Pokoravanje

20.07.15 Polja

Postoji jedna, moglo bi se reći, izuzetno retka struja pisaca koji pišu bez dlake na jeziku, otvoreno, bezobrazno, ne mareći za pristojnost, za tuđe mišljenje, za umetničku distancu i stilske figure transpozicije. Bez dlake na jeziku, javno izrečeno mišljenje koje provocira ili čak vređa, često je uobličeno u komediju, satiru, farsu, ali poneki autori nemaju potrebu čak ni da žanrovski prikriju ogorčenost okruženjem. U Austriji je to bio Bernhard, u Srbiji Svetislav Basara, a u Francuskoj je to Mišel Uelbek.
Više puta je do sada Uelbek bio optuživan za šovinizam, mizoginiju, pamfletizam i pornografiju. Zbog vređanja muslimana, bilo mu je i sudski suđeno, ali je oslobođen. Pri tome se zaboravljalo da je ovaj nihilista, osim što optužuje Istok, ništa manje zgađen i stanjem u zapadnoj civilizaciji, političkim opcijama levice i desnice, liberalnim kapitalizmom sa svojim velikim korporativnim sistemima, savremenom umetnošću, međuljudskim odnosima ispražnjenim od svake vrste smisla.
Njegov novi roman, Pokoravanje, prikazuje apokaliptične trenutke zapadne civilizacije koja je dosegla svoj krajnji stadijum. Ono što joj predstoji je ili promena ili propast. Uelbek, na iznenađenje onih koji prate njegovo delo, bira promenu, i to oličenu u povratku jednoj od filozofskih teorija stvorenih početkom prošlog veka, distribucionalizmu. Kao novu snagu sposobnu da ovu teoriju iznese u praksi Uelbek bira islam koji dekadentnom i iznutra pregorelom društveno-političkom sistemu ubrizgava novu snagu. To što ulogu naratora daje univerzitetskom profesoru koji je karijeru izgradio na delima Žorisa-Karla Uismansa, nije ni najmanje slučajno. Uismansovo delo, začeto u naturalizmu, doživljava svoj vrhunac u romanu Nasuprot, uporedivom sa stotinu godina kasnije napisanim Američkim psihom, Breta Istona Elisa. Dekadentni Uismansov junak živi u svetu prekomernih viškova i ispunjenja svih želja. Bogatstvo, status, žene, dokolica i zabava, sve mu je dostupno do razmera neukusa. Biblija dekadencije, roman o usudu zapadne civilizacije da neprekidno proizvodi prekomerni višak svega, inspirisala je Žorža Bataja da napiše svoje delo Prokleti deo. Poznat pre svega po delu Erotizam u književnosti, Bataj se protivi zapadnjačko-malograđanskoj (ili u rakursu Radomira Konstantinovića, palanačkoj) utilitarnosti. Po Bataju, ekonomija u užem smislu podrazumeva proizvodnju viška, pa i viška želja. Ekonomija u širem smislu, uzima u obzir biologiju i očevidno postojanje neutilitarne proizvodnje uživanja od erotike koja nije namenjena isključivo reprodukciji do umetnosti koja u svojoj biti nije roba.
Uelbek će na tragu Batajevih razmišljanja, svakim, pa i ovim romanom, izazivati i vređati puritance uključivanjem pornografskih scena bez cenzure (u maniru Žorža Bataja) u dominantno politički antiutopijski SF. Tako će (blisko Uismansu i Elisu) podrivati svaku građansku pristojnost i učmalost svih onih koji ne uočavaju da je njihov svet kapitalizma nastalog u okviru katoličanstva, umotanog u slatku oblandu dobrostojećeg društva utvrđenih demokratskih konvencija došao do svoje poslednje faze i da se nalazi na izmaku. Uelbekov junak, poznavalac Uismansa u sebi ukršta Uismansa lično, koji se od naturaliste preko dekadentnog intelektualca do religioznog fanatika preobražava tragajući za sobom, i Uismansovog glavnog junaka romana Nasuprot, erudite i bogataša koji živi ali ne uživa, koji ima sve osim smisla, čiji je život apsurdan u meri Kamijevog Stranca na koga se Uelbek takođe nedvosmisleno poziva. Uelbekovom glavnom liku, simboličnog imena, Fransoa, umiru i otac i majka, ali ga to ni najmanje ne potresa baš kao ni Kamijevog Marsoa. Zašto Uelbekov Fransoa potom ne ubija nijednog muslimana kao što to čini Kamijev junak već se, naprotiv, kamuflira u jednog od njih? To je pitanje nad kojim će se tek nadvijati budući tumači Uelbekovog romana.

