01.01.00
Politika
08.03.2000.
Gost Beograda: Đerđ Konrad, filozof i književnik
Zlo nije pobednik
"Ono što pisac duguje čitaocu, što reditelj duguje gledaocu, a kompozitor slušaocu, jeste intelektualna iskrenost", kaže poznati mađarski intelektualac
Jedan od najistaknutijih evropskih i svetskih intelektualaca, pisac i filozof Đerđ Konrad od juče je gost Beograda. Autor i mislilac čiji je najveći broj dela, zahvaljujući prevodiocu Arpadu Vicku, dostupan našoj publici, došao je u glavni grad naše zemlje kao gost Srpskog Pen centra, a povodom objavljivanja njegove najnovije knjige "Jugoslovenski rat" u izdanju beogradske izdavačke kuće "Stubovi kulture". Konrad je juče pre podne, u susretu sa novinarima u Andrićevoj zadužbini, izneo svoje poglede na prošlogodišnje NATO bombardovanje naše zemlje, - kvalifikujući ga kao nepromišljeno i kao potez kojim je sam NATO uspeo da razori vlastiti sistem vrednosti.
Govoreći o knjizi "Jugoslovenski rat" koja je kao neka vrsta dnevnika o vazdušnim udarima na Jugoslaviju do sada objavljena na holandskom i čeka da uskoro bude objavljena na nemačkom, a izlazila je u svim relevantnim novinama Nemačke, Španije, Francuske i skandinavskih zemalja u nastavcima, dok je nastajala, Đerđ Konrad je kazao:
Antinasilnički stav
- Bombe su neprihvatljive kao sredstvo zaštite ljudskih prava. Treba da svi razmislimo da li snosimo intelektualnu odgovornost zbog stradanja, bede i smrti velikog broja ljudi na ovom području. Za mene je bilo nepodnošljivo da znam kako bombe padaju na Novi Sad, Beograd i Niš i ubijaju ljude. Budući da sam podržavao ulazak Mađarske u NATO savez, mislio sam da sam odgovoran i ja za te smrti. Ova je knjiga - dokument antinasilničkog stava jednog pisca.
Na pitanje novinara "Politike" o njegovoj ideji da unutar NATO, zbog nepromišljenog bombardovanja Jugoslavije, treba uspostaviti intelektualnu nadzornu instancu čija bi se moć bazirala samo na ugledu tih ličnosti, Đerđ Konrad je odgovorio da bi taj "Savet mudrih", kako ga je nazvao, bio organizovan onako kako se intelektulni svet u svetu organizuje - spontano, i oko neke ideje. "Značajne intelektualne inicijative uvek su začete u privatnim intelektualnim krugovima. Ja sam tri godine predsednik Nemačke akademije i stalno pokušavam da na otvorenoj sceni sučelim stavove koji su različiti. O ovom ratu su bile veoma bučne rasprave i moram da vam kažem da je bitni deo umetnika i intelektualaca bio protiv ovakvog rešenja", odgovorio je Konrad, ipak izbegašvi da da precizniji odgovor o tome koje bi svetske intelektualce voleo da vidi u tom Savetu.
Oblik hipokrizije
Na drugo pitanje novinara "Politike" o tome da li na kraju ćć veka, i kako pisac i kao filozof, zlo vidi kao pobedničku kategoriju imanentnu čoveku, Đerđ Konrad je odgovorio:
- Zlo nije pobednik, ali je nesahranjivo. Ono uvek propadne, uvek doživi fijasko, ali umesto prvog dođe drugo. Zlo nije manje, ali se profinjuje i poprima oblike hipokrizije jer se, kako je govorio La Rošfuko, klanja pred vrlinama a postupa sa dobrim rečima. Zato treba zaštititi reči, jer ih mnogi zloupotrebljavaju.
Đerđ Konrad je juče još rekao kako je loše to što intelektualci sveta ne dižu glas protiv ugroženosti srpskog naroda u ovom trenutku. Intelektualci razmišljaju, u ovom slučaju jednostrano, jer to je lakše nego razmišljati kompleksno. Inače, poznati mađarski filozof je mišljenja da intelektualac ne sme da služi nikome osim moralnim vrednostima koje sam postavlja pred sebe. "Ono što pisac duguje čitaocu, što reditelj duguje gledaocu, a kompozitor slušaocu, jeste intelektualna iskrenost", završio je svoje obraćanje novinarima Đerđ Konrad.
A. Cvijić
***********************************************************
Glas javnosti
07.03.2000.
