Melinda i Dragoman

01.01.00

Dnevnik
17.12.2002.

INTERVJU: ARPAD VICKO, KNJIŽEVNI PREVODILAC
Pisana reč je memorija civilizacije
Više se i ne sećamo kada je u Vojvodini-sjajnom primeru multikulturalnosti!-poslednji putprevedena jedna knjiga vojvođanskog Mađara na srpski jezik, kaže naš sagovornik

Udruženje književnih prevodilaca Srbije ovih dana je najviše svoje priznanje za prevod proze-nagradu ?Miloš N. Đurić? dodelilo Arpadu Vicku iz Novog Sada, za prevod sa mađarskog na srpski romana Đerđa Konrada ?Melinda i Dragoman? (?Stubovi kulture?, Beograd, 2002.). Vicko sa mađarskog prevodi poeziju, prozu, dramu, esejistiku i naučnu literaturu:od polovine osamdesetih do danas, objavio je 35 samostalnih knjiga prevoda(između ostalih, Ištvana Erešija, Ota Tolnaija, Lasla Vegela, Andora Silađija, Ištvana Erkenja).
Arpad Vicko radi kao urednik kulturnih i literarnih emisija programa Radio Novog Sada na mađarskom jeziku. Član je Društva književnika Vojvodine, Mađarskog saveza pisaca, Srpskog PEN centra i član-osnivač Asocijacije srednjoevropskih književnih prevodilaca. Mađarska akademija nauka takođe ga je nagradila za prevodilački rad.

Tajanstvena romaneskna partitura

Roman Đerđa Konrada ?Melinda i Dragoman?, drugi je tom tetralogije poznatog i ovde veoma popularnog mađarskog književnika. Da li ćete prevesti i preostala dva toma?Melindi i Dragomanu prethodila je Vrtna zabava, oba romana objavila je izdavačka kuća Stubovi kulture. Preostale dve knjige ove tetralogije Kameni sat i Ostavština stoje postrani na mom pisaćem stolu i čekaju priliku. Izdavač, koji uvek ima najpouzdaniji osećaj za ?tajming?, javiće mi kad će ta prilika biti na pomolu. Ova tetralogija je već inače prevedena na nemački, engleski, holandski jezik. Reč je o pozamašnom delu, na ukupno 1400 stranica. Reč je o jednom ne-romanesknom porodičnom romanu koji nudi obilje svetova, pobočne grane te familije pružile su svoje pipke u najrazličitije delatnosti i ludosti. Ali to je pomalo i autobiografski roman o razaznavanju sveta i pojava. Roman je za Konrada najpunija forma i u njoj može, a to ga čini mi se najviše i zanima, da rasteže granice prvog lica jednine. Diskurs nije klasično linearan, nego ? rekao bih ? oscilativan. Otvoren sistem koji može da potraje sve dok je autor živ. Mnoštvo se figura i životnih ciklusa nadovezuju jedni na druge, romaneskni junaci iz rečenice u rečenicu mogu da ostare i po četrdeset godina i da se potom, ponovo podmlađeni, vrate na vrtešku. Junaci se kreću po jednoj tek postupno čitljivoj, tajnoj partituri, tako da i u romanu doživljavamo ono što doživljavamo u životu: ne znamo šta će biti. Jer moguće je i ovo, i ono. Nije luk model ove romaneskne konstrukcije, nego raskrsnica. Konrad odbija da bude iznad svojih junaka, odbija da stvori koncept koji će da projektuje sudbinu njegovih figura.
Vi ste, sem pomenutih, na srpski preveli još devet Konradovih knjiga, što govori o dugoročnoj zainteresovanosti za njegovu literaturu. Čime vas je ovaj pisac osvojio?
Ne bih to mogao precizno da kažem. Čim sam počeo, negde u jesen 1986. da prevodim njegov roman Gubitnik, znao sam da je to ?moj? autor. A kasnije sam ga i lično upoznao, i to prijateljstvo traje evo već dvadeset i tri godine.

Ugrožena kultura prevođenja

Možete li da nam uporedite prisustvo savremene mađarske književnosti na ovdašnjem književnom tržištu i obrnuto - koliko su savremeni jugoslovenski pisci poznati u Mađarskoj?
U Srbiji, izuzev jednog ili dva kraća perioda, kultura prevođenja bila je na prilično visokom nivou, postojao je temeljni princip da se najvažnija dela svetske književnosti moraju prevesti na srpski jezik, pa su tako kontinuirano prevođena i najvažnija dela iz mađarske književnosti. Ova praksa je grubo zanemarena od početka devedesetih, kada je ?nacionalno pitanje? ? a na ovim prostorima ono je oduvek bilo najteže - postalo jedino priznato i jedino važeće merilo svih drugih pitanja i pojava. Prevodi se sve manje objavljuju, ne samo sa mađarskog, nego i sa tzv. velikih, ili svetskih jezika.
Poslednjih dvadeset godina, prema podacima kojima raspolažem, na srpskom jeziku objavljena su dela petnaestak mađarskih autora u pedesetak knjiga.
Najzastupljeniji je Bela Hamvaš (zahvaljujući misionarski shvaćenom poduhvatu prevodioca Save Babića, Hamvaš je u Srbiji proizveden u kultnog pisca) sa 25 knjiga, zatim slede dela Đerđa Konrada sa jedanaest naslova, Lasla Vegela sa osam, a po dve knjige su na srpskom imali u ovom periodu Ištvan Erši, Peter Esterhazi i jedan klasik, Deže Kostolanji.

