Top je bio vreo

02.04.09

“Ovde, nažalost, postoje kritičari koji još uvek ne prave razliku između autora i glavnog junaka, ne znaju šta je zapravo objektivni pripovedač, nemaju neke osnovne pojmove o književnosti. Problematično je i što u književnoj kritici postoji nedostatak kriterijuma”


Možda najtačnije što je dosad izrečeno o romanu “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića nedavno je u zagrebačkom “Jutarnjem listu” napisao Miljenko Jergović: “Sve u meni bori se protiv ove knjige, jer je protiv nje sve što sam na temu sarajevske opsade napisao, ali joj veličinu nikako ne bih odricao.” Najtačnije, zato što je roman o sudbini desetogodišnjeg dečaka, sarajevskog Srbina čiji roditelji stradaju od srpske granate u svojoj dnevnoj sobi, u gradu na Miljacki pod opsadom, poneo oreol kontroverznog. Jer su ga samo kontroverze pratile gde god da je započeta priča o njemu.
Valjda baš zato što je polemika bila sve samo ne književna, Kecmanovićev roman (kao i prethodni, “Feliks”, našao se u užem izboru za NIN-ovu nagradu), za samo nekoliko meseci doživeo je i svoje četvrto izdanje. Književna intriga kojoj je pisac i inače sklon u svojim romanima lako je planula trouglom Beograd – Sarajevo – Zagreb. Umesto da se bavi romanom i njegovom književnom vrednošću, rasprava je bila svedena na Kecmanovićeve “političke preferencije i patriotske pobude”. Poneko se upitao da li je autor “dovoljno Srbin”, jer provokativni naslov upućuje na završnicu romana u kojoj dečak posle mučnog odrastanja u zverski izobličenom gradu uspeva da prepliva Miljacku, domogne se srpskih položaja i puca iz topa na Sarajevo, iz topa koji je bio vreo. Pojednostavljeno, i oni koji pisca napadaju i oni koji ga brane, uglavnom to čine, koliko god se trudili da dokažu suprotno, s neknjiževnog stanovišta.
Da vaš roman nije nosio klicu tzv. političke nekorektnosti, da li bi ga tako pažljivo čitale i kritika i publika – što se kaže “red po red” – mereći mu svaku reč i polurečenicu?
- Tako je i prelomljen pa ga je jednostavno čitati “red po red”, ima razmaka među redovima. Bez šale, ne znam da li bi bio tako pažljivo čitan, ali sigurno ne bi bio toliko čitan. Veliki broj ljudi je pročitao roman baš podstaknut time. Više puta sam rekao da je čitava ta frka koja se digla dobra i za roman i za mene. Loša je kao mera lošeg stanja na ovdašnjoj književnoj sceni. Ovde, nažalost, postoje kritičari koji još uvek ne prave razliku između autora i glavnog junaka, ne znaju šta je zapravo objektivni pripovedač, nemaju neke osnovne pojmove o književnosti. Problematično je i što u književnoj kritici postoji nedostatak kriterijuma. Ali, meni je to odgovaralo od početka i zato sam se uključio u polemiku.
Ušli ste, dakle, s predumišljajem, u polemiku?
- Dobrim delom iz marketinških razloga. Bilo mi je jasno da dva, tri napada mogu da prođu nezapaženo, ali da ako ja na to odgovorim, dići će se veća prašina. A to mi je i bio cilj. Naravno da sam rekao ono što zaista mislim. I naravno da sam zahvalan ljudima koji su stali na moju stranu, u odbranu književnosti od ideoloških pamfleta. Ali, tu se uvek postavlja pitanje: zašto gluvom objašnjavati muziku, ako nije Betoven? Da je bilo neophodno edukovati ljude, naravno da nije, jer nije moje da one koji ne znaju podučavam elementima književne kritike. Ipak, bilo je to zanimljivo iskustvo.
Niste, međutim, reagovali na disonantne tonove u tzv. patriotskom bloku koji vas je energično branio. Jer, bilo je i onih koji su tvrdili da vam roman i nije baš toliko “srpski” koliko se čini?
- Upoznao sam nedavno Aleksandra Dunđerina, koji je napisao da je zabluda kako je “Top” patriotski roman. Tako nešto. Rekao je, pri tom, da je roman sasvim prosečan, aljkavo napisan, da mu se ne sviđa. Očigledno je da ideološki nastrojeni kritičari sa obe strane posežu za istovetnim paušalnim ocenama. I pri tom ne nalaze kako je potrebno da te ocene argumentuju. Kad sam Dunđerina pitao da mi to što je napisao objasni, obećao je da će mi mejlom napisati zamerke i na šta je tačno mislio. Čekam. Ne, nisam dalje polemisao, sve posle onog prvog mog reagovanja bilo bi besmisleno i nepotrebno.
Jeste li očekivali ovakav tretman kad ste odlučili da pišete o stradanju Srba u Sarajevu pod opsadom?
- Jesam. Nisam znao na koji će način napadi da budu formulisani, ni ko će pojedinačno da učestvuje, ali sam očekivao baš ovo. Frku. Nisam znao kako ću u toj frci da se provedem, ali mi je bilo jasno da – kada sam već skočio u vodu – moram da plivam. U romanu nisam pravio nikakve vanliterarne kompromise. Ako je život pun kompromisa sa glupošću, književnost ne sme da bude... Srećna okolnost u polemici je to što su napadi bili do te mere besmisleni da je bilo lako s njima izaći na kraj. Nije bila potrebna preterana mudrost.
Koliko imaju smisla neknjiževne polemike, što je ova o vašem romanu svakako bila, kada pravih književnih polemika skoro da uopšte i nema jer se apsolutno svaka rasprava svodi na ideološku (ne)podobnost?
- Nevolja je što i kada bi bilo pravih književnih polemika, što bi bilo dobro za književnost i za pisce, one ne bi skretale pažnju javnosti, jer naprosto ne postoji javni interes za ozbiljna književna pitanja. Za to nisu krivi samo loši kritičari, ima jako dobrih kritičara i sjajnih poznavalaca književnosti, nego položaj književnosti u društvu koji je marginalizovan u odnosu na neka ranija vremena, recimo komunistička. Mada, ako analiziramo i ta vremena, može se reći da je i tada politički momenat bio veoma bitan i da je disidentski status nekih pisaca uticao na velike tiraže njihovih dela.
Samo što se u tom delu o piscima-disidentima i tiražima danas često ističe da je reč o piscima kudikamo većeg formata od današnjih.
- Neki jesu, neki nisu. Ali su i oni veliki i oni koji to nisu, dobijali veliku pažnju – prvenstveno kao politički sporni. Kao da je nevolja ovog vremena što ne postoji cenzura, ne postoji ugrožavanje u smislu da vam neko ne dozvoljava da nešto objavite, pa da se oko toga pravi problem. To jeste dobro, s jedne strane, ali s druge, onemogućava pažnju publike o kojoj govorimo.
Dobitnik ste značajnih nagrada: Andrićeve za kratku priču “Histerija”, Ćopićeve za roman “Feliks”, za roman “Top je bio vreo” dobili ste nagradu “Meša Selimović” i stipendiju za roman u nastajanju Fondacije Borislav Pekić... Koliko se nagrade, poput polemika, svode na meru političke korektnosti i ideološke podobnosti, a koliko su stvarna mera za književnu vrednost?
- Na književne nagrade uopšte, pa i kod nas, u velikoj meri utiču vanknjiževni motivi. Politička korektnost i ideološka podobnost samo su neki od njih. Ako pogledate istorijat bilo koje književne nagrade, lako ćete utvrditi da češće nije nego što jeste dolazila u prave ruke. Nobelovu nagradu, na primer, nisu dobili Tolstoj, Yojs, još uvek je nije dobio Ljosa, koliko znam, nikada je nije dobio Selin... A dobili su je neki ljudi čijeg imena se malo ko seća... Za mene je jedina mera vrednosti neke nagrade sastav ljudi koji o njoj odlučuju. U žirijima koji su mi dodeljivali nagrade nalazio se određeni broj ljudi do čijeg mišljenja držim. I zbog toga sam ponosan.
Kako tumačite poruku Miljenka Jergovića na kraju izuzetno pohvalne kritike o “Topu”: “Vladimir Kecmanović bit će veliki pisac. Mogu ga osujetiti dvije stvari: zla sudbina i nacionalizam. Od druge će sam morati da se sačuva”?
- Ukoliko je nacionalizam motiv i ishodište književnog dela, takvo delo ne može da uspe. Baš kao što ne može da uspe ako su mu motiv i ishodište autošovinizam, komunizam, liberalizam... Ako je to imao na umu, sa Jergovićem se potpuno slažem. Moraću da se čuvam dominacije svakog vanliterarnog upliva, što i njemu želim i preporučujem. Što se zle sudbine tiče, iako ju je, pretpostavljam, pomenuo retorički, kao sujevernom ta mi formulacija nije baš prijala. Ali, pošto mi proriče veličinu, i nju mu opraštam.
Iako ste optuženi za “revidiranje istorijskih činjenica”, tvrdite da nijednu istorijsku istinu niste revidirali, mada vas roman i ne obavezuje na to. Jedan kritičar vašeg romana, s druge strane, kaže da tenk u gradu, koji je pucao na brda a po potrebi se i sam okretao ka gradu – nije postojao. Kako ste skupljali građu za roman?
- Delom su to priče ljudi, svedoka, koje sam čuo, delom su pismena svedočanstva. Pored toga, veliki deo je ono što sam i sam doživeo pre rata u Sarajevu, samo sam neke događaje pomerio u ratni kontekst. Ima tu i ponešto od beogradskih doživljaja. Pa čak i likova. Lik komšije Vlaje, na primer, gradio sam po uzoru na lik ovdašnjeg multimedijalnog kritičara. Ostalo je mašta. Što se tenka tiče, kao prvo, da li je postojao ili ne, to je literarno potpuno irelevantno. Drugo, postojao je. To znam od više svedoka i to nije nikakva novost. Postojao je jedan takav u sarajevskom naselju Ciglane. Postojao je tunel. U njemu je bio tenk, koji bi izašao, pucao, a onda bi se opet zavukao u tunel da ne mogu da ga pogode. To je proverljivo. Postoje svedočanstva bivšeg komandanta bosanske, muslimanske armije Sefera Halilovića. Iz nekog takvog tenka, ili topa, njegovi su pucali u zgradu u kojoj je živeo. Stradala mu je porodica. Je li to izmišljotina? Srpska propaganda? Iako je to u literaturi nebitno, trudio sam se da roman u tom smislu bude čist, dakle, da se držim činjenica.
Radoslav Petković je rekao: “Ako hoćete da nešto saznate o Mehmed-paši Sokoloviću, Andrićev roman je pogrešno mesto, iako je to sjajno literarno ispričana priča.” Šta biste više voleli: da se za “Top je bio vreo” kaže da je pogrešno mesto za one koji hoće da saznaju šta se zaista dogodilo u Sarajevu, iako je literarno sjajno ispričana priča; ili obrnuto, da literarno nije uspeo, ali je istorijski verna slika rata u Sarajevu?
- Ono prvo, naravno. Jedan sarajevski kolumnista napisao je baš ovo drugo, da roman ne valja, ali da me pogrešno napadaju, da nisam ništa izmislio, da je upravo tako bilo. To baš nije neki kompliment za pisca.
Vladimir Arsenijević je vaš roman u razgovoru “Književnost i rat”, objavljenom u “Politici”, doživeo kao priču o “uterivanju u nove identitete”, podsećajući da su u Bosni postojali i jugoslovenski i bosanski identitet, pa su ljudi gurani u bošnjački, hrvatski ili srpski (redakcija je greškom Arsenijevićevu izjavu pripisala vama). Rođeni ste Sarajlija, gimnaziju ste tamo završili, da biste pred početak rata došli u Beograd na studije svetske književnosti. Da li se vama dogodilo “uterivanje u novi identitet”?
- Ne. Nisam imao takav problem zato što sam u porodici vaspitavan kao Srbin. Naravno, to nije značilo da sam vaspitavan u antijugoslovenskom duhu, ali nisam imao takav problem identiteta, niti kakvo cepanje ličnosti. Kad je došlo do cepanja zemlje, meni je bilo žao što se Jugoslavija raspada, ali u toj situaciji nisam imao problem gde ja pripadam. Međutim, to nipošto ne znači da je tumačenje koje je dao Vlada Arsenijević pogrešno. Ono je jedno u nizu mogućih i validnih tumačenja romana. Jer, kao što je pre rata postojalo uterivanje u jugoslovenski i bosanski identitet, tako je pred početak zaista krenulo uterivanje u nacionalne identitete. To su na svojoj koži, posebno u Bosni, najbolnije osetili ljudi iz mešovitih brakova. Mislim da je njihova drama nešto čemu do sada nije posvećena pažnja koju zaslužuje.
Romanom “Top je bio vreo” pokušali ste da razbijete mit o multietničkoj idili u Sarajevu pod opsadom, vaše su reči, jer se još u vreme dok ste išli u školu i te kako znalo ko je čije nacionalnosti?
- Jeste. Naravno da se ne može osporiti činjenica da su se ljudi lepo družili, ali insistiranje na pričama da se nije znalo ko je čije nacije, to je nerealno. Da, bilo je mešovitih brakova, ali da se nije vodilo računa ko je čije nacionalnosti, bilo bi ih deset puta više. Statistika govori o tome. Zajednički život je postojao, ali ni približno u meri koju je predstavljala ondašnja oficijelna propaganda i koja sada u nekim krugovima pokušava da se predstavi.
Kad ste bili poslednji put u Sarajevu?
- Otkako sam otišao iz Sarajeva 1991. godine, nisam više nikad bio tamo. Odem na skijanje na Jahorinu, to je blizu, ali ne silazim.
Niko se od kritičara, koliko znam, nije pozabavio motivom sivih nogavica koje dečak, glavni junak vašeg romana, vidi dva puta. Prvi put kad ga pronalaze u ruševinama nad leševima njegovih roditelja posle granatiranja, i drugi put kada se domogne srpskih položaja i puca iz topa na Sarajevo?
- Kada je roman “Feliks” kritika ocenila kao odličan, neko je negde zamerio da mu nedostaje metafizička dimenzija. Sad kad me pitaju za metafiziku u romanu “Top je bio vreo”, eto je: motiv sivih nogavica koje dečak ugleda na početku i na kraju romana. Sive nogavice su ono što je nedostajalo u “Feliksu”.