Đerđ Konrad u Zadužbini Iva Andrića predstavio knjigu "Jugoslovenski rat"
Obaveza pisca da slobodno razmišlja
Reagovao jer je podržavao ulazak Mađarske u NATO. Ima intelektualaca koji su spremni da stave svoje dostojanstvo na oltar nekog "svetog" ideala
- Ako hoću da budem lepo vaspitan ne mogu da prećutim pitanje intelektualne odgovornosti za stradanje velikog broja ljudi. Bilo mi je nepodnošljivo saznanje da bombe padaju na Beograd, Novi Sad i Niš i ubijaju ljude koji nemaju neposredne veze sa uzrocima tog sukoba, ali me je na isti način iritiralo i saznanje da oružane paramilitarne formacije ubijaju isto tako nedužne ljude...
Tako je u utorak prilikom susreta sa novinarima u Zadužbini Iva Andrića, svoj stav u vezi sa bombardovanjem naše zemlje sažeo mađarski pisac Đerđ Konrad koji trenutno boravi u Beogradu kao gost Srpskog PEN centra i "Stubova kulture".
Neposredni povod za Konradov dolazak je objavljivanje knjige "Jugoslovenski rat" koja predstavlja zbir polemički intoniranih tekstova nastalih kao intelektualni odgovor na bombardovanje Jugoslavije i sve što mu je sledilo.
- Budući da sam podržavao ulazak Mađarske u NATO, osećao sam se obaveznim da reagujem - kaže Konrad, naglašavajući da je velika ironija da je ovaj savez, koji nikad nije započinjao ratove i čije članice nikad međusobno nisu ratovale, nepromišljeno krenuo u rat upravo po prijemu novih članova.
- Kao što sam duboko protiv načina na koji jugoslovenska vlast rešava etničke konflikte - silom oružja umesto političkim sredstvima - isto tako smatram neprihvatljivim da se bombe koriste za zaštitu ljudskih prava - ističe Konrad, naglašavajući da je davno raščistio da sila ne može da bude sredstvo za ostvarivanje bilo kakvog ideala.
- Čak u Sovjetskom Savezu bilo je moguće pokrenuti demokratske procese bez ijednog ispaljenog metka. Tada je postojao konsenzus da treba izbeći silu omekšavanjem tvrdih struktura političkim sredstvima, kaže Konrad, navodeći da se "recept omekšavanja" - protok ljudi i ideja, dijalog, otvaranje granica, samizdati - pokazao kao delotvoran.
U tom kontekstu, smatra Konrad, politika sankcija samo je homogenizovala tvrde strukture na ovom prostoru. I umesto poželjne liberalizacije društva, krajnja instanca ovog procesa, prema Konradovom mišljenju, jeste etnička diskriminacija.
Mada primećuje da je NATO prošlogodišnjom vojnom intervencijom uspeo da razori vlastiti sistem vrednosti (jer je akcija započeta zbog "najsimpatičnijih" ideala), Konrad smatra da je moguća njegova rekonstrukcija.
- Oružana intervencija međunarodne zajednice nije usledila na početku konflikata. NATO nije razorio Vukovar i Dubrovnik. Evropska integracija je protiv sile i kao što verujem da bi Evropska unija što pre želela da prevlada ove konflikte, siguran sam i da će i Jugoslavija, pre ili kasnije, postati članica Evropske zajednice - kaže Konrad.
Svoju veru u evropski demokratski sistem vrednosti obrazlaže dobronamernošću koja je iskazana posle pobede pluralističkih opcija u Hrvatskoj i Slovačkoj.
Iako primećuje da i u ovom vremenu ima intelektualaca koji su spremni da stave svoje dostojanstvo na oltar nekog "svetog" ideala, Konrad uprkos svemu iskazuje jaku veru da je intelektualna nezavisnost i dalje moguća.
Nema nikakve bolje obaveze za pisca osim da slobodno razmišlja. Ono što pisac duguje čitaocima je umetnička iskrenost jer ima sasvim dovoljno onih koji predstavljaju kolektivni govor države, crkve, partije...
Nacionalni kič nije odgovor
Na pitanje novinara "Glasa" kako, kao intelektualac koji je svojevremeno pisao o tragediji kulture Srednje Evrope prinuđene da prihvati rusku kulturu, danas gleda na oduševljeno i nekritičko prihvatanje masovne kulture Zapada, Konrad odgovara da se masovna kultura ne nameće već kupuje:
- Nikako nije rešenje da se umesto internacionalnog, američkog kiča, opredeljujemo za nacionalni - kaže Konrad.
P. Dragosavac
01.01.00
Đerđ Konrad - "Jugoslovenski rat"
Vreme
17.06.2000.
