Staklena trava

28.07.10 Koraci

Izbor pesama je sačinio i pogovor napisao književni kritičar i pesnik Nenad Šaponja. Pored mogućeg tematskog nehronološkog ili primerenog stilskog poetičko-problemsko razvojnog pristupa, moguć je i hronološki – po redosledu nastajanja zbirki i izborom iz svake najboljih pesama po ličnom subjektivnom osećanju i promišljenom sudu priređivača. Mislimo da je Šaponjino opredeljenje za treći metod potpuno opravdano, jer slojevitom i obimnom štivu poezije Tanje Kragujević (17 objavljenih zbirki!) ne bi odgovarala nikakve spolja nametnute podele i razvrstavanja.Moralo bi tako da se nešto žrtvuje, da se jedno pretpostavi drugom ili trećem, tako da bi zbog načelno postavljene teorijsko-naučne teze njena poezija na ovaj ili onaj način, manje ili više bila oštećena.
Ali, pošto je i izbor svakog mogućeg pojedinačnog recenzenta, u krajnjem slučaju, imanentno subjektivan i predstavlja samo jedan mogući ugao njegovog ličnog viđenja i osećanja vrednosti (i pored pretpostavke o mogućoj objektivnoj naučno-teorijskoj aparaturi vrednovanja), mislimo da je trebalo (kao što je uobičajeno u knjigama izabranih pesama) i u ovoj knjizi objaviti i tekstove, bar one najbolje, drugih pisaca o Tanji Kragujević; tako bismo, u nemogućnosti istovremeno različitih izbora, bar dobili različita mišljenja i tumačenja – što bi samo upotpunilo napor da se dublje i šire dosegne smisao i značenje njene slojevite i raznovrsne poezije. Šaponja je naveo probleme sa kojima se suočio: trebalo je postići reprezentativnost izbora iz svake od sedamnaest zbirki i istovremeno održati krajnji utisak koherentnosti cele knjige, i sve to – iz tematski i značenjski raznovrsnog gradiva.
Nenad Šaponja je izvršio izbor na sledeći način: 12 pesama iz pet zbirki ranih pesama, 15 pesama iz zbirke Autoportret sa krilom, jednu pesmu iz zbirke Slovočuvar i slovočuvarka, jednu dugačku iz dvanaest delova iz zbirke Pejzaži nevidljivog, 16 pesama iz zbirke Godine pesme, 22 pesme iz zbirke Pismo na koži, 17 pesama iz zbirke Njutnov dremež, 18 pesama iz zbirke Žena od pesme, 18 pesama iz zbirke Plavi sneg i 15 novih pesama.
Pošto smo rekli da izbor nije ni tematski ni problemski – već hronološki, on zato sam po sebi rečito govori o poetičko-umetničkim kriterijumima recenzenta i selektora.
Da se nadovežemo odmah na uvodne rečenice o poeziji pisca pogovora i selektora pesama za ovu knjigu: „Van sumnje poezija razotkriva onu najdublju istinitost egzistencije o kojoj možemo svedočiti...“; mi dodajemo da je poezija: i mnogostruko umnožena egzistencija, i nevidljiva egzistencija, i egzistencija imaginacije – samo prividno nestvarna a, u stvari, često toliko stvarnija od stvarne. I da mi nikad ne možemo reći o poeziji ni delimično onoliko koliko poezija sama priča o sebi. Poezija, kao i muzika, stvorena je da se sluša a možda i više od drugih umetnosti traži da se čita strpljivo i predano, u dubokoj koncentraciji i tišini a sa predispozicijama urođenog i stečenog, razvijanog afiniteta, kao i podrazumevajućim uslovom ličnog poetskog dara čitaoca. To
vam je, otprilike, kao govoriti i razumeti kineski jezik, koji većina nikad neće ni hteti ni moći da razumeju. Za poe-ziju je potrebno i strpljenje u kopanju što dubljeg bunara, volja da se ne zadovoljimo plitkim površnim prodorom i ostajanjem na površinskom sloju. A to zahteva vreme i odustajanje od materijalnog, profitabilnog odnosa prema stvarima u našem „novom svetu“, u kome je tako očigledna prevlast samo brze, neposredne i opipljive koristi.
