Žargon

25.12.03

"Aktuelnih verbalnih eksperimenata ima u izobilju – od rimovanih doskočica (‘Bez kralja ne valja’) do eksperimentalnog predizbornog prodavanja verbalne magle (‘hleb tri dinara’, ‘povratak srpske vojske i policije na Kosovo’, ‘nema zakonskih prepreka za kandidovanje haških optuženika na izborima’...). Samo što se u ovoj vrsti igara ništa ne saznaje, a mnogo se toga lažno predstavlja u manipulativne svrhe"

Žargon, najnovija studija dr Ranka Bugarskog, sa lingvističkog stanovišta opisuje fenomen po kome je naslovljena, zbog čega je, u odnosu na druge koje je uglavnom zanimao sociološki pristup, jedinstvena. Dr Bugarski je i u prethodnim analizama nauke o jeziku otkrivao njene neistražene nivoe i time je lingvistiku, o kojoj se misli da je hermetična, učinio pristupačnom i životnom.

Dr Ranko Bugarski je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Predavao je na mnogim inostranim univerzitetima, bio je potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku i predsednik Evropskog lingvističkog društva, član je Evropske akademije nauka i umetnosti. Objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte lingvistike, primenjene i sociolingvistike. Njegove najpoznatije i najnovije knjige su Jezik i lingvistika, Jezik u društvu, Jezik od mira do rata, Pismo, Lica jezika i Nova lica jezika. Povod razgovoru koji sledi je knjiga Žargon, nedavno objavljena u Biblioteci "XX vek".

"VREME": Na kraju vaše nove knjige Žargon poručujete čitaocima da je eksperimentisanje rečima jedan od prijatnijih načina saznavanja sveta. Kako izgledaju aktuelni verbalni eksperimenti?

RANKO BUGARSKI: To sam rekao komentarišući šaljivo slivanje reči u neočekivane nove celine (dišomor – direktor škole, salamonela – sumnjiva salama, bliznismen – biznismen blizak vlastima, snobilni telefon i sl.). Ali, verujem da ne mislite samo na ovakvo neobavezno poigravanje rečima. Drugih aktuelnosti takođe ima u izobilju – od rimovanih doskočica ("Bez kralja ne valja") do eksperimentalnog predizbornog prodavanja verbalne magle ("hleb tri dinara", "povratak srpske vojske i policije na Kosovo", "nove granice sa Hrvatskom", "nema zakonskih prepreka za kandidovanje haških optuženika na izborima"...). Samo što se u ovoj vrsti igara ništa ne saznaje, a mnogo se toga lažno predstavlja u manipulativne svrhe.

Postoji mišljenje da oficijelni jezik pokazuje otpor prema žargonu. Da li je razlog tome nerazumevanje?

Ako pod oficijelnim jezikom mislite na standardni ili književni jezik u celini, istina je da se on po svojoj prirodi opire žargonizaciji, premda ne uvek uspešno. Uz to se on time nekada i obogaćuje, kao u savremenoj urbanoj književnosti. Ali, ako je reč o odlikama administrativnog diskursa, o jeziku zvaničnih institucija, dokumenata i državnih službenika, on je uveliko prožet specifičnim stručnim žargonom. Tako iz prosvetnih krugova slušamo o edukovanju u departmanima ili o implementaciji kurikuluma, a iz privrednih o tenderima, tranziciji i sličnom, što često nije baš transparentno pa tako dovodi i do nerazumevanja.

Zašto ne uspevaju povremeni pokušaji da se iz srpskog jezika izbace strani izrazi?