Jasmina Vrbavac

15.02.15 City magazine

Mimo toga što Pokoravanje u biti predstavlja odjek mogućnosti Mogućnosti ostrva, krajnji utisak je da je i ovde reč o slikovitom primeru zrelog polemičkog dela autora koji i dalje ima šta i zna kako to kaže na osoben, promućuran ali i zabavan način.

Šta činiti kada se u životu literate u jednom trenutku zgodi remek-delo? To će se u jednom trenutku pri samom početku knjige zapitati i Fransoa, glavni junak najnovijeg romana Mišela Uelbeka – šta ako se ispostavi da je remek-delo, kako to i inače biva, ćorsokak? Sam Uelbek u „Pokoravanju“ ne pokušava da muti ionako nimalo bistru vodu, jer, ima života i posle remek-dela, a jedan od načina da se iz ćorsokaka utekne je prepravka (nazovimo ga i remiks) upravo tog mnogohvaljenog minulog rada.
Možda i neočekivano, ali upravo na tom planu Uelbek pokazuje svoj silni i neupitni književni dar, jer Pokoravanje (preveo Vladimir D. Janković, brzoptezno objavila Booka) prilično je otvorena varijacija na izloženo uMogućnosti ostrva, nedvojbeno najboljim Uelbekovim delom. Uelbek nam krajnje otvoreno to stavlja do znanja, uz ogradu da je osnovna postavka umesto futurističkog melanža ovde duboko i u potpunosti ukorenjena u stvarnosnom, preciznije u strahu, pa i zazoru od nadolazećeg islama u Evropi danas.

Istina, veći deo Pokoravanja zbiva se u budućnosti, doduše u bliskoj i, kako Uelbek to ovde sugestivno prikazuje, neizbežnoj skoroj budućnosti urušene i u opšti besmisao i nepremostivu jalovost na svim planovima ogrezle Evrope. Fransoa, mizantropični i osami sklon univerzitetski profesor književnosti, stručnjak za jednog pisca (u pitanju je i danas uticajni Žoris-Karl Uismans) koji se u svom solipsizmu nađe zatečen predi postizbornom kombinatorikom kojom pokret Muslimanska braća dolazi na vlast u Francuskoj.
Ovde stupa jedno, izrazito, važno pojašnjenje – premda je medijska kampanja u Francuskoj u simplifikatorskom žaru baš tako predstavljala, Pokoravanje ipak nije roman zasnovan na islamofobiji i nije provokacija usmerena prema islamu u ponovnom naletu. Upravo suprotno, Uelbek se upadljivo hladne glave i smirenim, reklo bi se, i reporterski fokusiranim pristupom bavi samim islamom, njegovim doktrinama i dogmama, dok prava meta njegove kritike zapravo biva pasivizirana i na pitanja lukrativnog usredsređena intelektualna elita Francuske. Tu još jednom u žižu dospeva jedinstvenost Uelbekovog žara za polemikom i provokacijom – njegovo Pokoravanje nam ne predstavlja, kako bi se očekivalo, zaluđenu i ostrašćenu mladež koja sada u islamu pronalazi putokaz za nekakav bolji svet; ne, Uelbek jetko i bespoštedno osipa paljbu isključivo po mlitavoj, koristoljubivoj i već dobrano potrošenoj i kompromitovanoj eliti koja to nikad zapravo nije ni smela da bude.