Sve ovo opšte razmišljanje o poeziji bilo nam je potrebno – jer u njemu prepoznajemo brojne realacije i srodnosti sa poezijom T. Kragujević. Razmahnutu imaginaciju, umnoženu, proširenu i produbljenu egzistenciju, otkrivanje nevidljivog u vidljivom, dubine iza površine, beskrajnih prelaznih odnosa i veza između predmeta i bića, bića intelekta i bića čula, uopšte različitih i oprečnih stanja i svetova, materijalnog i duhovnog postojanja, fizičkog i duševnog, profano svakodnevnog i svetog, jave i sna, večnog i prolaznog, kao i mikrokosmosa i makrokosmosa. U tom svemiru reči sve se prepoznaje u svemu, sve se povezuje sa svim, priroda, stvari i bića su u neprekidnom međusobnom prožimanju. Bogato se granaju i razvijaju njihove gotovo bezbrojne asocijaciske veze u neograničenom i višesmernom vremensko-prostornom kretanju.
Tanja Kragujević je pesnik izrazito moderne i uravnotežene misaono-lirske osećajnosti. U njenoj poeziji latentna misaonost stalno zrači iz drugog plana, kroz gustu mrežu osećajnosti i koprenu nadstvarnog vizionarnstva.
Ona je gotovo primer misli koje se postižu jezikom prave poetičko-lirske izražajnosti. To je poezija trajnog dijalektičko egzistencionalnog nemira bića u svetu, trajnog treperenja duše raspete između krajnjih granično prelaznih stanja jasnosti i nejasnosti, stvarnog i nestvarnog, sadašnjeg i prošlog, prirodnog – čak, ruralnog i urbanog. Dok čitamo ovu poeziju, krećemo se istovremeno kroz svet prividno jasnog i prividno nejasnog, kroz razgranatu strukturalnu mrežu asocijacija u bliskim, manje bliskim i sasvim dalekim vezama i kroz svet bogate i začudno slobodne poetske metaforičnosti. Potvrdu o izrečenom vidimo i u stihovima prve strofe odštampanim u kurzivu cele prve strofe pesme Kazanovina večera: „/Reč u poeziji nije puka reč/ ona vuče za sobom desetine/
i hiljade asocijacija/ delo je prožeto njima/ kao peterburški vazduh snegom / za vreme vejavice/.“ Navedeni stihovi gotovo da se mogu shvatiti kao program u malom Tanjine poezije. Kroz opštu bitnu odrednicu poezije u njima je sažet progovor i o sopstvenoj poeziji, sopstvenom poetičkom pristupu potencijalnoj višeznačnosti reči, asocijacijskoj inicijalnosti koju nose u sebi, po sebi, kao i u dodirima sa drugim rečima.
U tom zgusnutom stihovnom „programskom“ iskazu upotrebljene su i dve reči, simbolički vrlo značajne u njenoj poeziji: „sneg“ i „vejavica“. Pošavši od mišljenja Gotfrida Bena da specifični rečnik ključnih reči pesnika čini „pesnikovu genetičku opremu“, u ovoj poeziji smo popisali (106 puta) upotrebljenu reč „sneg“, kao i blisko srodne reči izvučene iz njene osnove.
Vidimo da je i sam recenzent u samom naslovu pogovora upotrebio, ne slučajno, jedan od tih učestalih značenjski nosećih pojmova – „vejavicu“: „Strasna vejavica između unutrašnjih i spoljašnjih granica“. Navedene često ponavljane reči, u kontekstu cele poezije, možemo sagledati u funkciji simboličkog izraza neprestanog treperavog nemira krhke i osetljive duše pesničkog subjekta, raspete između prividno postojane zbilje i večne i teskobne metafizičke strepnje.
Nemamo nameru da prebrojavamo učestalost svih ključnih reči simbola Kragujevićkine poezije. Ali, prisetimo se samo još nekih koje zapamtismo kroz naše iščitavanje zbirke: stakleno, staklo, hladno, belo, plavo, zvezda, cvet, srce, inje, ruža, suza, papir, pena, noć, luna, oblak, svetlost, tišina, san, srebro, grlo, oko, oblutak, pukotina, vetar, voda, vazduh, praznina, samoća, bol, kamen, trn, nebo, trava, kap, zvono, zrak, smet, mećava, svemir sl.
Mada je jezik Tanje Kragujević veoma bogat i raznovrstan, pa izvući iz njega često ponavljane karakteristične reči ipak ne može imati u potpunosti ono značenje koje ima u poeziji sažetog rečnika, recimo nekog pesnika izrazitog simboliste – ipak, približno pomaže boljem razumevanju njenih opštih duhovno-duševnih svojstava.