Zora Latinović

22.02.09

ROMANOM „Top je bio vreo“, u izdanju „Via printa“, ugledni književnik mlađe generacije Vladimir Kecmanović, pogodio je pravo u metu. „Topovski pucanj“ je tako snažno odjeknuo na našoj književnoj sceni, da je izazvao oštru polemiku oko pitanja na koji je način moguće objektivno i etički pisati o građanskom ratu i zločinima u Bosni, ali i piscu doneo prestižnu nagradu „Meša Selimović“, koju dodeljuje Kompanija „Novosti“. Dobitnik Andrićeve i Ćopićeve nagrade, dva puta u užem izboru za NIN-ovu i „Vitalovu“ nagradu, u ovom delu, za čije pisanje je dobio stipendiju „Borislav Pekić“, ponudio je drugačiju perspektivu rata i života tokom devedesetih u Sarajevu pod opsadom.
- Smatram da je „Meša Selimović“ najpoštenija književna nagrada kod nas - kaže Kecmanović u razgovoru za „Novosti“. - U izboru najbolje knjige učestvuje žiri sa najviše kritičara. Za mene je ova nagrada značajna zato što je, po mom mišljenju, „Derviš i smrt“ jedan od najboljih romana napisanih na srpskom jeziku. Mada nisam imao svesno to u planu, čini mi se da postoji neka dubinska veza između mojih i Selimovićevih likova, koji potiču sa istog podneblja.

* U romanu „Top je bio vreo“ najviše stradaju obični ljudi, bez obzira na nacionalnu pripadnost, i Srbi, i Hrvati, i Muslimani. Da li je to bio najbolji način da izbegnete ideologiju?
- Pokušao sam da odbacim ideološke predrasude i pišem o ratu kakav jeste. U ratu nema mnogo ideologije. Ona postoji samo u početku. Istorija pokazuje da otkako postoje ratovi postoji ratno profiterstvo i bogaćenje. Na kraju krajeva, kada se podvuče crta, oni koji su imali ekonomski motiv pokretali su i završavali ratove kada je to njima ogovaralo.

* Da li je u građanskom ratu etničko pitanje uvek iznad etike?
- U ratu je teško ostati veran etičkim principima. Rat koji postepeno razara moralne kriterijume u romanu je pokazan kroz dva lika - glavnog junaka, dečaka, Srbina i njegovu komšinicu Hatidžu, koja ga posle pogibije roditelja prihvata i štiti više nego jedinog sina. Međutim, potpuna promena nastupa nakon što joj je sin poginuo. I jedanaestogodišnji dečak posle upoznavanja lica i naličja rata odlazi iz muslimanskog dela Sarajeva da „ratuje“ protiv svojih komšija. Od moralnog pada u romanu uspeva da se sačuva samo komšinica Munevera, koja je sve vreme pomagala jednoj srpskoj porodici, tako što odlazi. Ali, mnogi će reći da ni napuštanje nije moralni čin.

* Da li istorijski romani mogu da se pišu bez veće vremenske distance? Kolika je distanca potrebna?
- U književnosti, kao i u samoj umetnosti, ne postoje pravila. Rezultat određuje pravila. Ako je roman u redu, onda znači da mu je bila potrebna baš tolika vremenska distanca. Nekad je to jedna godina, a nekad hiljadu godina. Ipak, sigurno je da roman pisan u različitim vremenskim razmacima ne može biti isti. Uveren sam da će se o ratu u Bosni za dvesta godina pisati na drugačiji način. Naravno, ako se bude pisalo. Uostalom, ovaj roman ne bi bio lošiji da je objavljen u vreme ratnih sukoba, čak bi u tom momentu izazvao mnogo veću buru u javnosti.

* Pojedini kritičari zamerili su vam što pišete o ratu u Bosni, a niste u njemu učestvovali?
- Ni Ivo Andrić nije bio nabijan na kolac, ni Karl Maj nije skidao skalpove Indijancima. To nije nikakav kritički argument, kao što to ne može biti ni bilo kakva biografska činjenica iz života pisca. Možda mi
je to što sam rođen i odrastao u Sarajevu pomoglo prilikom slikanja karaktera mojih likova, ali ovakav roman je mogao da napiše i neko ko nije odatle. Samo bi mu bilo mnogo teže.

