Platforma

01.01.00

Danas
18.09.2002.

Platforma koja smeta Uelbek, novi Volter?

Francuska knjizevna istorija puna je epizoda o sudjenjima velikim piscima zbog navodne povrede morala, bogohuljenja i podsticanja na netoleranciju: imena Montenja, Paskala, Voltera, Bodlera, Flobera, Zida ili Levi-Strosa u novije vreme, samo su neka medju poznatim "prestupnicima", koji su postali paradigme problema starog koliko i knjizevnost: da li izjava koju pisac stavi u usta svog junaka znaci da i on sam nuzno misli na isti nacin. Pisac Misel Uelbek treba da se pojavi danas posle podne pred jednim pariskim sudom, a ovo sudjenje najavljuje se kao prvorazredni sudski i knjizevni dogadjaj u Francuskoj.
Najtiraznijeg savremenog francuskog pisca prosle godine su tuzile cetiti islamske asocijacije - Drustvo za zastitu svetih mesta islama, Asocijacija vernika Velike dzamije u Lionu, Nacionalna federacija muslimana Francuske i Svetska islamska liga - zbog "poziva na diskriminaciju, mrznju i nasilje prema grupi lica zbog njihove pripadnosti odredjenoj religiji".
Neposredan povod tuzbi bio je intervju koji je pisac dao casopisu Lire, u septembru 2001. godine, nesto malo nakon objavljivanja romana "Platforma" (objavljen nedavno u srpskom prevodu kod "Klia"). U tuzbi se nabrajaju svi autorovi "mrzilacki" i "bogohulni" i stavovi. Izmedju ostalih i onaj da je "islam, ipak, najidiotskija religija... Kad covek cita Kuran, on je zgranut, prosto zgranut", kaze jedan junak "Platforme", a citat je preneo Lire. Tuzitelji postavljaju pitanje: "Da li je to vise mrznja, ili prezir?" i daju odgovor: "Ovde se moze govoriti o mrznji". Islamske asocijacije su tuzile i casopis i pisca. One, zappavo, ne napadaju roman "Platforma", u kojem jedan lik kaze da je islam "najidiotsjkija religija", vec piscev intervju.
Njima ne smetaju samo Uelbekove izjave, vec i redakcijska oprema intervjua, koji je ilustrovan sa dve fotografije, sa potpisima "Muslimani u Teheranu" i "Prostitutke u baru u Bangkoku", koje su po misljenju tuzitelja "potvrdile njihovo uverenje da je rec o namerama da se uvredi islam". U tuzbi se, kao huskanje protiv islama navodi i poziv casopisa Lire na pretplatu, uz poklon jednog primerka "Platforme" svakom novom pretpaltniku. Aktuelni medjunarodni kontekst u kojem se odvija proces Uelbeku, samo sest dana nakon komemoracije teroristickih napada na SAD, ne doprinosi mirnoj klimi sudjenja. Stavise, tenzije rastu jer je u vidu jos jedno slicno sudjenje: 9 oktobra sud ce imati da razmatra tuzbu islamskih asocijacija zbog objavljivanja francuskog prevoda knjige "Bes i ponos", italijanske novinarke Oriane Falaci.
Rasprave oko izjava Misela Uelbeka bice, ako je suditi po pocetku procesa, veoma burne. S jedne strane su islamske asocijacije, koje smatraju da je to dolivanje ulja na vatru u napadima na religiju koju upraznjava vise od sest miliona vernika u Francuskoj. Nasuprot njima stoje branioci slobode izrazavanja, potpisnici peticije u korist autora, brojni pisci, novinari, sineasti, koji kazu da bi eventualna osuda Uelbeka predstavljala zappavo opasan presedan, "grubo mesanje u slobodu umetnickog izrazavanja" i najavu uvodjenja cenzure u Francuskoj.

Zorica Banjac

01.01.00

Glas-javnosti
19.09.2002.

Mišel Uelbek, jedan od najpopularnijih francuskih savremenih pisaca, pred sudom

Optužen za mržnju prema muslimanima

Proces i protiv Orijane Falaci, optužene "za širenje mržnje protiv islama" u knjizi "Bes i ponos"

Specijalno za "Glas"
PARIZ - Mišel Uelbek, jedan od najpopularnijih francuskih savremenih pisaca, pojavio se u utorak 17. septembra pred sudom, optužen za mržnju, diskriminaciju i pozivanje na nasilje prema pripadnicima islama.