Knjige: "Jugoslovenski rat"
Prigovori "NATO-građanina"
Konradova knjiga bavi se fundamentalnom razlikom između raspričanog moralizma i morala
Knjiga Đerđa Konrada Jugoslovenski rat (srpski prevod Arpad Vicko, Stubovi kulture, Beograd 2000) izazvala je polemičke reakcije još dok je nastajala, tj. kada je, za vreme NATO-intervencije u SRJ, Konrad počeo da "prati" ovu vazdušnu akciju i da komentariše njene povode, domete i posledice. U javnosti matičnog jezika knjiga je, čini se, doživela više osporavanja nego odobravanja, ali Konrad i sam naglašava da nije hteo da ide "niz dlaku" misaono-emotivnoj tromosti javnog mnjenja, još sveže fasciniranog činjenicom da je Mađarska upravo primljena u NATO, dakle u Klub Najjačih... Tako se Konrad svojom voljom našao u manjini, kao što su u manjini bili i drugi evropski intelektualci koji su bili, najblaže rečeno, veoma skeptični i prema legitimnosti i prema učincima (onakve) vazdušne kampanje.
Sve do ove tačke, Konradova knjiga može da izgleda kao idealno štivo za "tipičnog" srpskog čitaoca Miloševićeve ere koji će, mentalno ozračen RTS-ovim sablasnim gama-zrakama, trijumfalno sricati veleumne misli još jednog primerka iz menažerije "prijatelja srpskog naroda". Ali, to je sasvim pogrešno čitanje: Konrad ni po svom "habitusu" ni na osnovu ove knjige ne pripada krugu proizvođača ovakve makulature, zanatlija-nomada koji seljakaju čergu sa svojom bižuterijom od jednog do drugog "ugroženog naroda" kojem treba malo ljubavi i razumevanja Velikog Belog Brata, a spreman je za to nešto i da plati, u novcu ili u skvo. Utoliko je "Jugoslovenski rat", čak, najmanje potreban baš "jugoslovenskom" čitaocu. Konrad ovu raspravu piše prevashodno za mađarskog i zapadnog čitaoca, tj. za publiku iz zemalja koje su učestvovale u intervenciji. Njegova je motivacija jasno i besprekorno izražena kroz tvrdnju koliko jednostavnu i "zdravorazumsku" toliko i osvežavajuće pronicljivu za standarde današnjeg politically correct mediokritetstva: definišući sebe kao novopečenog "NATO-građanina", Konrad zapravo nastavlja da čini ono isto što je činio tokom svih prethodnih godina: preispituje poteze svoje vlade, smatrajući se kao građanin saodgovornim za njih. Ukoliko je, pak, njegova zemlja članica jednog vojnog saveza koji je upravo krenuo da uteruje demokratiju razvaljujući pančevačku Azotaru (na radost miliona žednih pluća...) ili Varadinski most, onda je građanska dužnost čoveka koji sudeluje u javnom razmatranju javnih poslova da se prema tome odredi. Pa makar i uz nos dominantnoj "humanitarnoj" retorici kojoj su intelektualci masovno podlegli baš kao ranije nekim drugim ideološkim narativima koji služe prikrivanju "banalnih" neprijatnih činjenica: vek na izmaku je bio prekrcan intelektualcima koji su voleli da misle o sebi kao o Neustrašivim Borcima Za Pravednu Stvar, zapanjujuće lako uspevajući da pomire svoju bezgraničnu ljubav za Čoveka Uopšte s ravnodušnošću prema stradanjima miliona stvarnih ljudi koji su se, ovako ili onako, obreli na pogrešnoj strani njihovog šund-idealizma. Tako se, paradoksalno, kroz radical chic erzac kosmopolitizma kao dominantno "stanje svesti" dece uvelog cveća stiže do selektivnog humanizma, i to, bogami, u prezrenom društvu nacionalista: kao što ovi potonji vide samo patnje "svog" naroda dok drugi mogu mirno i da pocrkaju (ko je rekao: Sarajevo?), tako i oni prvi nisu daleko od ubeđenja da je i prženje ljudi napalmom dobro za širenje emancipatorskih ideja. Naravno, pod uslovom da se sve to odvija negde daleko od kuće. Konrad je, pak, isuviše ozbiljan i u najplemenitijem smislu reči "staromodan" intelektualac da bi se zaveo ovakvim paraideološkim trtljanjima pogodnim jedino za popodnevne seminare u "aistorijskoj" senovitoj tišini američkih kampusa; uostalom, kao Srednjoevropejac, čovek kojeg su gazile razne "spasilačke" ideologije, Konrad je naučio barem ovoliko: retorika rata može biti "svetla" i čovekoljubiva ? naročito kada ga vode hipici u ostavci ? ali njegova sirova praksa, nekako, stalno za njom zaostaje...