Prisetimo se i zaključkaMajkla Robertsa: „Primarno poezija je istraživanje mogućnosti jezika“. Ono što je već toliko poznato možda ne treba citirati, ali i iskaz M. Pavlovića potvrđuje značaj jezika u poeziji: „Teško da će danas neko kod nas osporiti da je ono što čini prosede pesničkog stvaranja umetničkim zapravo to, što se jedna duševna konstelacija (koja se nameće kao poetski aktivna, ali ne još kao poezija) rešava u jeziku, postaje tek u jeziku umetnički ovaploćena, kao svaka stvaralačka zamisao u svom materijalu.“
Tanja Kragujević uglavnom piše u dužim pesničkim formama, od kojih su neke svojevrsne poeme podeljene na više sastavnih delova jedinstvene pesme kao objedinjavajuće celine. Poput pravog modernog pesnika, uglavnom piše u slobodnom stihu, bez interpunkcijskih znakova, a samo u retkim izuzecima rimovanim stihovima – i to uglavnom isprekidanom, dalekom ili delimičnom rimom. Zbog traženja slobodnog i složenijeg ritma i sadržajno nesputane izražajnosti u pesmama koristi stihove različitih dužina, od sasvim kratih do dugačkih. Zbog istih razloga i strofe pesama su joj različite dužine.
Određene razvojne i ključne promene, možemo pratiti u ovoj poeziji: od završetka ranih pesama 1966-1986 (koje su bile sažetije, kraće forme i jasnijeg manje prenosnog iskaza), u odnosu na sledeće zbirke (u kojima često dominira duga pesnička forma i zasićena metaforička naracija) sve do ciklusa novih pesama 2009, u kojima pesnikinja svoju formu redukuje u funkciji sasvim sažetog, više simboličkog poetskog govora.
Iako sa rečnikom tako malobrojnih reči, ove svedene kratke pesme sadrže mnoge od reči koje smo popisali kao često ponavljane (vatra, kovčeg, kamen, cvet, dete, srebro, oblak, praznina, zrak, oblutak, suza, san, duša...). I, da zaključimo: ne samo brojnost određenih reči, nego, pre svega, njihovi odnosi i veze čine pesmu i značenje njenih stihova, i značenje nje kao celine. Iz tog aspekta, i mi, slično N. Šaponji, te nove pesme sagledavamo kao specifično osvetljavanje, esencijalnu retro-spekciju celokupnog opusa.


Balša Rajčević

19.02.10 Polja

Tanja Kragujević, već osvedočena kao izuzetna i s razlogom uvažavana pesnikinja, esejistkinja i urednica, tek nakon više od četiri decenije od njenog pesničkog prvenca Vratio se Volođa (1966) kojim je zavredila „Brankovu nagradu”, i nakon sedamnaest pesničkih knjiga, objavljuje prvi izbor uz petnaest dosada neobjavljenih pesama. Izbor je sačinio književnik Nenad Šaponja poštujući hronologiju objavljivanja knjiga i zbirki stihova Tanje Kragujević, hoteći „da u suženom prostoru predoči sliku lirskih povesti i značenja” pesnika „koji neprekidno radi na sebi stalno uvećavajući unutrašnje granice, odnosno poglede iz sasvim raslojenog unutrašnjeg bitka”. A što se, pak, tiče zastupljenosti, izbornik u svom pogovoru navodi da je prve pesničke knjige Tanje Kragujević (njih četiri: Vratio se Volođa; Nesan iz 1973; Stud iz 1978; Samica iz 1986) „predstavio sa ukupno tek dvanaest pesama” i to u zajedničkom ciklusu Rane pesme, čime se, na već poznat i odomaćen način, naglašava njegova hronološka datost, ali se i imenom i brojem pesama nazire njihovo (ne)oprav-dano potiskivanje u drugi plan. Naime, broj zastupljenih pesama iz prve četiri pesničke knjige je, čak, „manji od pojedinačnih izbora iz nekoliko novijih zbirki” kao što su: Godine, pesma (2002), Pismo na koži (2002), Njutnov dremež (2004), Žena od pesme (2006) i Plavi sneg (2008), mada su i knjige u ovom međuprostoru objavljene (Osmejak omčice, 1993; Duša trna, 1995; Osmejak pod stražom, 1995; Autoportret, sa krilom, 1995 i Slovočuvar i slo-vočuvarka, 1998) izdašno zastupljene. Razlog za ovakav izbor Šaponja objašnjava svojom pretpostavkom da će upravo ove Kragujevićkine najnovije knjige „u budućnosti određi-vati našu predstavu o njenom pesničkom svetu”.