Tekst-procesori nisu konkurencija

Neki smatraju da će ubrzani razvoj kompjuterskih tehnologija ugasiti zanimanje književnog prevodioca. Šta vi mislite o tome?
To je besmislica. Tehnologija može umnogome da pomogne u prevođenju, od kada postoje tekst-procesori brže se i prevodi, ali književno prevođenje će zavisiti isključivo od književnih prevodilaca. Ali i, da tako kažem, ?obično? prevođenje. Proširivanjem Evropske unije u Briselu će sukcesivno tokom naredne dve godine biti zaposleno još 1.800 prevodilaca. Bez obzira na to što tamo zaista ne oskudevaju u najsavremenijoj tehnologiji.

Samo uzgred - više se i ne sećamo kada je u Vojvodini ? sjajnom primeru multikulturalnosti! - poslednji put prevedena jedna knjiga vojvođanskog Mađara na srpski jezik. U Mađarskoj u istom periodu, posle sjajnog razdoblja Zoltana Čuke koji je sam preveo stotinak knjiga, što sa srpskog, što sa hrvatskog (sam Čuka je verovao da je to jedan jezik), takođe jenjava interesovanje za dela savremenih srpskih pisaca, ali poslednjih nekoliko godina, prema onome što ja znam, prevedena su i objavljena dela Svetislava Basare, Vladimira Arsenijevića, Filipa Davida, Radomira Konstantinovića, Dragana Velikića, Borislava Pekića, Mirka Kovača, Danila Kiša, i što je vrlo lepo, objavljena je jedna pozamašna monografija Danila Kiša, prva u ovom delu Evrope. Trenutno se prevode romani Radoslava Petkovića i Davida Albaharija.
Na koji način odabirate autore i naslove koje ćete prevoditi, u kojoj meri taj izbor zavisi od izdavača, odnosno od potencijalne (ne)komercijalnosti dela? Od početka sam se trudio da u srpsku pisanu reč ? a pisana reč je memorija svake kulture, svake civilizacije ? uključim dela onih mađarskih autora sa kojima sam, pre svega, osećao određenu duhovnu srodnost, i koji bi, prema mom sudu, mogli da stupe u dijalog sa srpskom književnošću. Shodno tome, savremena mađarska književnost je bila moj svestan izbor, trudio sam se da, stvarajući estetički relevantne prevode, a imajući na umu i razvojne tendencije srpskog duhovnog konteksta, te prevode uključim u krvotok srpske kulture.
Postojao je jedan plodan period kada je ovdašnja recepcija romana, a naročito eseja Đerđa Konrada bila na vrlo zavidnom nivou. To se najbolje vidi po tome što su njegova dela često citirana, na njih se pozivala evropski orijentisana srpska inteligencija. Na sličan odjek je u srpskoj kulturi naišao i Konradu duhovno blizak novosadski pisac Laslo Vegel koji je, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, svoja dela objavljivao skoro isključivo u prevodu, na srpskom jeziku, i zahvaljujući tome postao je u srpskoj književnosti i publicistici najcitiraniji vojvođanski mađarski autor. Inače, moji izdavači rado prihvataju moje predloge za prevođenje, ne obaziru se previše, takav im je profil, na komercijalnost ili nekomercijalnost ponuđene knjige, već veruju u dobru literaturu.

Radmila Lotina

Blic
13.02.2003.

Đerd Konrad: Najzanimljivija su uvek bila ona vremena u kojima se ubijalo i ginulo, sezone ratova i revolucija. Žrtve polako iščezavaju u zaboravu, tirani ulaze u modu, a biografije zlotvora se bolje prodaju od žitija svetaca