Mimo toga što Pokoravanje u biti predstavlja odjek mogućnosti Mogućnosti ostrva, krajnji utisak je da je i ovde reč o slikovitom primeru zrelog polemičkog dela autora koji i dalje ima šta i zna kako to kaže na osoben, promućuran ali i zabavan način.

12.02.15 Vreme

Zamislite dve zaraćene vojske. Obe su podjednakog vojnog kapaciteta (ljudstvo, naoružanje, transport, sanitet itd.). Jedina razlika je u vojnoj disciplini i hijerarhiji. Prva vojska je liberalizovana. U njoj nema vrhovne komande kojoj svi bezpogovorno moraju da se pokoravaju. Decentralizacija odlučivanja je maksimalna. Svaki vojnik misli da sâm najbolje zna kako se vodi bitka. Što je glavno, svaki vojnik misli da sam može da odluči da li uopšte želi da učestvuje u njoj. Nasuprot tome, drugu vojsku karakterišu gvozdena disciplina i preki vojni sud. Postoji jasno identifikovan centar odlučivanja. Sva naređenja se bezpogovorno izvršavaju, a najmanja neposlušnost se proglašava dezerterstvom i sankcioniše strogom kaznom. Šta mislite, koja vojska ima više šanse da pobedi?
Ovo je (krajnje pojednostavljena) metafora koja pomaže razumevanje onoga što je Mišel Uelbek hteo da kaže svojim novim romanom Pokoravanje. Po njemu, savremeno francusko (i evropsko) društvo karakteriše sukob evropskog sekularizma i islama. U tom sukobu sekularisti prolaze loše. Muslimani preuzimaju Francusku i pretvaraju je u islamsku zemlju. Kako je to moguće?
RELIGIJA I IDEOLOGIJA: Zaplet je prosto fantastičan. Na francuskim predsedničkm izborima 2022. godine u drugi krug izbora ulaze kandidat francuske desničarske stranke Nacionalni front i kandidat Muslimanskog bratstva (koji je dobio malo više glasova od socijalističkog kandidata). Da bi sprečili pobedu desničara, socijalisti pozivaju svoje glasače da glasaju za kandidata Muslimanskog bratstva, koji potom pobeđuje na izborima. Kasnije se formira i nova vlada u kojoj Bratstvo dobija značajan broj ministarstava (među njima i Ministarstvo prosvete). Kako vreme prolazi, sve veći broj francuskih građana prelazi u islam.
Zašto su francuski socijalisti podržali muslimanskog kandidata? Po Uelbeku, tome je doprinela država blagostanja i viševekovna liberalizacija francuskog društva koja je oslabila katoličanstvo, i umesto autoritarnih omogućilo dominaciju liberalnih (građanskih) društvenih normi. Godinama zaštićeni institucijama države blagostanja koju su gradili socijalisti, zaposleni u javnom sektoru (ovde predstavljeni kroz lik univerzitetskog profesora Fransoa) bili su uvereni da bilo kakva politička promena ne može da poljulja njihov status nedodirljivih (str. 70). Građanska ideologija dezorijentisala je Katoličku crkvu (koja se predala posle francuske buržoaske revolucije), što je dovelo do potpune pasivnosti i straha od sopstvene tradicije.
Liberalniji deo francuskog društva se toliko grozi francuskih desničara da je pre spreman da prihvati tuđu ideologiju i religiju nego radikalniju varijantu sopstvene. Taj strah od sopstvene tradicije i kulture doveo je do još većeg slabljenja katoličanstva i potonje konverzije u islam, koji se opisuje u Pokoravanju.
Ovo je samo dramaturški zaplet. Poruke koje Uelbek želi da pošalje čitaocima (kroz lik konvertita Redižea) tiču se sposobnosti nacija u kontekstu biološke borbe za opstanak. Sukob religija se, po Uelbeku, razrešava putem prirodne selekcije. Religija i tradicija ovde nisu same po sebi vredne, već se vide kao ideologije koje kolektivu obezbeđuju vitalnost za potrebe biološkog opstanka. Kao i u sukobu dve vojske, u sukobu verskih kolektiva pobeđuje onaj koji je disciplinovaniji i gde društvene norme nisu podložne različitim tumačenjima. Disciplinovaniji kolektiv je superiorniji, a superiornost je selektivna prednost.