„Otežavajuća” izbornikova okolnost u nameri da realizuje i reprezentativnost i koherentnost imperativnog izbora kao nove pesničke knjige Tanje Kragujević jeste, dakle, ta što je pesnikinja u svom opusu „iz knjige u knjigu menjala pesničke registre, bilo da produbljuje neku od svojih postojećih matrica, bilo da radikalno menja poziciju vlastitog je-zičkog i recepcijskog propitivanja sveta”. Međutim, da ne bude zabune i pre nego bliže odredimo pomenute pesnikinjine otklone na nivou jezika, sadržaja i postupka, treba reći da oni ne samo da nisu vrtoglavi, munjeviti, drastično različiti i u izvesnoj opreci u odnosu na prethodne i potonje, već su strogo kontrolisani, vešto planirani i osmišljavani, po principu detalj po detalj.
Što se tiče pesničkog postupka, Tanja Kragujević se na početku svog pesništva opredelila za igrive, impulsivne i retoričke minijature. Jezička redukcija iz „ranih pesama” dala je kritičarima za pravo da je proglase izdankom važnog i složenog magistralnog kraka srpske poezije oličenog u pevanju Nastasijevića, Pope i Miodraga Pavlovića. U narednim pesničkim knjigama Tanje Kragujević, u njenoj lapidarnosti, kao bitno pesničko sredstvo oživljavaju se stilske ?gure ponavljanja i raznolike igre rečima, naročito u Osmejku omčice i Osmejku pod stražom, ali ne i samo u njima. Pesnikinja ispituje svoj jezik, dajući prednost jezikotvorstvu. Takav pesnički obrazac ju je približio našem tzv. zvučnom simbolizmu. Izuzetak je knjiga Divlji bulevar, koja osim karakteristične glasnosti i igrivosti povremeno u vešto organizovanim pesmama udomljuje narativnost, naročito u sporijim i dužim stihovima i pesmama, koji se posebno učestalije javljaju u njenim sledećim knjigama: Autoportret, sa krilom i Pejzaži nevidljivog, dok hronološki ukleštena između njih, knjiga Slovočuvar i slovočuvarka, sadrži u sebi i narativnost i igrivost ekonomičnog iskaza.
Narativnost, odnosno česta i tiha veština gradnje i pričanja pesme odlikuje i knjigu Go-dine, pesme. Međutim, postoji izvesna razlika između ove dve grupe pesničkih knjiga koje su posegle za ovakvim diskursom, uz napomenu da su ga vremenom menjale i ispitivale. Naime, ta distinkcija se ogleda u tome što je tok narednih knjiga bivao brži, sa više dramaturških i dramatičnih zaokreta i preokreta, sve češće zaumnih, začudnih i nadrealnih. Čak su i stihovi prelomljeni i predvojeni, i to velikim slovima umesto interpunkcijskih oznaka. Imamo ih pravo doživeti kao skladnu kompozicionu miksturu prethodna dva vida pesničkog postupka. I u knjizi Žena od pesme nastavlja se simbioza naracije i višepotezne igrivosti reči i slika. Zajedničko knjigama Žena od pesme i Godine, pesme jeste upotreba začetnog stiha kao semantički krovne i svodne zadatosti, ispod kojih slede igrivi i asocijativni tokovi, naro-čito u Ženi od pesme, o kojoj sam ranije pišući izdvojio utisak da većina pesama počinje stihom, distihom ili kratkom strofom koja poseduje svodnu ili izvorišnu funkciju. Ponekad to svojstvo preuzima i sam naslov pesme. Taj početni stih zapravo određuje i ambijent, odnosno prostor i ređe vreme pesme. Iz njega svi stihovi kreću. On je svojevrstan zajednički imenitelj ili sadržalac čitave pesme. Znači, nakon „slemena pesme” u vidu naslova ili poče-tnog stiha, nižu se brzi stihovi-slike. Kratki i svedeni, obično. U svega nekoliko reči, ali efektni i upečatljivi, i noseći u naručju emocije, sećanja i promišljanja. Važno je, na ovom mestu, parafrazirati i/ili citirati zapažanja Ivana V. Lalića, da se i ranije uočena (od Muške srme, mislim) „svedenost i svesna stegnutost stiha” Tanje Kragujević, često umrežava sa „razbokorenim bogatstvom slika” koje su u stalnom pokretu. Na taj način, svodni stih biva „kaleidoskopski” stožer pesme, ispod i oko kojeg se sažima i zgušnjava biće pesme, prerastajući u „prostor smislenih asocijacija što ga same slike otvaraju”, tvoreći tako povišenu stvaralačku tenziju i neophodnu temperaturu kazivanja, ali i posledični i očekivani imaginativni svet poezije Tanje Kragujević. Neobično je i to kako pesnikinja uspeva da vrlo jasne reči, njihovim obrtom i novim neočekivanim semantičkim rasporedom, preformuliše u s izvesnim naporom razumljiv nadrealni tekst, čija poenta poseduje atribut svrhe i opravdanja. Ciklus Nove pesme (njih petnaest) odlikuju redukcija, igrivost i munjevite nadrealne slike („Ako sustignem trajekt od srebra./ Jedro metafore na pučini.// Jezičak. Jezik. Ljubav dva kopna”), što navodi na zaključak da se ne zatvara krug nego se ravni pesničke spirale povremeno, uprkos njihovim velikim udaljavanjima (vremenskim pre svega), dovode u vrlo blizak kontakt, asocijativno ličeći jedan na drugi, nezavisno od mesta i datuma.