Definišući, dakle, sebe kao "NATO-građanina" i podsećajući da se i sam zalagao za pristupanje Mađarske NATO-u (i nije promenio mišljenje), Đerđ Konrad pristupa minucioznoj vivisekciji razloga, metoda i učinaka jedne kontroverzne akcije koja je provođena i u njegovo ime, iako on nije mogao učiniti ništa da je spreči. Na ovaj se način Konradov angažman približava, recimo, angažmanu jednog Harolda Pintera, slavnog dramatičara koji je proletos zbog svog žestokog protivljenja NATO-udarima naprasno ušao u modu među borniranom srpskom patriotičeskom parainteligencijom koja, po običaju, nije ništa shvatila. Jer, sve što je taj čovek radio ? baš kao i Konrad ? jeste radikalan otklon od (po njegovom mišljenju) pogrešnih, štetnih, pa i zločinačkih poteza svoje vlade (i njenih saveznika); to je, dakle, baš ono što je ona bornirana akademijsko-francuskosedmaška ekipa trebalo da uradi kada su tenkovi (zasuti cvećem Čovekolikih) krenuli na Vukovar i Osijek, kada je gorelo Sarajevo i kada je u Bosni, Slavoniji i po Krajini sproveden ? blago rečeno ? fašistički projekat masovnog etničkog čišćenja, projekat za koji je famozni Hag apsolutno preblaga kazna. Umesto toga, gospoda su aplaudirala masovnim ubicama, preporučujući im se za kompanjone, vrtne patuljke, nadahnute slavitelje i poetske batlere. Malenkost dolepotpisanog je, usred bombardovanja, pokušala da upravo na to podseti ovdašnje, odjednom silno uvređene i ratom zgrožene Patriote, ali je u tome ostala žalosno usamljena: ogromna većina potencijalnih javnih istomišljenika naprasno je prenapučila Mišju Rupu. Posle su neki izašli iz nje (zamišljam ih: ""Alo? Je l" bezbedno napolju?") samo da bi, ganuti svojom Ispravnošću, podelili lekcije levo i desno, kao japanski učitelj šamare.
Pisac "Jugoslovenskog rata" i te kako je svestan osobina Miloševićeve ksenofobične diktature, desetogodišnjeg aparthejda na Kosovu, surove odmazde nad civilnim stanovništvom, masovnih deportacija, progona i ubistava; rezolutno protivljenje bombaškoj kampanji ne navodi ga nijednog trenutka da podlegne iskušenju da idealizuje ili makar previdi bilo koji za temu relevantan aspekt bolesnog stanja jednog društva koje širi zlo i destrukciju svugde oko sebe, sve dok jednom spektakularno ne implodira od silne nagomilane zloće. Zato su pokušaji da se neki delovi njegove knjige zloupotrebe za prorežimsku propagandu dosta bedno završili. Jedino mesto u knjizi u kojem Konradova kritička pažnja začuđujuće popušta jeste uvodni deo, u kojem pisac ukratko izlaže svoje viđenje korena jugoslovenske krize devedesetih. Na tim mestima Konrad sebi dopušta nekoliko gafova na temu čuvene "proizvoljnosti" unutarjugoslovenskih granica koje su raspadom SFRJ proglašene za državne. Konrad iznenađujuće olako "apsorbuje" omiljeni ideološki narativ tužnih srpskih nacionalista, čiji je glavni kič-topos upravo priča o Zlom Brozu koji je samovoljno nacrtao granice kako mu se ćefnulo, pa sada Srbi ispaštaju... Konrad svakako zna da su sve granice ? osim ostrvskih ? u neku ruku "proizvoljne" i "veštačke", i da je priča o "nepravednim granicama" (uvek, odnekud, na Našu štetu, nikada na štetu Drugih) nezaobilazna opsesija i fantazam svih nacionalističkih klika u regionu ? od mađarske frustracije zbog Trijanona, preko velikobugarskih i velikoalbanskih sanjarija (i svinjarija), pa sve do "Srbije do Virovitice" i "Hrvatske do Zemuna"... Problem sa današnjim Srbima ? a sada i sa Albancima ? jeste u tome što su, za razliku od drugih, te bolesne fantazme krenuli da opredmećuju, i to ognjem i mačem, kao jedinim i "temporalno" i "kulturalno" prikladnim sredstvima za ovaploćenje ovih arhaičnih ideoloških konstrukata. Utoliko su i "svileni", kabinetski nacionalisti u krivu kada misle da je "cilj ("nacionalno ujedinjenje") ispravan, ali su sredstva pogrešna": u samom "cilju" se nalazi genocidna ("čistačka") klica, i zato cilj određuje sredstva.
Mimo ovih perifernih nedorečenosti, "Jugoslovenski rat" je delo vredno svake pažnje, jer upozorava na temeljnu, ako hoćete ontološku, razliku između raspričanog, neodgovornog moralizma i morala: opredeljujući se za potonje ? ali se, dakako, ne proglašavajući bezgrešnim moralnim arbitrom ? Đerđ Konrad secira jedan militarni potez koji je povučen i u njegovo ime, u ime svakog NATO-građanina, podsećajući tako da reč patriotizam ? ukoliko ima još ikakvog smisla u današnjem poretku vrednosti, što je diskutabilno ? može smisleno opstati samo u vidu permanentnog kritičkog preispitivanja razloga i posledica onoga što tvoja vlada čini u tvoje ime. A sve drugo je poslovni ortakluk intelektualca s masovnim ubicama, tako što ćete ih ogrnuti i ušuškati efektnim ideološkim pokrivalima.
