01.01.00
Rec - mart 1998Ivan Radosavljevic Carobna gostionica SAVREMENOG ITALIJANSKOG PISCA Alesandra Barika vise nije potrebno posebno predstavljati, iako su njegove knjige do naseg citaoca stigle poremecenim redosledom: posle Zamkova gneva ivelikog hita Svila, nedavno je kod "Filipa Visnjica" objavljen i roman koji je napisan i originalno objavljen pre Svile -- Okean more, u prevodu Elizabet Vasiljevic. Mozda cemo onima koji su procitali Svilu najlakse, u malo reci, predstaviti novi roman koji je pred nama uz pomoc jednog muzickog poredjenja: ako je Svila -- sa svojih stotinak strana, pazljivo stilizovanim izrazom, lako pristupacnim narativnim tokom, sva u jednoj, lepoj prici -- kao neki kraci kamerni komad, onda je Okean more kao simfonija. Znatno obimnija, ova knjiga odlikuje se slozenom narativnom strukturom, mnostvom pripovednih glasova, uzastopnim koriscenjem raznovrsnih stilskih obrazaca poznatih iz istorije pripovedne umetnosti, ima cak i stihova umetnutih u prozno kazivanje, i dramatizovanih dijaloga; preovladjuje utisak bogatstva, raznovrsnosti, sirine zamisli, ili, da opet posegnemo za muzickim poredjenjem, prvo sto covek primeti slusajuci Okean more jeste -- raskosna orkestracija. Slozenost narativne strukture ima svoje cvoriste, svoju tacku ukrstaja u prostoru docaranog sveta: jedna gostionica na obali mora je mesto gde se okupljaju svi likovi, pupak tog sveta. Ocevidna je aluzija na Manov Carobni breg: kao i tamo, i ovde je u pitanju usamljeno, izolovano mesto (tamo na planini, ovde na obali mora) gde dolaze likovi koji imaju potrebu da napuste svet svakodnevne realnosti (tamo zbog fizicke bolesti, ovde zbog raznih potreba duha, srca i tela); ovde, kao i tamo, na tom mestu desice se presudne i prelomne promene u naravima i zivotima likova, koje ce svoju kljucnu vaznost zadrzati i kada se mesto napusti. Uvek su jasno odeljene predistorija i postistorija likova okupljenih u gostionici: tokom njihovog zajednickog boravka na tom osamljenom zalu ono sto ih menja bice interakcija, medjusobni kontakti u koje stupaju, koji ce se listom pokazati kao sustinski vazni prirastaji iskustva u njihovim zivotnim pricama. Slicnosti sa Manovim romanom, razume se, ne idu u beskonacnost -- to je samo jedna od mnogobrojnih intertekstualnih veza koje Bariko aktivira u ovoj knjizi, mada svakako strukturalno znacajnija od ostalih. No, dok je tamo rec o obrazovanju jednog glavnog junaka, koji na planini nalazi ucitelje koji ce ga upucivati u raznim oblastima saznanja, ovde su svi likovi (osim fantasticnih likova dece koja zive u gostionici I zapravo personifikuju razne aspekte delatnog duha tog carobnog mesta) jednovremeno i ucitelji i poduceni; oni su se na tom mestu stekli da bi jedni drugima pomogli, jedni druge promenili, ili jedni druge ubili: kako god, sa tog mesta ce otici drugaciji. Pomenute predistorije i postistorije likova, svaka za sebe, cine pojedine linije pripovedanja u slozenoj narativnoj strukturi. One nisu citaocu date jedna za drugom, vec se ukrstaju, prekidaju i nastavljaju, gradeci dinamicnu kompoziciju romana. Za stvaranje svake od tih linija Bariko se koristio drugacijim sredstvima: poput komete koja proleti kroz neki planetarni sistem, samo usput zakacinjuci orbite svih planeta, da bi dobila potrebno ubrzanje, tako i Bariko, pisuci Okean more, prolece kroz planetarni sistem modernog knjizevnog iskustva, "kraduci" usput "ubrzanje" od razlicitih poetickih modela. Unutar svakog od pripovednih tokova ostajao je