Nezaboravak

01.01.00

Rec
Maj 1997.
#33

KAD SU DVA PUTA DVA PET

Romani Idi kuda te srce vodi i Anima mundi i zbirka prica Nezaboravak, tri knjige Suzane Tamaro, koje su poslednjih godina dosle do ruku ovdasnjih citalaca, svedoce o tri glavne poeticke linije na cijem je tragu ispripovedana proza ove spisateljice. Prva predstavlja krajnje sentimentalnu formu kojom su odredjeni roman Idi kuda te srce vodi i prica "Ispod snega", druga stvara novi rukavac bildungs tradicije, obuhvatajuci roman Anima mundi i kratku povest "Jedno detinjstvo", koja se pak moze shvatiti i kao polaziste za trecu liniju, posvecenu istrazivanjima mracnih kutova ljudske svesti i stradanju nevinih, kao u pricama "Opet ponedeljak", "Love"i "Nezaboravak".

Razliciti oblici pripovedanja u isto vreme oznacavaju i podrucja knjizevnih interesovanja, koja se uzajamno prilicno razlikuju, ali su ipak na neki nacin obuhvacena jedinstvenim tematskim okvirom. Taj osecaj jedinstvenosti zasniva se pre svega na specificnom vidjenju sveta ove spisateljice, i to specificnom pre po sirini pogleda, nego po dubini misli. Kojoj god narativnoj tehnici se Suzana Tamaro priklonila, svet koji ona opisuje toliko je stvaran, da u jednoj tacki njenu prozu pocinjemo da dozivljavamo kao setnju pripovedaca zbirkom necijih zivotnih fragmenata ili integralnih vremenskih celina, kao smenjivanje narativnih stanja kroz nizove cije je konacno ishodiste slika o potpunom predavanju, ili potpunom kompromisu.

Prvo kod nas prevedeno delo Suzane Tamaro, dnevnik-ispovest Idi kuda te srce vodi, izaziva pomesana osecanja citalacke radoznalosti i kriticarske podozrivosti prema svakom "megahitu", koji se vec svojim pripovednim oblikom opasno blizi grani knjizevnosti upadljivo natkriljenoj odredjenom dozom patetike. Treba, medjutim, priznati, da se iz mora literature intelektualistickog manira i visokih pretenzija, kao i iz mora infantilno-sund produkcije, roman Idi kuda te srce vodi izdize svojom ugodno lakom dinamikom, pricom koja mami na dalje citanje, izvesnim oblikom zivotne autenticnosti. Upravo zbog toga, naivnost u upotrebi jezika i trivijalnost metafora ne moraju se shvatiti samo kao teznja za dopadanjem osrednjoj publici, vec i kao jedan od nacina knjizevno-umetnickog oneobicavanja. Neodlucnost kriticara u situaciji da svoje misljenje odredi u odnosu na neko od ova dva moguca tumacenja u isto vreme je i podsticaj za citanje potonje, svakako i vrednije proze Suzane Tamaro.

