Menipska satira

15.07.03

U želji da podiđe publici, većina izdavača se odlučuje za objavljivanje knjiga "lakših" po sadržaju. Retki su oni koji se rešavaju da uđu u rizik štampanja dela klasične literature, makar i po cenu da prodaja ide teže. Međutim, čitaoci nepogrešivo znaju šta da traže, pa više i nije novost ako su na listi najtraženijih knjiga sve češće Aristotel, Seneka, Platon, Niče...
"Stilos" iz Novog Sada pokrenuo je biblioteku "Elem" u kojoj će biti objavljivana antička književnost. Do sada su štampani "Menipska satira u delima Variona, Seneke i Lukijana", vizantijski roman nepoznatog autora "Timarion ili kako se dotični napatio", (oba dela u prevodu Slađane Milinković); "Marcijal, izabrani epigrami" u prevodu Gordana Maričića, "Persijanac" - do sada kod nas neprevedena Plautova komedija (u prevodu Slađane Milinković sa latinskog), i "Versus romani-deset rimskih pesnika" - svojevrsna rimska poetika u izboru i prevodu Gordana Maričića. Izborom interesantnih tema, šarmantnim prevodima i atraktivnom opremom, "Elem" je već zainteresovao čitaoca za antičku književnost, a "Marcijalovi epigrami" i "Menipska satira" nalaze se već na listama deset najprodavanijih knjiga.

INTERVJU

U razgovoru sa Slađanom Milinković, klasičnim filologom, čiji je prvi prevod "krivac" za nastanak ovako uspešne edicije, saznajemo mnogo toga, ne samo o lepoti prevođenja nego i o problemima, i budućim planovima.

Kako je došlo do pokretanja biblioteke "Elem?"

- Ako bih morala da odgovorim, rekla bih: "Sticajem okolnosti", kada smo se pre dve godine prvi put sreli gospodin Franja Petrinović i ja, i on odlučio da objavi moju prvu knjigu "Menipska satira u delima Varona, Seneke i Lukijana". Vremenom je "Elem" počela da se bogati prevodilačkim čudima, kako to gospodin Petrinović voli da kaže, i stvorili smo biblioteku koja od ove godine dobija i naslovno objašnjenje - za klasičnu književnost.

Zlatno doba

Kakva je koncepcija biblioteke?

- Još sa prvom knjigom, "Menipska satira u delima Varona, Seneke i Lukijana", postavljen je osnov idejne koncepcije biblioteke "Elem" - interesantne teme i dela antičke književnosti u savremenom izdanju, u vidu značajnih ili manje poznatih nedovoljno proučavanih dela autora antike koji su izvršili uticaj na svetsku književnost, do sada neprevedenih kod nas. Reč je o dvojezičnim izdanjima koja su jezikom, stilom i savremenošću prevoda (gde je to moguće), kao i komentarima prilagođena ukusu i zahtevima šire čitalačke publike.

Može li se govoriti o "zlatnom" vremenu naše dobre obaveštenosti o antičkoj književnosti kroz prevođenje velikih klasika?

- U prevodu na srpski jezik postoje, i još se mogu naći neka od kapitalnih dela antičke književnosti iz perioda kada su radili i prevodili naši najveći klasičari: Miloš N. Đurić, Branko Gavela, Miron Flašar, Anica Savić-Rebac, Radmila Šalabalić, Ksenija Maricki, kada je stanje u kulturi bilo bolje i znao se neki red i redosled. Redovno je izlazio Zbornik Matice Srpske za antičku književnost i "živela" biblioteka "Antička književnost" u izdanju Matice Srpske. Funkcionisao je proces nastanka i verifikacije odgovarajućeg prevoda i podrške mladim prevodiocima, kada se znao put knjige i recenzije. To je svakako bilo zlatno doba prevođenja antičke književnosti. Nažalost, mnogo toga je neprevedeno i našim čitaocima nedostupno, a potreba postoji. Inače se ne bi po knjižarama mogli naći prevodi klasičnih tekstova koje su izdavači bez imalo stida i straha od autorskih prava objavili kao prevod sa engleskog i nemačkog (?!). Ne bih navodila imena, neka se sami prepoznaju. Svakako da smo uskraćeni, ali se na ovom planu malo i radi. "Menipska satira" donosi prvi celoviti prevod Varonovih menipskih satira ikada objavljen a Plauta, najznačajnijeg rimskog komediografa, na koga su se toliki ugledali, poznajemo samo zahvaljujući Čajkanovićevim prevodima s početka prošlog veka...