Teofil Pančić
01.01.00
Blic
13.02.2003.
Đerd Konrad: Najzanimljivija su uvek bila ona vremena u kojima se ubijalo i ginulo, sezone ratova i revolucija. Žrtve polako iščezavaju u zaboravu, tirani ulaze u modu, a biografije zlotvora se bolje prodaju od žitija svetaca
Publika je željna leševa u pričama
Razumem pisce kada se okreću istoriji, publika je željna leševa u pričama. Najzanimljivija su uvek bila ona vremena u kojima se ubijalo i ginulo, sezona ratova i revolucija. Žrtve polako iščezavaju u zaboravu, tirani ulaze u modu, a biografije zlotvora se bolje prodaju od žitija svetaca. Ko je više ubijao, veći je vođa bio ? napisao je mađarski pisac Đerđ Konrad u romanu ?Melinda i Dragoman?, objavljenom u ?Stubovima kulture?. Ovdašnjoj čitalačkoj publici poznat je po romanima ?Gubitnik?, ?Posetilac?, ?Osnivač grada?, ?Vrtna zabava?, kao i zbirkama eseja u kojima je jasno isticao svoje politička opredeljenja poput ?Iskušenja autonomije?, ?Antipolitika?, ?Jugoslovenski rat? i druga. Naime, reč je o uglednom evropskom intelektualcu, dobitniku brojnih priznanja, čoveku koji je od 1990. do 1993. bio predsednik Međunarodnog PEN kluba, a od 1997. predsednik je Nemačke akademije umetnosti Berlin-Brandenburg. Nekoliko puta je boravio u Jugoslaviji. Kao čovek koji se bavi savremenim trenutkom u Evropi za ?Blic? kaže:
?Pokrenuo sam ediciju koja ima naslov ?Berlin u svetu, svet u Berlinu?, i uspelo mi je da na okrugle stolove i razgovore dozovem i značajne umove. Držim i uvodna predavanja, ali ne bih mogao reći da smo za ove dve godine uspeli da iskristališemo jedan koegzistentan pogled. No, činjenica je da se od 11. septembra slika sveta potpuno promenila.?
Kako gledate na takozvani Novi svetski poredak i njegov odnos prema Istočnoj Evropi?
- Mađarska će u aprilu imati referendum o tome da li da pristupi Evropskoj Uniji, i jedan od argumenata koji govori u prilog potvrdnog odgovora glasi da ćemo ulaskom u tu uniju i sami postati veći. Na obočnog građanina će se to odraziti, između ostalog, tako što na aerodromima po evropskim gradovima neće morati da staje u poseban red. Recimo, deca će moći već sada da računaju na to da će one diplome koje dobiju u gimnaziji ili na fakultetima biti punovažne u celoj Evropi, tako dalje. No ono što sada zapažam su dve stvari: koliko liče Berlin i Budimpešta, i u kojoj meri počinju da liče na, da tako kažem, stare sebe.
Hoćete da kažete da se Evropa vraća sebi?
- Upravo tako. Jer, ona Evropa koju ja volim to je Evropa gradova ili sela. Možemo reći da oživljavanje gradova i sela ne teče u pravcu nekakve uniformizacije. Naravno, znamo da postoje, na primer, veliki trgovački centri. U Budimpešti ih je, sad već, 25. To su postale katedrale fetišizacije robe i potrošnje. Ali, moram priznati da su u Budimpešti svi oni različiti. To se odnosi i na izgradnju novog dela Berlina.
I u svojim delima zastupate tezu da je svaki roman zapravo kao poseban grad...
- Ne samo romani nego i naši životi. Jer, ako bolje razmislimo, kada se sećamo sopstvenog života to vezujemo za razna poprišta. Svaka jaka uspomena ima svoje mesto, svoju geografiju. U našoj svesti su poređane uspomene, jedne pored drugih, i one grade jedan poseban grad.
Čini se zanimljiv stav, izražen u mnogim vašim delima, da običan čovek u odnosu prema vlasti može biti apolitičan, političan i antipolitičan?
- Apolitični su oni koji su zapravo predmet manipulacije, jer se kao ne mešaju u politiku, politični su suprotno od toga, a antipolitični oni koji imaju aktivnu trajnu sumnju u odnosu na svagdašnju vlast. Jer, u prirodi svake vlasti je da nas potčini. Kada se to desi možemo da razmišljamo samo u njihovim utrobama, kao biblijski Jon koga je progutao kit. Kao što Hobs državu upoređuje sa Levijatanom. Vidite, ako se nađemo u jednom tako komplikovanom i zatvorenom sistemu koji nas sve potpuno obuhvata, onda se stvarno osećamo kao da smo pojedeni, kao da smo u utrobi nekog monstruma. To se, naravno, odnosi pre svega na totalitarna društva kao što je, recimo, Severna Koreja, a mogao bih da navedem još neka takva. U njima ne verujem da razuman čovek može imati ikakve misli koje nemaju veze sa državom.