Dva puta dva
Cetiri od pet prica Nezaboravka napisano je u prvom licu, peta je ostvarena striktno kroz tacku gledista glavnog lika. Imajuci u vidu narativnu perspektivu romana Idi kuda te srce vodi, ocigledna je sklonost Suzane Tamaro nekoj vrsti ispovedne forme. Ne zaustavljajuci se, medjutim, na cisto spoljasnjoj strani, lako cemo zakljuciti da je to prvo lice, taj epistolarni ili monoloski oblik zapravo vrlo varljiv trag, da se unutrasnja poetika ove autorke siri u opsegu od vrlo sentimentalnog, do potpuno depersonalizovanog stava.
Iako mozda najslabija medju delovima Nezaboravka, povest "Ispod snega" privlaci paznju koliko kao poeticka kopca sa prethodnim romanom, toliko i kao nagovestaj nekih od osnovnih odrednica koje definisu polozaj u svetu knjizevnih junaka Suzane Tamaro. Drugim recima, koliko god sve te ljude razlikovali na osnovu socijalnog statusa, zivotne dobi, sudbinskih preokreta, njihov vitalni potencijal determinisan je pre svega nesnalazenjem u svetu, nedostatkom impulsa za aktivno delanje, osecanjem cudjenja sto se tom svetu mora pripasti vec samim svojim postojanjem, osecanjem bliskosti smrti koja je, posle sveg stecenog iskustva, jedini oblik duhovnog oslobodjenja. Smrt je motiv kojim se zavrsavaju sve price Suzane Tamaro. Lagano umiranje tela istrosenog bolescu, abortus, mahniti lanac zlocina, samoubistvo, na neki nacin stavljaju tacku, oznacavajuci logican ili apsurdan kraj, istovremeno otvarajuci sasvim novu dimenziju svemu sto prethodi, odnosno svemu sto dolazi pre recenice: "Neka vrata ne bi trebalo nikad otvarati". Prica koja pocinje tom recenicom naslovna je, poslednja, najbolja i egzemplarna povest Nezaboravka. U cemu se zapravo moze sagledati paradigmaticnost bizarne price o epizodi iz zivota jednog psihickog hermafrodita, zacinjene morbidnim cinom davljenja zrtve, u najsirem kontekstu, mozda cak u celokupnom opusu autorke posvecene poetici sentimentalnih zapisa ili nesrecnih decijih sudbina? Cini se da vec sama simbolika bica koje ne pripada nijednoj strani a u sebi nosi obe, cije prepoznavanje samog sebe na jedan nacin uzrokuje duhovni rascep, a na drugi nacin ga skriva, docarava sliku prapocetka, polno neizdiferenciranog embriona ali I krajnjeg stepena covekove dekadencije, metaforu stvari bez imena. "Niko se nije trgnuo zbog prividne postojanosti sveta", kaze biseksualac opcinjen cvetom nezaboravka, "nista se ne ugiba, nista se ne rusi, mislim, sve strukture ostaju cvrste, naizgled". Pukotine na dusi, nesklad i sazimanje bizarnog i nostalgicnog, nastranog i pateticnog, govore da zivot kljuca sa obe strane vrata koja se retko otvaraju.

"Jeste, priznajem, dva-put-dva-cetiri je izvanredna stvar, ali, ako cemo vec sve hvaliti, onda je i dva-put-dva-pet ponekad takodje fina stvarcica", kaze junak iz podzemlja. U jednom sasvim drukcijem kontekstu, price iz zbirke Nezaboravak govore o stvarima gde dva i dva nikad nije cetiri, ali i dva-put-dva-pet ne mora biti fina stvarcica.

Ono sto se iza famoznih vrata nalazi, sto iznenadjuje, od cega zastaje dah, nije samo znacenje reci ili gesta, nije cudnovatost postupka ili monstruoznost zlocina, vec lakoca izvrsenja, predocena zastrasujocom lakocom ekspresije. Gotovo savrseno saglasje izmedju ideje i forme predstavlja posebnu vrednost proze Suzane Tamaro, osobenost koja narocito privlaci paznju. Narativne forme kojima se sluzi ova spisateljica prirodno izviru iz teme kojom je zaokupljena -- teme odnosa izmedju Deteta i Odraslog, gde je dete simbol, gde je covek simbol, i gde je relacija uspostavljena izmedju njih takodje simbol. Perspektiva pripovedanja pomera se iz ugla hladnokrvnog zlocinca prema uglu zlostavljanog, a sam knjizevni izraz krece se od infantilno-cvrkutavog tona jedne sasvim dobro situirane gospodje iz price "Opet ponedeljak", koja se povremeno pretvara iz doktora Dzekila u mister Hajda, preko osecanja zacudjenosti poteklog iz apsolutno decijeg nerazumevanja stvari jedne Cigancice iz price "Love", do ravnodusnog, gotovo beleznickog tona ispovesti "Jedno detinjstvo".