U savremenoj civilizaciji nije moguće, a ni poželjno, sprečavati međuljudske kontakte i uticaje. Jezici se još od davnina bogate pozajmljivanjem, pa se strano vremenom odomaćuje. Jedino Stari Grci nisu imali od koga da pozajmljuju, zbog čega su neophodnu filozofsku i stručnu terminologiju morali s mukom da iskivaju iz svakodnevnog govornog jezika. Posle njih drugi jezici podmirivali su svoje potrebe uzimajući iz grčkog, potom latinskog i modernih evropskih jezika, danas naročito engleskog. Bez toga bi se život u našem svetu teško mogao zamisliti. Ali, ovo treba činiti s merom i poznavanjem stvari, a ne stihijski, neuko i pomodarski. Problem nastaje kad se komotno preuzima i mnoštvo nepotrebnih reči i izraza, i to je već znak slabije jezičke kulture. Nije suvišno ako uz računar koristimo i kompjuter, jer ovaj internacionalizam omogućuje bogatiju derivaciju (kompjuterist, kompjuterizacija, kompjuterizovan...). Nasuprot tome, nema opravdanja za nekontrolisano pribegavanje tekućem internacionalnom žargonu evropskih institucija, na primer, kao kada se promoviše lingvistički diverzitet umesto da se unapređuje jezička raznolikost. Ukratko, bez stranih reči se ne može, ali s njima valja umeti.

Osnivaju se udruženja za zaštitu ćirilice. Šta najviše ugrožava ćirilicu i može li se ona zaštititi zakonom?

Za razliku od mnogih koji se učestano oglašavaju na ovu temu, ne vidim da je ćirilica životno ugrožena naporednim prisustvom latinice u ovdašnjem komunikacijskom prostoru, koje nije plod ničije zavere nego je prirodan rezultat skoro stogodišnjeg postojanja jugoslovenske države i ukrštanja kultura na ovom prostoru. To što Hrvati koriste samo latinicu nipošto ne znači da bi sada Srbi, već uveliko i nepovratno dvopismeni, trebalo pod prisilom da se vrate svom jedinom pismu, i to zarad naknadnog uspostavljanja nekakve lažne simetrije. Tu okolnostima zadatu dvopismenost smatram civilizacijskom prednošću Srba, a ne apokaliptičkom najavom njihovog rasrbljenja i konačnog iščezavanja. Sasvim je razumljiva briga oko tipografskog usavršavanja ćirilice ili njenog uključivanja u svet moderne tehnologije, ali se ona, ako se već smatra egzistencijalno ugroženom, ne može štititi zakonskim proterivanjem hrvatske latinice iz javne upotrebe. Verujem da je ona u osnovi već dovoljno zaštićena obaveznim prioritetom u službenoj upotrebi, dok u praksi zadržava moćna uporišta u obrazovnom sistemu, školskim udžbenicima i visokotiražnoj štampi – uprkos očiglednoj prevlasti latinice u interakcijskim domenima kao što su poslovi, trgovina ili reklama. Osnovni problem, koji se stalnom pričom o ćirilici zapravo potiskuje iz vidokruga javnosti, nije u koegzistenciji dvaju pisama nego u nedopustivo niskom nivou opšte pismenosti i jezičke kulture: nije osobito važno u kojem je pismu neko nepismen!

Hrvatski jezik je zbog politike morao da bude drugačiji od srpskog. U poslednje vreme se govori o crnogorskom jeziku – da li iz istih razloga?

Politička i ratna zbivanja koja su kulminirala raspadom SFRJ dovela su do administrativnog rastakanja prethodno zajedničkog srpskohrvatskog jezika na njegove nacionalne i podržavljene komponente. Najpre je u tom smislu osamostaljen hrvatski jezik, ubrzano i u znatnoj meri veštački kroatizovan kako bi se što više razlikovao od srpskog. Slično se potom desilo sa novoporoglašenim bosanskim, koji se mogao prikazati koliko-toliko drukčijim od oba prethodna samo naglašavanjem njegovom orijentalnog nasleđa. A sada se aktuelizuje i mogućnost zvaničnog proglašenja crnogorskog jezika, naročito u slučaju definitivnog razlaza dva oka u glavi, čime bi se krug zatvorio. Međutim, bilo bi još ponajteže dokazivati posebnost ovog jezika radi opravdavanja njegovog zasebnog imena. Tu je jedini način retrogradna dijalektizacija, arhaizacija i folklorizacija, što se zapravo i predlaže, a što je direktno suprotno profilu jednog modernog standardnog jezika. Sve ovo pokazuje da je mnogo lakše promeniti zvanični naziv jezika, što je politički potez s jakim simboličkim nabojem, nego tu promenu naučno obrazlagati, jer je lingvistički i komunikacijski gledano i dalje reč o jednom jeziku – kako god ga ko nazivao službeno ili neslužbeno.

