Sibir

04.01.12 e-novine.com

Gotovo da nema kritike ni uzgrednog prikaza novog romana Vladimira Kecmanovića u kojima se čitalac ne upozorava da se „suprotnom taboru“ knjiga neće dopasti - naravno, ne zbog njenih umetničkih dometa koji su izvanredni već iz nekih vanknjiževnih, ideoloških razloga. Ove godine svi su zavoleli Kecmanovića, čak i Hrvati, Sarajlije i Teofil, samo e-Novine i Beton tvrdoglavo ideologizuju i cepidlače, učitavaju petparačko srbovanje i programsku komercijalizaciju tzv smene generacija na do srži korumpiranoj srbijanskoj književnoj sceni. Uostalom, pogledajte zašto
Da je u ovoj zemlji više čitalačke publike, da je srbijanska književnost razuđenija i raznolikija, da postoji žanrovska publika - o knjizi Sibir se ne bi pisalo na ovom mestu, uprkos tome što nije dospela ni do šireg izbora od sedamnaest romana za Ninovu nagradu. Ovako, zahvaljujući medijskoj omiljenosti Kecmanovića, njegovoj predkamernoj stručnosti za dve stvari (sve i svašta), a zahvaljujući halabuci koja se podigla oko najpre i jedino slabašnog romana Top je bio vreo, bez obzira na kojekakve podrške, filmske scenarije i razgaljeno i oduševljeno tapšanje po ramenu od strane moćnika iz čitave regije - dakle, thanks to all that obratiću pažnju na prevaru zvanu Sibir uz savet da se ova knjiga zaobilazi u širokom luku.
Radi se o štivu koje jedva doseže nivo niže holivudske B produkcije i to iz dva, gotovo beznačajna, razloga: zaplet i likovi. Zaplet gradi prilično banalna priča o „otmici“ maloletne ćerke srpskog tajkuna. Kažem banalna jer se ova ili slična priča o ljubavi između otmičara i otete (u psihologiji poznata pod imenom Stokholmski sindrom) već nekoliko puta ponovila u raznim filmovima, čija je jedina odlika bila izobilje akcionih scena. Tako i kod Kecmanovića, akcija ni u jednom trenutku ne prestaje. Sve se dešava ubrzano budući da ukoričeno štivo nema potrebnu dužinu, pa nema ni vremena da se nešto odista značajno odigra bez odbacivanja romanesknih elemenata u tekstu. S tim na umu, bilo je odista hrabro prilepiti odrednicu „roman“ uz ovo izdanje. Za čitanje knjige potrebno vam je nekih dva sata sasvim nekoncentrisanog čitanja (po mojoj proceni, radi se o manje od sto hiljada karaktera, što je trećina prosečnog srbijanskog romanesknog izdanja). Zbog svega toga odnos koji bi trebalo da se razvije u toku narativa i da ojača dramsku crtu u zapletu, sveden je na čuđenje veličini otmičarevog polnog organa. Budući da zauzima tako značajno mesto u registru naracije, ova scena može poslužiti kao paradigma teksta.

Ali šta to moje oči vide:
Razvezuje učkur na trenerci. Šora.
Obuhvatio ga je šakom.
I - čini mi se - ima pune ruke posla. (Sibir, str. 43)