dosledan u pogledu koriscenih sredstava; obuhvaceni jednim pogledom, svi ti tokovi zajedno otkrivaju se kao delo vrhunskog knjizevnog majstora koji suvereno vlada tradicijom, elegantno se i lako krece po putu koji je u zadnje dve stotine godina presla umetnost pripovedanja, i za svoje svrhe koristi pojedina dostignuca kojima se ta umetnost podicila. Elegancija i lakoca, ipak, u ovom romanu nemaju dovoljnu protivtezu u tezini i dubini smisla; to je sigurno i najvaznija razlika izmedju knjige o kojoj govorimo i velikog Manovog romana -- Okean more sigurno nece promeniti zivot nijednog svog citaoca. Barikova virtuoznost nikada nije predaleko od samodopadnosti; lepota i poeticnost sveta koji u romanu docarava neosporni su, vrcaju i iskre humora sa mnogih stranica, ali znacaj ovakvog pisanja, u smislu tumacenja - nekmoli obogacivanja -- egzistencijalnog iskustva savremenog citaoca (ako ta rec nije isuvise pretenciozna) nema razloga preuvelicavati. Bariko jeste van svake sumnje izvrstan pisac, i pisac bestselera u najboljem znacenju -- visoku komunikativnost svojih knjizevnih dela on ne ostvaruje naustrb kvaliteta, pa je sjajan prijem na koji je naisao kod citalacke publike, kako u Italiji, tako i sirom sveta (a prevodjen je svuda) u potpunosti zasluzen. Moze mu se, dakako, zameriti nedostatak manovske velicine, ali neka to ne zamagli pogled kojim uvidjamo njegove mnoge dobre strane. (Sasvim je posebno itanje -- moze li se od savremene knjizevnosti, u stanju u kojem traje zapadna civilizacija na kraju XX veka, i uvidima do kojih je dosla, uopste zahtevati da iznedri knjigu u necemu analognu, recimo, Carobnom bregu.) Nije neuobicajeno u savremenoj kritickoj recepciji Barikovih romana naici na misljenje da je kvalitet njegovog pisanja u silaznoj putanji, te da se od "nesuzdrzanog obilja" mnostva prica (pre romana Okean more, na slican nacin pisac je sazdao I svoj prvi roman, Zamkove gneva) Barikov pripovedni svet sveo na "ciklicku zatvorenost unutar jedne jedine mikroprice", u za sada poslednjem romanu koji je napisao, Svili (tako, recimo, nedavno pise Tatjana Perusko u zagrebackom Quorum-u). No, nije nimalo izvesno da je svojevrsni pripovedni minimalizam kojim se Bariko u Svili posluzio inferioran u odnosu na ocigledno ambicioznije zasnovan skup pripovednih postupaka u romanu Okean more. Moglo bi se, naprotiv, zastupati stanoviste -- ovom kriticaru sasvim blisko -- da je, upravo zbog, po svoj prilici, slabih izgleda da se danas uspesno mogu pisati zaista velike price, umetnicki mudro i potencijalno vrlo plodotvorno ograniciti se na manji prostor, koji je lakse globalno metaforizovati i na taj nacin ostvariti pominjanu dubinu smisla. Ne bi bilo promisljeno traziti da se ovog nacela pridrzavaju svi koji danas pisu, ali je sasvim verovatno da za Alesandra Barika to vazi, i da je to i sam shvatio. Konacno, treba odati priznanje prevodiocu ove knjige, Elizabeti Vasiljevic, nesumnjivo jednom od malog broja vrhunskih knjizevnih prevodilaca koje imamo. Okean more je preveden izvanredno do najmanjih detalja, i pravo je zadovoljstvo prepustiti se tekstu u kojem nije preostala nikakva izbocina niti rupa, sto su inace uboji koje strani tekstovi koji se kod nas objavljuju tako cesto zadobiju prelazeci iz jednog jezika u drugi. Mozemo biti veoma zadovoljni sto se takav prevodilacki rad udruzio s agilnim "Filipom Visnjicem" da naseg citaoca brzo i dobro upozna s najaktuelnijim knjizevnim dogadjajima na strani.Recmart 1998Ivan Radosavljevic Carobna