Koja je pozicija savremenog takozvanog ?malog? čoveka? Sudeći po vašem romanu ?Melinda i Dragoman? on se okreće običnim, svakodnevnim stvarima.
- Mislim da u čoveku postoji jedan odbrambeni mehanizam koji teži tome da uspostavi u prirodne relacije, i on čak vrši nasilje prema lažnim odnosima. Ako je previše politike, ako je sve politika, to može da strahovito da otupi čoveka i čak prouzrokuje neke stomačne smetnje. Dakle, prirodna odbrana organizma ogleda se u tome što jedinka ne razmišlja samo o vlasti. Zato je veliko dostignuće istorije pojam građanina, osobe koja ima svoju privatnu sferu koju vlast ili politika nemaju pristup. U izvesnom smislu sam zavideo Apdajku koji je na pitanje o odnosu pisca i države, otprilike rekao: ?Šta ja to osećam što je država? Poštansko sanduče?. Jer, u Americi je jedino pošta vlasništvo države. I ona je tamo institucija koja najlošije funkcioniše.
Pisali ste eseje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tačnije protiv toga. Milošević je tada bio na vlasti, a sada je u Hagu. Takođe, sada je u žiži svetske javnosti napad na Irak...
- Nemoguće je u ovako kratkom razgovoru elaborirati sve to. No, mislim da bi Milošević pao i ovako i onako. Veliko je pitanje da li je bombardovanje produžilo ili skratilo njegovu vlast. Imao bih ozbiljne argumente u prilog tome da je bombardovanje produžilo njegovu vladavinu. Ali, čuo sam i kontra stavove. Na žalost ne možemo ni jedne ni druge da proverimo. Drugačije gledam na slučaj bombardovanje Jugoslavije 1999. godine a drugačije na ovo što se sada sprema protiv Iraka. Jer, one monstruzne stvari koje možemo da čitamo o dešavanjima u Bagdadu i Iraku ovde ipak nisu bile prisutne. Bio sam ovde 1997. i tada sam mislio da je neki zaokret moguć. A, neki posetilac koji danas dolazi u Bagdad teško da može zamisliti bilo kakav zaokret.
Ponos vodi u separatizam
Nekoliko puta ste dolazili u Jugoslaviju, a sada ste došli u Srbiju i Crnu Goru. Imate li komentar?
- Čitao sam o tome ovih dana. Video sam i fotografiju onih ljudi koji su glasali u parlamentu za to. Jako me zanima kako će se dalje deliti Srbija i Crna Gora (smeh). Ako se budu dobro zaleteli mogu i Beograd da podele na nekoliko delova. I ovu salu mogu da podele. Bilo bi racionalno zadržati kontakte, ako ni zbog čega dugog ono zbog mora. No, šalu na stranu vi govorite isti jezik, a jezik je najjače vezivno tkivo jedne zajednice. Koliko znam predstoje tri godine koje mogu okrenuti stvari, jer separatizam zapravo potiče od nevešto i neumesno iskazanih ponosa.
Tatjana Nježić
Politika
15.02.2003.
O odgovornosti pojedinca i dostojanstvu: Đerđ Konrad
Sloboda je dobra za lepotu
U toku jednog života nije nemoguće preživeti različite istine, njihova nadmetanja, ali je važno uspostaviti i njihovu ravnotežu. Ako nismo suviše slabi, možemo i sebe smatrati arenom u kojoj se ostvaruje taj balans
Mađarski pisac Đerđ Konrad je ime dobro poznato našoj kulturnoj javnosti kako po knjigama koje su do sada prevedene na srpski jezik (romani "Gubitnik", "Posetilac", "Osnivač grada", "Vrtna zabava", zbirke eseja "Iskušenja autonomije", "Na pupku Evrope", "Identitet i histerija", "Antipolitika", "Jugoslovenski rat" i "Nevidljivi glas"), tako i po svom odlučnom intelektualnom i političkom stavu kojim se bori za prava pojedinca, i protiv nasilja i diktatura.
Đerđ Konrad je ove nedelje, na samo jedno poslepodne, doputovao u Beograd jer je želeo da prisustvuje predstavljanju svog romana "Melinda i Dragoman" koji su nedavno u prevodu Arpada Vicka, objavili "Stubovi kulture". U intervjuu za naš list, Konrad govori o proteklim decenijama u Evropi, o svom angažmanu, i o budućnosti koja nas čeka...