- Islam je najgluplja religija, što se vidi vec iz citanja Kurana. Islam je takode opasna religija, i to od samog pocetka - kazao je pre godinu dana Uelbek u razgovoru povodom izlaska njegove knjige "Platforma" (Flamarion za francusko izdanje, Klio za srpsko). Pisca su na sud odveli Velika pariska i lionska džamija, Nacionalna federacija muslimana Francuske i Svetski islamski savez.

Sala pariske sudnice nije mogla da primi sve znatiželjnike, a proces je tekao uz smeh i povike odobravanja.
- Vi smatrate muslimane za glupake - zapitao ga je advokat optužbe.
- Nikada to nisam rekao. Rekao sam da oni slede religiju koja je glupa - odgovorio je Uelbek. - Nikada nisam izrazio ni malo prezira za muslimane, ali sam oduvek prezirao islam. Takav je bio i ton intervjua datog casopisu "Citati" - prezir, ali ne i mržnja.

Sa šest miliona vernika, islam je u Francuskoj druga religija po važnosti, odmah iza katolicizma, tako da Uelbekove reci dobijaju dimenziju provokacije.
- Optužnica je tako velicanstveno prikazana, kao da je citav svet samo cekao na moje izjave o islamu. Medutim, one nisu izazvale nikakav šok - ironicno je nastavio pisac, dodavši da on "vrlo cesto menja mišljenje", što mogu da potvrde svi koji ga znaju.

Iako se proces ne tice Uelbekove knjige "Platforma", muslimanske organizacije u drugom delu optužbe napadaju nacin na koji je u književnom casopisu "Citati" reklamirana knjiga o seksualnom turizmu i islamskom terorizmu. Oni smatraju da je bilo tendenciozno stavljanje fotografije muslimana u Teheranu pored fotografije prostitutke u Bangkoku. Pjer Asuline, glavni i odgovorni urednik casopisa i svedok odbrane, odbacio je optužbe. Kao svedoke, odbrana je pozvala autore Filipa Solersa i Režin Deforž, koji su izjavili da se Uelbekove izjave mogu svrstati u ironiju.

Na sud je donesena i peticija koju su potpisali mnogi francuski intelektualci, tražeci od suda da ne uspostavi "delikt bogohuljenja", ukazujuci da su slicne optužbe bile dizane protiv Montenja, Paskala i Voltera. Takode, oni su podsetili javnost da ce 9. oktobra zapoceti sudski proces protiv italijanske novinarke Orijane Falaci, optužene "za širenje mržnje protiv islama i muslimana" u njenoj najnovijoj knjizi "Bes i ponos". Prema procenama advokata, presuda u procesu francuskom piscu Mišelu Uelbeku nece biti doneta pre kraja novembra.

Aleksandar Manic

01.01.00

Politika
26.10.2002.

Platforma za 21. vek: novo lice modernog kapitalizma
Civilizacija razonode
Za samo pola veka situacija se u Evropi potpuno izmenila - ispaljeni metak iz Kamijevog "Stranca", kao što pokazuje Mišel Uelbek u svom romanu "Platforma", vratio se Starom kontinentu kao bumerang

U skladu sa društvenim promenama koje je doneo kraj dvadesetog i početak dvadeset i prvog veka, umetnost i književnost su preko postmoderne i neoavangarde temeljno promenile svoja osnovna polazišta. Tako je preterana vera u moć znanja i posredno nauku polako dovela do istiskivanja individualnog "ja" iz umetničkog i književnog prosedea, stavljajući teoriju iznad prakse, tj. formu iznad suštine i dalje kolektivno, dakle anonimno, iznad individualnog. Ovim promenama, kojima su prethodile, ili uporedno tekle, ekonomske i socijalne reforme, savremeno zapadno društvo nepovratno je utonulo u novi kolektivizam čije je osnovno načelo neograničena razonoda uz razborito obrtanje novca.