ISLAM I ŽENE: Muslimani su u ovom romanu predstavljeni kao superiornija zajednica. Ključ njihove superiornosti je islam, odnosno način na koji islam vidi ulogu žene, porodice, braka i seksa u društvu. Ovim pitanjima Uelbek je počeo da se bavi još u svojim prethodnim romanima, Platforma (2001) i Mogućnost ostrva (2005). Njegova glavna tvrdnja je da je evropska civilizacija slobodama i pravima građana (u koje ubrajamo i seksualne slobode) razorila brak i porodicu, a time i društvo i crkvu. Uticaj individualizma i sloboda mišljenja i govora doveli su Katoličku crkvu do nesposobnosti da se odupre moralnom propadanju, da odbaci homoseksualni brak, pravo na abortus i pravo žena na rad. Takva Evropa koja više nije u stanju sama sebe da spase, postala je lak plen bolje organizovanih muslimana (str. 243). Uelbek takvu poruku šalje kroz glavnog junaka koji je u sva tri romana skoro identičan: to je muškarac u svojom najboljim godinama kojeg više ništa ne uzbuđuje, odan je alkoholu, živi potpuno sam, često menjajući partnerke ili obilazeći javne kuće, i koji je nesposoban da zasnuje porodicu. Seks ne shvata kao sredstvo za biološku reprodukciju, već isključivo kao zadovoljstvo. To ima i društvene reperkusije, jer se uMogućnosti ostrva jasno pokazuje kako ljudi jedni na druge počinju da, kroz prizmu takvog shvatanja seksa, gledaju kao na potrošnu robu. Čim pojedinac izgubiseksualnu sposobnost, drugima postaje socijalno nezanimljiv.
Za razliku od toga, islam je uspeo da očuva prirodno uspostavljene hijerarhije, potčinjenost žena i dece mužu, odn. ocu. Poligamija u porodici je, po Uelbeku, ključna za razumevanje vitalnosti islama i muslimana, jer kolektivu omogućava biološku sposobnost da izdrži konkurenciju i prirodnu selekciju. Dominantni mužjaci mogu da imaju više žena, što omogućava širenje najkvalitetnijih gena po populaciji. Ljudsko društvo se po tome ne razlikuje od životinjskih zajednica, jer ovo je biološki superioran princip u odnosu na zajednice u kojima je poligamija zabranjena i u kojima biološki "inferiorni" pojedinci takođe imaju pravo na širenje svojih gena po populaciji (str. 237-8). Ali poligamija nikako nije jedina "superiornost" koja karakteriše muslimane. Cela društvena organizacija u kojoj žena igra podređenu ulogu doprinosi ovoj vitalnosti. Patrijarhalni parovi imaju više dece od ateističkih ili agnostičkih, žene su slabije obrazovane, hedonizam i individualizam manje važni (str. 62-3). Takvi kolektivi su sposobniji za preživljavanje u odnosu na kolektive koji imaju liberalizovanu religiju i individualizam. Nije slučajno da muslimani u romanu odmah po formiranju nove vlade traže za sebe mesto ministra obrazovanja. Promene u sistemu obrazovanja povlače za sobom čitav niz promena u obrazovanju i društvu. Sada je obavezna samo osnovna i strukovna srednja škola. Država više ne finansira gimnazije, kao ni univerzitete (str. 176). Žene su isključene iz daljeg obrazovanja i odmah posle osnovne škole se usmeravaju ka školama za domaćice (str. 74).
