Pomračenje sunca, na brdu

18.09.11

Politika, 18.09.2011

Ljudi se ponašaju kao ovce

Um političara oboleo je zato što oni smatraju da im je sve dozvoljeno, dok se drugi ljudi ponašaju poslušno, kaže Đerđ Konrad

Od najranijeg detinjstva bio sam apolitičan, zapravo nikada nisam voleo da mi život zavisi od drugih ljudi. Makar oni uživali opšte poverenje, odbijam da svoju sudbinu stavim u njihove ruke, kaže poznati mađarski pisac Đerđ Konrad, učesnik 77. međunarodnog kongresa PEN-a i literarnog festivala „Oslobodi reč” u Beogradu, između ostalih autor knjiga „Odlazak od kuće i povratak kući” i „Pomračenje Sunca na brdu”, u izdanju „Arhipelaga”, i prevodu Arpada Vicka.

Konrad je zavičajni pisac svakog istočnog Evropljanina, kako kaže Gojko Božović, glavni urednik „Arhipelaga”, samim tim što u svojim knjigama, kao na velikom ekranu istorije, istražuje iskustva odrastanja, ali i nestajanja krhke slike građanskog sveta; smene totalitarnih sistema nacizma i komunizma. Tako je simbolička tačka esejističkih i proznih ostvarenja Đerđa Konrada u stavu- biti apolitičan, ali ne i nekritičan, društveno neaktivan.

Govoriti o jednoj godini ili o rasponu od pedeset, u Konradovom pripovednom postupku znači širom otvorenih očiju posmatrati epohu i velike istorijske priče.
– Svako jevrejsko dete mlađe od četrnaest godina, u Drugom svetskom ratu, svakodnevno je bilo u opasnosti da bude odvedeno u Aušvic i tamo ubijeno. Tada nisam znao da su mnogi moji drugovi već bili mrtvi, ali sam slutio da su na nekom nepoznatom mestu. Politika je, dakle, već tada ulazila u moju kuću, pretila da odvede i moga oca, majku, sestru. Samim tim od početka mi se nije dopadala. Zbog toga je bolesno stanje kada političari poseduju previše vlasti. Njihov um je oboleo zato što smatraju da im je sve dozvoljeno, dok se drugi ljudi ponašaju kao ovce, kaže Konrad. Ostajući u istom duhu društvene kritike, poznati pisac ispričao je zatim simboličnu priču, iz jedne od mađarskih klanica. Priču o ovnu Mišku:
– Kada sam upoznao Miška, hranili su ga samo kolačima i drugim poslasticama. Pitao sam se zašto je tako, a onda su mi objasnili da je on predvodnik. Naime, on je stajao ispred kolone ovaca, koju je određenog dana trebalo ubiti, i mirno ih vodio do dželata. One se nisu bunile, išle su za Miškom, čak su nastavljale dalje, i odlazile u smrt, pošto bi se Miško mudro povukao u jedan od sporednih izlaza.

Kada je reč o sadašnjem stanju u Mađarskoj, Konrad ukazuje na opštu tendenciju države da ima kontrolu nad svim, počev od obrazovanja, do sindikalnih pobuna.
– I građani su doprineli takvom stanju, glasanjem. Sada, kada član većinske stranke predloži bilo kakvu glupost, a već postoji dvotrećinska većina, u skupštini će to biti izglasano. Sve je regularno, ništa nije protiv zakona, a opet je potpuno besmisleno, objašnjava Konrad.

Početkom devedesetih Đerđ Konrad bio je predsednik Međunarodnog PEN centra, kako kaže, najstarije svetske organizacije koja štiti ljudska prava i slobodu govora.
– Pojedini odbori PEN-a zalažu se za oslobađanje pisaca koji su u zatvoru. Jedan kolega iz Holandije, kada sazna da je neki pisac lišen slobode, pošalje vremešnu gospođu, koja poseti suprugu uhapšenog i da joj veću svotu novca. Nekada je i to za početak dovoljno. Zatim se šalju stotine i hiljade pisama vladama zemalja koje pisce zatvaraju, ističe Konrad.

Na ovom, beogradskom kongresu Međunarodnog PEN-a zadivili su ga slogani „Književnost je jezik sveta” i „Oslobodi reč”. Smatra da sve jeste tako.
Kada govori o devedesetim godinama, kada se jedinstveni Jugoslovenski PEN klub raspao na osam centara, Konrad podseća na to da je predsednike tih centara pozvao u Budimpeštu na sastanak:
– Trebalo ih je videti kako su tokom dana, na zvaničnim susretima bili stegnuti i zvanični. Međutim, uveče, uz vino i hranu, postajali su jedni prema drugima srdačni, kao školski drugovi. Sutradan su ponovo bili hladni.