Začin ukusu

Koliko smo sada, i zašto uskraćeni za dela klasika u našoj sredini?

- Razlog je verovatno loše stanje u kulturi, nemar prema sopstvenoj profesiji i lenjost onih koji su u poziciji da doprinesu poboljšanju na planu prevođenja i popularizaciji antičke književnosti, bilo da sami prevode ili pružaju podršku pokušajima da se održe postavljeni kvaliteti. Stiče se utisak da je nakon perioda tišine, tj. larmanja i potpune degradacije knjige i kulture čitanja knjiga, u proteklih desetak godina, usledio period mraka, tj. holivudskih boja. Pogledajte samo koliko Ministarstvo odvoji za neki propagandni ili propagandni film, a koliko za celokupan godišnji otkup knjiga u Srbiji i finansiranje časopisa koji su "prošli na konkursu".

Imamo li danas prevodilačku školu antičkih dela?

- Mislim da se o tako nečem nije moglo govoriti ni ranije, a kamoli danas kada je svaki pokušaj bavljenja bilo kojom vrstom prevođenja (pogotovo antičke književnosti), prava avantura bez neophodne opreme (jer se kod nas ne može pronaći gotovo ništa od stručne literature potrebne za ozbiljno istraživanje) i to sa neizvesnim ishodom. Jer, kad iskopate sve što postoji iz loše snabdevenih biblioteka, domognete se "svega" novog iz nedostupnog inostranstva, ispreskačete sve prepone trčeći brzinom puža ka željenom cilju i obrišete sve prekorne poglede sa od entuzijazma i istraživačke energije zajapurenog lica još uvek vas čeka dug put do objavljivanja u bilo kom obliku. E, onda su vam neophodni urednici književnih časopisa, raspoloženi da vas saslušaju i pri tom zaborave na sopstvene svakodnevne tehničke i finansijske teškoće "izlaženja" ili urednici-vizionari pri izdavačkim kućama koje jurišaju na veoma zahtevno komercijalno orijentisano tržište, koji će u vašem radu prepoznati trajnu vrednost vrednu rizika na savremenom tržištu.

Na koju čitalačku publiku računate?

- Na svakog ko želi da u čitanju uživa, a da je pri tom gladan hrane za glavu i dušu.

Koje će se nove knjige naći u biblioteci "Elem?"

- Želja nam je da ponudimo novi kvalitet antičke književnosti kao svojevrstan začin ukusu zahtevne čitalačke publike. U pripremi su "Katilinina zavera" u prevodu Gordana Maričića i "Rimski kuvar", koji sam zamislila kao kulinarski priručnik sa nesvakidašnjom književnom vrednošću. Osim prevoda sa latinskog Knjige recepata kulinarsko autoriteta Apicia, sadržaće i prerađene recepte prilagođene savremenoj kuhinji i studiju na temu recepta kao najstarije književne forme koji je često usamljeni pisani spomenik kulture privatnog života i kao takav nepogrešivo odaje sliku stanja stvari u nekom društvu.

Anđelka Cvijić

01.01.00

Dnevnik
06.04.2002.
KNJIŽEVNI ŽANR O KOME SE GOVORI
Preteča iz Gadare
MENIPSKA SATIRA, "Stilos", Novi Sad 2002. Priredila i prevela Slađana Milinković

Menipska satira se piše i objavljuje od pre nove ere i onda kada se o njoj ništa ili vrlo malo zna. Moderna vremena pojačala su interes za ovu književnu formu, a posebno sa njenog tvorca Menipa, koji je živeo oko polovine III veka pre nove ere u Maloj Aziji, a njegova porodica je bila poreklom iz Gadare u Palestini.

Odlike menipske satire

Da menipska satira nije samo stilski fenomen nego i prava književna vrsta govori i ceo ovaj inventar odlika koje ona sadrži: ismevanje samozvanih filozofa i kvaziučenosti, parodija zarad trijumfa zdravog razuma; fantastična priča kojom autor - pripovedač čitaoca vodi kroz fantastična putovanja; scena višestrukog mizanscena; često zamišljeni i "nemogući" glavni likovi; nedostatak pravog zapleta; mnogobrojne digresije i aluzije; burleska jezika i književnog nasleđa; dvojezičnost naslova i dela; mešavina proze i stiha; pouka duboko skrivena pod naslagama parodije, elemenata fantastike, mitologije, nauke, erudicije autora i zamršenosti semantike i morfoloških konstrukcija.