Jezik u malom

"Žargon je jezik u malom", kaže na početku knjige profesor Bugarski. Evo nekoliko njegovih dokaza: narkić (park iza republičke skupštine), srpak (srpska Nova godina), krađanin (građanin uhvaćen u krađi, povodom slučaja jednog bivšeg ministra), sponzorište (sponzorisano pozorište), netiketa (etikecija na internetu), dopinkovati se (dopingovati se emisijama TV Pink), teritorijalne kretenzije, zvezda džibernjača, spektakluk i gnuspojave (autor poslednje četiri Teofil Pančić), hloror (naslov novinskog izveštaja o posledicama oslobađanja hlora iz cisterne u naseljenom mestu), aktentat (incident u hrvatskom saboru kada je jedan zastupnik gađan aktovkom), ultimartium (naslov novinskog teksta o zahtevu SAD prema SRJ oročenom sa 31. martom)...

Sonja Ćirić

13.12.03

Dr Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, autor velikog broja radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike, ove je godine svoje čitaoce obradovao trima novim knjigama. To su: "Lica jezika" (drugo izdanje), "Nova lica jezika" i "Žargon – lingvistička studija". Sva tri dela izašla su u uglednoj biblioteci "XX vek", koju uređuje Ivan Čolović. Dr Bugarski je predavao na mnogim inostranim univerzitetima, a bio je potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku – AILA i predsednik Evropskog lingvističkog društva – SLE. Član je Evropske akademije nauka i umetnosti (Beč).

Kakva je uloga jezika u etnicitetu?

– Etnicitet, ili etnički identitet, kao svojstvo koje objedinjuje članove neke etničke grupe i razlikuje ih od drugih takvih grupa, dinamičan je fenomen, složen od više komponenti – objektivnih (jezik, teritorija, religija, običaji) i subjektivnih (verovanje u zajedničko poreklo putem krvnog srodstva, mitologizovana istorija, kolektivna sećanja, simboli). Interakcija ovih činilaca, koji pojedinačno nisu nezamenljivi, obezbeđuje bitno osećanje solidarnosti, odnosno pripadnosti određenom kolektivu. U ovom kompleksu prvenstvo se najčešće pripisuje jeziku, kao najuočljivijem distinktivnom obeležju grupe, ali ni on nije neprikosnoven. Tako, na primer, jak irski etnicitet opstaje iako su praktično svi Irci prešli na engleski, druga ili treća generacija imigranata po pravilu se jezički asimiluje u novu sredinu, ne gubeći druge oznake svog izvornog etniciteta, a za dobru polovinu čovečanstva koja je dvojezična ili višejezična bilo bi teško uspostaviti nedvosmislenu vezu između jezika i etničke pripadnosti. Jeziku, dakle, pripada istaknuta ali ne uvek i presudna uloga.

Kako se nacionalizam ogleda u jeziku?

– Nacionalizam počiva na principu "svoj na svome": čovečanstvo se prirodno deli na nacije, čiji su pripadnici određeni zajedničkim jezikom i teže da žive u jednoj državi, pri čemu ni jezik ni državu ne bi delili sa članovima drugih nacija. Ova trijada ustoličena je u evropskoj romantičarskoj i potom nacionalističkoj kulturnoj tradiciji počev od kraja XVIII veka. Ona je malo kad ostvarena i u samoj Evropi – da i ne govorimo o ostatku sveta – ali u laičkim predstavama preživljava i do danas, uprkos ogromnoj nesrazmeri između nekih 6.000 jezika i jedva 200 država današnjeg sveta. Uz to se ovaj idealizovani obrazac koristi u svrhe političke manipulacije i populističke demagogije u stilu zloglasne teorije krvi i tla.

