01.01.00
Politika
03.02.2002.
Objavljen šesnaesti tom rečnika SANU
Blago srpskog naroda
Kada projekat bude završen i sve knjige objavljene, u njima će se naći oko 400.000 odrednica. - Zašto još uvek naziv "Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika"?
Nedavno je, posle dužeg zastoja izazvanog sticajem različitih nepovoljnih okolnosti, izišao iz štampe novi, 16. tom "Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika", koji se izrađuje u Institutu za srpski jezik SANU, a izdaje ga Srpska akademija nauka i umetnosti. Ova poslednja štampana knjiga Rečnika, izrađena pod uredništvom dr Miroslava Nikolića i dr Milice Radović-Tešić, obuhvata reči od "nokat" do "odvrzivati (se)".
U "Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika", kada projekat bude završen i sve knjige objavljene, pretpostavlja se da će se naći, prema rečima dr Milice Radović-Tešić, oko 400.000 odrednica. U do sada objavljenih 16 knjiga ima oko 150.000 odrednica, ili, prosečno, u svakoj knjizi između devet i deset hiljada.
Rad otpočeo 1893. godine
Rečnik SANU po obimu se ubraja u velike, monumentalne rečnike, takozvane tezauruse. To je opisni rečnik, u kojem se značenja reči srpskoga jezika objašnjavaju drugim rečima toga istog jezika, što je - prema rečima njegovih urednika, verovatno jedan od najtežih umnih poslova uopšte, i svakako najteži i najnezahvalniji u primenjenoj lingvistici.
Idejni začetnik i duhovni tvorac Rečnika bio je naučnik i državnik Stojan Novaković. U čuvenoj poslanici Akademiji nauka filosofskih, pročitanoj 10. septembra 1888. godine na svečanom skupu Srpske kraljevske akademije povodom stogodišnjice rođenja Vuka Karadžića, Novaković je ubedljivo i argumentovano obrazložio potrebu izrade jednog velikog rečnika srpskog jezika kao instrumenta srpske kulture.
Na poslanicu, koja je bila pretežno programskog karaktera, što se vidi iz njenog naslova "Srpska kraljevska akademija i negovanje jezika srpskog", Akademija nije odmah reagovala, pa je Novaković - pet godina kasnije - uputio konkretan predlog Akademiji da se otpočne sa prikupljanjem građe za veliki "Srpski rečnik" i da se sa tim zadatkom u Akademiji ustanovi Leksikografski odsek.
Od tada, dakle od 1893. godine, započinje rad na ovom monumentalnom projektu - na ispisivanju reči i primera iz književnih i drugih štampanih dela, časopisa i novina, na prikupljanju reči iz narodnih govora, na sređivanju prikupljene građe, razradi koncepcije Rečnika i drugim poslovima. Taj rad prekinula su dva balkanska i dva svetska rata i druge nacionalne i državne nedaće. Usledile su i nužne promene u nacionalnoj i teritorijalnoj osnovici, pa se to odrazilo i na koncepciju Rečnika, posebno stvaranjem Jugoslavije i - kasnije - promenom njenog državnog i političkog ustrojstva.
Sve je to uslovilo da se, uprkos uloženom trudu i velikom entuzijazmu, prvi tom rečnika, pod nazivom "Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika", pojavi tek 1959. godine, a glavni urednik i pisac uvoda bio je jedan od najslavnijih lingvista i slavista 20. veka, akademik Aleksandar Belić. Ubrzanijem i efikasnijem radu na rečniku značajno je pomoglo osnivanje, 1947. godine, Instituta za srpski jezik, umesto ranijeg Leksikografskog odseka Akademije.
Staro i savremeno leksičko blago
- U 16. knjizi objavili smo osavremenjenu građu, koristili smo dela Pekića, Pantića, Pavića, Kiša, Danojlića, Josića, Višnjića, Vidosava Stevanovića, Dragoslava Mihailovića, Ugrinova... - kaže Milica Radović- Tešić. - Uostalom, autori Rečnika nikada nisu primenjivali političko stanovište - i kada su Gligorije Vozarović, Pavić i Dragiša Vasić bili na "ledu", mi smo uzimali reči iz njihovih dela i obrađivali ih.
Rečnik je, inače, zasnovan na ogromnoj građi, ispisanoj na nekoliko miliona listića, u čijem su stvaranju učestvovali ljudi različitog profila i obrazovanja, od seoskih učitelja i popova do najuglednijih naučnika i književnika. Među njima bili su i Jovan Jovanović Zmaj, sa velikom zbirkom reči, Jaša Prodanović, Milorad Mitrović, Radoje Domanović, Isidora Sekulić... U Rečniku je pohranjeno leksičko blago našeg naroda, i drugih naroda koji se služe istim jezikom, u vremenskom rasponu od Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića do naših dana, sa širokog geografskog prostora od Negotinske do Kninske krajine.
- Ako je jezik ogledalo kulturne istorije jednog naroda, rečnik je ogledalo tog jezika. Jasno je onda zašto ovaj rečnik smatramo najznačajnijim kulturološkim projektom u novijoj srpskoj istoriji. To je, inače, delo koje se piše samo jednom u istoriji naroda - ističe Milica Radović-Tešić, i navodi probleme koje muče sve one koji danas mukotrpno rade na ovom velikom projektu: hronični nedostatak novca, slaba opremljenost novim tehnološkim sredstvima, zbog čega se najveći deo posla još uvek radi "peške" i zato vrlo usporeno, gotovo potpuno usahlo interesovanje države i resornih ministarstava za ovaj projekat, kadrovsko osiromašenje jer je deo angažovanih saradnika našao druga, unosnija zaposlenja, pre svega na fakultetima, pa i u inostranstvu.
Bez Rečnika - nikada svoji
- Nekada je to bio, prema odluci Vlade Srbije, kapitalni projekat, a sada, očigledno, nije... Za nas kao narod ovaj rečnik je pitanje opstanka. Možemo sutra biti vrlo bogati i moćni, ali ako nemamo rečnik, mi nećemo biti svoji, nećemo biti ništa - kaže Milica Radović-Tešić.
Zanimalo nas je kako se dogodilo da naziv Rečnika, posle svih promena, ostane - "Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika".
- Baš zato što je obuhvaćena građa, i hronološki, i istorijski, i geografski, čitavog govornog područja srpskog jezika, danas bi bilo vrlo teško eliminisati tu građu i odvojiti "srpske" od "hrvatskih" reči. Ne zna se do kraja ni koji je pisac Srbin ili Hrvat, a onda je tu i problem Srba iz Hrvatske koji govore tim jezikom... Kada bismo uradili eliminaciju reči na neki strog način, mi bismo osiromašili Rečnik, a to je šteta, to je naše blago.
Sve te reči su sada srbizmi, kao što su to postale i reči preuzete iz engleskog ili nekog drugog jezika... Postoje i oni koji iz anegdotskih ili ironičnih razloga upotrebljavaju hrvatske reči kao deo svoje leksike, iako one imaju funkciju kroatizma. Dakle, Akademija je rešila da za sada ne menja naziv Rečnika, jer bi napravila zabunu u bibliotečkom sistemu.
Istina, od 1990. godine više ne unosimo novu hrvatsku građu, ali sve ono što je do sada štampano - unosimo, jer pripada našem jeziku - kaže na kraju razgovora Milica Radović-Tešić.
Danica Radović
