Serotonin

04.04.19 Vreme

Mnogo godina i mnogo knjiga nakon što se proslavio Proširenjem područja borbe, i dalje je (mnogima) nejasno ko je, zaboga, taj Mišel Uelbek: genije i vizionar ili vešti mediokritet, opsenar i samoreklamer koji umešno surfuje na "vrućim" kontroverznim temama današnjice, suštinski nemajući šta da kaže, ali pakujući to što nema i to što ne zna u prijemčiv koktel pompeznih opštih mesta?

Ako je prvo veoma verovatno preterano, drugo je veoma verovatno nepravedno. Samom Uelbeku je, čini se, svejedno, ili bar uspeva da ostavi takav utisak. Neporeciva činjenica je da mu se svaki roman ne samo odlično proda – to je lepo i (za pisca) korisno, ali po sebi nije impresivno: to može svaki Robert Ladlam ovog sveta – nego i pokrene svojevrsnu književno-medijsku buru, u kojoj nekako ispadne da svi rade "za" Uelbeka, uključujući i najžešće oponente; njih možda i ponajviše.

Nakon raznih vrsta potresa koje su izazivali Proširenje..., pa Elementarne čestice, Platforma, Karta i teritorija i ostali, a možda i ponajviše Pokoravanje, novi je Uelbekov roman Serotonin (preveo Vladimir D. Janković; Booka, Beograd 2019)... hm... možda još jedno proširenje područja borbe – ali nesumnjivo one iste "borbe" koja je odavno Uelbekov trade mark.

Uelbekove amblematske romane napučuju sredovečni, rezignirani, umorni, egocentrični, ravnodušni muškarci, ili ogrezli u seksualnim užicima ili u patnji usled njihovog nedostatka: bilo da su usamljenici ili tzv. porodični ljudi, oni su bazično odsečeni od "klasičnog" osećanja pripadnosti (jednoj, pa još "vlastitoj") ženi, deci, monogamiji, "porodičnim vrednostima" (prošireno: naciji, crkvi, Otadžbini etc.); kao deca i unuci seksualne i potonjih kulturoloških revolucija od šezdesetih naovamo, oni su "emancipovani" od starinskih vrednosti na kojima je počivao patrijarhalni svet, ali se ne bi moglo reći da su se baš dobro i kvalitetno užljebili u ovaj novi, "oslobođeni". Zašto? Možda otuda što je ova vrsta oslobođenja mnogo sjajnija kao veličanstveno obećanje nego kao konkretna stvarnost. Opet – zašto? Možda stoga što je ljubav, kako u formi emotivne "transakcije" tako i u svom fizičkom, seksualnom vidu, sve samo ne demokratska, lako dostupna, štedro "šerovana", nefrustrirajuća, "pravedna": naprotiv, njena je tiranska narav nesumnjiva, njena samovolja posve neograničena. U tom vrlom novom svetu svima nam je, doduše, zagarantovan apsolutni emotivni i telesni "teritorijalni integritet", što odlično zvuči dok se ne prisetite – i ne osetite konsekvence – činjenice da sve to što vredi za vas važi i za sve druge: tako se tržište ljubavi i seksualnosti pokazuje kao ogromno polje nezadovoljenih želja i nerealizovanih odnosa; većini je, po prirodi stvari, tu osiguran status "seksualnog proletarijata", šta bi drugo?