Marina Vulićević


Večernje novosti, 18. septembar 2011.

Đerđ Konrad: Bolesni smo od politike

Bane ĐORĐEVIĆ

Jedan od najznačajnijih pisaca, o slici Srbije u svetu, putu u Evropu, jugonostalgiji: Da su u ime Srbije više govorili intelektualci, verovatno bi Srbija bila s one strane praga EU

MOŽDA Srbi u očima sveta i nisu više loši momci. U poslednje vreme mogu se pročitati i pozitivne stvari o Srbiji. Moguće je da je sad premijer Mađarske Viktor Orban lošiji momak od bilo kog političara iz Srbije, bar prema naslovima i podnaslovima najvažnijih evropskih novina - kaže za “Novosti” mađarski pisac Đerđ Konrad.

Jedan od najznačajnijih savremenih evropskih pisaca, čovek impresivne biografije, zavičajni pisac svakog stanovnika Istočne Evrope, kaže da je u najranijem detinjstvu postao antipolitičan. Ipak, nijedan veliki događaj nije prošao bez njegove javne reči, građanskog gesta, a u njegovim knjigama stoji jasna slika Evrope u drugoj polovini 20. veka.

* Kažete da se slika o Srbiji popravlja, ali vidimo da pritisci i uslovljavanja ne prestaju.
- Ono što je izvesno jeste da osnovne vrednosti Evropske unije ne treba šutnuti u d.... Međunarodna štampa mnogo toga primećuje i vrlo malo zaboravlja, tako da je evropska zajednica novinara jedna vrsta svetske inteligencije. A inteligencija ima ne samo sistem vrednosti nego i ukus, i ako nekome bude povređen ukus političarskim frazama, štampa ume da tu zajednicu kazni. Ako je u Srbiji život podnošljiv ili prijatan onda će i štampa biti prijatna prema političarima.U SLIŽBI POLITIČARA * Da li je politika uvek imala prevlast nad književnošću? - Naročito mi je smetalo prilikom raspada Jugoslavije raspad na nivou književnosti. Počev od toga što je Jugoslavija imala jedan centar pisaca, a kad sam 1993. završio trogodišnji mandat predsednika Međunarodnog PEN, već je bilo osam centara. Sjedinjene Američke Države imaju dva centra - istočni i zapadni, jedan u Njujorku drugi u San Francisku. To i mogu da razumem, zato što su velika zemlja i udaljeni su krajevi, a ovde se sa nekim zbrkanim lingvističkim, nacionalnim, etničkim argumentima potkrepljuje da svaki centar ima pravo na svoje samostalno postojanje. Kažu: “Jeste da je jezik skoro ili sasvim isti, ali književnost i poetika su sasvim drugačije.” To sam smatrao servilnošću, ti pisci su bili u službi političara. Ubrajao sam to među zabavne apsurde.

* Kako tumačite one glasove u Srbiji koji poručuju da je Evropa kojoj težimo i dalje nedostižna?
- Možda tako što Evropska unija ne želi da uveze zajedno sa Srbijom konflikte. Na primer, ako bi se aktuelna vlast moje zemlje sada prijavila da bude član EU, sa onim merama koje donosi i koje su izazvale opšte negativne reakcije u evropskoj štampi, imam osećaj da ni Mađarska ne bi bila u boljoj situaciji nego što se Srbija sada nalazi. Recimo Basesku, predsednik Rumunije, koja je kasnije došla u Evropsku uniju od Mađarske, dobar je momak. Naša je sreća što smo ušli u Evropu 2004. godine, a nesreća Srbije je u tome što je predugo smatrala važnim govor oružja i davala više važnosti onim ljudima koji to oružje drže u ruci.

* Mislite li da smo sami krivi?
- Da su u ime Srbije više govorili intelektualci, da je bilo manje nacionalističke frazeologije, verovatno bi onda Srbija bila s one strane praga EU. Kao što unutar EU izaziva dosta negodovanja ponašanje onih političara koji rade na razbijanju Belgije ili kada Škoti ili Irci tvrde da su književnost na engleskom jeziku napisali irski i škotski autori, a ne engleski. U takvim slučajevima se evropska inteligencija nasmeši i kaže: “Pa, zanimljivo”, a zapravo misle kako sa ovima nije sve u redu.

* Slažete li se sa onima koji tvrde da Evropska unija nema svetlu budućnost?
- Osim Svevišnjeg ništa nije večno.

