Njutnov dremež

09.02.05

Posle dužeg vremena, istaknuta pesnikinja Tanja Kragujević (1946) objavila je novu zbirku pesama, pod nazivom "Njutnov dremež". U pesmi "Talas dna" ona peva: "Uzano Tanko stopalo/Ne vidim ga i to me boli/Kao da crtež dečiji /preliva slepilo. Kao /da preko oka prešao je /vodeni oblak."

U pogovoru ove zbirke uizdanju KD "Sveti Sava" i "Beogradske manufakture snova", Nenad Šaponja piše: "Pesnička svest postavljena kao viđenje stvari usred šuma nerazmrsivosti sukoba duhovnog i materijalnog sveta, ima ovde ulogu sočiva, uvećanja nad onim mestima, materijalnim ili nematerijalnim svejedno, u kojima se razotkriva punoća bića".
Ovo je moja petnaesta pesnička zbirka. Prvi čitaoci tvrde da nema mnogo zajedničkog sa prethodnim mojim knjigama. Aludiraju, naravno, na njenu vanvremenu, metafizičku dimenziju, na sliku koja je izgubila svoj uobičajeni ram i zamenila ga ritmovanim razgovorom sa dubinama, unutarnjim pejzažem - priča nam Tanja Kragujević. - Naznake ovakvog pisma prisutne su, ipak, i u mojim drugim zbirkama, posebno u knjigama Osmejak omčice i Osmejak pod stražom. Pisane u vreme koje smo smatrali izrazito teškim i tegobnim, ove dve zbirke su pesničko iskušavanje u svetu koji gubi poznate obrise, raspada se, i primiče nigdini. Otuda njihova krajnje svedena forma - metafora onoga što preostaje.

Vaša poezija nije izvorno "tamna"?
Verovala sam tada da, u suštini, moja optika nije izvorno tamna, da sam u prinudi da, kao mnogi pesnici u davninama, ili u istorijskim vrtlozima, pronađem svoj minimum u "religiji tla", nekog preobraženog, duhovnog i pročišćenog odgovora realnosti koju ne zanemarujem, a koja neumoljivo pritiska.

Šta se, u međuvremenu, promenilo u tom viđenju?
Nakon deset godina, našla sam se u istom iskušenju, pred istim, možda i izraženijim egzistencijalnim i stvaralačkim problemom: da se minimum razložio. Njutnov dremež zbog toga traži svoje oslonce ravnoteže, van konceptualnih. To je svet zaljuljanih obrisa iskustva, zatalasan postrance, onako kako primamo misao koja se pomalja iz sna, onako kako se otvaraju vizije snažnije od onoga što vidimo golim okom. U ritmu i pravcu drugačijem od dobovanja kiše, možda bliže glasu podsvesnog koji nas ogoljuje u više dimenzija nego dnevna svetlost.

Za vas je govor "ronilački udah"?
- Ne bez razloga tu pominjem govor kao ronilački udah, cenu svega što nas u realnosti poriče, primoravajući nas na apsolutnu samoću i tišinu u kojoj se potvrđujemo u samoj esencijalnosti jezika, njegovoj interiornosti, nečega što u uobičnim situacijama u njemu ne čujemo, a što u dodiru sa ugrožnim i nagim bićem, gotovo samo još uvek deluje, stvara unutarnju muziku, opijum reči koji svojim vlastitim pamćenjem analogija, i svojom žudnjom, stiže na prag novog, jedne irealne, ali za pesnike ipak moguće perspektive opstanka. To je krajnja realnost nas samih, sabirak nekoliko osnovnih istina oko kojih se zavrti svod, ono čime, u nepopravivo iskrenom pojmovniku naših sudbina, možemo saopštiti da smo uistinu bili. Ova zbirka je taj poslednji unutarnji horizont, gde ne gleda i ne vidi Ja - gde jezik vidi. Možda i ne postojim, možda nisam drugo do jedan od snova kojima se obistinjuje poetski jezik. Možda me je on, i samo on, svojim različitostima, kojima mi je dozvolio pristup, učinio mogućom.

Znači li to da postoji "vera" u moć poezije, danas, kada toga tako malo ima?
- U knjizi eseja Kutija za mesečinu dala sam odgovor na to pitanje. Jezik je, zapravo, mesto gde sve imam. Bogata vidicima čega nema.Svesna sam da tu veru sa mnom deli tek nekoliko desetina ljudi, naravno, takođe pesnika, i ovde, i u svetu. Pre samo nekoliko decenija, istina, pesnička reč je imala drugu i drugačiju vrednost. Ne mislim na njenu antičku ili romantičarsku "profetsku" moć, ali svakako na drugačiji, složeniji osećaj za stvarnost, koji ni po koju cenu ne ispušta iz vida dragocenost ljudskog bivanja, brani ga svim moćima duhovnog i emotivnog ustrojstva, osetljivije i sa više svesti o kontinutetima, pa i uvećanju vrednosti, celokupnim angažmanom stajući na stranu pojedinačnosti, korelacija, životne palete i kulturnog identiteta svuda i uvek. Poezija je, u svojoj suštini, anti-idelologija. Na strani je života.

U tom smislu ona se prima i razume?
Ustrojstvo sveta pokazuje, na žalost, kako se uspešnije i brže svet može preustrojiti, ili rastrojiti, bez čitanja i uvažavanja poezije. Akvitizeri reči, oratori i pisci govora, ponuđači slobode kao robe na tržištima oružja ili robnih marki, zaposeli su planetarni prostor jednako kao i zagovornici uvećanog dobitka, nekretina, kamatnih vrednosti i reklameri formula odložene starosti. Pesnici su nepodobni za atestiranje brzih receptura opstanka. Kao poznavaoci danas sve ređih oblutaka mudrosti, oprezni su i štedljivi u aplauzima javnoj sceni. Oni su još uvek nosioci ogoljujuće vatre, koja ih čini trezvenim, jer im je očaj inače trajno, trvdo uzglavlje.

Po vašem mišljenju pesnici su "izopšteno stado"?
- Da, po svemu tome, oni su izopšteno stado. Postoje tek u malim tiražima, broširanim izdanjima sve ređih izdavačkih kuća koje su spremne da ih objave. Gostoljubivi časopisi se tanje i gase, knjižare zatvaraju, biblioteke su sve siromašnije. Podrške bilo kakvih vrsta ima premalo, uskraćena su im čak i osnovna, autorska prava, time i honorari. To jest, doslovna mogućnost da prežive. Pesnika danas nema u važnim kulturnim vozovima. Ne putuju, ne gostuju. Retko su prevođeni, tek katkad "zastupljeni" u tromim hrestomatijama, gde su gotovo sasvim izgubljeni. Nisu ničije, pa ni nacionalno blago. Kao slepi putnici putuju u budućnost, krijumčareći najvrednije: svoje duhovno zaveštanje.

Dušan Stanković