Neimenovani narator Serotonina je poljoprivredni stručnjak, Parižanin, blizu pedeset godina star; život mu je ušao u fazu galopirajućeg deficita smisla, i sve je manje nade da će iz nje izaći hodajući unatrag... Ako tražite sasvim "konkretne" razloge tome, po svoj ćete prilici ostati prikraćeni, jer kod Uelbeka to tako ne ide: razlog je sam način na koji "zapadni" čovek (post)moderne živi; otuda, ovakav je ishod gotovo neizbežan. Kako god, naš narator radi posao u koji sve manje veruje, sve dok ga ne napusti, pošto srećom raspolaže s dovoljno novca da provede ostatak života ne radeći ništa. Iz dotadašnjeg života iskrada se krišom, napuštajući (u pravcu celog sveta) svoju mladu japansku devojku, gotovo pa sponzorušu; upušta se u potragu unazad, tragovima svojih nekadašnjih ljubavi, a pre svega Kamij, žene s kojom je osetio nešto vrlo blisko sreći, a što je prokockao jednim zapravo gotovo slučajnim i prilično trivijalnim preljubom. Nestašica radosti i smisla suzbija se, kako predvidljivo, hemijskim sredstvima; jak antidepresiv koji pije u sve većim dozama održava ga na životu, ali mu i posve ubija libido i suzbija seksualnu želju. No, nije to strašno: strašno je što je on ionako izgubio želju za željom. Istovremeno, sve relacije koje su lišene elementa seksualnosti čine mu se sasvim nebitnim i ne može da im se posveti ni na kratko. Prijatelji? Komada jedan, ali od pre dvadeset godina. Rodbina? Nema. Naravno da je, kao takav, što bi rekli učeni recenzenti, "metafora modernog čoveka" u epohi koja je istovremeno i hiperseksualizovana i na neki neobičan način neopuritanska jer je požuda (naročito muška, bela, sredovečna...), ako nije ili tradicionalno kanalizovana ili merkantilizovana (ili, pak, "manjinska": ona je trenutno pod poštedom zbog ranije potlačenosti, ali bez brige, doći će i ona na red liberalne cenzure...) pod neprestanom sumnjom i paskom. Narator je, otuda, čovek koji je dete svoje epohe, ali pre će biti pastorče nego srećni i rumeni zakoniti sinak: čini mu se da je protraćio život ponajviše zato što ga je vodio vođen pogrešnim modelima i uzorima. On će to definisati ovako: "Ja sam u životu mogao da usrećim jednu ženu. Pa dobro, dve; rekao sam koje. Sve je bilo jasno, krajnje jasno, od samoga početka; ali mi o tome nismo vodili računa. Jesmo li mi ti poklekli pred iluzijama individualne slobode, neomeđenog života, beskrajnih mogućnosti? Moguće je da je tako bilo, te ideje bile su u duhu vremena; mi ih nismo formalizovali, nije nam se htelo; zadovoljili smo se time da im se prilagodimo, da dozvolimo da nas one unište; i potom da dugo, veoma dugo zbog toga patimo".

Na drugoj, paralelnoj narativnoj ravni, pratimo protagonistovo istraživanje francuske poljoprivredne politike (!), sudbine lokalnih farmera i nacionalnih agrikultura pred globalizacijom, neosetljivosti globalnih elita... Poređamo li sve Uelbekove tematske opsesije, a neretko i način na koji ih "razrešava", da i ne govorimo o njegovim provokativnim građanskim istupima (simpatije za hrišćansku crkvu i za Trampa, prezir prema "šezdesetosmaškim" tekovinama...) trebalo bi očekivati da ovaj pisac bude intelektualna ikona neokonzervativne desnice, ogrezle u potrazi za "povratkom pravim vrednostima". To se, međutim, ne dešava i zapravo je sasvim nezamislivo: Uelbek nikada neće biti lektira za plažu gospođa koje svake nedelje idu na misu. I to ne samo zbog njegovog "pornografskog" jezika. To je paradoks njegove pozicije: on je prorok jednog sveta u kojem su "emancipacijske" vrednosti udarile u plafon i izgubile mnogo od svoje privlačnosti, ali, dođavola... nikakvog povratka takozvanom "starom, dobrom prethodnom stanju" nema i ne može da bude, iz milion razloga, od kojih je samo jedan, možda ne najvažniji, taj da takvog izgubljenog raja nikada nije ni bilo. Zato Uelbeka najviše čitaju oni koje on nominalno tako prezire: stvar je u tome da je i on jedan od njih, mada se upinje da to ne bude. Ali to ne ide, jer nema prave alternative... Konzervativizam je zapravo banalan, pri tome i utopijski na jedan jalov način. Tamo, "nazad", dakle, više nema ničega, i Ulelbekovi junaci otuda uglavnom tavore u limbu između onoga što ne mogu i onoga što ne žele. Tako je i u Serotoninu, a ako ima nečega bitno novog, onda je to možda nikada ovako ogoljena tuga kao predominatno egzistencijalno osećanje jednog gotovo pa romantičnog protagoniste. Sentimentalni Uelbek? Pa, skoro da je tako. Šta ćete, i najozloglašenije cinike sustižu godine.

teofil pančić

25.03.19 Danas

Za likove Mišela Uelbeka savremeni mediji i dalje imaju veliki značaj, posebno kablovska televizija za Florena-Kloda Labrusa, 46-godišnjeg naratora Serotonina (Booka 2019, preveo Vladimir D. Jovanović).
Naime, u svojim promenama stanova ostaće veran jedino kablovskom operateru, dok će TV program konzumirati en gros, prateći emisije veoma različitog sadržaja: od onih o životinjama do političkih debata.