Biću nacionalizma imanentna je težnja da svoje jasno razgraniči od tuđeg, pri tome veličajući sopstveno a nipodaštavajući sve drugo i drukčije. Svaka mešavina mu je strana, pa su nepoželjne višenacionalne države, nacionalne manjine i etnički mešani brakovi, a višejezični pojedinci su predmet podozrenja. Ovo važi i za jezike, gde se takođe mora znati šta je čije, pa se tako ne može tolerisati nikakav srpskohrvatski, nego se priznaje samo srpski (i to pisan isključivo ćirilicom) i hrvatski (pisan latinicom).

Srpski, hrvatski, bosanski

A kako se jezik suprotstavlja nacionalizmu?

– Tako što odbija da se povinuje njegovom diktatu, o čemu ubedljivo svedoči sveukupna stvarnost našeg sveta, gde gotovo da i nema monoetničkih i jednojezičkih država. Jezik doduše razdvaja etničke kolektive, ali ih i spaja, i to najviše putem sredstava međuetničke i međunacionalne komunikacije, odnosno svetski raširenih jezika, koji preskaču sve prepreke koje bi mogla da im postavi nacionalistička isključivost.

Mogu li se komplementarne funkcije spajanja i razdvajanja koje pominjete ilustrovati ulogom jezika u (de)konstrukciji jugoslovenske države?

– Mogu, i to je upravo dobar primer. Jezik je ovde u svim fazama pratio smernice zvanične politike. Kada su dominirale konvergentne tendencije, kao prilikom stvaranja prve i druge jugoslovenske države posle svetskih ratova, isticano je suštinsko jedinstvo srpskohrvatskog jezika kao važne kohezivne sile i glavnog lingvističkog simbola državnog zajedništva. (U oba ustava prve Jugoslavije čak je pisalo da je službeni jezik Kraljevine srpsko-hrvatsko-slovenački, što je lingvistička besmislica ali i jasan pokazatelj unitarističke politike.) A u razdobljima velikih previranja, koja će na kraju dovesti do raspada SFRJ, sukobljene nacionalne posebnosti su svoje uporište takođe potražile u jeziku, pa smo tako od jednog srpskohrvatskog jezika dobili tri: srpski, hrvatski i bosanski/bošnjački. Sa svoje strane, ova tri odelita zvanična jezika poduprla su osamostaljenje i izgradnju novih država na teritoriji bivše federacije. Tako je jezik imao svoje važno mesto u procesima konstrukcije, destrukcije i rekonstrukcije jugoslovenske države.

Znači li to da je srpskohrvatski zauvek prestao da postoji? Da li je njegovo rastakanje tipičan primer jezičkog nacionalizma?

– U skladu sa već naznačenom opštom prirodom nacionalizma, rastakanje tog jezika svakako je dobar primer jezičkog nacionalizma: svako je dobio svoj deo kolača. S tim što i ovde važi da je svoje ne samo drukčije nego i bolje od tuđeg, pa je, recimo, srpski nacionalist sklon da se podsmeva hrvatskom jeziku, dok je hrvatski nacionalist tipično gadljiv prema srpskom jeziku.

Međutim, teorijski je zanimljiviji prvi deo vašeg pitanja. Naime, srpskohrvatski uopšte nije nestao, bar u jednoj ključnoj ravni posmatranja. Istina, njega više nema na političko-simboličkom nivou, naprosto zato što se takav dvočlani naziv ne javlja u zakonodavstvu novih država na jugoslovenskom tlu. Ali on nastavlja da živi na lingvističko-komunikacijskom planu, jer to ostaje u osnovi jedan sistem normi koji omogućuje glatko razumevanje između prosečno obrazovanih ljudi sa celog srpskohrvatskog jezičkog područja. I ovo lepo ilustruje već pomenutu sposobnost jezika da odoli naletu nacionalizma. Dakle, srpskohrvatski je danas istovremeno jedan jezik i više jezika, zavisno od ugla posmatranja; uprošćeno rečeno, jedan lingvistički jezik u obličju triju političkih jezika.