gostionica Alesandro Bariko: Okean more, prevela Elizabet Vasiljevic, Filip Visnjic, Beograd 1997. SAVREMENOG ITALIJANSKOG PISCA Alesandra Barika vise nije potrebno posebno predstavljati, iako su njegove knjige do naseg citaoca stigle poremecenim redosledom: posle Zamkova gneva ivelikog hita Svila, nedavno je kod "Filipa Visnjica" objavljen i roman koji je napisan i originalno objavljen pre Svile -- Okean more, u prevodu Elizabet Vasiljevic. Mozda cemo onima koji su procitali Svilu najlakse, u malo reci, predstaviti novi roman koji je pred nama uz pomoc jednog muzickog poredjenja: ako je Svila -- sa svojih stotinak strana, pazljivo stilizovanim izrazom, lako pristupacnim narativnim tokom, sva u jednoj, lepoj prici -- kao neki kraci kamerni komad, onda je Okean more kao simfonija. Znatno obimnija, ova knjiga odlikuje se slozenom narativnom strukturom, mnostvom pripovednih glasova, uzastopnim koriscenjem raznovrsnih stilskih obrazaca poznatih iz istorije pripovedne umetnosti, ima cak i stihova umetnutih u prozno kazivanje, i dramatizovanih dijaloga; preovladjuje utisak bogatstva, raznovrsnosti, sirine zamisli, ili, da opet posegnemo za muzickim poredjenjem, prvo sto covek primeti slusajuci Okean more jeste -- raskosna orkestracija. Slozenost narativne strukture ima svoje cvoriste, svoju tacku ukrstaja u prostoru docaranog sveta: jedna gostionica na obali mora je mesto gde se okupljaju svi likovi, pupak tog sveta. Ocevidna je aluzija na Manov Carobni breg: kao i tamo, i ovde je u pitanju usamljeno, izolovano mesto (tamo na planini, ovde na obali mora) gde dolaze likovi koji imaju potrebu da napuste svet svakodnevne realnosti (tamo zbog fizicke bolesti, ovde zbog raznih potreba duha, srca i tela); ovde, kao i tamo, na tom mestu desice se presudne i prelomne promene u naravima i zivotima likova, koje ce svoju kljucnu vaznost zadrzati i kada se mesto napusti. Uvek su jasno odeljene predistorija i postistorija likova okupljenih u gostionici: tokom njihovog zajednickog boravka na tom osamljenom zalu ono sto ih menja bice interakcija, medjusobni kontakti u koje stupaju, koji ce se listom pokazati kao sustinski vazni prirastaji iskustva u njihovim zivotnim pricama. Slicnosti sa Manovim romanom, razume se, ne idu u beskonacnost -- to je samo jedna od mnogobrojnih intertekstualnih veza koje Bariko aktivira u ovoj knjizi, mada svakako strukturalno znacajnija od ostalih. No, dok je tamo rec o obrazovanju jednog glavnog junaka, koji na planini nalazi ucitelje koji ce ga upucivati u raznim oblastima saznanja, ovde su svi likovi (osim fantasticnih likova dece koja zive u gostionici I zapravo personifikuju razne aspekte delatnog duha tog carobnog mesta) jednovremeno i ucitelji i poduceni; oni su se na tom mestu stekli da bi jedni drugima pomogli, jedni druge promenili, ili jedni druge ubili: kako god, sa tog mesta ce otici drugaciji. Pomenute predistorije i postistorije likova, svaka za sebe, cine pojedine linije pripovedanja u slozenoj narativnoj strukturi. One nisu citaocu date jedna za drugom, vec se ukrstaju, prekidaju i nastavljaju, gradeci dinamicnu kompoziciju romana. Za stvaranje svake od tih linija Bariko se koristio drugacijim sredstvima: poput komete koja proleti kroz neki planetarni sistem, samo usput zakacinjuci orbite svih planeta, da bi dobila potrebno ubrzanje, tako i Bariko, pisuci Okean more, prolece kroz planetarni sistem modernog knjizevnog iskustva, "kraduci" usput "ubrzanje" od razlicitih poetickih modela. Unutar svakog