* Polemika u medijima je pokrenula pitanje da li kod nas i u književnosti postoji podela na srpski i antisrpski lobi?
- Zapravo, ako ćemo da govorimo pošteno o polemici koja se vodila, postoje samo dva kritičara koja su me napala. Prvi je bio Vladimir Arsenić u „Danasu“, koji je pod formu kritike podveo ideološki naboj, a onda se u „Politici“ oglasio Zlatoje Martinović. To nije bio kritički formulisan tekst, ali je otvorio prostor da mu odgovorim. I to je podiglo prašinu. Samo su ta dva čoveka ozbiljno napala moj tekst, ostali su ga podržali. Ne bih rekao da kod nas postoji srpski i antisrpski lobi, već nacionalističke i autošovinističke grupe, odnosno grupe nacionalnih mazohista. Meni je strano određivanje bilo kakve vrste u književnosti. Podjednako dobro mogu da pišu ljudi obe orijentacije, ali ako u pisanju tu orijentaciju zaborave. Ako oni koji pišu imaju tu orijentaciju dok pišu, bilo da je nacionalistička ili autošovinistička, onda je to loše. Nažalost, takvih slučajeva ima mnogo.

* Da li je dužnost pisca, koji se bavi temama ratnih zločina, da nedvosmisleno bude na strani svog naroda, ili da bude „politički korektan“?
- Postoje segmenti svakodnevnog života u kojima je to što se zove politička korektnost potrebna. Međutim, to ne bih nazivao političkom korektnošću, nego onim što se zove politička pristojnost. Moj cilj nije bio da budem politički nekorektan. Još manje da budem politički korektan, jer je to nešto što ubija umetničko delo.

* Koliko se pisac, iako je njegovo delo fikcija, rukovodi političkom korektnošću, a koliko sopstvenim uverenjima?
- Pisac koji želi da napiše dobru knjigu, mora da zauzme određeni stav i da se izdigne iz nacionalnog, ideološkog i bilo kakvog drugog pristupa. Nisam neki pristalica velikog uticaja literature na vanknjiževni život i ne mislim da literatura može da utiče da se bilo šta van literarnog života promeni.

* Da li bi, ipak, promocija književnih dela koja na sličan način govore o ratu u Bosni promenila sliku o tome da smo mi Srbi krivi za sve?
- Nije sporno da ljudi koji su naređivali pokretanje rata sa sve tri strane mogu biti optuženi za zločin. Optužuju Srbe za granatiranje Sarajeva, ali postoje pojedinci koji su to naredili. Svetska konstelacija je tako postavljena da smo mi krivlji od ostalih. Tu se ne prati istina. Inače, postoje određeni centri koji su kreirali takvu istinu. Međutim, većina ljudi u svetu nema potpuno jasnu sliku, što je sa jedne strane loše. Po „difoltu“ preuzimaju matricu da su Srbi za sve krivi, ali zašto su tačno krivi i šta su to uradili - ne znaju.

* Verujete li da će neki vaš kolega sa druge, odnosno bošnjačke, strane o ratnim zločinima progovoriti bez navijanja, kao i vi?
- Mislim da treba sačekati neko vreme. Generalno, veliki broj umetničkih dela sa te strane prati stereotipe. Ali, postoje ljudi koji razbijaju stereotipe i na ovoj i na onoj strani. Generalno, u Bosni postoji problem, ne sa piscima, nego sa novinarima. Tamošnji vodeći novinari tek sada pišu o teroru nad Srbima tokom rata i pozivaju na odgovornost. Problem je što baš oni nisu reagovali kada je trebalo, nego su svojim tekstovima doprinosili atmosferi terora. Taj problem je etički i njihova sredina bi to trebalo sa njima da raščisti, a ne ja.

KIŠA SU NAPADALI OZBILjNIJI
- NAŽALOST, sve naše polemike su ideološke. Književni argumenti uvek su služili za to da se potkrepi i opravda ideološki motiv za sukob. Ideologija je u pozadini sukoba tradicionalista i modernista. Ideologije je bila u napadima na Danila Kiša sedamdesetih godina. Čisto književna rasprava ne bi mogla da bude tako ostrašćena i zanimljiva široj publici. S tim što oni koji su napali moj roman nisu pokušavali da nađu ozbiljne književne razloge. Kiša su napadali mnogo ozbiljniji ljudi.

PREDSTAVA I FILM
KECMANOVIĆ priprema dramatizaciju oba svoja romana, a nada se da će ih, možda, videti i na filmskom platnu:
- Već sam se dogovorio o dramatizaciji „Feliksa“. Predstava će se verovatno igrati u pozorištu, a i filma će biti - ako bog da. Zbog novca je snimanje filma malo komplikovanije.