Latinica i ćirilica

Pomenuli ste i pisma. Koliko je ćirilica povezana sa identitetom srpskog naroda?

– Kao prvo pismo srpskog naroda, ćirilica se, uz srpski jezik, doživljava kao važan deo samog njegovog identiteta. Stoga mnogi Srbi ispoljavaju jaku emotivnu vezanost za ćirilicu kao svoje nacionalno pismo, i takva osećanja treba poštovati. Ali danas valja uvažavati i činjenicu da je, sticajem istorijskih, političkih i kulturnih okolnosti, posebno u vezi sa zasnivanjem Jugoslavije, srpski narod tokom poslednjih osamdeset godina postepeno prihvatao i latinicu kao alternativno pismo. Neki u ovome vide pretnju nacionalnom identitetu Srba, pa tako čak možemo čuti da bi napuštanje ćirilice nužno značilo i gašenje srpskog jezika, a time i nestanak srpskog naroda. Ali ovakva anahrona jednačenja naučno su neprihvatljiva, a katastrofični scenariji ove vrste u stvarnosti nisu mogući. Ako bi Srbi jednog dana nestali sa istorijske scene – u šta ne verujem – to svakako ne bi bilo zbog jezika ili pisma.

Što se mene tiče, pripadam onima koji naporednu upotrebu ovih pisama smatraju obogaćenjem, jer nam svako od njih otvara puteve ka jednom velikom civilizacijskom krugu. Otuda ne vidim zašto iz realno postojeće dvopismenosti ne bismo izvlačili njene očite prednosti, umesto da je pod uticajem prevaziđenih ideologija uzimamo kao povod za dalje razdore.

Pa kakva je onda po Vama sudbina ćirilice?

– Ne delim strepnju da će latinica istisnuti ćirilicu iz javne upotrebe, svodeći je na privatno pismo. Neće, bar dok je ona po ustavu i zakonu prvo službeno pismo u Srbiji, dok su udžbenici (osim visokoškolskih) obavezno na ćirilici, dok na tom pismu izlazi većina najčitanijih dnevnih listova (počev od same "Politike"), kao i mnoštvo knjiga – a ne treba zaboraviti ni skorašnji prodor ćirilice u svet računara... Ovo je daleko važnije od toga kojim su pismom ispisane firme i reklame na ulicama naših gradova.

Kritikovali ste jezik Miloševićeve propagande. Kako komentarišete govor sadašnje politike? Ima li tu više tolerancije?

– Rekao bih da je javni diskurs sada raznovrsniji, ali ne nužno i tolerantniji. Karakteristični govor mržnje, u prethodnom periodu mahom monocentričan, sada je izrazito policentričan, jer političke grupacije i pojedinci mogu uzajamno da se opanjkavaju do mile volje, a bez ikakvih posledica. Ako se tako može reći, svedoci smo demokratizacije govora mržnje; valjda je i to nekakav korak ka demokratiji! Ali i takav, on ostaje sušta suprotnost toleranciji. Biti jezički tolerantan, to znači pre svega poštovati sagovornika, slušati govor (i mišljenje) drugog, uključujući i ideološkog ili političkog oponenta, voditi kultivisan dijalog. Premda na javnoj sceni Srbije ima i glasova tolerancije, ubedljivo preovlađuju agresivna isključivost i sklonost bespoštednim verbalnim obračunima, ponekad na nivou običnog prostakluka.