* Kako objašnjavate nostalgiju za prošlim vremenima, koju je narod sve više osećao kako je prolazilo vreme od promena?
- Sigurno da ta osećanja imaju svoje temelje. Mogu sasvim lako da zamislim da se narod radije seća Tita nego Miloševića i Tuđmana. Sećam se, bio sam u Dubrovniku 1972. godine i obišao zidine sa kojih se pružao pogled na mnoge stanove. Video sam čak i spavaće sobe i na nekoliko mesta video sam Titovu fotografiju iznad bračnog kreveta. Pomislio sam tada da ti ljudi nisu oružjem primorani na to da tu sliku okače iznad bračnog kreveta. Kada sam kasnije sedeo u nekoj dubrovačkoj kafani, dvoje mladih mi je prišlo i pitalo da li mogu da sednu za moj sto, jer su svi ostali stolovi bili su zauzeti
Počeli smo da razgovaramo, pitao sam ih šta su: Hrvati ili Srbi, i video sam da im se ne dopada to pitanje. Bilo je nekako nepristojno. Rekli su da su Jugosloveni. Kako je razgovor tekao, ispostavilo se da je on Srbin, ona Hrvatica i da se vole... Imam osećaj da su promene unele nešto neprirodno u ono što je bilo prirodno.

MINJONI ZA KORIDOR * NADATE li se da će stvari da se promene? - Bio sam jednom davno u nekoj klanici, i tu je bio jedan ovan i zvao se Miško. Hranili su ga minjonima. Pitao sam kakva je uloga ovog ovna. Rekli su da je on vođa, vodi ostale ovce kroz jedan gvozdeni koridor na klanje. Ali na tom putu, sa leve strane postoje mala vrata, on tu prođe, ovce nastave pod sekiru, a Miško i dalje jede minjone.

* Sada svi bivši Jugosloveni pokušavaju da potvrde svoj novi identitet, naročito u jeziku i književnosti.
- I sam identitet je jedna nasilna izmišljotina. To služi političarima, a ne piscima i tom rečju političari mogu da ucenjuju pisce. Inače, “a” je jednako “a”, i to nije nekakvo bogzna kakvo veliko otkriće, ali vrlo je verovatno da je u pitanju identiteta važno da se napravi formula da “a” nije jednako “b”. Da se može neko isključiti ili odgurnuti. To je ideologija kojom nekoga od sebe razlikujem, odgurujem, distanciram se od njega. Jedini glas koji je legitiman glasi: “Ja sam onaj koji jesam.” Kad je Mojsije pred onim gorućim grmom u Bibliji upitao: “Ko si ti?”, Svevišnji je odgovorio: “Ja sam onaj koji jesam.” E sad, on verovatno ima pravo to da kaže, mi to nemamo.

* Kažete da su stvari malo drugačije, kada se pogase svetla političke pozornice?
- Jednom sam pozvao u Budimpeštu predsednike svih eksjugoslovenskih PEN centara. I među tim vođama PEN klubova su bile vrlo značajne ličnosti, na primer i Đinđić je bio jedan od predstavnika. Primetio sam da su preko dana, za vreme sednica, svi ti ljudi bili vrlo kruti, hladni, odbojni jedni prema drugima. “Sačekajte samo dragi moji”, rekao sam u sebi. Uveče je priređena fina večera i organizovao sam stvari tako da i vina bude dovoljno. Jeli su i pili, išao sam od jednog do drugog stola i odmah primetio da svi tepaju jedni drugima, da se smeju kao nekadašnji školski drugovi i nikakvih problema između sebe nisu imali. A onda, sutradan ujutru, na zvaničnom sastanku opet su se ukrutili. Toliko o tome.

* Politika je još u detinjstvu ušla u vaš život?
- Išao sam u jevrejsku osnovnu školu i svakog učenika su izuzev mene i moje sestre odveli u Aušvic gde su ugušeni i spaljeni. Gotovo 200 dece. U to vreme politika je značila nešto što ulazi u moju kuću i nosi mene, moje roditelje ili moje drugove. Nekakva agresija. Samim tim, politika kao takva nije mi se dopadala. Od najranijeg detinjstva postao sam antipolitičan. Ne volim da nam život previše zavisi od drugih ljudi, koji su u prilici da odlučuju o našim sudbinama. Mislim da nijedan drugi čovek, bilo ko da je, nema pravo da odlučuje o mojoj sudbini, kao što ni ja nemam pravo da odlučujem o sudbini drugog čoveka. Smatram da je bolesno stanje kad političari imaju previše vlasti. Mozak političara postaje bolestan i skloni su da poveruju da im je sve dozvoljeno. Bolestan postaje i um građana, pretvaraju se u jagnjad.