Dragana Matović

16.11.09 Koraci

Događanja s kraja prošloga veka nam ne daju mogućnost još ni danas da osmišljavamo život kako bismo hteli. Kjerkegorova misao „Postoji vreme u kome se ćuti i vreme u kome se govori“ teško da bi mogla označiti kvalitet našeg današnjeg bivanja. Nije baš izvesno je li današnje vreme vreme ćutnje, ali je činjenica da se o nekim događajima iz nedavne naše ratne prošlosti, i u književnosti, nerado govori. Ne zna se ni da li su baš ovo vremena u kojima se govori jer ako se ne opredeljuješ, očekivano, može ti zagorčati. A očekivanja ima raznih, kao i strana u toj našoj sukobljenoj prošlosti i sadašnjosti. O sarajevskim Srbima, u obruču, u opsadi, o zloupotrebi i gubljenju svih građanskih i humanističkih oblika komunikacije, progovorio je Vladimir Kecmanović u romanu Top je bio vreo i izazvao pohvale estetičkoj dimenziji dela i problematizovao etička pitanja. Autor je u intervjuu Politici (8. nov. 2008) govorio io teškoći bavljenja stradanjima podjednako Srba, Hrvata i Muslimana, posebno „...ako ste pretplaćeni da se bavite zločinima nad Srbima, zločini koje su činili Srbi su nešto što ako baš ne negirate, ono što svakako prećutkujete. I obrnuto. Naprosto, jedni misle da ih činjenica što su Srbi obavezuje da se bave samo srpskim stradanjima, a drugi da ih ista činjenica obavezuje da se bave samo srpskim zločinima“.
Pripovedač razbija stereotip o sarajevskoj tragičnoj priči. U prvi plan stavlja jedanaestogodišnjeg srpskog dečaka, bez imena, ne borca, ne ratnika, dečaka onemelog od užasa posle granate doletele s brda, koja mu usmrćuje roditelje, i koji se u obliku ispovedne priče seća godine opsade u zatočenom gradu, u vreme kada se zaboravlja jevanđeoska misao „Sve što hoćete da ljudi vama čine, činite i vi njima“. Dečak, kazivač, svedok je brige, nemoći, straha roditelja za njega. Dete je zbunjeno ponašanjem roditelja. Od zbunjenog dečkića, preko utrnulog i onemelog stvora, te usamljenog i ulici i, takođe, usamljenom malom muslimanu Ameru prepuštenog nesrećnika, prerano sazreva (prvi put proba piće, duvan, oseti sebe kao muško), da na kraju ispunjen stravom, mržnjom, besom i potpunom raspolućenošću, sebe iskaže kao tuđina, sebi pređašnjem, okovanog neopisivim užasom iskustva, koji se maša vrelog topa.
U opsednutom gradu zatočeni su oni Srbi koji nisu mogli na vreme pobeći (Nikola i Mitra), Hrvati koji će se izvući u toku opsade uz pomoć stranih vojnika (Jože i Štefica), i Muslimani koji nemaju kud ai neće nekud, pripadnici najrazličitijih socijalnih kategorija.
Gradom vlada fukara, gradski gangsteri, odmetnici, tzv. „branioci grada“, od kojih i policija zazire. Komandanti psihopate i nasilnici zavode teror po varoši. Autoriteti zasnovani na golom strahu, u korelaciji odnosa pritiska i nasilja. Biti Srbin u Sarajevu znači biti obeležen. Znači noćno bdenje, izgubljeni san: od doživljenih zala na terenu , u rovovima, od granata, od snajpera; od iznenadnih poseta ljudi zamuknu, ili se zabrave te belog dana ne viđaju, il‘ naglo ostare. Ali biti Musliman u Sarajevu takođe znači strepeti od granata, jer ima onih sa brda „što bi samo rokali iz topa“ (kako kaže mali Amer).
Znači biti i bez vode, struje, ogreva, hrane. Pripovedač ne prikazuje jednostrano ponašanje Muslimana. Među njima, tzv. „braniocima grada“ ima onih koji „rokaju“ (epizoda sa tenkom). Ahma, nasilnika, koljača, otimača tuđih stanova prate satrapi, sitni krimosi koji markiraju za njega prazne stanove. Mirsad, švercer i špekulant trguje sa „ćetnicima“ i svojima. On čak ima i zrnce ljudskosti, jer upozorava dečaka pred noć velikog klanja u Nikolinom stanu da ne ide u zgradu. Tixa i Hasan, saosećajni samo do trenutka sopstvene tragedije, smrti jedinca im Kenana. Isključiva, i verskom i nacionalnom mržnjom ispunjena Ševala uopštava kad govori o Srbima „ćetnicima“: „Svi su oni isti“. Njen komentar na granatiranje zgrade je: „Kad nemaju milosti prema svojima, šta će tek nama napravit“. U karakterizaciji likova Kecmanović gradi upečatljiv karakter Munevere, ćutljive, stroge, veri i Kuranu odane Muslimanke, za koju je oteto – prokleto, a„haram je paliti knjige“. Ona ne voli hrišćane a jedina pomaže Nikoli i Mitri, na smrt prestrašenim Srbima, zato što smatra da je čovekova dužnost da pomaže onome kome je najpotrebnije. Dovoljno se nagledavši zala na obe strane,Munevera, posle majčine smrti, pred odlazak u Tursku, dolazi da se oprosti od Nikole i Mitre rečima: „Mene u ovom ratu vaši nisu iznenadili.
Od njih ništa bolje nisam ni očekivala. Iznenadilo me je što moji nisu ništa bolji. U to do ovog rata nisam htjela povjerovat.“
Dečak – narator sazreva uz malog Amera, Mirsadovog brata, željnog vršnjačkog druženja, još nezadojenog nacionalnom mržnjom. Nagledao se svakakvog jada i spoznao ponašanja ljudi najnižeg morala i najprljavijih motiva.
Otkriva dečaku kako se otimaju srpski stanovi, kako se diluje droga, u čijem stanu se organizuje bludničenje. Njegovo iskustvo neprimereno je njegovim godinama. Njegove reči nisu reči deteta: „Ai ćetnika ima svakavih... Neki su idioti koji samo maltretiraju i kolju. Ko ovi Ahmini kreteni. Ali ima i normalne raje“. U težini Amerovog zapažanja je i jedno od obeležja strahotne ratne mašinerije koja umnogostručava zlodela i formira zlikovce na sve strane.
Klanja u uzavrelom bosanskom loncu nisu nova. Postoji i dugo i teško breme nasleđa koje Nikola, nesrećni kopač muslimanskih rovova iskazuje: „Eto, kako nikad ne znaš šta će rat sa sobom donijeti. Mene, kojem su u onom ratu njeni pobili porodicu, od gladi spasava žena kojoj su porodicu pobili moji.“
U prikaze pomerenih vrednosti užasom i stravom preplavljenog sveta Kecmanović unosi elemente crnohumornog uočavanja koje je po sopstvenom tumačenju način da se ideološkim konceptima baci rukavica u lice. Jezičko-stilskim postupkom koji je započeo u prethodnom romanu Feliks postiže ekspresivnost, ritam, dinamiku, sceničnost. Reč je rez. Rečenica kao nezvano zrno. „A početkom ljeta je stigao metak.“ Ta poslednja reč ne odzvanja, nego fijukne, prostreli i strefi na licu mesta. Konačni ustrel kad se nađeš gde ne treba i kad nije trebalo.
Reskost u iskazu je otklon od patetike. Ključne reči knjige su i određene sudbine: „granata“, „metak“, „pucao sam“. Baš tim redom, poštujući uzlazni gradacijski hod. Na etičkom planu, najprovokativnija je „pucao sam“. Dečak, ne više dete, posle preživljenog užasa klanja i silovanja, beži preko reke u brda, svojima, i hvata se za vreo top. „I pucao sam, pucao...“ Po onom istom sapetom, opkoljenom, izopštenom, ojađenom i uniženom gradu, u kome su mu od granate stradali roditelji. I dečak, ne više dete, progovara nekim TUĐIM GLASOM. Zlo rata učinilo je svoje. Jedinka je u uslovima ratnog ludila nemoćna da sačuva sebe iznutra. Biće je podvojeno a sposobnost prave komunikacije je nečasnošću pojava potpuno
skrhana. Da li je dečakovo pucanje na grad osvetničko? Ili samo nemogućnost da kontroliše prenapregnutu stravu negativnih iskustava?  
Roman nije pamflet, nije pretplata na bavljenje zločinima Srba ili samo njihovim stradanjima. Oni su i na jednoj i na drugoj strani. Srbi ubijaju detetu porodicu. Srbe ubijaju u opkoljenom gradu. U ratu su svi žrtve, bez obzira na veru i naciju (dobro poznata istina). Romanopisac nije istoričar. Ne mora se baviti uzročno-posledičnim vezama (ko je počeo, ko se za šta borio, ko je koga u većem broju ubijao i sl.). Autoru neki kritičari zameraju relativizaciju etičke dimenzije. Da li zato što je napisao DRUGAČIJU ratnu priču? Ili je odstupanje od etičkog sami izbor teme – stradanje sarajevskih Srba (možda vreme govorenja o tome još nije došlo)? Te je i njegov „greh“ što je prikazao kako je stvarno bilo u Sarajevu? Da li romanopisac, stavljajući dečakove ruke na vreli top, abolira one sa brda? Ili dečak puca iz očaja i neprepoznavanja žrtve i dželata, gubitnika i pobednika u svetu u kome su mnogi moralni postulati relativizirani tako da žrtve postaju dželati i obrnuto, a pitanje pobednika i gubitnika dovedeno do apsurda? Da li je dečaku, uopšte, od samog početka data mogućnost izbora?
Pisac je hrabro zaronio u bolnu temu skore prošlosti. Suočavanja su na svakom koraku sa još neizravnatim grobovima, a politizacijom žrtava na sve strane, ne da im se mira ni pokoja. Kakva god interpretacija nepojamnih stradanja bila, neko će se već naći da iskaže nezadovoljstvo. A po Selimoviću: „Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.“
Knjiga Top je bio vreo, jezičko-stilski nesvakidašnja, visokih estetičkih vrednosti, provokativna po tematici, podstiče na dijalog , dovodi u nedoumicu. Mogu se pitanja problematičnog pucnja iz topa tumačiti različito, u zavisnosti od pozicije tumača, ali činjenica jeste da je pred čitaocima dobro napisano delo koje se čita u dahu, i nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Gordana Vlahović