Medjutim, kada se sve kockice sklope, u coveku ne ostaje ukus one gorcine koja se zadrzava kao otisak estetike ruznog ili etike imoralistickog principa. Naprotiv, ovi zapisi ne ostavljaju impresiju neobicnog, izuzetnog, cudnog koje ide preko granica morbidnog, vec stvaraju jedno specificno osecanje o svetu koji nije daleko od nas, koji nije skriven time sto postoji van domasaja nasih saznanja, gde se stvari dogadjaju samo po necijim privatnim sobama ili tamnim hodnicima, vec svest o nasoj sopstvenoj sklonosti skretanju pogleda prema vestackim iluzijama u trenutku kad izgubimo one prave. Suzana Tamaro ne zeli da prikaze mracnu stranu sveta, ona prikazuje svet onakvim kakav jeste. Niz razgovora, ili solilokvija, kojima je formalno uoblicena prica "Jedno detinjstvo", kao da predstavljaju antinomiju sentimentalno dozivljenoj i pateticno izrazenoj strani stvarnosti. Pravo je pitanje, u stvari, kako Suzana Tamaro postize realisticku uverljivost poetikom bihejviorizma potpuno lisenom emocionalne napetosti i psiholoskih portretisanja i estetsku uverljivost tamo gde gadjenje prema gestovima knjizevnih likova osecamo gotovo fizicki, skoro gubeci bilo kakav dozivljaj umetnicke iluzije. Ova autobiografija jednog decaka interesantna je koliko zbog svoje tipicnosti u odnosu na jednu od glavnih linija pripovedanja Suzane Tamaro, toliko I kao skica za roman, knjizevna celina iz koje polazi poeticki jasna razvojna linija prema Dusi sveta. Autorkina glavna preokupacija u jednom trenutku prestaje da bude junak sam, njena prica je pre prica o svetu, a ne o junaku; na taj nacin, njeno pripovedanje unapred je oslobodjeno potrebe za onom vrstom ironijske distance koja se unapred pretpostavlja pri svakoj parodizaciji zanra.

Poetika prilagodjavanja
Buduci da smo roman Anima mundi smestili u okvire bildungs tradicije, prirodno se namece pitanje do koje je granice autorka postovala formule ovog zanra. Iz stanja prvobitne nevinosti, glavni junak odlazi iz kuce u svet, iz provincije u veliki grad, odakle ce se jednog dana vratiti kao heroj ili kao gubitnik. Kroz godine konfuzije i bola, otkrivajuci "dusu sveta", Valter ce doci i do nekih licnih spoznaja: shvatice da nije umetnik, vec samo osoba osetljivija od drugih, i zapitace se nije li se do tih saznanja moglo doci ranije, uz manje patnje. Zamisljen kao nosilac vrednosti i ideala u datoj sredini, on u sudaru sa stvarnoscu ne sme da propadne ostvarujuci svoj cilj, niti da opstane odrekavsi ga se; junak bildungs romana bira put koji zahteva manje energije, on je lik-objekt, odnosno "delatni objekt", njegovi prijatelji i neprijatelji osvetljavaju ga poput reflektora, u krajnjoj liniji, on i postoji zato da bi upio uticaje raznih ljudi. Cista dusa, ispostavice se, lepa ali jalova, bitno odredjuje njegov instinkt za pronalazenjem tacno odredjenih odgovora, i postavlja dovoljno precizno definisan prag tolerancije.

U stalnim previranjima i raskoracima izmedju ocekivanja i ostvarenja, Valter, kao medijum odrastanja, ali i kao karakteristican junak Suzane Tamaro, ne samo da bira izmedju reda i haosa, vec je vecito u situaciji pred odlukom da li da sam ucestvuje u kreiranju poretka stvari. U hronicnom stanju zbunjenosti, tragajuci za merom preko koje covek prilagodljivoscu gubi svoje ja, postaje niko, on je u isto vreme svestan da svako mirovanje coveka priblizava smrti kao sto ga pokret priblizava slobodi. Ono sto zapanjuje, jeste saznanje da se izmedju ova dva izbora ne nalaze visoki zidovi vec tanka nit, cije osetljivosti covek ne moze biti svestan dok je sam ne pokida.