Menipova sahrana

- Menip, nekada svima poznat pas i život i ljude je ostavio sa visine, obešen o gredu. Pajac podzemlja tamnog, zli duh. Pa neka užasava ljude pošto su ga se oni plašili više no što plen strahuje od kopca. Diogen je znao da piše, ono što je tada bilo korisno, a Menip i ono što bi slušala fina publika.
Priređujem nadmetanje u pokojnikovu čast, ali neka poprište bude papir, gde će se odmeravati snaga kroz moć mišljenja. Čovek obrazovan više uživa u filozofskom nadmetanju nego u rvanju atletičara.
Ali, Menipe, ti poput psa bez repa, ujedaš stalno! Počeo si, putujući, znanje prenositi i tako dovoditi do konačnog saznanja... (Varon)

Ko je, uistinu, čovek po kome je ceo jedan žanr dobio ime? Iz malo sačuvanih pozitivnih glasova i činjenica nazire se sve: bivši rob koji je otkupio slobodu obogatio se zelenaštvom, ali se kasnije izgubio u sumnjivim poslovima i nastradao od istog mača. "Psa podzemlja" nadvisio je još veći pas. Prevaren u jednoj od mutnih transakcija, Menip gubi sve, pa i želju za životom. U očajanju, sam se obesio i time stavio tačku koja nije retka u to doba. I Seneka, o kome će ovde biti reči, posle brodoloma moli Neronovu carsku dozvolu da izvrši samoubistvo!
NJegova dela, a spominje se 13 spisa, od kojih osim za dva, nisu sačuvani ni naslovi (Plovidba Diogenova i Nekiomantija), začudo nastavila su da žive, posebno zahvaljujući interesu i podražavalačkom radu potonjih autora. Tako je onaj koji je počeo ismevanjem svega napisanog, a posebno filozofskih sistema, po nekima, bio jedan od nauticajnijih pisaca antike i začetnik atraktivnog žanra. Najbolji i najautentičniji Menip i duh njegove satire svoje nastavljače povremeno je nalazio u svim epohama, sve do postmodernizma i naših dana. Parodirajući sve oko sebe, Menip je svoj razorni pogled upućivao u temelje svog doba i sveta, nalazeći mu najslabije i najranjivije tačke. Smeh i podsmeh je njegovo glavno oružje i odbrana. Menip je cinik, jeretik i pobunjenik najvišeg ranga i sve što je dotakao, od pisama do testamenta, preobražavao je i spuštao na zemlju različitim dozama ironije i kombinacijom svih umeća i znanja. Zato Menip zahteva obaveštenog i inteligentnog čitaoca.
I upravo taj amalgam, ta mešavina svega i svačega, to pisanje iz ličnog i kolektivno dostignutog imalo je svoju draž i erotičnost i u potonjim vremenima i nalazilo podsticaje i kod takvih duhova kao što su Rable, Svift, Volter, Haksli, Breton, ali i Umberto Eko. Kod nas je to godinama činio Voja Carić (1922-1992) u emisijama Radio - Beograda, a nešto slično koristi i Svetislav Basara, naročito u potonjim romanima.
Duh vremena i istorijski kontekst očigledno je tražio svoj ventil. Menip ga je pronašao i "patentirao". No, vara se svako onaj koji pomišlja da je to bila samo proizvoljna i neodgovorna igra. I kada se takvom čini, ona je smrtno ozbiljna i nikada ne prelazi određene granice. Vidljivo je to u tekstovima Menipovih učenika Varona, Seneke i Lukijana, koji, u nedostatku izvornika, i čine ovu jedinstvenu knjigu. Teorija antičkog hibrisa još uvek je na snazi i ti obrisi se nikada ne prekoračuju i striktno poštuju. Sve ipak nije dozvoljeno, jer svest o smrti i smrtnosti je toliko jaka da, iako na stolu spisatelja ne stoji prazna lobanja, svakako visi natpis: "Seti se smrti".
Više od same prakse, kojoj je u knjizi posvećen dobar deo, i čine je Varonove menipske satire, Senekino "Otikvljenje božanskog Klaudija" i Lukijanovi "Dijalozi mrtvih", knjizi posebnu upotrebnu vrednost daju objašnjenja i komentari. Posebnu specificnu težinu ima instruktivan predgovor u kome je dat istorijat menipske satire i pregledano je izložena prava strukturalistička analiza žanra koji još traje i o kome se govori.

Milan Živanović