13.04.09 Polja

Čitaocu koji nije imao u rukama prethodni roman Vladimira Kecmanovića Feliks (2007), svakako će se učiniti neobičnim način na koji je izgrađen njegov novi roman Top je bio vreo. Od samog izbora teme i narativne sintakse, do načina na koji je komponovan – od morfologije oblika do pripovednog postupka i unutarnje smisaone izomorfnosti – sve je u njemu nesvakidašnje. Ali su njegovi oblikovni, sadržinski i smisaoni elementi tako sugestivno i skladno, a nepretenciozno, usaglašeni i udešeni, da se lako uočava kako su svi oni upravljeni ka oblikovanju jednog naročito angažovanog vida složenog i dalekosežnog književno-umetničkog značenja i poruke. A budući da je ovde reč o eminentno ratnom romanu, ta je poruka najintenzivnije obeležena etičkim usmerenjem. Takvo značenjsko i vrednosno usmerenje podupire i izrazito upečatljivo izvedeni jezičko-izražajni i stilsko-retorički plan romana, kao i efektna poetska senčenja i uopštavanja u njemu činjena. Sve te i tako organizovane sadržinske komponente ovog Kecmanovićevog romana, ukazuju na njegovu polivalentnu strukturu.
Postavivši u samo tematsko središte romana priču o jednogodišnjoj borbi sa silama rata i sudbine neimenovanog jedanaestogodišnjeg srpskog dečaka u gradu koji može da se prepozna kao Sarajevo, i organizujući romanesknu celinu tako što u njoj glas tog dečaka postaje najdominantnija pripovedna instanca, glavna reflektujuća narativna svest, ovaj autor je, stilski sažeto i značenjski bremenito, oblikovao jedno uzbudljivo, tragično i veoma upečatljivo fikcionalno svedočanstvo o teškim godinama skorije prošlosti. Na tako postavljenu prostornu i vremensku osnovu projektovana je tačka gledišta u koju je uključen i celokupni saznajni, iskustveni, emotivni i moralni potencijal junaka-naratora. Sa te narativne pozicije se ekonomično i efektno oblikuje ovaj hiperrealistički izveštaj.
Otuda čitalac dolazi u mogućnost da iz posebno izabrane perspektive prati tragični koloplet ljudskih sudbina zatečenih u situaciji u kojoj postaje vidno da su „ljudi pomahnitali“ i da se „fukara dokopala vlasti“. U okolnostima u kojima „nema više ni Boga ni zakona“. Zapravo u krajnjim egzistencijalnim situacijama koje bi, andrićevski rečeno (a ta analogija u ovom romanu nije površinska, ni usputna), mogle da se nazovu „poremećenim vremenima“. U takvim prilikama junaku-naratoru dato je da se suočava sa silama nemerljivim; da stiče i diferencira vlastito iskustvo koje je obeleženo nepojamnim tragizmom – smrću roditelja, najpre. Zbog toga je ovo i priča o mučnom sticanju identiteta; ambivalentne (samo)spoznaje specifično realizovane u aktivnom odnosu sa „drugim“ i „drugačijim“.
Bivajući, dakle, svedok/posmatrač različitih događaja u opsednutom rodnom gradu u kome, u času kada jedna od tih granata pogađa njegov stan i usmrćuje mu roditelje, ostaje bez glasa – postaje nem, on samosvesno počinje da oblikuje vlastitu slikovitu i ozvučenu, svedenu priču o viđenom i doživljenom. A ta se lična priča, umnožena monološkim i dijaloškim glasovima drugih aktera-zatočnika, dominantno saopštava iz dubine njegovog sećanja koje, na taj način aktivirano, u romanu stiče status inicijalne pripovedne situacije.
Okolnost da je narativna pozicija ovog junaka u romanu izgrađena kao specifična reflektujuća svet (slično, recimo, romanu Ambasadori Henrija Džejmsa) kroz koju se prelamaju tragični događaji, autoru je omogućila da svoj prozni opis psihološki i jezički prikladno motiviše i, u određenoj meri, inovativno modeluje kroz srezane, ritmizovane, minimalističke i koncizne iskaze. Proste i prostoproširene, uglavnom zavisne rečenice koje, kao u poetsko--simboličkoj drami, češće nagoveštavaju i osvetljavaju unutarnje prostore junaka, njihova duševna stanja, nego što opisno i epski zamašno slikaju ratnu pozornicu. A to, opet, ukazuje na činjenicu da je tako oblikovan prozni opis postojano i pohvalno lišen patetičkih nanosa, te je sav sugestivno sveden na sušto, sudbinski opredeljujuće, egzistencijalno bitno. I to u onoj meri i na onaj način koliko biva moguće da se uoči, razume i artikuliše u/iz sećanja i predstave onemelog dečaka. (Prizivanje iz čitalačkog sećanja u svest lika naratora Bendžija iz Foknerovog romana Buka i bes ovde, čini se, može da bude od podsticajne, poredbene i usmeravajuće koristi).
Oglašen iz donjeg rakursa, sa samog životnog dna, iz prostora koji sadrži brojne komponente mitske uređenosti: reka granica, opozicija gore-dole, zbog govorne barijere dovoljno odmaknut od predmeta pripovedanja, junakov iskaz u romanu postaje karakteristično obojen slikovitim i zvučnim nanosima argoa, govornih klišea, frazeologizama i socijalno tipične reči. A to, opet, pomaže uspostavljanju onog naročitog vida značenja književnih tvorevina za koje može da se kaže kako podstiču formiranje utiska krajnje spontanosti i prirodnosti. Dakle, najintenzivnije uverljivosti.
U tako postavljenoj dramsko-egzistencijalnoj situaciji u kojoj su život i smrt neprestano okrenuti sučelice i u kojoj postaju istovremene, ravnopravne mogućnosti, događaji se simultano prepliću i, u naratorovoj svesti i iskazu, sukcesivno dovode u kauzalni poredak. Što znači da se u pripovednom vremenu i izabranom prostoru kontinuirano (hronikalno) organizuju i iskazuju, kao u filmskoj narativi. Tako da „film“ u strukturi ove knjige postaje oznaka za jednu naročitu organizaciju verbalno-slikovnog gradiva. Postaje metonimijska zamena za simultanu, dinamizovanu izmenjivost slika, situacija, prizora, reči... A pored toga, filmična narativnost, svojom zasebnom prirodom i odlikama koje iz nje proizilaze, u strukturi Kecmanovićevog romana ostvaruje i izrazitu motivacijsku funkciju, kao što ga i tipološki određuje. I to na taj način što ona, posredno, opredeljuje karakter ovog sekvencionalno građenog fikcionalnog govora, u istoj onoj meri u kojoj određuje i njegov narativno-žanrovski kod.
Na takav zaključak posebno upućuje nekoliko indikativnih naratorovih iskaza. U jednom od njih on samosvesno kaže: „Pa ipak, shvatio sam da sam u nijemom filmu sada i ja dobio ulogu“. A netom i, u jednoj od najupečatljivije izgrađenih naturalističkih, hiperrealističkih scena nasilnog umorstva u kojoj, u stanu komšija Nikole i Mitre, lokalni komandant i siledžija Ahmo sa družinom „gazija“ pronalazi, od radne i vojne obaveze skrivenog, njihovog sina Milana, analogija sa „nijemim filmom“ postaje još funkcionalnije aktivirana.
Naime, komšinica Mitra, koja će kasnije biti silovana, a njeni najmiliji zverski ubijeni i zaklani, čemu će i dečak-narator biti svedok, u njegovom opisu-izveštaju, u času povećane svesnosti pri susretu sa neminovnošću tragičnog ishoda, iz pasivnog biva prevedena u aktivno romaneskno stanje. A to se obznanjuje u rezonerskom iskazu koji sadrži i elemente narativnog komentara: „Jer je u filmu koji je prestao da bude nijem – i ona, biće, postala lik“. Junak-reflektor sve što vidi i što mu se dešava, motivisano razume kao (nemi) film. I to sve dotle dok se događaji ne intenziviraju i poprime agoničke razmere, u kojima se relativizuje i prelazi granica između njegovog asocijativnog viđenja života kao filma i neposredne, tragične stvarnosti u kojoj sve prelazi u „Prašinu. I malter. I – krv“. Tek onda rat progovara svom snagom okrutnosti i tek tada se, njegovom slepom silom zatočeni, akteri ovog romana psihološki i emotivno individualizuju i egzistencijalno opredeljuju. Dolaze u posed odsudnih, diferencirajućih iskustava i saznanja. Postaju, u ovoj krvavoj romaneskno-filmičnoj drami, subjektivna delatna bića koja neprestano, dinamično i odsudno pokreću sile razuma i strasti i društveno-političkog konteksta. Ali i ovaploćeni univerzalni principi i osećanja humanosti. Zapravo je celokupna unutarnja drama u ovom romanu, dosledno i stilski saobraženo, odslikana tim specifičnim, sažetim scenarističkim, „kinematografskim“ stilom. I to je narativno svojstvo/umeće, u znatnoj meri, odredilo i izdvojilo njegov prepoznatljivi poetički lik.
Ako, oslanjajući se na sećanje, podrazumevajuće izuzmemo metafikcionalne nagoveštaje Miloša Crnjanskog i određena scenarističko-romaneskna nastojanja Stanislava Krakova ili, kasnije, segmentovano pripovedanje Antonija Isakovića, ovo bi bio jedan od prvih, ako ne i prvi, ali, svakako, jedan od nauspešnije i najdoslednije izvedenih romana ove neobične narativne vrste u našoj novijoj književnosti. Umetničkog dela uverljivo građenog na funkcionalizovanom, skladnom, a skoro paradoksalnom spoju postupaka narativnog redukcionizma, višestruke sinestezije, svedenog lirizma i ponornih, metafizičkih, značenja i uvida u ugroženost postojanja u svetu u kome: „Topovi su gruvali. Granate su fijukale. Zemlja se tresla“.
Kao opozicija sunovratu vrednosti i uniženju ličnih vrlina i društvenih normi i ideala, dosledno je građen pozitivni lik Munevere – žene koja svima pomaže: „Jer je čovjekova obaveza“, reći će, mada ćutljiva a delatna, ona jednostavno i neopozivo, „da pomogne onome kome je najpotrebnije“. Zbog toga ova, na verskim moralnim načelima vaspitana žena, diskretno a neprestano, i dotura hranu nesrećnim komšijama Nikoli, Mitri, Milanu, kao i našem mladom junaku. Ali će njoj, istovremeno, u ovom romanu u kome je nasleđeno jednako delatna stereotipna, manihejska podela na „naše“ i „njihove“, biti dato da, u času kada je izgubila majku i kada je, odlučivši da se seli u Tursku, došla da se pozdravi sa komšijama, izgovori neodstupno etički motivisane, paradigmatične reči: „Mene u ovom ratu vaši nisu iznenadili. Od njih ništa bolje nisam ni očekivala. Iznenadilo me je što moji nisu ništa bolji. U to do ovog časa nisam htjela povjerovat“.