I kada je reč o pesničkom jeziku, očigledno je da pesnikinja uporno zadržava određene ključne i dominantne termine (mesec, trava, ruža, praznina, rana, kap, san, čuvarka, srma, zemlja, voda), uglavnom kratkih molskih reči, od kojih većina sadrži u sebi i mitološke i bajkolike nanose, pogotovo arhaizmi (iako razuđeni), ali ih obogaćuje psihodominantama današnjeg sveta, posebno u svoje dve najnovije knjige. Na primer, uočljiva je učestala upotreba termina, češće, iz domena moderne tehničke revolucije („bočice sa izotopima, jonizovane misli, laserska mesečina, vakcina, logaritam, provajder, sajber, softver, ?ešbek, senzori, digitalna fascinacija, mikro?lm, video-zapis, zaštitni ?lteri, integrali, elektronske mačete”), a ređe iz navika merkantilnog društva („blindirana vozila, ulični bankomati, art-kafe, recepti, kreditna rata, poreska pretnja, četvorotaktni galop, svetleća reklama, kristal svarovski, parfem, ?ligrani, nitrolingval”), ali i neočekivani rariteti sa ?ktivnih putešestvija („iglo, sumo rvači, pingvini, čun, mehurić libele, lepeza, rikša”), kojima pesnikinja opravdano pruža uto-čište i daje legitimitet, mada ih Šaponja nije uvrstio srazmerno njihovoj značajnoj zastupljenosti u novijim Kragujevićkinim pesničkim knjigama. Pošto ih u „novim pesmama” i nema baš tako učestalo, možemo prihvatiti takvu odluku, imajući u vidu naznačenu ideju-vodilju u odabiru onih pesama, za koje Šaponja veruje i pretpostavlja da će biti u saglasju sa našim budućim predstavama o pesničkom svetu Tanje Kragujević.
Jedna od odlika Kragujevićkine poezije, koja zavređuje pohvalu, jeste slikovitost, od njenih prvih pesama pa do najnovijih. Slika je moć njenog stiha. Slika je njen pesnički jezik. Povremeno menja karakter i odeždu, ali je sveprisutna i prepoznatljiva. Ona je uspešan transfer semantičkog nanosa u pesmi. Ona je u stanju da spaja i one rascepe u pesmi za koje se to ne bi očekivalo i koji su trenutak pre toga izgledali nespojivi i nepremostivi. Zato, ako damo šansu Tanji Kragujević da ona objasni i njen postupak i njenu pesmu i njen sadržaj onda su to, na primer, sledeći stihovi: „umetnost trenutka”, odnosno još ubedljivije – „freska trenutka”.
Zapravo, još od prvih pesničkih knjiga Tanje Kragujević očigledno je da se kao stožer njenog stiha nameće zapitanost nad lirskim subjektom i nad rečima kao ekvivalentima pesničkog bića, nad sudbinom stvaralaca, nad njihovim (ne)moćima, nad pukotinama izme-đu želja i mogućnosti, nad ključnim pitanjem postojanja slobode izbora. Ali, lirski subjekt i njegov stih nisu izolovani od društvene (ne)pogode, već aktivno dele prostor, vreme i smisao takvog-kakvog života, što govori koliki je tematski i semantički raspon pesništva pred nama, pogotovo kada se uzmu u obzir i pesnikinjine ekskurzije „meridijanima i uporednicima” van dodeljenog joj prostora, pa i vremena i u društvu sa brojnim pesnicima (Kiš, Popa, Miodrag Pavlović, Aleksandar Ristović, Raša Livada, Ivan V. Lalić, Pavle Ugrinov, Šklovski, Lundkvist).