Ovakav diskurs, u kojem pored mnogih političara zdušno učestvuju i pojedini intelektualci, umetnici, estradne zvezde i druge javne ličnosti, pogubno se razgoreva i širi putem popularnih medija. Tako smo svaki čas suočeni sa krajnje netolerantnim nastupima i izlivima nacionalizma, šovinizma, rasizma, seksizma, ksenofobije, etničke i verske mržnje. Možda paradoksalno, najviše tolerancije ispoljavaju upravo organi gonjenja, za koje bi u nekima od ovih ispada i te kako bilo posla ako bi primenjivali postojeće zakonske odredbe. Valja se ipak nadati da će, uporedo sa kakvim-takvim smirivanjem uzavrelog političkog ambijenta, na nešto viši nivo biti podignuta i kultura javne komunikacije. U tome bi izvesnu ulogu mogle igrati i spoljne okolnosti, kroz približavanje evropskim standardima i u ovom domenu.

Anđelka CVIJIĆ

08.11.04 Dnevnik - Novine i časopisi

"Žargon je jezik u malom" kaže profesor Ranko Bugarski a da je zaista tako, evo tek nekoliko, od mnogobrojnih primera iz knjige "Žargon" profesora Bugarskog: arhitortura («mučna arhitektura»), znojka (čarapa), zurka (frizura), dopinkovati se (dopingovati se emisijama TV Pink), mrtvak (hladnokrvan, ravnodušan čovek), šbbkbb (šta bi bilo kad bi bilo), apsić (apsolvent), sponzorište (sponzorisano pozorište), bedak, crnjak, banderaš, foteljaš, bajbokana, čirokana, blejka, dremka, otkačiška, šlogiška, salameza, smoreza,...
Knjiga "Žargon" profesora Bugarskog bavi se žargonom pre svega sa ligvističkog stanovišta, na obuhvatan i sistematski način koji do sada nije bio zastupljen, čime bi se, kako to sam autor zapaža, mogla uspostaviti izvesna ravnoteža, naspram sociološkog prilaza jeziku koji je do sada privlačio daleko veću pažnju. Knjiga sadrži četiri poglavlja u kojima je autor čitaocima predstavio rezultat višegodišnjeg bavljenja pojedinim lingvističkim i sociolingvističkim aspektima žargona.

Neformalni govorni varijeteti

Određujući obim i značenje samog termina žargon, Bugarski kaže da se u širem smislu žargonom može nazvati svaki neformalni i pretežno govorni varijetet nekog jezika koji služi za identifikaciju i komunikaciju unutar neke društveno određene grupe (po profesiji, socijalnom statusu, uzrastu i slično). Obeležen specifičnim sredstvima, pre svega jezičkim i frazeološkim, slabo je razumljiv drugim govornicima istog jezika, koji ga neretko negativno vrednuju u odnosu na standardni jezik (možemo govoriti npr. o automehaničarskom, političkom, đačkom, studentskom, administrativnom, narkomanskom žargonu...). Bugarski predlaže osnovnu podela žargona na stručni (preterana šablonska upotreba stručnih naziva, koji u principu pripadaju standardnom jeziku), subkulturni i omladinski, koji obiluju maštovitim i živopisnim kreacijama («Žargoni ovih kategorija, posebno oni kriminogenih subkultura na udaru zakona, namerno su nerazumljivi izvan date grupe, pa se od svih vrsta jezičkih varijeteta menjaju daleko najbrže, u cilju zaštite od provale ’spoljnjeg’ sveta», navodi autor).
U poglavlju "Žargonizacija u tvorbi reči" podrobno je prikazan proces žargonizacije u sufiksalnoj upotebi imenica u našem današnjem jeziku. Za Bugarskog je žargonizacija pojava nove produktivnosti starih imeničkih sufiksa i drugih formanata, čiji su krajnji rezultat stilski markirane lekseme sa ekspresivnim i formalno-žargonskim senčenjem. U ovom poglavlju analizirano je 45 formanata žargonizovanih reči, a najviše prostora posvećeno je najfrekventnijem sufiksu -ak/-njak/-ljak: mobilnjak (mobilni telefon), bezbednjak (pripadnik službe bezbednosti), vilenjak (vlasnik vile, novopečni bogataš), tertetnjak (težak, nepristupačan čovek), zemljak (mrtvac), krmećak (novokomponovana narodna pesma), crtenjak (crtani film), dnevnjak (dnevna soba) i slično.