Pažljivo građena dimenzija etički izbalansiranog angažmana predočena u ovom van sumnje provokativnom romanu, ovim se gorkim rečima potvrđuje, iskupljuje i navrhunjuje. I, jednom vaspostavljena, nadalje duž njegovog sadržaja harmonizovano varira. Iz tog će razloga u jednom momentu dečak Amer, Gavroš ovih Kecmanovićevih sarajevskih Jadnika, prenoseći opštije saznanje otuda i kazati: „A i ćetnika (...) ima svakakvih. (...) Ali ima i normalne raje“.
I upravo se u tom segmentu ove jednostavno-složene romaneskne tvorevine i mogu da prepoznaju oblik, suština i domet njenog prikrivenog idejnog i ideološkog zainteresovanog fikcionalnog odgovora na pojedine, otvorene i bolne, etičke i političke izazove što ih živa prošlost nameće savremenosti. Kao i nastojanja njenog tvorca da etička dimenzija ne bude u romanu previše zaoštrena i tako, po aktuelnosti, intenzitetu i vrednosti nadiđe neke druge, jednako bitne dimenzije njegovog stvaralačkog postupka i značenja. Zbog toga u ovom provokativnom i angažovanom romanu sa značenjski otvorenim krajem, žrtve i gubitnici postaju svi. Kao i sve nasleđeno i vredno. U njemu se sve: od etičkih principa do građanskih, humanističkih i kulturoloških regula i navika postojano zakida, zloupotrebljava i, iz najnižih poriva, brutalno i vulgarno potire. Takav ishod; takav autorski stav-teza, jeste u određenoj meri etički relativizujuć. Ali nije vrednosno nediferenciran, nepriličan, nepravičan i neistinit. I nije, najposle, intelektualno-stvaralački nepošten.
Iz tipološke perspektive posmatran, ovaj Kecmanovićev roman može da se, u određenoj meri, razume i kao priča o razvoju lika (bildungsroman). Mada su se tragični događaji koji su obuhvaćeni ovom (hronikalnom) nemom, ličnom pričom zbili za jednu kalendarsku godinu: od zime do zime, od pucnja topa do pucnja topa. U tom zaokruženom vremenu i prostoru ovaj mladi junak došao je u posed svesti o vlastitoj, kao i o tragičnoj podvojenosti društva i sveta u kome se obreo, a koji je, kasnije, radom sećanja oživljavan do u detalje. Sa posebnim akcentom na sasvim određene prelomne događaje; one inicijalne trenutke (samo)spoznanja koji su podsticali preumljenje, osvešćenje: „Čini mi se da su tog dana majka i otac zvanično prestali da budu mama i tata“.
Smrt roditelja izmenila je tok njegovog života. On je postao lice o kome je brigu preuzela komšinica Tidža: „Ti sad ko da si moj. Ne razdvajam te od svog Kenana. Đe mi, tu i ti“. Ali kada i njen sin odlazi iz života, ova revnosna žena koja je dotle, sa moralnih pozicija običnog čoveka, burno reagovala na svakovrsnu nepravdu, drastično je izmenila sopstveni odnos prema onome koga je do tada štitila i od samovolje sunarodnika. Od tada je on, kao „mali Vlah“, prestao da joj bude u ljubavi i brizi: „Sklon’te mi ga s oćiju“ – rekla je ona „tuđim glasom“, rezignirano, no odlučno i neopozivo.
Bolni, razarajući udarci i lični gubici, koje junaci pojedinačno osećaju i trpe na sopstvenoj koži i duši u paklu rata, u kadaveričnom svetu romana, opredeljuju znatne promene u njihovom shvatanju i ponašanju života i sveta. Čak se može kazati kako je „promena“ koja je time podstaknuta, u romanu hipostazirana kao jedno od njegovih važnih smisaono-simboličkih čvorišta.
Posle otpadanja sa srca komšinici Tidži, ostajući sam i prepušten sebi, nemi pripovedni subjekt romana izlazi na ulicu na kojoj se, jednako traumatično, susreće sa drugim vidom ratnog zla. Tu su u još razornijem dejstvu intenzivirani međusobni antagonistički odnosi koji se, jednakom žestinom, ispoljavaju ne samo prema „onima preko reke“, već i prema opsađenima, sapatnicma. Zbog toga se ovaj dečak-junak i odlučuje na beg preko reke – svojima. Uspevajući u tome on, u jednom momentu u kome sa visova gleda svoj grad, „tuđim glasom“ naglo progovara i u tom jednom od vršnih značenjskih odeljaka romana, od sunarodnika ratnika traži da na grad i sam puca iz topa.
I baš u momentu dok to skoro u magnovenju i čini, nagoveštavani preobražaj njegovog duševno-emotivnog i saznajnog sklopa u procesu ubrzanog razvoja i sazrevanja kome je u apokaliptičnom svetu romana bio dramatično izložen, u potpunosti se motivaciono i značenjsko-simbolički iscrpljuje i zaokružuje. Jer je ovaj roman, u kome je slika sveta građena korišćenjem realističke, socijalne i jezičke motivacije, i oblikovan sa znatnim uplivom stvaralačke svesti o kompozicionom variranju i jedinstvu pojedinačnih njegovih sadržinskih, značenjskih i simboličkih elemenata. Ali u tom vršnom činu, u završnici romana, u trenu u kome „Vazduh je bio hladan. Top je bio vreo“, on odlučno povlači konopac okidača topa, posle čega se razleže pucanj od koga: „I zviždalo mi je u ušima. I pod snijegom se zemlja zatresla. I utrnuli su mi zubi“. Isto kao i na početku ovog prstenasto komponovanog romana, u kome se pojedini motivi višestruko variraju, kada je „u zoru četvrtog dana (...) stigla. Granata“. Kada je, zapravo, i počela njegova sudbinska golgota.
U tom značenjski povlašćenom momentu/činu mladi junak-narator, opet kao na filmskoj traci, iznova hiperrealistički „vidi“ sve ono što je kao lično tragično nasleđe netom minulog života ostavio „dole“ u sarajevskom karakazanu. I puca na sve „dole“. A „dole je bila noga moje majke. I majčin trup iz kog je iscurila krv. I majčine oči koje gledaju u strop. Dole je bila očeva maljava, krvava ruka, odvojena od ostatka tijela. I očevo lice koje se ne vidi od krvi. I dole sam bio ja“.
Sve je, dakle, ostalo dole. I sve se to, što je kao tamna senka prošlog života ostalo dole, ovim pucnjima rezolutno zatire i poništava. Ostaje samo bolno individualno iskustvo ratne katastrofe, i kobno saznanje o sudbinskoj promeni koje je iz njega proisteklo.
I to je sve od upečatljivog svedočanstva i minimalistički svedenog narativnog izveštaja iz ove Kecmanovićeve proklete (sarajevske) avlije. Posle čijih završnih artiljerijskih sekvenci, u svesti pripovednog subjekta i grafički razuđenom tekstu romana, nema više ničeg. Kao u završnim pasusima Andrićeve Proklete avlije: „I tu je kraj. Nema više ničeg. Samo grob među nevidljivim (...) grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snegu što se širi kao okean i sve pretvara u hladnu pustinju bez imena i znaka. Nema više ni priče ni pričanja. Kao da nema ni sveta zbog kojeg vredi gledati, hodati, disati“. Ostaje samo iskustvo metafizičke studeni – postojanja pod večno hladnim, treperavim i udaljenim zvezdama. I pasivna svest o slepom dejstvu sudbine i nepostojanosti ljudske prirode, oblikovana kroz traumatično, katarzično iskustvo. Ali i potvrđena predstava o nikad dovoljnoj ljudskoj humanosti i dobroti, koja iz te prirode čovekove jednako proishodi. A ljudi su oni koji u opustošenom svetu ovog romana, na podlozi tragizma istorije, intenzivno čine i trpe zlo.
Zbog toga je autor u njemu nastojao da motivisano izgradi i karakteristične, reljefne likove, kao reprezente tih različitih društvenih i individualnih pojava i stanja. Ali i da ih postavi u takav međusobni odnos da njihovi gestovi i reči budu funkcionalno uključeni u izgradnju jednog obuhvatnijeg simbola. Literarne metafore o prirodi i mnogolikosti zla čiji su rodno mesto i pokretači čovek i njegova istorija.
Na taj način neki od njih oživljavaju arhetipske slike i predstave. Od polemičke moralističke retorike „komšinice Tidže“: da je „haram“ paliti knjige i prisvajati tuđe do, još jedne, asocijativne veze sa svetom Andrićeve proze. A ona može da se prepozna u sceni u kojoj Ahmo, lokalni kriminalac, nalikuje Karađozovom liku – iz teatra senki i Andrićevog romana: „I na mjesečini se vidjelo kako se Ahmino lice krivi od bijesa. I kako se, poslije nekoliko trenutaka, izraz bijesa pretvara u odvratan smijeh“. Do tajnovitog pojavljivanja čoveka u sivim pantalonama čiji identitet ostaje zatajen, a čija je motivacijska funkcija u svetu romana, očigledno, uključena u autorsku nameru da potkrepi metafizičku dimenziju njegovog značenja.
Odlučivši se da, bez pretpostavljene istorijske distance, iz perspektive jedne naročito izabrane narativne svesti, ispriča potresnu i uzbudljivu priču o tragičnim događajima iz skorije prošlosti, Vladimir Kecmanović je u romanu Top je bio vreo, svedenim, izveštajnim „reporterskim“ stilom, sa čestim primesama kolokvijalnog govora, oblikovao jedan upečatljiv i, po razmerama apokaliptičnosti kojima je zahvaćen, izrazit i osoben pripovedni svet. Za taj prepoznatljiv svet, koji je izgrađen na osnovi podsticajne savremenosti i zaliha književne tradicije, može da se kaže kako, mada artificijelan, ostavlja jak utisak životne neposrednosti i skoro čulne konkretnosti. Kao i da su formalni i sadržinski elementi od kojih je sačinjen u njemu naročito efektno usaglašeni – tako da i oni skladno podupiru njegov višestruk značenjski plan.
To njegovo svojstvo postaje naročito bitno i indikativno ukoliko se ima na umu opredeljenje mnogih savremenih proznih pisaca da, na različite načine, tematizuju događaje istorije. I to posebno rukovođeni prevladanim stvaralačkim strategijama postmodernističkog manipulativnog poigravanja istorijskim činjenicama. Kao i različitim eksperimentima sa narativnom formom i jezičkom materijom – stilskih proba i eksperimentalnih pokušaja koji su doveli u pitanje i samu moć jezičke reprezentacije sveta i stvarnosti. Upravo zbog toga što na zaista osoben, čak inovativan način, prevazilazeći uslovnosti poetičkog konteksta i specifičnosti tematske građe ovaj, u znatnoj meri uspeli, moderno pisan ratni roman, uverljivo obnavlja poverenje u mitotvornu i životodavnu moć umetnosti pripovedanja, kao naročitog svedočanstva o istoriji i sudbini.