Upravo taj momenat, medij kao simbolička proteza ili štaka za pojedinca koji je regresirao na nivo samca, to je centralno stanje Uelbekovih likova i njegova suštinska teza. Pojedinac je postao samac tako što su se raspale grupe kojima je pripadao, u prvom redu porodica, ali i najobičnija ljubavna veza. Uelbekov pojedinac nikada nije pripada nekoj široj grupi, ni serklu fudbalskih navijača, kamoli grupama koje određuje verska ili etnička pripadnost; niti politička. Oni i one su jednostavno sami a beskrajnu pustoš njihove usamljenosti nikakav medij ne može da ispuni.

Uz usamljenost, kojoj ćemo se vratiti (kako kaže i narator, često rabeći tu govornu formulu koja naraciju romana simulira kao usmenu pripovest) i uz, usputno, medije, novac je takođe važna sporedna tema za ovog naratora. Naime, on je bolno svestan da će igranka (života) trajati samo dotle dok bude imao novca. Zamišljen je kao relativno imućan (u okvirima srednje klase, razume se). Štaviše, ostatak novca na računu ga tera da odloži svoj naum dok sav novac ne potroši. A zapravo, kao da i prva veza sa kojom nas narator upoznaje u svojoj pripovesti, sa 20 i kusur godina mlađom Japankom Jazu, počiva na novcu, njegovom novcu. Lako nam je zamisliti, da ga Floren-Klod nije imao, da Jazu kao dete imućnih roditelja i osoba rafiniranih potreba (svakodnevno koristi 18 krema za negu svog tela) i veoma raspusnog libida, sa njim ne bi provela ni jedan dan.

I evo nas pred uelbekovskom temom; to nije seks kao takav, to je erotski nagon sredovečnog muškarca. To je nagon koji se troši u Serotoninu i ne tako promiskuitetno za Uelbeka, ali ipak tipično za njega, sa znatno mlađim devojkama, kao što je Jazu. Specifičnost Serotonina je u tome što se Uelbek fokusira na trenutno stanje svog junaka, a to je njegova impotencija, tačnije odsustvo želje za kopulacijom, što je pojačano ili možda i uslovljeno lekom protiv depresije koji koristi. Fleš-bekovima u naraciji saznajemo o prethodnim vezama Uelbekovog pripovedača, tako da roman nije sasvim bez pornografije. No, tu leži druga specifičnost Serotonina, a ona nas odmah vodi do treće: struktura romana je relativno jednostavna i ona prati naratorovu potragu za bivšim vezama – zaplet poznat iz brojnih romantičnih komedija, uglavnom, iako to nije jedini zaplet Serotonina. Crvena nit te potrage, u tome je treća osobenost ovog Uelbekovog romana, jeste, gle čuda, romantičarski koncept ljubavi, kakav je, na primer, ponudio poljski reditelj Pavel Pavlikovski u filmu Hladni rat. Dobro, za Pavlikovskog ljubav može biti samo jedna i jedina do kraja života i taj kraj života upisan je u prirodu takve veze.

Uelbekov narator je, istina, imao više veza: i Kejt i onu Dankinju, pa i mladu Japanku, ali ljubav njegovog života, bila je i ostala Kamij. NJu je lakomisleno prevario sa nekom crnkinjom u bezveznoj kres-šemi. Međutim, ta prevara koja je Kamij slomila srce nekako ne deluje previše ubedljivo kao razlog za konačni raskid, posebno ako je to bila ona prava ljubav (Izrazi koje koristim, ovde pod znacima navoda, nisu uelbekovski, ali se daju dedukovati iz koncepta ljubavi koji deluje kao podloga naracije u ovom romanu). U redu, narator je sebi natovario i psihološku krivicu, karakternu, predstavljajući se kao sebičan, kratkovid, nepouzdan i nekako instinktivno promiskuitetan, ali sve i da je to tako, on je sredovečni muškarac solidnih finansija i privlačnog izgleda. Po tome se Floren-Klod razlikuje od tipičnih Uelbekovih junaka, pa i od autora samog, i on nekako olako odustaje od svega, od posla, od drugih žena, pa i od Kamij.

I dalje se Uelbek trudi da šokira buržuje. U Mogućnosti ostrva klonovi su pobedili, te je svo čovečanstvo postalo serija klonova; u davnoj Platformi desio se gadan teroristički napad, mnogo pre Al-Kaide, ISIS-a i brutalnih napada na civile po evropskim zemljama; u Karti i teritoriji raspalili smo po savremenoj konceptuali i ubili samog sebe; u Pokoravanju Francuskom je zavladala islamistička stranka koju čine pravi Francuzi koji su preuzeli islam – valjda je to i diglo najviše prašine posle Platforme, čini mi se. Pa da, u Evropi najviše prašine digne sve što je vezano sa islamom. U romanu Serotonin reč je o izumiranju francuskog seljaštva koje zamire bez mera protekcionizma i uvoznih kvota. Otuda njihova očajnička pobuna u Normandiji koja je dovela do vatrenog okršaja sa policijom.