PRIRODNA I DRUŠTVENA SELEKCIJA: Mnoge od ovih tvrdnji su, razume se, sporne, kako empirijski tako i teorijski. Razmotrimo, na primer, tvrdnju o superiornosti principa poligamne porodice. Taj princip proizvodi drugačije ishode kada funkcioniše unutar ljudskog društva od ishoda koje uočavamo među životinjama. Superiorniji mužjaci među, recimo, jelenima ili čovekolikim majmunima stiču pravo na više ženki na osnovu svoje fizičke snage. Kada (iz bilo kog razloga) izgube tu snagu, njihovo mesto zauzimaju mužjaci koji su u tom trenutku snažniji. To omogućuje da te zajednice u svakom trenutku predvode mužjaci koji su fizički najjači. Njima je omogućena oplodnja neograničenog broja ženki, što uvećava verovatnoću da će se geni najsposobnijih u prethodnoj generaciji preneti na naredne generacije. Za razliku od njih, u ljudskim društvima koja neguju poligamiju samo prva generacija najjačih muškaraca uspeva da iskoristi privilegiju širenja gena po celoj populaciji. Nakon toga, dominantan položaj "najkvalitetnijih" mužjaka regulišu društvene ili zakonske norme koje njihovim potomcima omogućuju isti privilegovani položaj bez obzira na kvalitet koji je krasio njihove pretke. Drugim rečima, usled genetskih mutacija više ne postoji garancija da će glave porodice već u narednoj generaciji biti isto onoliko superiorne koliko i njihovi preci koji su položaje stekli fizičkom snagom (ili nekom drugom uporednom prednošću). Princip poligamije se otuda može ispostaviti kao samoporažavajući. Demokratska konkurencija na kojoj počivaju sekularne države je, razume se, daleko od savršenog načina selekcije najsposobnijih za najvažnije društvene funkcije, ali ipak omogućava meritokratiju koja predstavlja selektivnu prednost u odnosu na društva u kojima se pojedinci biraju na osnovu statusa u poligamnoj porodici.
To se pokazalo na primeru opadanja Otomanskog carstva. U periodu vladavine Sulejmana Veličanstvenog, carstvo je bilo u naponu snage. U decenijama koje su usledile, zatvaranje, korupcija i nepotizam su postali rašireni upravo zbog društvenih ili zakonskih normi koje su sprečavale najkvalitetnije da izađu na vrh društvene lestvice. Najuočljiviji primer je bio pogoršanje kvaliteta samih sultana. Za nekih 100 godina od Sulejmana (umro 1566) do Mehmeda IV (postao sultan 1648) promenilo se čak devet sultana. Od toga, petorica su bili zbačeni s trona, a dvojica ubijeni. Mnogi sultanski naslednici ubijali su jedni druge pre dolaska na presto da bi sebi obezbedili to ekskluzivno pravo. Kada je Mehmed III (1597) došao na presto, naredio je da se njegovo devetnaestoro braće smesta pogubi. Osman III je postao sultan u 57. godini života (1754). Ceo svoj život proveo je u haremu. Toliko je mrzeo žene da je naredio svim ženama koje se kreću po sultanovoj palati da moraju da oko nanula da vežu krpe kako ne bi čuo odjek njihovih koraka.
Pokoravanje je fascinantan roman koji bi trebalo da pročitaju svi slobodnomisleći levičari, liberali, libertarijanci i feministkinje. On bi mogao da ih podstakne da još jednom razmisle i nađu spremne odgovore na Uelbekove tvrdnje o posledicama francuske buržoaske revolucije, liberalizma i državne blagostanja. Desničari, međutim, ne bi trebalo da nakon ovog romana likuju. Oni uglavnom veruju da su tradicija, religija i nacionalna kultura po sebi vredne. Uelbek, međutim, tvrdi drugačije: oni jesu vredni, ali su refleksija selektivne prednosti kojoj kolektivi teže u borbi za opstanak. Kao takvi, nikako nisu nužni i jedini koji mogu da doprinesu tom cilju.

dušan pavlović