Mileta Aćimović Ivkov

01.03.09 Popboks

Nestašica gasa, nada na izdisaju, čekanje u predvorju predvorja Evrope, tinjajući sukobi poraženo-pobeđenih i pobeđeno-poraženih, romantizovanje prošlosti, Adnan Babajić... mnogo je toga što spaja Sarajevo i Beograd, a sada i dva uspela romana na gradske teme

Oko godinu dana nakon što se (uslovno rečeno, široj) javnosti preporučio Feliksom, uspešnim ogledom na teme trilera, duo-drame, minimalističkog izraza i čehovljevske atmosfere, Vladimir Kecmanović je ponudio novi roman – Top je bio vreo (Via Print). Stilski (a i grafički) blizak prethodniku, ovaj naslov ipak čini uočljiv iskorak u odnosu na mikrokosmos unutar Feliksa, bežeći iz mirnodopskog, postpetooktobarskog Beograda u ratno Sarajevo prve polovine 90-ih.

Nesvakidašnji odabir vizure je za svaku pohvalu: očima deteta sagledavamo užase sarajevskih dana i noći pod opsadom i granatama. I to deteta sarajevskih Srba, najmanje od svih babuški u toj igrački strave. Nakon granatnog udara sa paljanskih brda dečak postaje siroče i, poput mnogih drugih, kolateralna šteta nadigravanja mnogo bitnijih igrača.

Dane provodi nem u podrumu, okolnim haustorima, opasnim igrama i kobnom društvu, spoznajući unakaženi svet oko sebe, učeći da živi i preživi bez i najmanjeg iščuđavanja nad grozotama u svom neposrednom okruženju. Kako i sam autor navodi, nadahnuće je predstavljala trilogija (Velika sveska – Treća laž) Agote Krištof, dok Kecmanović odlazi i korak dalje, oslobađajući leksiku svih mogućih epiteta i nepotrebnih eksplikacija.

Kada bi perjanice ovdašnjeg književnog života više čitale objavljeno (a manje se bavile iskonstruisanim parateorijskim disputima), Top je bio vreo bi predstavljao odlično polazište za uzavrelu i suštinsku polemiku, prvenstveno jer se nosi s temom koja je potpuna skrajnuta – stradanjima sarajevskih (tzv. Alijinih) Srba tokom ratnih sukoba. Upravo je zato dečak u središtu priče nem, a kroz ovu efektnu, sočnu, surovu i trezvenu priča Kecmanovića viteški nastoji da se dâ glas i najslabijima i najugroženijima – manjini unutar slabije manjine.

Predrag Crnković, do sada uglavnom nepoznanica srpskoj čitalačkoj publici i javnosti, preporučuje se delom Beograd za pokojnike (V. B. Z.), ostvarenjem koje je osvojilo književnu nagradu „V. B. Z. – TISAK“ za najbolji neobjavljeni (regionalni) roman u 2008. godini. Ovaj fragmentarni roman-hronika, izveden u ispovednom tonu, predstavlja Crnkovićevu ružu lutanja po savremenom Beogradu.

Peđa, pripovedač i urbani pikarski junak vazda na samoj ivici gladi i očaja, luta Beogradom koji, uprkos izdašno i precizno navedenim gradskim toponimima, ostavlja utisak mitskog, večito promenljivog i izmaštanog. Crnkovićev Beograd je životni vodič za skore pokojnike, crnohumorna i detaljna studija urušavanja skrajnutog pojedinca u gradu/ državi koja se urušava i kao da ni najmanje ne mari zbog toga.

Crnkovićeva proza ostavlja utisak proživljenog i iskrenog, i upravo zahvaljujući tome uspeva da izbegne zamku vlastite epizodičnosti; njegov izraz je lak i tečan, duhovitost (ruku pod ruku sa britkom samoironijom, što je za svaku pohvalu), na sreću, u zasenak baca ponavljanja i očigledne konstrukcije.

Crnković kao da mnogo toga duguje, recimo, savremenoj hrvatskoj prozi, koju već godinama karakteriše pitka mešavina neposrednosti, pop-sentimenta i aktuelnosti. Jedini problem predstavlja činjenica da su pripovesti o načitanim, naslušanim, nagledanim, ciničnim i mudrim gradskim zgubidanima vremenom nekako mutirale u podžanr za sebe.

Ipak, Predrag Crnković nam je u krajnjem zbiru predočio daleko više od zadovoljavajućeg početničkog portfolio romana, ukazavši na glas i izraz na čijem je tragu. Prava je šteta što ovo izdanje nije prošlo kroz ozbiljniju fazu lektorsko-korektorskog doterivanja, koje bi te nijanse svakako učinilo primetnijim.

Zoran Janković

12.02.09 NIN

Topovski pucnji koje na završetku novog Kecmanovićevog romana prema Sarajevu upućuje jedno ratno siroče, već nedeljama gromko odjekuju u ovdašnjoj književnoj javnosti. Tek će se, naravno, videti gde će zaista da završe ovi okasneli borbeni projektili iz bosanskog rata i da li će biti kolateralnih posledica, ali već sada se bez mnogo ustezanja može govoriti o “slučaju Kecmanović”.
U samom središtu medijske polemike, u kojoj je – napuštajući nepisano pravilo “delo govori samo za sebe” – učešće uzeo i sam pisac, nalazi se upravo pomenuto romaneskno finale, budući da je u njemu, kao u kakvoj pripovednoj žiži, skupljeno sve ono što sačinjava tematsku provokativnost i moguću problematičnost ove knjige. Činjenica da se topa laća jedan srpski dečak iz grada na Miljacki, čiji su roditelji usmrćeni upravo hicima sa srpskih položaja, a o kojemu je brinula jedna muslimanska majka, otkazujući svoju privrženost nakon pogibije sopstvenog sina, da bi pomenuti dečak, traumatizovan i zgađen svime što je doživeo u opsednutom gradu, a što je detaljno i bezmalo veristički nemilosrdno opisano, najzad pobegao iz njega i posle dugog ćutanja “progovorio” visokokalibarskim jezikom baruta, postala je razlogom prigovora o spisateljskom zamenjivanju mesta vinovnika i žrtava, odnosno autorskog odgovora o pravu književnosti na višeznačnost.
Bez okolišenja valja kazati da je pisac načelno u pravu. Možda čak i odveć u pravu. Takozvana lepa književnost nije, svakako, povlašćeno područje transparentne zaštite individualnih i kolektivnih prava ili pak potvrđivanja (ne)zvaničnih istina, ma kakve one bile. Moglo bi se čak kazati da je famozna “politička korektnost”, koja je često pominjana u polemici oko Kecmanovićevog Topa, nešto što uglavnom nema mnogo veze s dobrom književnošću, jednako kao što autor fikcionalne proze, za razliku od memoariste ili ratnog novinara, nije obavezan da svedoči isključivo o onome što je video vlastitim očima, inače nikada, recimo, ne bismo imali uspele i umetnički uverljive romane o dalekoj prošlosti.
Autorov “alibi” za beletrističku višeznačnost obezbeđen je, uostalom, već izborom adolescentnog junaka i ujedno pripovedača, koji je pri tom i jedini, (ne)pouzdani svedok i koji ne samo da ima “pravo” na pometenost, već je zbog svog uzrasta i konkretnih okolnosti naprosto prinuđen na nju, postajući živa slika i prilika pogubnog, na “argumente” ove ili one strane nesvodivog dejstva rata. Otuda on i može u svom “prestupničkom” gestu da izmeša različita iskustva i znanja, pokušavajući da ih od sebe otkloni i “zbriše” kontroverznim i unekoliko šokantnim topovskim “gestom”, bar delom objašnjivim konkretnim verbalno-tekstualnim znacima koji su nekako zaboravljeni u žučnoj i, čini se, previše politizovanoj novinskoj polemici (“Dole je bio grad. U kom zidovi imaju uši. I u kom smrt dolazi kroz prozor. Kroz zid. I na vrata. I grob mojih roditelja. I Kenanov grob. (...) I dole sam bio ja... Sa zubima koji trnu i ušima koje zuje.”).
U celini ispisan ovako kratkim, ekspresivnim rečenicama koje jedna drugoj protivreče ili se pak kontroverzno dopunjuju, dozvoljavajući tumačima da se na različite načine “zakače” za njih, zavisno od toga na šta će staviti smisaoni naglasak i kako će uobličiti kontekst, otkrivajući time svoje afinitete, roman Vladimira Kecmanovića može se čitati kao svojevrsni narativni kaleidoskop, u krajnjoj liniji kao veoma vešto sročena “top-lista” parafraziranih i detinje “upijenih” stanovišta nacionalista, pacifista, neutralista itd. Pišući “opasno”, “na ivici sečiva”, što bi se reklo, pisac je tendencioznim čitaocima na svakom koraku postavio zamke koje mogu da izbegnu samo ako odustanu od svoje jednostrane vizure, od svoje mono-interpretacije.
Ovaj inteligentno osmišljeni izbor ima, međutim, i svoje moguće, konceptualno razaznatljivo naličje. Obezbeđujući odstupnicu i odbranu u ravni pretpostavljenih tematsko-idejnih i ideoloških odjeka, autor je, karakteristično, u ruke uzeo “vruć krompir” od kojeg su se drugi uklanjali i u konstruktivnoj ravni svoje spisateljske “karte” bacio na spektakularno zamišljenu pripovednu intrigu, svedenu na gotovo melodramsku situaciju osirotelog deteta, a to će reći krajnje slabog i nemoćnog bića, postavljenog sred najokrutnijih ratnih okolnosti, i uz to primoranog da bira između neizbežno rđavih, duševno i moralno pogubnih opcija, u jednom pripovednom zamahu koji svoj presudni “adut” u ovoj igri psihološkog hazarda, logično, ostavlja za iznenađujući, kontradiktorni završetak.
Kao što neposredne reakcije i pokazuju, ovo rizično opredeljenje je, kratkoročno gledano, ostvarilo pun pogodak u metu, odnosno mete, vispreno razvejavajući neke oveštalosti i inertnosti. Pitanje njegovog dugoročnijeg dometa znatno je pak neizvesnije. Dakle: kad se prašina slegne i gruvanje utihne, kad ovakve književne pojave ne budu prestupi, hoće li Kecmanovićev Top i tada imati šta da kaže, ili makar došapne nekom budućem čitaocu? Hoće li on “pucati” više od jedne sezone ili će se sa slabljenjem neposredne aktuelnosti neizbežno hladiti i njegova danas tako “vrela” višeznačnost?