Dok realisticka koncepcija neumitno usmerava junaka ka prostituisanju talenta, karijerizmu ili propadanju, bildungs poetika podrazumeva njegovo sazrevanje, proces uporednog uklapanja i ocuvanja integriteta, ostavljajuci ipak neresenim pitanje: da li je prilagodjeni ideal jos uvek ideal? Prvi Valterov odlazak od kuce zavrsava se njegovim boravkom u sanatorijumu za alkoholicare, odnosno u jednom od paviljona bolnice za psihicki poremecene ljude. Nije li onda asocijacija ocigledna? Ne upucuje li taj deo price na zakljucak da je psihicki zdrav covek isto sto i dobro adaptiran covek, covek koji ne mudruje, vec se aktivno hvata u kostac sa okolinom. U poetici zanra, dakle, nema mesta pesimizmu, pa je i sam fenomen smrti sasvim potisnut u drugi plan. Iskoracenje iz ovog obrasca Suzana Tamaro ostvaruje upadljivo ocigledno, dovodeci svog junaka do momenata duhovnog prosvetljenja upravo kroz dozivljaj smrti njegovih bliznjih.

Motiv nasilne smrti, koji je naprosto lajtmotiv citavog opusa ove spisateljice, dobija u romanu Anima mundi svoje razresenje. Andrea, lik koji je zamisljen kao sinteza andjela i djavola, bezdusno ubistvo definise kao aktivni princip doveden do savrsenstva. "Ubiti znaci uneti jedan remetilacki faktor u slozenost poretka." U zavisnosti od konteksta, Andrea ce se javljati kao Valterov alter-ego, kao idol i kao san, ali i kao izgovor, opravdanje njegovim neuspesima.

Osnovna relacija u odnosu izmedju coveka i sveta jeste osecanje pritiska, gusenja, nadmoci nad pojedinacnom voljom. Koristeci obrazac romana o odrastanju, Suzana Tamaro filozofiju zanra obezvredjuje vec u samom njenom korenu -- nije odricanje od iluzije, vec je sama iluzija jedina moc protiv nagona za destrukcijom; u isto vreme, gnev zbog njenog gubitka pojacava krajnju eksploziju. "Prezir prema sebi i nanosenje zla drugima poticu od istog osecanja" -- covek izgubljenih iluzija dostojan je prezira kao covek bez nostalgije prema savrsenstvu.

Totalitet sveta koji se otkriva kroz "godine ucenja" najjasnije se vidi iz ugla samog junaka. U tom smislu, Valterova uloga prilicno je svodljiva na potpunu diskvalifikaciju ideje progresa. Ohola superiornost sveta nad jedinstvenim i neponovljivim ljudskim bicem promenila je svoj pojavni oblik u odnosu na Geteovo doba; raskorak izmedju kulture i civilizacije, u odnosu na vreme Tomasa Mana, pretvorio se u ponor. Dusa sveta u stvari je prica o epohi novog varvarstva, jer "bez postovanja i bez ljubavi covek je samo majmun koji trci po svetu krvavih ruku". Anima mundi nudi dve koncepcije: jedna od njih olicena je u recenici "Svet je samo bol, nista drugo", druga se zasniva na skrusenoj molitvi svetog Franje sa kraja knjige. Na citaocu je da sudi o njihovoj uverljivosti, prikloniti se moze samo jednoj.

IVANA MILIVOJEVIC

01.01.00

Pobjeda
15.02.2003.