Publika je željna leševa u pričama

Razumem pisce kada se okreću istoriji, publika je željna leševa u pričama. Najzanimljivija su uvek bila ona vremena u kojima se ubijalo i ginulo, sezona ratova i revolucija. Žrtve polako iščezavaju u zaboravu, tirani ulaze u modu, a biografije zlotvora se bolje prodaju od žitija svetaca. Ko je više ubijao, veći je vođa bio ? napisao je mađarski pisac Đerđ Konrad u romanu ?Melinda i Dragoman?, objavljenom u ?Stubovima kulture?. Ovdašnjoj čitalačkoj publici poznat je po romanima ?Gubitnik?, ?Posetilac?, ?Osnivač grada?, ?Vrtna zabava?, kao i zbirkama eseja u kojima je jasno isticao svoje politička opredeljenja poput ?Iskušenja autonomije?, ?Antipolitika?, ?Jugoslovenski rat? i druga. Naime, reč je o uglednom evropskom intelektualcu, dobitniku brojnih priznanja, čoveku koji je od 1990. do 1993. bio predsednik Međunarodnog PEN kluba, a od 1997. predsednik je Nemačke akademije umetnosti Berlin-Brandenburg. Nekoliko puta je boravio u Jugoslaviji. Kao čovek koji se bavi savremenim trenutkom u Evropi za ?Blic? kaže:

?Pokrenuo sam ediciju koja ima naslov ?Berlin u svetu, svet u Berlinu?, i uspelo mi je da na okrugle stolove i razgovore dozovem i značajne umove. Držim i uvodna predavanja, ali ne bih mogao reći da smo za ove dve godine uspeli da iskristališemo jedan koegzistentan pogled. No, činjenica je da se od 11. septembra slika sveta potpuno promenila.?

Kako gledate na takozvani Novi svetski poredak i njegov odnos prema Istočnoj Evropi?
- Mađarska će u aprilu imati referendum o tome da li da pristupi Evropskoj Uniji, i jedan od argumenata koji govori u prilog potvrdnog odgovora glasi da ćemo ulaskom u tu uniju i sami postati veći. Na obočnog građanina će se to odraziti, između ostalog, tako što na aerodromima po evropskim gradovima neće morati da staje u poseban red. Recimo, deca će moći već sada da računaju na to da će one diplome koje dobiju u gimnaziji ili na fakultetima biti punovažne u celoj Evropi, tako dalje. No ono što sada zapažam su dve stvari: koliko liče Berlin i Budimpešta, i u kojoj meri počinju da liče na, da tako kažem, stare sebe.

Hoćete da kažete da se Evropa vraća sebi?
- Upravo tako. Jer, ona Evropa koju ja volim to je Evropa gradova ili sela. Možemo reći da oživljavanje gradova i sela ne teče u pravcu nekakve uniformizacije. Naravno, znamo da postoje, na primer, veliki trgovački centri. U Budimpešti ih je, sad već, 25. To su postale katedrale fetišizacije robe i potrošnje. Ali, moram priznati da su u Budimpešti svi oni različiti. To se odnosi i na izgradnju novog dela Berlina.

I u svojim delima zastupate tezu da je svaki roman zapravo kao poseban grad...
- Ne samo romani nego i naši životi. Jer, ako bolje razmislimo, kada se sećamo sopstvenog života to vezujemo za razna poprišta. Svaka jaka uspomena ima svoje mesto, svoju geografiju. U našoj svesti su poređane uspomene, jedne pored drugih, i one grade jedan poseban grad.

Čini se zanimljiv stav, izražen u mnogim vašim delima, da običan čovek u odnosu prema vlasti može biti apolitičan, političan i antipolitičan?
- Apolitični su oni koji su zapravo predmet manipulacije, jer se kao ne mešaju u politiku, politični su suprotno od toga, a antipolitični oni koji imaju aktivnu trajnu sumnju u odnosu na svagdašnju vlast. Jer, u prirodi svake vlasti je da nas potčini. Kada se to desi možemo da razmišljamo samo u njihovim utrobama, kao biblijski Jon koga je progutao kit. Kao što Hobs državu upoređuje sa Levijatanom. Vidite, ako se nađemo u jednom tako komplikovanom i zatvorenom sistemu koji nas sve potpuno obuhvata, onda se stvarno osećamo kao da smo pojedeni, kao da smo u utrobi nekog monstruma. To se, naravno, odnosi pre svega na totalitarna društva kao što je, recimo, Severna Koreja, a mogao bih da navedem još neka takva. U njima ne verujem da razuman čovek može imati ikakve misli koje nemaju veze sa državom.

Koja je pozicija savremenog takozvanog ?malog? čoveka? Sudeći po vašem romanu ?Melinda i Dragoman? on se okreće običnim, svakodnevnim stvarima.
- Mislim da u čoveku postoji jedan odbrambeni mehanizam koji teži tome da uspostavi u prirodne relacije, i on čak vrši nasilje prema lažnim odnosima. Ako je previše politike, ako je sve politika, to može da strahovito da otupi čoveka i čak prouzrokuje neke stomačne smetnje. Dakle, prirodna odbrana organizma ogleda se u tome što jedinka ne razmišlja samo o vlasti. Zato je veliko dostignuće istorije pojam građanina, osobe koja ima svoju privatnu sferu koju vlast ili politika nemaju pristup. U izvesnom smislu sam zavideo Apdajku koji je na pitanje o odnosu pisca i države, otprilike rekao: ?Šta ja to osećam što je država? Poštansko sanduče?. Jer, u Americi je jedino pošta vlasništvo države. I ona je tamo institucija koja najlošije funkcioniše.