Upravo ovom problematikom se bavi roman "Platforma" francuskog pisca Mišela Uelbeka, istovremeno dokazujući da moć jednog književnog dela nije sasvim mrtva, te da brže pogađa diskurzivnu metu od kakvog teorijskog dela čiju su disperziju zapovedili i strateški razradili univerzitetski "bogovi" nauke. Reč je o savremenom zapadnom društvu koje se, radi monetarne efikasnosti, odreklo tzv. nezavisnog intelektualca, a preko njega i slobode uopšte. Na ovom krucijalnom mestu Mišel Uelbek započinje svoj kontroverzni roman, namećući čitaocu odmah paralelu sa "Strancem", Kamijevom kultnom knjigom iz šezdesetih godina prošlog veka. Naime, Uelbekov junak namesto majke sahranjuje oca, ali takođe lišen svih prikladnih misli i osećanja kao i Merso. On je intelektualac, ima oko četrdeset godina i dobro je situiran; njegov problem nije nedostatak novca nego nedostatak smisla. Budući da neprestano gleda TV, sopstveni mozak doživljava kao "gomilu izmeta". Nedeljom igra kompjuterske igrice. Njegovo književni predak Merso u to doba je sa istom ravnodušnošću posmatrao ljude kako prolaze ispod njegovog balkona u Oranu. Uelbekov junak je svestan da umetnost ne može da promeni svet, i da je "kupac, tj. on sam (samo) razumna, razborita jedinka, lišena osećanja, koja se trudi da dostigne najveće zadovoljstvo vodeći računa o ceni".

Lažne zamke za čitaoce

Pošto ljudi ne žele više ništa da razmenjuju bez finansijske dobiti, dodir gubi svaki značaj, i to je ono što odgovara savremenom mentalitetu. Tako, Uelbekov junak seks zamenjuje redovnim odlaženjem u peep shaw. Treba napomenuti da junakov otac ne umire prirodnom smrću - ubija ga Arapin; u "Strancu" Merso ubija Arapina. Za samo pola veka situacija se potpuno izmenila; ispaljeni metak iz "Stranca" vraća se sada Evropi kao bumerang. Uelbekovog junaka izvrće ruglu vladavinu ljudskih prava: Arapin - "ubiti to malo đubre"; muslimani se opasno šire Evropom; žene postaju androgine; Kinezi jedu kao svinje, a i ima ih koliko i svinja. Šta to, zapravo, radi Uelbek? On neprestano postavlja lažne zamke za čitaoce, tj. branitelje ljudskih prava, tj. nove porobitelje. Od samog početka Uelbek nas navodi na pogrešan put, ali onima koji žele da "čuju" njegovu poruku ostavlja dovoljno putokaza: Kinezi jedu kao svinje - da, ali Kinezi su mršavi i neuhranjeni, a monetarni magnati, obavijeni slojevima novca kao svinje salom, doživotno "uživaju" u svom dobro uloženom prežderavanju. Dakle, ko je onda prava svinja, kao da pita Uelbek? Arapin ubija junakovog oca - da, ali to je samo stari pokvarenjak koji je stekao gomilu novca ne radeći ništa. Žene postaju androgine jer su osećanja isključena iz opticaja modernog sveta - da, ali još uvek postoje turistički rajevi, postoje žene Azije, postoji i drugi svet o kojem mi, sa Zapada, ne znamo ništa.

Zabava i samo zabava

Ipak, Uelbekovog junaka ništa neće sprečiti da u uslovima modernog kapitalizma gde je posredovanje zagarantovano, a banke zaštićene državnim garancijama, prihvati sva zadovoljstva koja mu u zamenu za "pravi život" nudi civilizacija razonode. Ovo novo lice modernog kapitalizma može se najbolje videti u necivilizovanim zemljama Azije, Afrike i Jugoistočne Evrope. Seks je, kao uostalom i radna snaga, tamo jeftin, neuporedivo jeftiniji od onog na Zapadu: "Zabavljati se i zabavljati i nikada se ozbiljno ne zamisliti nad ljudskom egzistencijom". To je jedina ideja koju ima Uelbekov junak kao i ostali svet koji ga okružuje, svet koji ništa ne proizvodi već se samo bavi berzanskim transakcijama. On je iznutra mrtav kao i Kamijev Merso. Francusku, zemlju koja nameće tranziciju, tj. sopstveni model života drugim zemljama sa sirotinjskog oboda Evrope, on vidi "kao zlokobnu zemlju, potpuno sumornu i birokratizovanu". U Evropi više niko ništa ne proizvodi, osim samog novca.