Izuzimajući pravopisnu zgodu da nakon dvotačke ide malo slovo, moram da primetim još nekoliko nelogičnosti i prostakluka u ovom odlomku od svega dvadeset i tri reči. „Šta to moje oči vide“ je kolokvijalna fraza koja priliči odraslima kad se obraćaju deci - u ovom slučaju potpuno izvan konteksta, ali hajde da dozvolim piscu stilsku slobodu, iako je banalna. Neko ko trči, džogira i staje da mokri teško da išta što nosi ispod pojasa može da obuhvati šakom, osim u predstavi ambicioznog pisca. I, konačno, „duhovita" poenta. Ovo je tipičan manir za Kecmanovićev rukopis. Nižu se kratke rečenice, odvajaju se enterima (otud pogrdan naziv enter književnost, koji je autor razumeo kao pohvalan), a jezički manevri na malom prostoru ubrzo postaju monotono slični. Ovakav stil, razrađen u prethodnom romanu Top je bio vreo, proglašen je vrhom domaće prozne produkcije.
Likovi Mikija, otmičara sa harizmom, i otete devojke koja je ujedno i naratorka, ostaju nepromenjeni tokom romana i to je još jedna od karakteristika neuspelog književnog dela. Preuzeti model iz loših trilera ogleda se i u crno-belom, tipiziranom prikazivanju sporednih likova: Hrvati iz Zagorja (kajkavci) su plašljivi i feminizirani, Srbi su ludi, hrabri, potentni i prijapski obdareni tipovi, lik Hrvata iz Hercegovine je priprost (šeta se u trenerci pod pseudoklasicističkom kolonadom svog velelepnog kičerskog imanja), ali drži do svoje reči. Gotovim modelima, kalupima po kojima su odliveni likovi, a kakve upravo gledamo i u Dragojevićevoj Paradi (koja, doduše, ima šareniju regionalnu podelu) poreklo se, naravno, krije u srpskom neonacionalističkom diskursu koji je vredno stvaran i kaljen od ranih osamdesetih naovamo. Nije čudo da je Kecmanović, koji i sam u svojim javnim nastupima ispoveda sličnu ideologiju, preuzeo modele koji se njemu čine prosto prirodnim.
Ako je Kecmanović želeo da ućari duplo dno, da doda na težini svojoj knjizi pominjući Dostojevskog i Sibir u značenju kakav je imao u Zločinu i kazni i smeštajući ih u kontekst svog romana u kojem je zlo opšte, svi odnosi su srušeni, novac vlada, a ljudi sa dušom poput Mikijeve ne zaslužuju ni Sibir kao mogućnost pokajanja - onda se preigrao. Jer ništa od ovoga nije gotovo ni nagovešteno u romanu. Kod Mikija nema nikakve drame, on funkcioniše kao automaton, kao robot. Obrt na kraju priče u kom se da naslutiti mogućnost da je Miki, u stvari, otac otete devojke - holivudski triler začinjen španskom sapunicom - dolazi niotkuda, kao autorski pokušaj spasavanja onoga što se spasti može. Ali, avaj, gotovo je, sve je izgubljeno, ona odlazi, on ostaje, žrtvovao se kao pravi otac, Srbin i hrišćanin u liku plaćenog ubice, a sad znamo i zašto...
Obilata ponavljanja koja bi trebalo da budu lajtmotivska, gotovo stihovana, ritmična proza začinjena banalnim poređenjima i poentama, ograničena narativna perspekitva, obično nekog neprivilegovanog pripovedača kojem su znanje i mogućnost prenošenja informacija suženi, sve su to odlike „enter književnosti“. Njeno ishodište je lenjost, i autorska i čitalačka. Kecmanović na to računa. Verovatno zato ima dobru prođu kod određene publike.