Pisali ste eseje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tačnije protiv toga. Milošević je tada bio na vlasti, a sada je u Hagu. Takođe, sada je u žiži svetske javnosti napad na Irak...
- Nemoguće je u ovako kratkom razgovoru elaborirati sve to. No, mislim da bi Milošević pao i ovako i onako. Veliko je pitanje da li je bombardovanje produžilo ili skratilo njegovu vlast. Imao bih ozbiljne argumente u prilog tome da je bombardovanje produžilo njegovu vladavinu. Ali, čuo sam i kontra stavove. Na žalost ne možemo ni jedne ni druge da proverimo. Drugačije gledam na slučaj bombardovanje Jugoslavije 1999. godine a drugačije na ovo što se sada sprema protiv Iraka. Jer, one monstruzne stvari koje možemo da čitamo o dešavanjima u Bagdadu i Iraku ovde ipak nisu bile prisutne. Bio sam ovde 1997. i tada sam mislio da je neki zaokret moguć. A, neki posetilac koji danas dolazi u Bagdad teško da može zamisliti bilo kakav zaokret.

Ponos vodi u separatizam
Nekoliko puta ste dolazili u Jugoslaviju, a sada ste došli u Srbiju i Crnu Goru. Imate li komentar?
- Čitao sam o tome ovih dana. Video sam i fotografiju onih ljudi koji su glasali u parlamentu za to. Jako me zanima kako će se dalje deliti Srbija i Crna Gora (smeh). Ako se budu dobro zaleteli mogu i Beograd da podele na nekoliko delova. I ovu salu mogu da podele. Bilo bi racionalno zadržati kontakte, ako ni zbog čega dugog ono zbog mora. No, šalu na stranu vi govorite isti jezik, a jezik je najjače vezivno tkivo jedne zajednice. Koliko znam predstoje tri godine koje mogu okrenuti stvari, jer separatizam zapravo potiče od nevešto i neumesno iskazanih ponosa.

Tatjana Nježić

01.01.00

Večernje novosti
15.02.2003.

Bačeni u život

MAĐARSKI pisac Đerđ Konrad (1933) opet je u Beogradu. NJegova knjiga ?Melinda i Dragoman?, upravo je objavljena u ?Stubovima kulture?. Kao nekadašnji disident, istaknuti pisac i esejista, vodeći intelektualac, raniji predsednik svetskog PEN kluba, od 1997. predsednik Nemačke akademije umetnosti, jedan je od onih čiji se glas čuje u mnogim knjigama, a reči pažljivo očekuju.
Oko desetak naslova prevedeno je na srpski jezik. Napisao je: ?Gubitnika?, ?Vrtnu zabavu?, ?Osnivača grada?, ?Posetioca?, ?Jugoslovenski rat?, a sada u prevodu Arpada Vicka, ?Melindu i Dragomana?. Piše kao izveštač sa lica mesta, neposredno uplićući autobiografsku priču. A i ?da bi predahnuo?...
TUŽAN VIC
- OVA istinita činjenica mogla bi biti na različite načine protumačena ? kaže Konrad. ? Najbolje je da smo bez svoje volje upali u neprilike koje nismo sami stvarali. Bačeni smo u jedan život. Ali mogli bismo ukazati na vic koji izražava suštinu: Ovde kod vas je neko bio državljanin nekoliko zemalja, iako je ceo život proveo u jednoj kući. Ako je čovek u stanju kretanja, ako sleti onoliko koliko mu noge dozvoljavaju primetno je da postoji neka zemlja, kuće i ulice. Postoje i neke zamisli. Država i nacija je u odnosu na neke kuće samo zamisao i ideja. Nedavno sam razgovarao sa četvoricom Kazahstanaca. Sporazumevaju se na četiri do pet jezika i teško im je da se identifikuju sa užom zajednicom, a da drugu ili treću isključe. Iskustvo pokazuje da bi mogli da žive u miru, ali pod uticajem neke ideje to ne čine. Stalno pratim priču o nekim ratovima. Budimpešta je srazmerno miran grad, pa se u njemu nisam osećao ugroženim. Tamo su ljudi opterećeni prirodnom smrću, a ne nasiljem.
Likovi u njegovim romanima su neobični. U ?Gubitniku? glavni junak se povlači u ludnicu, gde mu je bolje nego na slobodi, u ?Vrtnoj zabavi?, bašta je prirodan izbor, dok Melinda između javnog i političkog života bira ljubav...
- Romane i dnevničke zabeleške posmatram kao kolekciju razglednica bilo kog grada. Mnogo se tuge i nostalgije može osetiti. To su mesta gde smo rado živeli i život koji danas ne možemo prepoznati. Imamo sklonost povratku u 80. godine, kada su ljudi stvarali trajne teme. Ona vremena koja su mogla biti nesimpatična kasnije su dobila oprost, kao stalno iskustvo svih koji su živeli u istočnom bloku. Sigurno je da smo manje špartali, dok ste se vi šetali levo ? desno i bili predmet naše zavisti. Imalo je to vreme u istočnom bloku, neku intimnost i inferiornost.
Posle disidenstva i nošenja patetičnog oreola jedinog mađarskog zabranjivanog pisca, vođe opozicione partije u jednopartijskoj Mađarskoj sa distance, o tom vremenu govori:
VEK IZA NAS
- SMATRAM da je dobro da je 20. vek iza nas. Možda je to povezano sa starenjem, kada raspusti i pauze dobijaju sve veće vrednosti u životu, mada život shvatam kao raspust između dva detinjstva. Imam petoro dece i troje unučadi i nemam razloga da se žalim. Ako se ironično osvrnem na period socijalizma: Javni prostor nije bio slobodan, ali je privatan bio prebogat sadržajem. U to vreme žurke po stanovima bile su osnovni element javnog života, gde su se uspostavljale reznovrsne veze i odnosi.
Proučavao je, upoznao, pisao o našoj političkoj situaciji. U knjizi ?Jugoslovenski rat? pokazao je kako se može radikalno kritikovati Miloševićev režim, a o nedavnoj promeni statusa naše države kaže:
- Evropska unija se ne zalaže za radikalan razvod. Racionalno rešenje je da se mora održati neki kontakt, ako ni zbog čega drugog onda zbog Jadranskog mora i zajedničkog jezika. Mađarima nisu jasni ljudi koji se ubijaju, a govore istim jezikom. Za Mađare je jezik najjače vezivno tkivo, gnezdo iz koga sve poleće. Odvajanje bi značilo separaciju od jezičke zajednice koja je dala temeljno delo, ?Gorski vijenac?, srpskoj književnosti. To bi bila gruba odluka. Ipak, predstoje tri godine da se oplemene odnosi.
Studirao je književnost, sociologiju i psihologiju. Književnik koji je uticao na njegov rad...
S obzirom da sam filozofiju čitao kao romanopisce bio sam netaktičan. Kao mlad dopuštao sam da budem začaran Alberom Kamijem. Mislio sam da u mojoj glavi mogu da se smeste razne ideje i ideologije. Ne mislim da pisac treba da se odredi bilo kojim filozofom. Sviđala mi se ruska i francuska proza.