28.07.11 NIN

U autobiografskom romanu „Pomračenje sunca, na brdu“ poznati mađarski književnik Đerđ Konrad (1933) opisuje kako su mu pre trideset godina njih petorica hrupili u predsoblje sa tužiočevim nalogom i pretresli ceo stan. Čim je bacio oko na njegove beleške, major je saopštio Konradu da će ga zdrobiti u šaci kao suvi list. Uz to, zamerio je piscu na neredu u ormanu u kome drži rukopise, a kada su ga priveli i oduzeli mu ključeve, posavetovao ga je da od sada svežanj ključeva drži u nekoj maloj futroli sa cibzarom kako ne bi isteglio džep sakoa. Na kraju je strogim glasom zamerio Konradovoj deci što su zamrsila resice na rubu tepiha – on u svom domaćinstvu ima posebnu četku!


Nekoliko opaski i saveta majora iz kancelarije državne bezbednosti koja je tih godina sumnjičila Đerđa Konrada da huška na mržnju protiv temeljnih institucija Narodne republike Mađarske – žaoke su u kojima se krije otrov tiranije. Još jedan dokaz da se diktator ruši detaljima. Kao kada Nadežda Mandeljštam u svojim memoarima napomene da je u pesmi koja ga je odvela u smrt – Osip Mandeljštam opisao kako Staljin dok čita zamrlja knjige masnim prstima.


„Pomračenje sunca, na brdu“ nastavlja se na autobiografski roman „Odlazak od kuće i povratak kući“ u kome je Đerđ Konrad opisao kako su mu roditelji odvedeni u logor i kako se sa sestrom skrivao po podzemljima ratne Budimpešte. Otac i majka vraćaju se tek na 39. stranici ove druge knjige Konradove „faktičke autobiografije“, sa ispitivačkim pogledom koji je spazio u njihovim očima: „Ko si, zapravo, ti, na koga smo toliko mislili?“


Roman počinje 1999. dok pisac sa trema ruševne vinogradarske kuće posmatra pomračenje sunca. Kao i u drugim knjigama koje pripadaju ovom autobiografskom nizu, pisac na početku naslanja leđa na zid od grubo tesanog kamena i pretresa svoj život koji je prošao „u znaku kolebljive verovatnoće“. Nakon povratka roditelja, Đerđ Konrad opisuje kako se našao u vrtlozima istorije kao zabranjeni pisac i disident. Kako je odstranjen sa fakulteta, kako je tokom revolucije 1956. godine, naoružan automatom, stajao na straži i kako je radio na psihijatrijskoj klinici. Ispisuje priče koje je sakupio kao inspektor socijalne zaštite, opisuje kako je uređivao Tolstojeve dnevnike, dok ga je proganjala svetinja države koja nije bila otelotvorena samo u liku šefa policije, nego i običnog kućepazitelja. Privođenja, saslušanja, boravci u pritvoru. Žene, brakovi i deca. Ne pređutkuje ni posete kuplerajima; objašnjava zašto je voleo filmove u kojima neko beži i dočarava atmosferu u kojoj je sa saradnicima komunicirao tako što je reči ispisivao na ceduljicama koje su posle bacali u WC šolju.


Želeći verovatno da, pored ostalog, otvori problem vezan za naratora svoja dva autobiografska romana, Đerđ Konrad objavljuje i knjigu pod naslovom „Klatno“ (izdavač: Kulturni centar Novog Sada). U „Klatnu“ kopa još dublje, „ne bi li rasvetlio sive mrlje u sećanju“. U tim esejističim zapisima koji se tematski nadovezuju na knjige „Odlazak od kuće i povratak kući“ i „Pomračenje sunca, na brdu“ (svi prevodi: Arpad Vicko) – pored pitanja vezanog za ja u autobiografskoj prozi, pred njim je i zagonetka odnosa između mašte i realnog. „Da prvo lice jednine upozna samo sebe? Dočepaću se toga ja, zgrabiću ga za šiju, uzalud se praćaka, pokušava da se izmigolji, zaviriću mu u dušu, rastaviću ga na delove“, zapisuje Konrad nekoliko redova nakon što se upita da li postoji nešto između stvarnosti i fikcije. „Možda klatno, njegovo kretanje amo-tamo, osmeh razumevanja.“


Iako su junaci ovih uzbudljivih knjiga stvarne ličnosti, Đerđ Konrad ih portretiše tako živopisno i duhovito da nam se čini da ih klatno iz stvarnosti prebacuje u maštu i ponovo vraća, amo-tamo. U poglavlju u kome opisuje kako je pronašao prislušne uređaje i bacio ih u kuhinjske elemente, odakle su opet brzo nestali, pisac priznaje da nije bio „tako duhovit frajer kao Vaclav Havel“. Čim je otkrio i demontirao prislušne uređaje, Havel ih je izneo na najlon-pijacu i prodao.

Mića Vujičić