Vladimir Arsenić

22.12.11 Vreme

Je‘l se bar malko ohladio u međuvremenu onaj top koji je bio vreo? Kako god, književna karijera Vladimira Kecmanovića, reklo bi se, neće i ne može biti ista pre i nakon izlaska romana o dečaku kojem roditelji, Srbi, pogibaju od granate sa srpskih položaja u opkoljenom Sarajevu. A o tom se gradu i o njegovim ljudima i njihovim iskušenjima i lomovima u tim, duboko neljudskim okolnostima – ili pak o bilo kojem gradu i bilo kojim ljudima koji bi se u njima našli – u ovoj knjizi upravo i radi; sve drugo su prateći ornamenti. Knjiga je poprilično odjeknula, lokalno i regionalno, ali je baš na užem domaćem bunjištu, sa ove strane Drine, neka vrsta površnog i (hiper)te(n)zičnog čitanja, to jest ne uvek mnogo inteligentnog i argumentovanog "učitavanja" njenih "poruka" u prevelikoj meri pojela, tj. onemogućila normalnu recepciju Topa. Ta ga je knjiga, naime, kod jednog dela čitalaca (bezbeli i kritike) naprasno vinula u vrhove, a kod drugih ga sahranila i obeležila – moralno, ako ne već i estetski – kao nekakvog fuj-fuj mračnjaka koji pod okriljem noći ubacuje klipove u točkove progresa te Istine, Odgovornosti i Pomirenja. Zapravo, gle, i jedni i drugi učitavali su u tekst romana prevashodno javno izricane političke stavove – na tragu neke vrste drvenogvožđanog "demokratskog nacionalizma" – građanina Kecmanović Vladimira (mada su u tom tekstualnom tkivu takvo šta mogli naći u najboljem slučaju u tragovima), s tim što jednima ti stavovi gode, a druge pak užasavaju (na primer, mene). Rezultat: ova jakako "kontroverzna" ali dobra i dobro napisana knjiga nekako je ostala mnogo čitana, a malo pročitana... Glede toga, potpisnik ovih redova javno zamera samom sebi što nije – mada tek pukim sticajem okolnosti, no ipak... – vaktile pisao o ovom romanu, ali sad za prosutim mlekom (ili barutom) ne vredi kukati.
Elem, prvim dvema knjigama (Poslednja šansa i Sadržaj šupljine) Kecmanović jedva da je iskoračio iz anonimnosti, roman Feliks (v. Vreme br. 891) već je doživeo vrlo solidnu recepciju, no nakon prave eksplozije Topa nije baš lako ponuditi nešto novo i preživeti, s obzirom na hiperinflaciju očekivanja.
E, to novo, koje je sada na stolu, zove se Sibir, tako da je već i naslovom na drugom kraju temperaturne skale u odnosu na Top... Ovaj roman nije ni u kom slučaju i ni na koji način nastavak Topa – a pretpostavljam da je takvo iskušenje moralo postojati – što je načelno dobro, jer pokazuje želju pisca da se othrve liniji manjeg otpora, manje ili više lagodnom ponavljanju dobitne formule, relativno udobnom razrađivanju već čvrsto postavljenih premisa. Ono što baš i nije dobro jeste fakat da je Sibir ipak u svakom smislu inferioran svom prethodniku: kao da je V. K. prvo napisao ovaj roman, spremajući se za ambiciozniji poduhvat koji će uslediti.
Kako god, o čemu se tu radi? Razmažena tinejdžerka, kćer "kontroverznog biznismena" sa vrlo razgranatim poznanstvima i poslovima sa obeju strana zakona (a i obeju strana, tj. svih strana novih post-YU državica) biva, kao, sklonjena u zavetrinu tj. u ruke očevog poverljivog čoveka, da bi se ispostavilo da je otac inscenirao i razglasio njenu otmicu, o kojoj sad trubi ceo Balkan. I tako se njen "otmičar" – jedan od onih potvrdih tipova za koje nikad ne znaš do kad rade za zakon, a otkad protiv njega, ali u svakom slučaju rade s oružjem i nisu mnogo gadljivi – i ona nalaze, sami samcati, u nekoj panonskoj nedođiji uz srpsko-hrvatsku granicu (gde će ona, pomalo i ego-vežbe radi, iskušati granice njegovog "profesionalizma", tj. erotskog asketizma...), i sada im je vaditi se nekako iz situacije koja postaje odviše vrela za oboje. A u toj će vađevini sve vrveti od nekadašnjih ratnih protivnika (opet – službenih i neslužbenih) a sadašnjih pripadnika kriminalno-poslovnog jugovićkog bratstva svih fela, od živopisnih mafijaških bosova i njihovih skudoumnijih pucača, i uopšte od sveg tog šizoidnog folklora postratne "jugosfere".
Kecmanović ne bira slučajno tinejdžerku za naratorku: tako dobija mnogo manevarskog prostora za iskaze koji će biti sve samo ne "barokni", to jest, baš u skladu sa, khm, "minimalističkom poetikom" SMS generacije (uz još izobilnije, ali utoliko i manje efektno, piščevo korišćenje "entera" nego u prethodnom romanu). U tom je smislu priča sigurno vođena, nema tu šta, ali je nevolja u tome što te priče naprosto "nema dovoljno", to jest: Sibir deluje kao kompilacija mnogo čega što ste prethodnih godina čitali negde drugde (uključujući i novine) ili gledali u bioskopu, kao dakle svojevrsno žongliranje opštim mestima jednog atraktivnog, ali i ograničenog miljea. Ti bi nedostaci, recimo, trebalo da budu potrti završnim preokretom koji priču ima izmestiti na simbolički znatno višu ravan, ali to ne uspeva u potpunosti, što pak znači da čitalac na kraju ostaje prilično mrtav-hladan prema protagonistima ovog romana, a bogme i prema romanu samom. Eto, Top je bio vreo, pa su takve bile i reakcije, a Sibir je bome hladan, pa se ni recepcijskoj prohladnosti nije za čuditi. Sve u svemu, solidno ali brzo zaboravljivo i ni po čemu značajno, kao film koji odgledaš negde od šest, ubijajući vreme do onog od osam, koji te zapravo zanima. Nije ni to po sebi hrđavo, ali trebalo bi da ovaj pisac može više.