Pošto koristi formu "razdrobljenog" romana čiji delovi se direktno ili indirektno vezuju za određena književna dela, Uelbek će pored ostalih žanrova iskoristiti i čistu pornografiju i tako ravnodušnog kamijevskog junaka "uvaliti" u turistički porno-pakao Azije. No, pornografske sekvence imaju zadatak da vrate "ljudskost" u muško-ženske odnose koji se baziraju na dodiru, a koji moderna tehnološka era smatra ako ne odvratnim, ono barem nepotrebnim. Tako Uelbekov junak, na kraju romana, voljno ostaje zatočen negde u Aziji ("azijskoj vagini"), zgađen i unižen, i dolazi do ključnog saznanja "da će do kraja života ostati dete Evrope, briga i stida; nemam nikakvu poruku nade za bilo koga. Prema Zapadu ne osećam mržnju, najviše ogroman prezir. Znam samo da takvi kakvi smo, smrdimo na egoizam, mazohizam i smrt. Stvorili smo sistem u kojem je prosto nemoguće živeti; i uz to, nastavljamo da ga izvozimo".

Staro pitanje cenzure

Knjiga Mišela Uelbeka "Platforma" je roman s otvorenom porukom - tip romana koji je toliko prezirao Nabokov - isto koliko i sociološka studija. Podvrgnuta pravoj hajci boraca za "ljudska prava" u Francuskoj, knjiga je dobila samo dobru reklamu. Mišel Uelbek je zapravo napravio otvorenu knjigu/zamku za Zapad, a ne za islam. Uhvatili su se i jedni i drugi. No, postavljeno je i staro pitanje cenzure u književnom delu. Može li književni junak biti rasista, a potom i sve ostalo što sledi: terorista, antiglobalista, islamski fundamentalista itd. Još je Luj Ferdinand Selin dokazao i pokazao da književni junak može biti baš sve kao i njegov predložak - čovek. Književnost nije stvarnost; ona je pokatkad samo njen odraz u ogledalu, ali niko zbog odraza ne razbija ogledalo.

Suđenja koja su pokrenuta u Francuskoj povodom Uelbekovog romana verovatno su pružila šansu autoru da javno pljune svojim tužiocima u lice - svima onima, i sa Zapada i sa Istoka, koji nisu razumeli njegovu poruku, zapetljani u birokratsku mrežu "ljudskih prava". Uelbek i sopstvenim likom, kao i svesno preuzetom pozom, veoma podseća na Albera Kamija, otuda i njegova odluka da svetu, na početku dvadeset i prvog veka, pošalje tradicionalnu poruku u obliku književnog dela (književnosti - za koju smo taman pomislili da je na umoru), baš kao što je to sredinom prošlog veka učinio njegov književni i moralni uzor. Činjenica da je francusko Ministarstvo inostranih poslova dotiralo srpski prevod ove, najvećim delom, "antifrancuske" i "antizapadnjačke", a ne "antiislamske" knjige, govori u prilog tome da stvari nikad nisu tako jednostavne i da će u svetu uvek biti onih koji pomno osluškuju jedva čujno grebanje insekta koji se negde u pustinji, vođen instinktom, kreće prema nevidljivoj kapljici vode.

Ljiljana ĐURĐIĆ

Vreme
09.01.2003.

Mišel Uelbek, pisac koji provocira:
Nemirna savest Zapada

Junaci Uelbekovih romana lutaju pustim predelima sveta u kojima se umesto ljudi mogu videti jedino utvare i senke. Za njih svet već odavno nije sigurno i toplo utočište; pisac je imao dara da primeti, talenta da takvo saznanje književno uobliči i hrabrosti da to javno kaže

Odavno niko nije nasekirao svet kao francuski pisac Mišel Uelbek. Loše je, naravno, nervirati ljude, ali je dobro što neko još reaguje, ma koliko te reakcije bile ishitrene, neosnovane i bučne. One su znak da nije sve skliznulo u ravnodušnost, apatiju i beznađe i da nije potrošeno sve u šta se verovalo. Na žalost ili na sreću, teško je reći, tog ostatka entuzijazma koji je preživeo seksualno, rasno, političko, polno i svako drugo oslobađanje dohvatio se pisac koji nema običaj da laže sebe, a ni druge. Tako su nastali njegovi romani Proširenje područja borbe, Elementarne čestice i Platforma, koji su vidno onespokojili zapadnog čoveka.