D. B. MATOVIĆ

Glas-javnosti
15.02.2003.

Đerđ Konrad posetio Beograd povodom objavljivanja romana "Melinda i Dragoman"
U debelom želucu Evrope
Evropska unija će vas, pre ili kasnije, progutati i trebalo bi da se radujete zbog toga. Rado bih bio beogradski čitalac
Đerđ Konrad, mađarski pisac, bio je nedavno u Srbiji i Crnoj Gori, tačnije - u Beogradu. Povod za ovu posetu jeste objavljivanje njegovog romana "Melinda i Dragoman" u prevodu Arpada Vicka i izdanju Stubova kulture.

Na pitanje da li oseća nekakvu promenu, u odnosu na posetu od pre tri godine, u državi koja je promenila ime, Konrad odgovara:
- Svega sam nekoliko sati u Beogradu. Na slici ulica, trgova, ne primećujem nikakve promene, čini mi se da ima više kafića, a razgovori se sada vode u nekim drugim pravcima. Izgleda mi da je socijalizam sasvim uminuo. Ono što je u socijalizmu bio etatizam, to se sad prelilo u nacionalizam, a i nacionalizam ima svoje različite žanrove, tako da onaj koji hoće da bira, koji ima takve preferencije, može da se odluči između različitih tipova nacionalizma.

Ali, pošto je Evropska unija, bez obzira na to što se poslednjih dana pojavila pukotina u njoj, ipak jedna konzistentna tvorevina, pre ili kasnije će ipak, progutati Beograd kao što je pojela Budimpeštu, Prag, a sada počinje taj kulinarski odnos sa Bukureštom i Sofijom. Mogu da zamislim da će za 10 do 15 godina i Beograd biti na listi privlačnih destinacija raznih evropskih turističkih agencija.

Aktuelno za srpskog čitaoca

Na pitanje "Glasa" zašto je roman "Melinda i Dragoman" čekao četrnaest godina da bude preveden, Gojko Božović, urednik Stubova kulture, odgovara da je reč o "neobično aktuelnoj knjizi za srpskog čitaoca u ovom trenutku, jer se u romanu opisuje prelaz iz autoritarnog društva u prostore intime, privatnosti i socijalnog smirivanja.
Božović je dodao da će ove godine Stubovi kulture objaviti roman "Odlazak i povratak kući", prvi deo Konradove autobiografske trilogije.
- Knjiga je do sada objavljena u Mađarskoj, Nemačkoj i Holandiji i svuda je doživela veliki uspeh - kaže Božović.