Dakle, i pokretač stihova i njihov sadržaj jeste pesničko biće, sa svim svojim svojstvima, moćima, pitanjima i snovima koji se ne ispunjavaju uvek. Sa erupcijom emocija („Osećam bliskost prema tom čoveku/ koji prisno i pouzdano zna/ ono što nijedna moja reč/ još nije uznela s terazija”), ali i sa neshvatljivim i teško podnošljivim haosom. U tom su kontekstu učestale pesnikinjine meditacije o funkciji reči, kao i njihov odnos prema sadržini kao drugom ili zajedničkim-jednom. Kao i reči, i pesničko biće iziskuje svoju realizovanost. Ono nije nedostupno i pošto-poto usamljeno. Ono je niskog praga nadražaja i posledično izdašno otvoreno za kontakt („Jedan čovek u meni/ odlaže moj pribor za pisanje/ odlaže moje oči”). Ali, egzistira pitanje da li je jedno samo sebi dovoljno. Da li je dvoje zapravo jedno („Uistinu/ tek to dvoje potrebno je/ ne bismo li/ za nepun tren// bili jedno”). Da li je jednom suđeno da bude dvoje ili je to samo naša zabluda („Budim se jedna// spojena/ u dva čvrsta sloga/ svog imena// Kao da nije bilo/ vejavice”). Različiti su i oblici i vidovi tog dvojstva u jednom („Stanujemo u meni/ moja tuga i ja./ U očima mi tuga/ često nađe prozore/ i gleda u svet [...] Ali tuga neće da se igra,/ ona hoće kroz prozore/ da gleda u svet”). Takav zakon udvajanja i spajanja, napominje pesnikinja, važi i u prirodi, među neživim svetom, čak i večnim elementima („Kamen uz kamen/ vezuje mesečina”).
Posebno je pitanje da li pesnikinja, danas i u svojoj zbilji, kao i svi mi, može „pobosti međaš” i odrediti svoju sohu (kao što to u svojoj poeziji uspeva) ili nam stalno izmiče čvo-rište i središte našeg bitisanja. Delimično i zbog toga što je sadašnji pojedinac (nije opravdano, iako je prisilno i iznuđeno), udvojen i razdvojen, o čemu svedoče njeni sledeći stihovi: „Kao da Biće i Nebiće/ ionako ne ratuju/ ilegalno. Pod mojim/ imenom”; „Posvuda sam/ Nigde i niko”.
Na osnovu ponovnog upoznavanja sa pesništvom Tanje Kragujević (ovog prigodom sumarno), očito je da pesnikinja vešto i uporno pribegava kontrastu kao jednom od osnovnih pesničkih postupaka, ali i kao pesničkim sredstvom koje je paradigma nas danas. Me-đutim, ona ne produbljuje „brazgotine” svog kontrasta, ne udaljuje obale, ne potencira oprečnost, jer zna za Fuentesovu „pukotinu”, odnosno „brazgotinu boje urlika” kroz koju „teče neizbežno razdvajanje reči i stvari”. U pesmi „Kap” (misli se na „mlečnu kap”) pronalazimo strofu koja poput pravog pesnikinjinog manifesta, iako je povod bizaran, pojašnjava ovaj preobraženi semantički prostor kojim se Kragujevićkin stih inače bavi:

Kome je namenjen šćućuren vek začet između nevidljive napukle usnine bore i horizonta nad kojim puca šumorno more reči

Stoga pesnički glas Tanje Kragujević traje linijom-granicom iznad rascepa i raspona, iz-među „otkucaja svetlosti i mraka”, između „Bića i Nebića”, između „ničeg i nečeg”, između „jeste i nije”, između „ovog i onog treptaja”, između ovostranog i onostranog, između „onog što bejah i onog što jesam”, ali traje i u dvojstvu i udvajanju polova koji to i jesu i nisu („Tu sam da ne bih bila nađena./ Da pevam a da to ne budem ja”; „dok si se nepomičan/ okretao/ za onim/ što se već davno/ pod hladnim šibama/ povijen neproziran/ iz tebe izmešten/ oprostio”).
Aleksandar B. Laković