PODRUČJE BORBE: Gubitak iluzija kod nekoga ko se školovao da bi postao inženjer agronomije i uživao u izazovima pedologije, humusne teorije i uzgoja dudovog svilca, nije ostao bez posledica kada se Mišel Uelbek, u tridesetim godinama života, latio pisanja. Ovaj rezignirani građanin pretvorio se u autora koji nema običaj da čitaoce cupka u krilu, miluje po kosi, češka po leđima i tapše po ramenu u znak podrške. Naprotiv. Mišel Uelbek radije će namernika koji je zalutao u njegov književni posed raspaliti knjigom po glavi vukući ga, nimalo nežno, po prašini i blatu svog literarnog imanja sve do njegovog ruba. Ako čitalac kojim slučajem zastane na ivici, pisac će radije učiniti sve da ovaj izgubi oslonac pod nogama nego što će mu pružiti ruku spasenja.

"Ne volim ovaj svet. To je izvesno, ne volim ga", često mrmlja kroz zube glavni junak Proširenja područja borbe, gušeći se među promašenim ljudima, sivim predgrađima i ponižavajućim odnosima. "Firma u kojoj radim mi je odvratna; od reklama mi je muka; od informatike mi se povraća... Potpuno besmisleno..." Zgrade oko Kardine su leprozne, reklame su sranje, njegova jedina školska drugarica izgledala je odvratno, "prava nakaza, čak ultranakaza, sa ogavnim jastučićima na svakom prevoju gojaznog tela", tako da se "poređenje sa krmačom zaista svima neizbežno i prirodno nametalo". Igračima u diskoteci jednostavno bi posekao noge. Sekirom. "Isprazni dani prolaze ne ostavljajući ni traga, ni uspomena, a onda se odjednom zaustave..."

Tako izgleda svet tridesetogodišnjeg analitičara-programera, perspektivnog kadra u jednoj firmi, inače nekoj vrsti piščevog alter ega, koji živi u zemlji ekonomskog liberalizma. Taj ofucani termin iz drugog žanra nije slučajno zalutao u Uelbekovu literaturu. Liberalizam ne postoji za pisca samo u ekonomiji već i u odnosu između polova: "U savršenom liberalnom ekonomskom sistemu neki zgrću ogromna bogatstva; ostali tavore bez posla i u bedi. U savršenom liberalnom seksualnom sistemu neki imaju raznovrstan i uzbudljiv seksualni život; ostali su osuđeni na masturbaciju i samoću... Preduzeća se grabe za mlade diplomce; žene se grabe za neke mlade ljude; mušakarci se grabe za neke mlade žene; veliki metež i zbrka." Junak knjige uveren je da je seksualni liberalizam proširenje područja borbe na sve životne dobi i sve društvene klase, kao što je siguran da se svako od početka života bori da izađe iz područja u kome vladaju pravila.

SKOČITI U REKU: Jednostavno, skočiti u reku i zaplivati prema onome što se želi. To uvek predugo traje, voda je hladna, telo umorno, gubite dah, pluća vas izdaju, plivač je sve sjebaniji. Izgleda da niko ne dosegne drugu obalu, samo što se većina pomiri s tim da pluta s osećanjem stalne uskraćenosti.

Druga obala zapravo i ne postoji. To je poruka s kojom pisac pokušava da dotuče one koji još naziru konture tla u daljini.

Takvo osećanje možda je najbliže Brunu i Mišelu, likovima iz romana Elementarne čestice koji kao da su pasionirani čitaoci Proširenja područja borbe. Bruno podseća na nekoga koga je ta knjiga preobratila i učinila da cilj njegovog života postane isključivo seksualan, dok njegov polubrat Mišel liči na čoveka koga je saznanje o tržišnoj razmeni zadovoljstava paralisalo i gurnulo u askezu naučničkog života.

Ako je Proširenje područja borbe rušilo lične iluzije, Elementarne čestice nastoje da dokrajče svaku veru u moderne mitove, bilo da se radi o hipi pokretu, levičarenju, komunama, slobodnoj ljubavi, kapitalizmu ili nauci. Junaci Uelbekovih romana lutaju pustim predelima sveta u kojima se umesto ljudi mogu sresti jedino utvare i senke. Za njih svet odavno nije sigurno i toplo utočište; pisac je samo imao dara da primeti, talenta da takvo saznanje književno uobliči i hrabrosti da to javno kaže.