EKSKLUZIVNO: SUZANA TAMARO, PISAC

Farma je moje utociste i moj zaklon

Knjige Jevandjelja pruzile su mi ispunjenje zivota i veliku unutrasnju slobodu. Put nade i vjere, pokazao se kao jedini ispravan
U svijet knjige Suzana Tamaro usla je poslije zavrsenih studija rezije i dugogodisnjeg rada u TV novinarstvu. Ipak, posrecilo joj se tek oko 40-te godine. Tada su joj romani "Idi kuda te srce vodi", "Anima Mundi" i "Draga Matilda", donijeli svjetsku slavu i veliko bogatstvo (prevedeni su na preko 50 jezika, a prodati u vise od 20 miliona primjeraka). Ali i pored toga, ona je zivot nastavila po svojim starim pravilima, skromno i povuceno. U Rimu je samo kada je poslovi tamo navedu, a inace boravi u blizini Orvijeta (Umbrija) na farmi punoj konja, koza, macaka, pasa, kokosaka... Ne libi se da sjedne na traktor i da ore. Karatista je i veoma pobozna. Pise i knjige za djecu. Na srpski jezik, pored pomenute tri, prevedene su i "Nezaboravak" "Tobija i Andjeo", "Carobni krug", a na nasim TV ekranima mogli smo gledati dirljivi film "Idi kuda te srce vodi", snimljen prema njenom istoimenom romanu. Suzana Tamaro iako ne voli mnogo da prica rado se odazvala pozivu da govori za Kulturni dodatak "Pobjede".

* Vasa nova knjiga "Vise vatre, vise vjetra" je imaginarna prepiska izmedju jedne djevojke i spisateljice. Kljuc svega je -nada i hriscanska vjera. Sta nam mozete reci o ovoj knjizi, s obzirom da kod nas jos nije prevedena?
- Knjiga je nastala na osnovu rubrike "Na putu", koju sam pisala za magazin "Hriscanska porodica". Moja zamisao je bila da sa mladima razgovaram na temu otudjenosti i ocaja, sto je sve vise prisutno u nasem vremenu i okruzenju. Zeljela sam da im na taj nacin ponudim nagovjestaj za rjesavanje tih problema, ali u jednoj skrivenijoj formi.

* "Trazi vatru u svom zivotu i cekaj vjetar. Jer bez vatre i bez vjetra nasi dani nijesu mnogo drugaciji od najobicnije tamnice". Ovo su vase rijeci iz knjige "Vise vatre, vise vjetra". Sta je vatra, a sta vjetar u Vasem zivotu?
- Vatra je, vatra ljubavi. To vam je kao kada vas neka osjecanja uporno pritiskaju, pa vas na taj nacin neocekivano pripreme na ispitivanje i podnosenje nekih drugih, vrlo misterioznijih pobuda, kojih katkad nijeste sasvim ni svjesni, iako ona tako dugo kruze u vama pa cak i razumiju vasa cula. A, vjetar je dah duse. On je krhkiji, ali nikada nije manje jak, pogotovo onda kada nas zarobi u odredjenim trenucima nasih zivota, a mi mu se, svesrdno, predamo. On duze traje i priprema nas za realnije shvatanje zivota.

* Recite nam jos nesto o vasoj rubrici "Na putu" , koja je nedjeljno izlazila u magazinu "Hriscanska porodica"?
- Najkrace receno to je prva verzija knjige "Vise vatre, vise vjetra". Rubrika je imala dobar prijem kod citalaca, pa mi je to dalo podsticaj da ih sve, ili skoro sve, obuhvatim jednom knjigom. Ona je objavljena jesenas, kod izdavacke kuce "Rizzoli".

* Po Vasem romanu "Odgovori mi" snima se film. Dokle se stiglo? Jeste li Vi i reziser?
- Film se bazira na fabuli mog posljednjeg romana "Odgovori mi", s tim sto je prilagodjen zahtjevima i uslovima kinematografije. U septembru cu se vratiti ulozi rezisera, mojoj prvobitnoj ulozi. To je prica o teskocama jedne osobe sa velikim unutrasnjim patnjama. Naslov filma ce biti "U moju ljubav".

* Vase knjige su najcesce u formi pisama. Zasto?
- To je zato sto epistolarna forma nudi jednu dublju komunikaciju od uobicajene. Ne podlijeze pravilima koja bi me sputavala u nastojanju da sto prisnije saopstim sustinu.

