvaralaštvo mladih (Skupština grada Beograda, 1996) za knjigu drama Argivski incident. Celokupna dela Miomira Petrovića predstavljena su na sajtu www.icps-infinity.com/miomir.
1
Kako sam neopaženo uspeo da se liftom popnem na osmi sprat njene zgrade i da s mnogo manje muke nego što sam u prvi mah očekivao izvučem to beživotno telo, prilično nespretno umotano u dve plastične kese za smeće, prvo iz kabine lifta a potom uz jedanaest stepenika koliko je još trebalo prevaliti do samog potkrovlja, ni dan-danas mi nije jasno. Pri tome mislim na one potpuno imbecilne situacije, kao skrojene po Marfijevom zakonu, koje sam uzeo u obzir anticipirajući čitavu operaciju: maturantska alkoholijada na trećem spratu posle koje grupa razularenih tinejdžera ulazi u lift i zatiče me s kesom iz koje viri bujna ženska kosa, dosadni komšija izvodi debelo pseto u ponoćnu šetnju s mokrenjem (all inclusive), a ono pak odmah stane da njuška miris sveže preminule, naduvani debil s drugog koji mi nudi džokavac u zamenu za još uvek toplo telo s kojim bi se zabavio... i slično. Ipak, sve je teklo kao po loju. Ukoliko izostavim činjenicu da sam na jedvite jade otvorio prtljažnik skoro iščupavši bravicu iz zarđale šasije i, ono što je predstavljalo najtežu etapu, borbu s dve spojene crne kese, rvanje na ulazu u Katarininu zgradu koje je nekoliko prolaznika zapazilo ipak ne posežući za analitičkim procesom, već se zadovoljavajući opsenom očiju koje misle da vide – niko nije reagovao. Uostalom, kao psiholog dobro znam da su ljudi skloni samoobmani. Kao u onom lošem vicu u kome muž, provaljen u strastvenom zagrljaju s obnaženom ljubavnicom, pridikuje ženi: ...Zar više veruješ sopstvenim očima nego mojim rečima!?
Desnim ramenom sam odgurnuo vrata terase na krovu Lomine 63, udvostručio napore kako bih Katarinino telo prebacio preko masivnog betonskog praga i našao se pod otvorenim nebom. Noć je bila topla, suva, lenji povetarac je ljuljuškao veš koji je neko obesio na mrežu plastičnih gajtana. Na nebu su treperile jasne, krupne, neverovatno krupne zvezde. Pogledavši u zajedničko dvorište tri različita ulaza mogao sam donekle odahnuti. U tesnom prostoru u koji se ulazilo samo iz Lomine 63 nije bilo nikakvog krupnog otpada na koji bi se beživotno telo sručilo bučnije nego inače. Zatim sam nežno, kao da skidam klizavu svilenu spavaćicu s njenog tela, svukao prvo jednu pa potom drugu kesu, pri čemu se njena gusta kosa lagano rasula i prekrila joj lice, cipelom odgurnuo kese iza sebe i naslonio je na betonsku ogradu terase. Potom sam čučnuo – i to je zaista moralo izgledati užasno groteskno – blago raširio njene noge, gurnuo glavu između njih kako bih telu obezbedio što tačniju statiku, uhvatio je za butine u farmerkama i metodično polako, gotovo oprezno (kako se ne bih ušinuo, posle čega više nikome ne bih mogao da objasnim šta ukočen radim između nogu mrtve žene na krovu Lomine 63 usred mrkle noći!) podizao teret sve dok gornji deo njenog tela nije poleteo ka ambisu. Onda sam, dobro proračunavši predstojeći pokret, naglo promenio uporišnu tačku s unutrašnje strane njenih butina na kolena i, kako me ne bi povukla sa sobom, odgurnuo joj noge. Pri padu, štikla desne cipele me je zakačila po temenu, ali udarac je bio lak, više me je okrznula nego udarila i onda je nepovratno poletela ka dnu. Nisam ni stigao da se potpuno ispravim i pogledom otpratim sunovrat. Čim sam šakama stegao okrunjenu, loše malterisanu polituru ograde želeći da odgledam sunovrat, začuo se tup, rasplinut udarac, mnogo manje rezak no što sam očekivao. Sam pad je protekao mnogo brže nego što sam zamišljao. Neopterećeno mišićnim tonusom, meso je pri dodiru s betonom proizvelo više pljesak nego tresak. Kako je dole, u samom dvorištu-svetlarniku vladao mnogo gušći mrak, jedva sam uspevao da vidim pentagram koji je njeno nepokretno telo formiralo pri dodiru s betonom. Začudo, ležala je na grudima.
Kako bih sagledao na kakav je prijem udarac naišao kod komšiluka, a i kako mi nervozne ruke ne bi ostale besposlene, podigao sam obe kese s terase i stao da ih smireno, poput garde koja na sahrani pakuje zastavu tek ukopanog generala dok počasni plotun još odjekuje memorijalnim prostorom, savijam u pravilan oblik. Završio sam posao mirno, bez nervoze. Ništa se nije dogodilo. Kako na dvorište-svetlarnik gledaju kuhinjski prozori okolnih zgrada, i kako je ponoć odavno prošla, iako su skoro svi prozori bili otvoreni usled tople noći, apsolutno niko nije provirio da bi otkrio izvor nenadanog, priznajem, prilično prigušenog udarca. Potom sam, kako se popularno kaže, napustio mesto zločina. Mogao sam otići polako i bez buke. Kliznuo sam, ovog puta u fizičkom smislu rasterećen, niz stepenice i uskoro se našao na ulici u prolećnoj noći. Tihoj ulici čudno tople večeri, paperjasto vejanje tame po ramenima, iskrivljene metalne kapije i malter što sipi sa starih fasada, mačka koja je cijuknula iz polupanog podrumskog prozora, pa, kada sam je oslovio, došla da očeše leđa o moje noge još uvek me nepoverljivo gledajući. Potom je sevnula fluorescentnim pogledom. Onda, blagi lahor koji se probio kroz krošnje u okolnim dvorištima, i ništa. Tek nagoveštaj, neko tanano osećanje sopstvenog prisustva u prostoru.
Marko Terzić, psiholog iz Beograda, zaposlen u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, rešio se tela prostitutke Katarine Cvijić, takođe iz Beograda.
I svi će pomisliti da se desilo još jedno samoubistvo, ne tako neuobičajeno za Beograd devedesetih.