Onda da se se radujemo što ćemo biti pojedeni?
- U izvesnom smislu, da. Biti u jednom zgrčenom, malom želucu je neprijatnije nego biti u velikom i debelom. Ima više mesta.

U Mađarskoj je roman "Melinda i Dragomir" objavljen 1989. godine, a napisan je pre skoro 20 godina. Kako sada gledate na njega?
- To je zanimljivo. Pošto se unekoliko sećam svega toga, jednim delom se taj roman od mene udaljava, a drugim približava. Ponekad mogu da otkrijem u tekstu nešto što pre nisam. Neki delovi, isto tako, mogu da mi se učine dosadnim, oni koje sam nekada smatrao vrednim.

Kako doživljavate prevod ovog romana kod nas?
- Sasvim je druga stvar zamisliti ovaj roman u nekom drugom, različitom jezičkom kontekstu. Za mene je to dvadesetogodišnja kretaura, a ovde je novorođenče. Sada bih rado bio jedan beogradski čitalac. Možda bih roman odložio na policu, rezervisanu za knjige koje bi trebalo pročitati i možda bih je tamo i zaboravio.

Čitajući sada roman, možete li da kažete: "Da, to jesam ja?"
- Kako kad, kako gde. Ali, i kad posmatram stare fotografije i onda ne kažem da, to sam ja, nego pitam - ko je to?

Koliko pisac sme u svom delu da se dotakne političkog okruženja, a da ne povredi žanr?
- Stvar je pomalo obrnuta, politička sfera dotiče mene. Na taj način se identifikujem sa politikom koja, čim me je dohvatila, postaje lično iskustvo. Ištvan Erši je jednom imao nepriliku sa policijom, još u bivšem režimu, pre 80-tih, pa su ga pitali "zašto stalno srljaš glavom na zid?" "Ne, zid srlja na mene", odgovorio je on. I na mene su zidovi nasrtali nekoliko puta.

Jedan ste od osnivača partije Saveza slobodnih demokrata, aktivno ste se bavili politikom...
- I danas sam član Saveta te partije.

Pisci odavde, koji su tokom devedestih bili u politici, sada smatraju da su gubili vreme na uštrb literature. Delite li njihovo mišljenje?
- Sačuvao sam svoja prepodneva. Izbegavao sam da odlazim na mesta na kojima neko govori, a ostali ćute i slušaju. Više sam voleo drugačije forme političkog ispoljavanja kao što su prijateljski kružoci. Pokušao sam da okupim nekoliko prijatelja i da uz trpezu raspravljamo. Iz toga je uvek proizlilazilo nešto konkretno. Ali, sada sve ređe i ređe prisutvujem sednicama Saveta, s jedne strane zbog toga imam, a s druge strane i nemam grižu savesti.

Ne smatram da je loše da pisci, intelektualci, drže pod paskom političku sferu, da posmatraju šta političari rade. Nije, međutim, dobro da stanu u red i da se bore za neko nameštenje. Trebalo bi da izbegavaju da postanu funkcioneri. Najbolje je da, ako ih pozovu, dođu i kažu svoje mišljenje i odu kući. Međutim, izgubiti ovu sferu života isto je toliki gubitak kao isključiti iz pisanja mladost, ljubav, starenje. Vlast i podređenost vlasti je isto tako večno ljudsko iskustvo.

Citiraću rečenicu iz "Melinde i Dragomana". Da li ste napisali "glavno delo, ono u koje čovek unosi čitavog sebe, koje će biti mudrije i neobičnije od samog autora"?
- Pisac uvek misli da je to, baš ta knjiga koju piše. A ja ne znam šta sam to pisao...

LJ. P.

01.01.00

Politika
15.02.2003.

O odgovornosti pojedinca i dostojanstvu: Đerđ Konrad

Sloboda je dobra za lepotu
U toku jednog života nije nemoguće preživeti različite istine, njihova nadmetanja, ali je važno uspostaviti i njihovu ravnotežu. Ako nismo suviše slabi, možemo i sebe smatrati arenom u kojoj se ostvaruje taj balans

Mađarski pisac Đerđ Konrad je ime dobro poznato našoj kulturnoj javnosti kako po knjigama koje su do sada prevedene na srpski jezik (romani "Gubitnik", "Posetilac", "Osnivač grada", "Vrtna zabava", zbirke eseja "Iskušenja autonomije", "Na pupku Evrope", "Identitet i histerija", "Antipolitika", "Jugoslovenski rat" i "Nevidljivi glas"), tako i po svom odlučnom intelektualnom i političkom stavu kojim se bori za prava pojedinca, i protiv nasilja i diktatura.
Đerđ Konrad je ove nedelje, na samo jedno poslepodne, doputovao u Beograd jer je želeo da prisustvuje predstavljanju svog romana "Melinda i Dragoman" koji su nedavno u prevodu Arpada Vicka, objavili "Stubovi kulture". U intervjuu za naš list, Konrad govori o proteklim decenijama u Evropi, o svom angažmanu, i o budućnosti koja nas čeka...