Nije ovde Uelbek postao radikalni desničar, već, nekako nostalgičan prema savremenim naslednicima starih francuskih aristokratskih porodica, kojima pripada lik naratorovog jedinog prijatelja, Emerika. Emerik je tragičan ne toliko kao aristokrata, već kao neko ko se decenijama razbijao od posla proizvodeći organsku hranu i mlečne proizvode, poštujući sve ekološke propise i postupajući humano prema domaćim životinjama, pokušavajući da obnovi porodični dvorac nastao još u doba Nemanjića i razvije lokalni turizam – a sve što je uspeo bilo je da sve godine tavori u debelom finansijskom gubitku i da izgubi voljenu ženu.

Serotonin je hormon sreće, prva je stvar koju će nam vikipedijska odrednica na bilo kom jeziku reći. NJegova suprotnost je kortizol, hormon stresa. Uelbek je lik svog naratora zamislio kao nekog ko sam od sebe, ne pod uticajem antidepresiva, u svom telu proizvodi izuzetno mnogo kortizola. Dakle, kao lika koji je na pragu da umre od tuge, što je sasvim u skladu sa obnovljenim romantičarskim konceptom ljubavi. Floren-Klod se sprema da ode sa ovog sveta, iako za to nema dovoljno valjanih razloga, ironično interpretirajući svoj skorašnji odlazak kao imitaciju Hristovog čina – mala provokacija za kraj romana. Pa ipak, niti je Serotonin roman koji je doneo neku posebnu provokaciju, niti će spadati u Uelbekova najbolja ostvarenja.

Da, peta osobenost, zaista se ne sećam da sam je ranije u toj meri detektovao u Uelbekovim romanima, jeste crni humor, gotovo karnevalski – barem za uelbekovsko korišćenje humora.

Saša Ćirić

10.01.19 Blic

"Enfan teribl" francuske književnosti i njen najveći izvozni proizvod, kontroverzni provokator Mišel Uelbek (62), ponovo je svojom novom knjigom (kod nas izlazi 1. marta) okrenuo ogledalo ka mračnoj istini savremene Francuske.

Njegov novi roman "Serotonin" pojavio se 4. januara u francuskim knjižarama, u tiražu od 320.000 primeraka, sa prevodima u nekoliko zemalja u nedelji odmah posle toga.

"Serotonin" je priča o 46-godišnjem Floren-Klodu Labrustu, inženjeru poljoprivrede slomljenog srca koji za ministarstvo poljoprivrede piše trgovinske izveštaje i prezire EU te rešava da promeni život iz korena. Ciničan i neotesan, a opet sa daškom romantizma u sebi, on je tipičan uelbekovski antiheroj. Nema prijatelja ni familije, nikakve lične projekte niti interesovanja. Nema ni finansijske probleme, ali je duboko razočaran profesionalnim životom. Nekad je radio za agrohemijski konglomerat “Montesanto”, pre neuspešnog pokušaja da osmisli nove načine promocije normandijskog sira.

Usamljen je i progonjen prošlošću i propalim ljubavnim vezama, a jedino što ga održava u životu jeste antidepresiv zasnovan na serotoninu, hormonu sreće.

Francuski mediji nazvali su knjigu gorkom i vizionarskom. U njoj se kritikuju političari "koji se ne bore za interes svog naroda već su spremni i da umru u odbrani slobodne trgovine". Napisan pre aktuelnih protesta "žutih prsluka" usmerenih protiv francuske vlade, “Serotnin” se bavi očajnim seljacima u Normandiji koji organizuju oružane blokade puteva i dolaze u sukobe sa policijom. Kao što je često slučaj sa ovim autorom, poneke rečenice su izazvale uvrede i pre samog objavljivanja. Poslanik Makronove partije žalio se što Mišelov narator naziva Nior najružnijim mestom u Francuskoj i predložio autoru da izađe iz svog zlatnog pariskog kaveza i malo bolje istraži gradić. I sam Uelbek se žalio da se oseća kao u zamci u Parizu zbog statusa pisca superstara. On, koji je nekada bio oličenje anonimnog, nihilističkog čoveka na obroncima betonskih predgrađa, na francuskoj periferiji, postao je toliko imućna figura da se tokom poslednjih predsedničkih izbora jadao: "Sada sam deo globalne elite".