? Bili ste protiv NATO bombardovanja Jugoslavije. Ako je tačno, u jednom od Vaših obraćanja članovima Nemačke akademije umetnosti Berlin - Brandenburg rekli ste da su "idiotskim političarima potrebni intelektualci čuvari" i da su svi koji ne dele Vaše mišljenje nosorozi. Ipak, imate intelektualce koji su podržavali NATO. Na pragu smo rata u Iraku. Šta biste sada rekli političarima, a šta intelektualcima?
- Ja se slažem sa Timoti Garton Ešom koji je izneo četiri pametna argumenta u korist rata protiv Iraka, i četiri pametna argumenta protiv tog rata. Rekao je da, za sada, ne može da se opredeli. Kada sam ja digao glas protiv intervencije NATO protiv Jugoslavije, mislio sam da je društvo u gradovima kao što su Novi Sad, Beograd... dovoljno jako da samo sruši Miloševićevu autoritarnu vlast. Za mene je ostalo otvoreno pitanje da li je rat produžio ili skratio Miloševićevu vlast.
U slučaju Iraka mislim da, za sada, nemamo dovoljno razloga da pomislimo kako u Iraku postoje unutrašnje snage koje bi srušile jednu vrlo krvavu diktaturu. Može se pomisliti i kako, kada napadaju Irak, Sjedinjene Američke Države imaju najrazličitije zadnje misli. Možda to rade zbog nafte? Ali, činjenica je da je taj režim počinio zlodela protiv sopstvenog naroda, da su hemijskim oružjem uništavali šiite i Kurde na svojim teritorijama, tako da bih se ja radovao ako bi se ovaj režim srušio. Možda i ne treba neki naročito veliki udarac da se jedna ovakva veštačka tvorevina, veštačka zgrada, uništi.
Plašt kolektivizma
Ali, budući da ne mogu znati u kojem slučaju će više ljudi umreti - ako puste režim da dalje ovako radi ili učine nešto da ga zbace - ne mogu da se identifikujem ni sa predsednikom Bušom, niti sa pacifistima koji, u krajnjoj liniji, stoje u odbrani tog režima. A, budući da sam ja jedan srednjoistočno-evropski čovek, i da sam do svoje 56. godine nad glavom uvek imao nekakvu diktaturu, ne mogu da prećutim da se uvek radujem kad se bilo koja diktatura uništi.
? A koga biste, onda, nazvali nosorozima?
- Sve one koji sada govore jedno isto.
? Tačno pre deset godina sa Finkelkrotom ste u Dubrovniku vodili žučnu raspravu o krivici. Odbijate pojam kolektivne krivice, i insistirate koliko na pravu pojedinca na posebnost, toliko na njegovoj odgovornosti. Nije li to previše za jedan život? Mnogima je lepše da se kriju iza plašta kolektivnog...
- Činjenica je da mnogi vole da se sakriju pod plašt kolektivizma, Vi ste u pravu, ali od takvih se razlikuju svi koji to ne čine. U toku jednog života nije nemoguće preživeti različite istine, njihova nadmetanja, ali je važno uspostaviti i njihovu ravnotežu. Ako nismo suviše slabi, možemo i sebe smatrati arenom u kojoj se ostvaruje taj balans.
? Učestvovali ste 1956. u Mađarskom ustanku, imali ste oružje, ali niste pucali. Je li to bio prelomni trenutak za ideju o ličnoj odgovornosti?
- Imao sam automat. Na hodniku Fakulteta neki kolega je viknuo: "Momci, ko hoće automat?", pa smo nas tridesetak prešli u stanicu milicije. Tamo su nam naprosto dali automate jer su mislili da je bolje da studenti imaju oružje jer bi mogli da posluže kao snage za održavanje reda. Hteli su, u stvari, da lepo odu kući, a da odgovornost prebace na nas. Ja sam se tako muvao po gradu, a tom događaju mogu da zahvalim za jedan od mojih najuspešnijih dana. Naime, u to vreme bio sam mlađi saradnik jednog časopisa, i otišao sam kod generalnog direktora tog izdavačkog preduzeća. Okačio sam automat o čiviluk, kao da je kišobran, i zamolio direktora da materijalno podrži časopis koji smo hteli da pokrenemo. Odmah je obećao da će biti odštampano pedeset hiljada primeraka, a ja sam mislio da je to obećao zato što nije mogao da ustukne pred mojim argumentima.
- Ali, bio je i jedan dan kada sam bio vrlo blizu pomisli da ću morati da pucam. Branili smo Univerzitet stojeći sa tim automatima na prozorima, a sovjetski komandant koji je tu bio poručio je da će srušiti zgradu Univerziteta ako je u roku od nekoliko sati ne budemo u miru napustili. Onda smo doneli ne previše junačku odluku da odemo kući. Taj sam automat kasnije negde zakopao, na tom je placu posle dignuta višespratnica... Uz još neke slične doživljaje, zapravo, tada sam doneo odluku da nikad u životu neću pucati.