Otklon od standardnog jezika

Do sada je zabeleženo blizu dvesta reči na ovaj sufiks (spisak oko 1500 žargonizama, na svih 45 analiziranih formanata, naveden je u Prilogu na kraju knjige), a u navedenoj građi dominira prepoznatljivi duh autentičnog omladinskog žargona (familijarnog, ležernog, humornog, ironično-rugačkog i "zezatorskog", ali u suštini dobronamernog). U nastavku autor navodi žargonizovane tipova sufiksa kao što su: tejpadžija (radnik na traci na filmskom platnu), njakvaš (koji pije "njakvi" tj. vinjak), primatijada (skup studenata prirodnih nauka i matematike), kulana (zatvor), separatoteka (zbirka separata), laganić (laka muzika), kljovator (zubar), ložačina (zavaravanje), ali i neke izrazito «ženske» formante poput podvriskuša (pevaljka turbofolka), pinkeruša (koja odećom i šminkom podražava žene sa TV Pink), drmbulja (primitivka), oklopnjača (deblja prostitutka), zizovnjača (heroinska kriza), i danas posebno popularna pevaljka ( "reč koja se naprosto valja sa oblinama osobe na koju upućuje»). Takođe, Bugarski izdvaja i jedan broj nastavaka koji u standardnom jeziku imaju slabu podlogu ili je uopšte nemaju.
Oni se izvan žargona i ne upotrebljavaju, pa se tretiraju kao izvorno žargonski: defos (gluv), gegiš (geografija), krviš (krvavo tj.odlično), golijana (nudistička plaža), mobiška (mobilni telefon), ljaja (od ljakse, seljak), čukanjac (saobraćajna nezgoda), pukoje (ludak, sažimanjem od - puko je). Pregled sufiksa Bugarski završava sufiksom –ing (nastavak stranog – engleskog porekla karakterističan za leksiku i terminologiju nekih struka).
Lekseme poput smoking, miting, trening, parking već su se sasvim odomaćile u našem standardnom jeziku, a tu su još i: rafting (splavarenje), treking (praćenje nečije uspešnosti u poslu), brauzing (pretraživanje interneta), beking (pratnja glavnog pevača), vejting lista (lista čekanja), snoubording (skijanje na dasci), klabing (posećivanje noćnih klubova), brejnstorming («uzburkivanje mozga», tj. spontano grupno pretresanje ideja o nečemu) i slično.Na kraju, Bugarski se bavi i jednom novom, odskora aktuelnom jezičkom pojavom, tzv. slivenicama. Radi se zapravo o sociolingvistički motivisanom procesu građenja reči, koji je inspirisan engleskim kovanicama tipa motel (motel + hotel «hotel za motoriste») ili smog (smoke + fog, «mešavina dima i magle»), gde se slivanjem prvog dela jedne i drugog dela obrazuje nova reč. Različitim modifikacijama ovog obrasca dobijene su šaljive verbalne kreature poput: smorikson (đački leksikon koji "smara"), rodmansa (romansa pevačice Madone sa košarkašem Rodmanom), krađanin (građanin uhvaćen u krađi), dišomor (direktor škole), glupantrop (glupak), bliznismen (naš poslovan čovek privilegovan bliskošću s vlašću), dafinitivna (propast štediša)... Slične primere pronalazimo i u trima obalstima javne upotrebe jezika – nazivi emisija na radiju i televiziji, novinske rubrike i naslovi tekstova u štampi: Rokumenti (dokumentarna TV emisija o roku), VREMEplov (u listu Vreme), ROMAntično (naslov izveštaja o pobedi fudbalskog kluba Roma), Odvratajzing (negativan tekst o «advertajzingu» u NIN-u), reklame (POPUSTolovina, osFESTi se! (poseti FEST), KONZERVAtivni (za ambalažu od kartona, znatno bolje) i na kraju u domenu političkog diskursa: OdeOn, presednik (predsednik države optužen za ratne zločine, što je presedan), DOSta (glasilo DOS-a)...

Gordana Avakumović