od pripovednih tokova ostajao je dosledan u pogledu koriscenih sredstava; obuhvaceni jednim pogledom, svi ti tokovi zajedno otkrivaju se kao delo vrhunskog knjizevnog majstora koji suvereno vlada tradicijom, elegantno se i lako krece po putu koji je u zadnje dve stotine godina presla umetnost pripovedanja, i za svoje svrhe koristi pojedina dostignuca kojima se ta umetnost podicila. Elegancija i lakoca, ipak, u ovom romanu nemaju dovoljnu protivtezu u tezini i dubini smisla; to je sigurno i najvaznija razlika izmedju knjige o kojoj govorimo i velikog Manovog romana -- Okean more sigurno nece promeniti zivot nijednog svog citaoca. Barikova virtuoznost nikada nije predaleko od samodopadnosti; lepota i poeticnost sveta koji u romanu docarava neosporni su, vrcaju i iskre humora sa mnogih stranica, ali znacaj ovakvog pisanja, u smislu tumacenja - nekmoli obogacivanja -- egzistencijalnog iskustva savremenog citaoca (ako ta rec nije isuvise pretenciozna) nema razloga preuvelicavati. Bariko jeste van svake sumnje izvrstan pisac, i pisac bestselera u najboljem znacenju -- visoku komunikativnost svojih knjizevnih dela on ne ostvaruje naustrb kvaliteta, pa je sjajan prijem na koji je naisao kod citalacke publike, kako u Italiji, tako i sirom sveta (a prevodjen je svuda) u potpunosti zasluzen. Moze mu se, dakako, zameriti nedostatak manovske velicine, ali neka to ne zamagli pogled kojim uvidjamo njegove mnoge dobre strane. (Sasvim je posebno itanje -- moze li se od savremene knjizevnosti, u stanju u kojem traje zapadna civilizacija na kraju XX veka, i uvidima do kojih je dosla, uopste zahtevati da iznedri knjigu u necemu analognu, recimo, Carobnom bregu.) Nije neuobicajeno u savremenoj kritickoj recepciji Barikovih romana naici na misljenje da je kvalitet njegovog pisanja u silaznoj putanji, te da se od "nesuzdrzanog obilja" mnostva prica (pre romana Okean more, na slican nacin pisac je sazdao I svoj prvi roman, Zamkove gneva) Barikov pripovedni svet sveo na "ciklicku zatvorenost unutar jedne jedine mikroprice", u za sada poslednjem romanu koji je napisao, Svili (tako, recimo, nedavno pise Tatjana Perusko u zagrebackom Quorum-u). No, nije nimalo izvesno da je svojevrsni pripovedni minimalizam kojim se Bariko u Svili posluzio inferioran u odnosu na ocigledno ambicioznije zasnovan skup pripovednih postupaka u romanu Okean more. Moglo bi se, naprotiv, zastupati stanoviste -- ovom kriticaru sasvim blisko -- da je, upravo zbog, po svoj prilici, slabih izgleda da se danas uspesno mogu pisati zaista velike price, umetnicki mudro i potencijalno vrlo plodotvorno ograniciti se na manji prostor, koji je lakse globalno metaforizovati i na taj nacin ostvariti pominjanu dubinu smisla. Ne bi bilo promisljeno traziti da se ovog nacela pridrzavaju svi koji danas pisu, ali je sasvim verovatno da za Alesandra Barika to vazi, i da je to i sam shvatio. Konacno, treba odati priznanje prevodiocu ove knjige, Elizabeti Vasiljevic, nesumnjivo jednom od malog broja vrhunskih knjizevnih prevodilaca koje imamo. Okean more je preveden izvanredno do najmanjih detalja, i pravo je zadovoljstvo prepustiti se tekstu u kojem nije preostala nikakva izbocina niti rupa, sto su inace uboji koje strani tekstovi koji se kod nas objavljuju tako cesto zadobiju prelazeci iz jednog jezika u drugi. Mozemo biti veoma zadovoljni sto se takav prevodilacki rad udruzio s agilnim "Filipom Visnjicem" da naseg citaoca brzo i dobro upozna s najaktuelnijim knjizevnim dogadjajima na strani.