? Je li takva situacija vrhunac lične odgovornosti?
- Mislim da je odgovornost udarac sudbine, pada neočekivano na nas. Neko vam stavi ispred vrata novorođenče, ili nasledimo jednu zajednicu. Tada moramo biti ponizni. A ne znam šta treba raditi.
Po mudrost ne treba ići daleko
? U "Melanholiji preporoda" kažete da je "dostojanstvo ljudske jedinke neuništiva vrlina". Sa tih pozicija ocenjujete i promene u centralnoj Evropi posle pada Berlinskog zida. Kako sada, kao nekadašnji disident, gledate na "diktaturu proletarijata"? Zašto se mnoge ideje o uređenju sveta pretvaraju u tragedije?
- Slažem se sa vlastitom rečenicom da je dostojanstvo ljudske ličnosti neuništivo. U toj tvrdnji je sadržano i to da čovek zbog dostojanstva pristaje i na razne rizike. Imamo zgodnu priču o jednom prijatelju koji je bio oficir francuskog Pokreta otpora. Upao je u neku nemačku raciju po Parizu, pobegao je, Nemci su trčali za njim, uskočio je u jednu vežu, u kapiju, potrčao na prvi sprat i nasumice zazvonio na neka vrata. Kad je neki čovek otvorio, rekao je: "Nemci me gone, molim vas, sakrijte me". Čovek je odgovorio: "Gospodine, rado bih vas sakrio, ali ja sam ogromna kukavica. Ipak, sused je hrabar čovek". Pozvonili su kod suseda. "Komšija, vi znate da sam ja kukavica, ali vi ste hrabar čovek, molim vas, sakrijte ovog gospodina". Sused ga je primio. I obojica su odbranila svoje dostojanstvo. Dakle, dostojanstvo je takav apsolut koji se može ispoljiti i u ovakvim, sitnim realitetima Recimo, i u pogledu deteta. I beba brani svoje dostojanstvo. Nedavno sam čuo za istraživanje koje pokazuje da jaganjci predosećaju kada ih vode na klanje, i da plaču. I to me je strašno potreslo.
? Kako se osećate kao bivši disident, u Novom poretku?
- Nisam se oduševljavao režimom koji se zbivao pod diktaturom proletarijata. To je težak i glup režim, mislio sam onda, i mislim i sada da je on proćerdao ogromnu ljudsku energiju. Bila je to ekonomska oskudica, i to ne samo u fizičkom već i u intelektualnom smislu. Dakle, to je loša ekonomija ljudskom vrstom. I mislim da režim sazdan na strahu ne može biti produktivan. A i ljudi nisu lepi kada se boje. Vrlo kratko vreme bio sam u Varšavi kada je Solidarnost bila glavna. Bilo je vrlo malo stvari za jelo, ali ljudi su bili prijazni, lepi. Da, mislim da je sloboda dobra za lepotu.
? U "Melindi i Dragomanu" zanimljivo raspravljate o dobru i zlu kao o mogućoj ravnoteži božanskog reda. Ipak, kažete da postoje stvari koje ni čoveku ni Bogu ne mogu biti oproštene. Koje?
- Ako ubijaju dečicu, ako ubijaju bebe, ako ih kasape, seku im udove, ako ih guraju u gasne komore, onda Bog nije obratio pažnju na to. Sedmorica rabina u Aušvicu organizovala su suđenje Bogu. I osudili ga. Zato što nije vodio računa.
? Ako smo "zahvalni diktaturama što su nas učvrstile u disciplini unutrašnje emigracije", na čemu ćemo biti zahvalni Novom poretku?
- Ne znam da li baš postoji Novi svetski poredak, pa prema tome, zašto da budemo zahvalni? Ako se potrudimo, možemo biti lutajući Holanđani, svetske lutalice. Poznajem mnogo mladih ljudi koji su posle preokreta 1989. godine odlučili da obiđu svet, od Tibeta do Anda. Ne znam da li su od toga postali mnogo pametniji, ali se slažem i sa onim što je napisao Lao Ce, a to je da po mudrost ne treba otići mnogo daleko, ni do susednog sela. Dakle, za radoznalce, globalizam nije loša stvar. Ne mislim da lutanje po svetu može da bude naša alternativa, ali i danas se možete povući negde, ako tako želite.
? Kako ćemo razlikovati spoljnu i unutarnju slobodu? Koja će nam pružiti veću radost, smirenje, sreću? Ako slobode, uopšte, ima?
- Nedostatak spoljne slobode je nešto ponižavajuće. No, i u njoj možemo da živimo neslobodno ukoliko strahujemo od raznih gluposti. Zbog toga možemo reći da su i spoljna i unutarnja sloboda podjednako Božji dar.
Anđelka CVIJIĆ