Teofil Pančić

15.11.11 Popboks

Ako ništa drugo, ionako vrlo dobri Sibir će Kecmanovićevim neistomišljenicima poslužiti kao lakmus-papir vlastitih trpeljivosti prema primeru drugosti, jer setimo se da je tokom halabuke oko Topa... Miljenko Jergović hrabro priznao da je jarko želeo da mu se ta knjiga ne svidi, da bi, pročitavši, poklekao pred njenim neospornim kvalitetima

Zoran Janković

Sibir, ovojesenji knjižarski hit u povoju i najnoviji roman Vladimira Kecmanovića, će za početak ponajpre razočarati Betoniste i njihove gorljive satelite. Sibir, u biti ljubavna priča, doduše sa lako i brzo uočljivom kosinom u odnosu na uvreženo poimanje tog pojma i literarnog žanra, daje mnogo manje povoda za ideološka nadmudrivanja i oštre prozivke (što, reklo bi se, i samom Kecmanoviću, dobro dođe za uzvratnu rafalnu paljbu) nego „problematični“ prethodnik Top je bio vreo. Ipak, povod za kavgu, pa bila ona i izlišna i često čist konstrukt i nimalo u vezi sa parametrima viđenim za literaturu i samim književnim dometima dela koje je predmet jalovog spora, je lako naći i kada ga suštinski nema.
Oni koji su dosta vremena utrošili da ospore Kecmanovićev dar i da minimalizuju njegovu (za ove prostore) inovativnu pripovednu tehniku, ali i pravo na namernu političku nekorektnost u doba navodne slobode i pluralističkog mišljenja i doživljaja sveta obično su kretali od ciljano uvredljive odrednice enter književnosti (time se Kecmanovićev minimalistički i namerno svedeni stil, oslonjen na mikro-izraz i ogoljeni diskurs, svodi na puku grafičko-štamparsku predstavu). Kada se doznalo da se sličnommetodom poslužio i neporecivi majstor Don Winslow u svom izvanrednom romanu Savages (uskoro nam sledi i ekranizacija u viđenju i dalje velikog Olivera Stona) smišljena je nova otrovna strelica u vidu odrednice (književni) telegrafista.
Bilo kako bilo, oni neopterećeni kopanjem što dubljih rovova između sumanutih i nesuvislim konstrukata Prve i Druge Srbije brzo su prepoznali zanimljiv i (u odnosu na unisonu gomilu neraznatljivu gomilu pripovedača i narodnih tribuna pod plaštovima književnika u pokušaju) osoben autorski glas Vladimira Kecmanovića. Poduže se čekalo na njegov novi roman, a pomalo je iznenađenje što se Kecmanović i ovaj put opredelio za istovetan stilski pristup prikazan u prethodnim romanima (Feliks i Top je bio vreo).
Mada, ako ćemo da budemo precizni, Sibir prvenstveno predstavlja idejni melanž ta dva romana, a tek onda biva posezanje za istom stilskom formulom. Od Feliksa Kecmanović preuzima okvir psihološke duo-drame u omeđenom prostoru i pod terertom vremena koje ističe, uz ponovno odavašnje počasti Čehovu kao velikom uzoru, dok iz baštine Topa... ovde zatičemo varijaciju na temu kriminala koji obeležava ratno, ali i dodatno definiše poratno doba.
A Sibir je na prvom mestu dosta ekstremno postavljena ljubavna priča, tačnije priča o ljubavi koja možda to ni ne može da bude imajući u vidu nevreme u kome se rađa. Kecmanović je ovde posegnuo za još uvek neistrošenom potentnošću stokholmskog sindroma kao pogonskog goriva atipične romanse. Policajac-kriminalac u zadatak dobiva da od osvete zbog očevih greha na nepoznatoj lokaciji na razmeđi Srbije i Hrvatske sačuva bahatu tajkunovu kći. Među njima se ubrzo javlja počudna vrsta vezanosti, pri čemu devojka od svog tišini i bivanju u senci sklonog čuvara dobija više razumevanja i bliskosti no od onih koji bi po prirodi stvari i krvne veze trebalo to da joj obezbede. Naravno, time Kecmanović možda i svojevoljno svojim oponentima daje argumente za buduće napade, jer se kao upitan zahvat može predstaviti distribucija ključnog ženskog lika ove povesti.
Ono što je za neostrašćene civile daleko važnije, Sibir donosi uverljivu priču o evoluciji jednog začudnog i u startu nevoljnog odnosa, a Kecmanović nanovo, osim samokontrole u izrazu, pokazuje lakoću pripovedanja, te zavidnu veštinu u postizanju željene atmosfere minimalnim pripovedačko-stilskim oruđima, kao i u diskretnom variranju ritma koji vodi do emotivno ubedljive završnice. Sibir je delo čiji su kvaliteti neosporni i koje se mirne duše može pohvaliti, posebno ako kao uverljivu izaberemo nadu da je Kecmanović ovde odabrao istu mustru kao svojevrstan predah pred rad na drugačijim i zamašnijim formama. Red je.