* Pisac ste koji veruje u Boga, to ste cesto izjavljivali i porucivali kroz vasa djela. Da li, po Vasem misljenju, postoji razlika izmedju knjiga koje je napisao jedan pisac ateista i onaj koji veruje u Boga?
- Mislim da se najveca razlika odnosi na podrucje samog stava i pogleda na sustinu stvari. Vjernik ispituje, uz pomoc nade i cvrstog vjerovanja, traga za rjesenjem odredjenih teskoca, te samim tim lakse dolazi do odgovora i rjesenja svojih nedoumica. Mnogo puta mi se u praksi taj put, put nade i vjere, pokazao kao jedini i ispravan.

* Svaka Vasa knjiga je duboko hriscanska, sa jevandjeoskim porukama i stavovima. Odakle poticu korijeni Vase hriscanske vjere?
- Korijeni moje vjere su jedno ogromno pitanje koje me prati jos od djetinjstva, a koje cu nositi kao breme sve do smrti. Jos iz svoje porodice, kao dijete, ponijela sam znacajno religiozno obrazovanje, pa sam zato na vrijeme vrlo uspjesno uspostavila pravilan odnos prema nedacama i problemima koji su me vrebali. Kasnije, u adolescenciji, otkrila sam sve vrijednosti Jevandjelja i kroz te knjige sam shvatila da mi jedino ispravna vjera moze u potpunosti ispuniti zivot i ponuditi mi mir i pravu unutrasnju slobodu.

* Kao pisac i kao katolik, mislite li da je dobra ideja da svi hriscani budu ujedinjeni?
- Kamo srece da je tako! Jedinstvo svih hriscana bila bi predivna stvar, veliki dogadjaj. U osnovi toga krije se pojedinacno osjecanje i razumijevanje hriscanskih poruka, ali, cini mi se, da ipak postoji mnogo onih koji se ne bi slozili sa mnom.

* Da li Vam je i koliko duboka religioznost pomogla da budete uspjesna kao pisac?
- Pomogla mi je u tome da ne budem zrtva svih desavanja koja su se odvijala oko mene, a isto tako, da ne budem zatocenik tudjih pobuda.

* Zivimo u doba velike krize. Kako pronaci pravi put?
- Svako od nas treba da napravi veliku distancu izmedju istine koja se krije u nasim srcima i izmedju one istine koja to, zapravo, nije. Koja nam se namece kao takva. Treba da se svi uzajamno postujemo, jer kratak je put zemaljski.

* Sta je Tamaro fondacija? Za koga je osnovana i kako ste se odlucili za takav plemenit podvig?
- Ideja je rodjena 2000. godine, a novcem od svojih prodatih knjiga finansiraju se odredjeni projekti u Fondaciji. Ona je samo moj mali doprinos kako bi svijet bio bolji. Novcem sakupljenim u fondovima pomazemo najosjetljivijim i najslabijim kategorijama stanovnistva, kao sto su samohrane zene, djeca i stare osobe. Dajemo im novcanu pomoc, kredite, ukljucujemo ih u odredjene programe, tako da u okviru Tamaro fondacije vec postoje cetiri aktivna programa. Ovaj posao me potpuno ispunjava i sa strascu mu se predajem.

* Kako se odvija Vas zivot na farmi?
- Poznato je da ja ne volim bas puno da pricam o istoriji mog zivota na selu. Ukratko, tamo je moje utociste, zaklon.

Magicni broj 12
Brojevi 1 i 2 imaju posebnu vrijednost u zivotu Suzane Tamaro. Rodjena je u Trstu 12. 12. "57, u 12 casova i 12 minuta, a kada se saberu brojevi godine (5+7) opet se dobija isti broj. Ova autorka praktikuje da joj svaka nova knjiga bude objavljena 12. dana u odredjenom mjesecu. "U numerologiji je poznato da je broj 12 ispunjen, zaokruzen broj. Dvanaest je Hristovih apostola, 12 je horoskopskih znakova, 12 je mjeseci u godini i tako dalje", kaze Suzana Tamaro.

Vujica Ognjenovic