Mišel Uelbek se, međutim, nije zadovoljio time da baca u bedak svoje čitaoce, nego se na kraju okrenuo i onima koji ne mare za knjige. Neposredno pošto se u Franuckoj pojavio njegov najnoviji roman Platforma, koji se, pogađate već, bavi razmenom novca za seks u zemljama gde se oseća uticaj islama, Uelbek se osvrnuo na ovu veru: "Islam je najgluplja religija", "opasna od samog početka", rekao je bez nekog vidljivog povoda u intervjuu književnom časopisu "Lir", tvrdeći da čitanje Korana "uništava ljude".

STEGNUTE VILICE: To je bilo previše za sve one koji su još u Platformi stegnutih vilica čitali kako glavni junak mrzi islam jer je on uništio njegov život: "Svaki put kad bih čuo da su neki palestinski teroristi, ili neko palestinsko dete ili trudna palestinska žena ubijeni metkom u pojasu Gaze, osećao sam kako drhtim od oduševljenja što je, eto, jedan musliman manje na svetu."

Brojne muslimanske grupe, saudijska Svetska islamska liga, Nacionalno udruženje muslimana Francuske i džamija Liona, zajedno sa Ligom za ljudska prava Francuske, skočili su na Uelbeka zbog širenja islamofobije. Zajedno sa milionima muslimanskih vernika koji žive u Francuskoj, glavni sveštenik pariske džamije Dalil Bubaker vapio je do neba kako je "islam povređen i napadnut odvratnim rečima". Pisac se našao čak i na sudu zbog širenja rasne mržnje pod pretnjom zatvorske kazne od osamnaest meseci i globe do sedamdeset sedam hiljada eura, ali je tužba na kraju odbačena. U opštoj halabuci, talibani koji se u Platformi "kisele u svojoj prljavštini", Kareni koji gotovo plaču bez mitraljeza u rukama i Kinezi koji se "ponašaju apsolutno kao svinje", nisu ni stigli da se požale.

Sam Uelbek je za to vreme samo slegao ramenima, naivno širio ruke i ponavljao kako ništa ne zna, da je on samo kritikovao religiju i da mu nije na kraj pameti palo da vređa osećanja vernika. Na sudu je rekao da je osećao prezir, ali ne i mržnju prema islamu. Fin neki čovek, nema šta.

Proces zbog ovog slučaja je obustavljen, ali su nastavljeni istražni postupci zbog navodnog širenja pornografije i pedofilije koje su pokrenula razna katolička udruženja. "Užasno dosadno", odmahivao je Mišel, držeći nonšalantno cigaru između srednjeg i domalog prsta, dok je drugom rukom privijao na grudi neku najlon kesicu iz prodavnice.

PAD U PUSTOŠ: Platforma je u svakom slučaju poslužila da bi potvrdila Uelbekov osećaj da sreća može potrajati samo par trenutaka, nakon čega neminovno sledi pad u pustoš. Priča o seksualnom turizmu u Tajlandu, lepoti ljudi iz siromašnih delova sveta kao glavnom ekonomskom ulogu u razmeni sa Zapadom i francuskim agencijama koje trguju turama za putovanje, bila je samo kulisa za još jedno guranje pod vodu onih koji nisu izgubili nadu da postoji druga obala.

Mišel Uelbek to ipak ne radi zato što mrzi ovaj svet. Njega goni čista znatiželja. On naprosto vapi da vidi život kao ispražnjenu formu, što je dijametralno suprotno od vladajućeg svetonazora "misli pozitivno" koji, valjda, zagovara da se osećanja isključuju i uključuju nekim moždanim dugmićima. Verovatno postoji sredina između ta dva pola, ali ne kao truli kompromis. Jednostavno, nešto je loše, nešto manje loše, nešto dobro, a nešto i jako dobro. Nešto, ne sve.

Na kraju je Mišel Uelbek uspeo da se zameri svima, od levičara do desničara, od anarhista do čuvara poretka, a najviše onima koji se uljuljkuju u uverenju da je zapadna civilizacija najbolja od svih svetova. Kao neki priučeni đavolak koji još nije dosegao veštinu točenja rajnskog vina, šampanjca i tokajaca iz kafanskih stolova, Mišel Uelbek je postao nemirna savest ušuškanijeg dela čovečanstva. Što je taj svet spokojniji u svojim vrednostima, Mišel Uelbek će radosnije krckati njegove šarene ukrase svojim nogama. Pa ko duže izdrži.

Slobodan Kostić