? Bili ste protiv NATO bombardovanja Jugoslavije. Ako je tačno, u jednom od Vaših obraćanja članovima Nemačke akademije umetnosti Berlin - Brandenburg rekli ste da su "idiotskim političarima potrebni intelektualci čuvari" i da su svi koji ne dele Vaše mišljenje nosorozi. Ipak, imate intelektualce koji su podržavali NATO. Na pragu smo rata u Iraku. Šta biste sada rekli političarima, a šta intelektualcima?

- Ja se slažem sa Timoti Garton Ešom koji je izneo četiri pametna argumenta u korist rata protiv Iraka, i četiri pametna argumenta protiv tog rata. Rekao je da, za sada, ne može da se opredeli. Kada sam ja digao glas protiv intervencije NATO protiv Jugoslavije, mislio sam da je društvo u gradovima kao što su Novi Sad, Beograd... dovoljno jako da samo sruši Miloševićevu autoritarnu vlast. Za mene je ostalo otvoreno pitanje da li je rat produžio ili skratio Miloševićevu vlast.

U slučaju Iraka mislim da, za sada, nemamo dovoljno razloga da pomislimo kako u Iraku postoje unutrašnje snage koje bi srušile jednu vrlo krvavu diktaturu. Može se pomisliti i kako, kada napadaju Irak, Sjedinjene Američke Države imaju najrazličitije zadnje misli. Možda to rade zbog nafte? Ali, činjenica je da je taj režim počinio zlodela protiv sopstvenog naroda, da su hemijskim oružjem uništavali šiite i Kurde na svojim teritorijama, tako da bih se ja radovao ako bi se ovaj režim srušio. Možda i ne treba neki naročito veliki udarac da se jedna ovakva veštačka tvorevina, veštačka zgrada, uništi.

Plašt kolektivizma

Ali, budući da ne mogu znati u kojem slučaju će više ljudi umreti - ako puste režim da dalje ovako radi ili učine nešto da ga zbace - ne mogu da se identifikujem ni sa predsednikom Bušom, niti sa pacifistima koji, u krajnjoj liniji, stoje u odbrani tog režima. A, budući da sam ja jedan srednjoistočno-evropski čovek, i da sam do svoje 56. godine nad glavom uvek imao nekakvu diktaturu, ne mogu da prećutim da se uvek radujem kad se bilo koja diktatura uništi.

? A koga biste, onda, nazvali nosorozima?

- Sve one koji sada govore jedno isto.

? Tačno pre deset godina sa Finkelkrotom ste u Dubrovniku vodili žučnu raspravu o krivici. Odbijate pojam kolektivne krivice, i insistirate koliko na pravu pojedinca na posebnost, toliko na njegovoj odgovornosti. Nije li to previše za jedan život? Mnogima je lepše da se kriju iza plašta kolektivnog...

- Činjenica je da mnogi vole da se sakriju pod plašt kolektivizma, Vi ste u pravu, ali od takvih se razlikuju svi koji to ne čine. U toku jednog života nije nemoguće preživeti različite istine, njihova nadmetanja, ali je važno uspostaviti i njihovu ravnotežu. Ako nismo suviše slabi, možemo i sebe smatrati arenom u kojoj se ostvaruje taj balans.

? Učestvovali ste 1956. u Mađarskom ustanku, imali ste oružje, ali niste pucali. Je li to bio prelomni trenutak za ideju o ličnoj odgovornosti?

- Imao sam automat. Na hodniku Fakulteta neki kolega je viknuo: "Momci, ko hoće automat?", pa smo nas tridesetak prešli u stanicu milicije. Tamo su nam naprosto dali automate jer su mislili da je bolje da studenti imaju oružje jer bi mogli da posluže kao snage za održavanje reda. Hteli su, u stvari, da lepo odu kući, a da odgovornost prebace na nas. Ja sam se tako muvao po gradu, a tom događaju mogu da zahvalim za jedan od mojih najuspešnijih dana. Naime, u to vreme bio sam mlađi saradnik jednog časopisa, i otišao sam kod generalnog direktora tog izdavačkog preduzeća. Okačio sam automat o čiviluk, kao da je kišobran, i zamolio direktora da materijalno podrži časopis koji smo hteli da pokrenemo. Odmah je obećao da će biti odštampano pedeset hiljada primeraka, a ja sam mislio da je to obećao zato što nije mogao da ustukne pred mojim argumentima.

- Ali, bio je i jedan dan kada sam bio vrlo blizu pomisli da ću morati da pucam. Branili smo Univerzitet stojeći sa tim automatima na prozorima, a sovjetski komandant koji je tu bio poručio je da će srušiti zgradu Univerziteta ako je u roku od nekoliko sati ne budemo u miru napustili. Onda smo doneli ne previše junačku odluku da odemo kući. Taj sam automat kasnije negde zakopao, na tom je placu posle dignuta višespratnica... Uz još neke slične doživljaje, zapravo, tada sam doneo odluku da nikad u životu neću pucati.