Njegova svetska slava potekla je od svesno nihilističkih romana o muškarcima zarobljenim u životima bez ljubavi, pristalicama usputnog seksa. Sedmi roman, "Serotonin", u kojem se junak do detalja priseća bivših devojaka u smislu kako su se odnosile prema njegovom penisu, izazvao je kritike čak i najvećih Uelbekovih poštovalaca, poput Neli Kaprijelijan iz magazina “Les Inrockuptibles".

"Očigledno je prespavao #MeToo momenat", zaključila je ona.

Neli je za Francuski radio rekla da je Uelbekov "bajati" pogled na žene jedina loša stvar što se tiče novog romana. "U "Serotoninu" njegova politika skreće više ulevo, ako baš treba da je kategorizujemo, ili, bolje rečeno, ka besnim i apolitičnim "žutim prslucima"", ocenila je kritičarka.

Druge su iritirale reference na bestijalnost i opis slika zlostavljene dece na kompjuteru jednog osumnjičenog lica.

"Cela ta estetika matorog belog muškarca je zastarela, bajata i više ne donosi ništa dobro. "U čemu je poenta pokušavanja da spasemo poraženog belog starca?", pita se narator. Upravo tako, u čemu je poenta?", napisala je u "L’Obsu” Elizabet Fili.

""Serotonin" je potvrdio Uelbekov status vizionara i velikog narodnog romanopisca", objavio je desničarski "Figaro".

Uelbek i njegov očajni, beli sredovečni naratori viđeni su kao jezivi predznaci nacionalnog raspoloženja. Poslednji roman, "Pokoravanje", u kojem je video Francusku potčinjenu šerijatskom zakonu pošto je 2022. izabrala muslimanskog predsednika, objavljen 2015, našao se na naslovnoj strani satiričnog magazina "Šarli Ebdo". Knjiga se pojavila u knjižarama istog dana kada su džihadisti upali u prostorije "Šarlija" u Parizu i ubili 12 ljudi, među kojima je bio i Uelbekov blizak prijatelj Roman, koji je napisao pre toga roman "Platforma" o seks-turizmu i terorizmu, koji je izašao godinu dana pre eksplozija u Baliju 2002, kada su islamisti ubili preko 200 ljudi (mahom turista).

Autor je sada prvi put odlučio da ostane nem za javnost i odbije sve intervjue i promocije. Zanimljivo, objavljivanje "Serotonina" podudarilo se sa njegovim dobijanjem Legije časti, francuskim najvišim odlikovanjem koje mu je predsednik Emanuel Makron dodelio za doprinos francuskoj književnosti, ali i sa njegovim trećim brakom, ovoga puta sa dve decenije mlađom Kineskinjom Ćianjum Lajsis Li.

Vickasti korisnici društvenih mreža našalili su se kako novi naslov pokazuje da je večiti očajnik možda smekšao svoje cinične poglede na život pod stare dane. Drugi su, pak, upozorili da nihilizam koji je obojio "Elementarne čestice", "Platformu" i Gonkurom nagrađenu "Kartu i teritoriju" teško da je mogao da iskoreni tromesečni brak sa damom iz Šangaja.

On se, međutim, nije sasvim sklonio iz javnog života. U nedavnom članku za američki "Harpers" hvalio je Trampa zbog njegove protekcionističke politike, nazvavši ga "jednim od najboljih američkih predsednika koje sam video", ali i jezivim klovnom. Likovao je u uverenju da bi Trampov mandat mogao da označi kraj američkog imperijalizma.

"SAD više nije vodeća svetska sila, što nije nužno loša vest za Ameriku, a odlična je vest za ostatak sveta. Amerikanci nam se skidaju s grbače i puštaju nas da živimo", napisao je. U članku je pohvalio i Bregzit: "Britanci mi idu na živce, ali im ne mogu osporiti hrabrost". Kako prenosi britanski "Gardijan", Uelbek voli da se pojavljuje ispred i iza filmske kamere i trenutno snima film sa Žerarom Depardjeom.

U međuvremenu, magazin "Šarli Ebdo", koji je 2015. imao Uelbeka na naslovnici kao Norstradamusa koji se sprema da proslavi ramazan, objavio je samo kratku vest o novom romanu. "Nećemo reči ništa loše o tome: poslednji put kada smo tako nešto učinili se baš završilo srećno po nas".

Miona Kovačević