? Je li takva situacija vrhunac lične odgovornosti?

- Mislim da je odgovornost udarac sudbine, pada neočekivano na nas. Neko vam stavi ispred vrata novorođenče, ili nasledimo jednu zajednicu. Tada moramo biti ponizni. A ne znam šta treba raditi.

Po mudrost ne treba ići daleko

? U "Melanholiji preporoda" kažete da je "dostojanstvo ljudske jedinke neuništiva vrlina". Sa tih pozicija ocenjujete i promene u centralnoj Evropi posle pada Berlinskog zida. Kako sada, kao nekadašnji disident, gledate na "diktaturu proletarijata"? Zašto se mnoge ideje o uređenju sveta pretvaraju u tragedije?

- Slažem se sa vlastitom rečenicom da je dostojanstvo ljudske ličnosti neuništivo. U toj tvrdnji je sadržano i to da čovek zbog dostojanstva pristaje i na razne rizike. Imamo zgodnu priču o jednom prijatelju koji je bio oficir francuskog Pokreta otpora. Upao je u neku nemačku raciju po Parizu, pobegao je, Nemci su trčali za njim, uskočio je u jednu vežu, u kapiju, potrčao na prvi sprat i nasumice zazvonio na neka vrata. Kad je neki čovek otvorio, rekao je: "Nemci me gone, molim vas, sakrijte me". Čovek je odgovorio: "Gospodine, rado bih vas sakrio, ali ja sam ogromna kukavica. Ipak, sused je hrabar čovek". Pozvonili su kod suseda. "Komšija, vi znate da sam ja kukavica, ali vi ste hrabar čovek, molim vas, sakrijte ovog gospodina". Sused ga je primio. I obojica su odbranila svoje dostojanstvo. Dakle, dostojanstvo je takav apsolut koji se može ispoljiti i u ovakvim, sitnim realitetima Recimo, i u pogledu deteta. I beba brani svoje dostojanstvo. Nedavno sam čuo za istraživanje koje pokazuje da jaganjci predosećaju kada ih vode na klanje, i da plaču. I to me je strašno potreslo.

? Kako se osećate kao bivši disident, u Novom poretku?

- Nisam se oduševljavao režimom koji se zbivao pod diktaturom proletarijata. To je težak i glup režim, mislio sam onda, i mislim i sada da je on proćerdao ogromnu ljudsku energiju. Bila je to ekonomska oskudica, i to ne samo u fizičkom već i u intelektualnom smislu. Dakle, to je loša ekonomija ljudskom vrstom. I mislim da režim sazdan na strahu ne može biti produktivan. A i ljudi nisu lepi kada se boje. Vrlo kratko vreme bio sam u Varšavi kada je Solidarnost bila glavna. Bilo je vrlo malo stvari za jelo, ali ljudi su bili prijazni, lepi. Da, mislim da je sloboda dobra za lepotu.

? U "Melindi i Dragomanu" zanimljivo raspravljate o dobru i zlu kao o mogućoj ravnoteži božanskog reda. Ipak, kažete da postoje stvari koje ni čoveku ni Bogu ne mogu biti oproštene. Koje?

- Ako ubijaju dečicu, ako ubijaju bebe, ako ih kasape, seku im udove, ako ih guraju u gasne komore, onda Bog nije obratio pažnju na to. Sedmorica rabina u Aušvicu organizovala su suđenje Bogu. I osudili ga. Zato što nije vodio računa.

? Ako smo "zahvalni diktaturama što su nas učvrstile u disciplini unutrašnje emigracije", na čemu ćemo biti zahvalni Novom poretku?

- Ne znam da li baš postoji Novi svetski poredak, pa prema tome, zašto da budemo zahvalni? Ako se potrudimo, možemo biti lutajući Holanđani, svetske lutalice. Poznajem mnogo mladih ljudi koji su posle preokreta 1989. godine odlučili da obiđu svet, od Tibeta do Anda. Ne znam da li su od toga postali mnogo pametniji, ali se slažem i sa onim što je napisao Lao Ce, a to je da po mudrost ne treba otići mnogo daleko, ni do susednog sela. Dakle, za radoznalce, globalizam nije loša stvar. Ne mislim da lutanje po svetu može da bude naša alternativa, ali i danas se možete povući negde, ako tako želite.

? Kako ćemo razlikovati spoljnu i unutarnju slobodu? Koja će nam pružiti veću radost, smirenje, sreću? Ako slobode, uopšte, ima?

- Nedostatak spoljne slobode je nešto ponižavajuće. No, i u njoj možemo da živimo neslobodno ukoliko strahujemo od raznih gluposti. Zbog toga možemo reći da su i spoljna i unutarnja sloboda podjednako Božji dar.

Anđelka CVIJIĆ