Tihomir Brajović

27.01.09 Vavilon

Ako smo protekle godine i bili zatečeni izborom romana Feliks u najuži izbor za Ninovu nagradu, budući da je većini čitalaca ime Vladimira Kecmanovića bilo nepoznato, ove godine je njegov, četvrti po redu roman, Top je bio vreo, odmah ušao u žižu interesovanja i ponovo u – najuži izbor za Nina.
Kecmanovića smo otkrili kao autora koji na iznenadjujući svež način čitaocima vraća poverenje u priču, zanimljivu, dinamičnu, slojevitu, bez pretenzija da ih potcenjuje ali ni da ih precenjuje. Njegov minimalistički sveden, „jedna rečenica-jedan pasus“, stil odudara od, kod nas česte pojave, skribomanskog nagomilavanja iskaza, obesmišljenih provalom zabrana osnovnih pravila da se jezik poput osetljivog organizma mora koristiti pažljivo, sa poštovanjem i velikim trudom da mu se udahne život. Autor romana Felkis i Top je bio vreo, dosledno sapinje svoje pero, bira pravu rečenicu ne rasipajući joj snagu. Time dobija na dinamici i snazi iskaza, roman deluje kao drama iako to nije, ali iz ovog stilskog koncepta crpi njenu napetost, povišenu tenziju svrsishodnosti svake rečenice i veliku prohodnost štiva (koje se čita bez daha).
Nije, medjutim, forma, koju smo već upoznali i u prethodnom romanu, bila presudna da se oko novog Kecmanovićevog dela začuju polemički tonovi. Žanrovski možda prebrzo odredjen isključivo kao ratni roman, Top je bio vreo, se odista bavi temom koja nas sve peče, dramom koja se odvijala u opsednutom i bombardovanom Sarajevu tokom prethodnog rata. Kao i u njegovom prvom po redu romanu, Poslednja šansa, u kome se prate zbivanja u bombardovanom Beogradu 1999. godine, i u ovoj knjizi okosnica nije na političkim preduslovima, ratnim strategijama, niti rasplitanjima „ko je kriv“, već na žrtvama, običnim ljudima koji se u drastično izmenjenim uslovima neživota, kao u logoru gde je preživljavanje svedeno na nemoguće, menjaju pod težinom trauma – neki postajući zveri, drugi pokazujući svoju ljudskost, što roman prebacuje na teren psihološki zasnovane proze. Kecmanovićev minimalizam se ovde proširuje sa forme na sam diskurs smisla koji valja da samostalno progovori kroz čitav spektar različitih ali veoma složenih, čak disparatnih psihologija samih likova, ogledanih isključivo kroz postupke vidjene dečijim očima glavnog junaka, a bez dodatnih intervencija pisca kao što su moralisanje, zaključci, opaske, poredjenja. Iako nacionalnosti likova nisu skrivene, jer je njihovo preterano isticanje u prvi plan, konačno i bio jedan od uzroka rata, podela stravičnih posledica izmenjenih stanja likova nije proporcionalna njihovim nacionalnostima, niti se u romanu povlače crno-bele paralele o žrtvama i agresorima. Ljudi, sa predratnim nasledjem mana i vrlina pod pritiskom ratne stihije dodatno zaoštrenih do neslućenih granica, formiraju prostor koji se i sam personifikuje, ukazuje kao zbirno mesto i ogledalo geneze sarajevskih grehova i stradanja, kao deveti krug pakla u kome ispaštaju i krivi i nevini, što neminovno proizvodi psihološki efekat užasnutosti pred gradom koji postaje metafora zla i pogibelji u isto vreme. Kada dečak, glavni lik romana, kome je granata ubila roditelje, suočen sa jezivom patnjom koja prevazilazi njegove moći, predje u izmenjeno stanje svesti, on puca, ne u grad konkretnih ljudi, već simbolično u ono što doživljava kao izvor sopstvenog užasa.
Psihološki istančan, roman Top je bio vreo, Vladimira Kecmanovića ne daje gotove odgovore, on kroz ponudjene psihološke profile junaka postavlja nova pitanja, širi moguće horizonte, ne pojednostavljujući dubinu vrtloga ljudske psihologije on ostavlja prostor za polemiku i različita iščitavanja, pa čak i ona sa predrasudama koja zapravo svako valjano štivo ima za cilj da prevazidje.
Jasmina Vrbavac

10.01.09 Politika

Porediti ogrubelog, zapuštenog i emotivno razorenog glavnog junaka Kecmanovićevog romana „Top je bio vreo” sa ruskim književnikom i desničarem Edvardom Limonovim, u najmanju ruku nije ispravno i korektno, te suštinski pokazuje nerazumevanje složenih razloga i motiva čovekove duše


POLEMIKA
Naš ugledni književnik Vladimir Kecmanović, dobitnik Andrićeve i Ćopićeve nagrade, autor zapaženog romana Feliks i pisac osobenog stila i snažnog senzibiliteta, objavio je nedavno roman pod naslovom Top je bio vreo. Reč je o delu posvećenom životu jednog dečaka u ratom zahvaćenom Sarajevu, minucioznoj studiji ljudi, njihovih karaktera i sudbina u jednom zlom i teškom vremenu. Kecmanovićev roman daleko je iznad aktuelnih pitanja o kolektivnoj odgovornosti ili krivici. Autor ne piše samo o Srbima, Muslimanima i Hrvatima, ne drži stranu, niti propoveda pravdu. Kecmanović nastoji da piše o događajima naizgled distancirano i suvo, predstavljajući ih prelomljene tokom svesti mladog uma tek zašlog u drugu deceniju života.

Kecmanovićev roman oslobođen je ideoloških, nacionalnih i političkih klišea i predrasuda. On ne robuje mitovima i stereotipima. Veran samo osobenom književnom stilu koji uvodi u našu književnost, on postaje hroničar doba. Izabravši jednu osetljivu i tešku temu, u koju je kao Srbin i rođeni Sarajlija i lično uključen, on je ovim romanom pokazao i intelektualnu nezavisnost i ljudsko dostojanstvo. Roman Top je bio vreo svakako neće naići na dobrodošlicu kod etablirane kritike i ideološki ostrvljenih ekstremista na svim stranama. Kecmanović u ovom romanu piše o svetu kome je pripadao, ali u kome za vreme rata nije živeo. Opisujući ga verno, na osnovu pažljivih istraživanja, bez neiskrenog lamenta, intelektualno tupih opštih mesta i blasfemičnih i anahronih razmatranja o kolektivnoj krivici, on upravo tom autentičnom i na doživljajima stotina stvarnih ličnosti utemeljenom slikom trijumfuje kao umetnik.

Autor predstavlja sliku grada u jednom teškom i prljavom ratu, njegove stanovnike slika iznad porekla, zvanja i imanja, uključujući u svoje delo i osetljivo predstavljanje „granice dobra”. Dobrota Hatidže, komšinice glavnog junaka koja ga posle pogibije njegovih roditelja prihvata i štiti više nego svog jedinog sina, kao i potpuna promena koju proživljava nakon što joj je sin poginuo; tvrd nacionalizam i isključivost komšinice Munevere, ali i njena spremnost i smelost da pomaže srpsku porodicu u kojoj naposletku pronalazi utočište glavni junak romana, upravo su uspešni ogledi na ovu večnu temu. Kecmanović pažljivo opisuje i tipove preostalih Srba u nizu iznijansiranih karaktera – koji su se povukli u sebe ili se sebe odrekli. Možda na najbolji način ove dvostruke sarajevske stradalnike predstavlja osiroteli narator koji je zanemeo pošto su mu roditelji poginuli. Upravo glavni junak luta među kriminalnim bandama koje su ovladale obema stranama sarajevskog ratišta i postepeno se integriše u jednu od njih. Kada je brutalno ubijena srpska porodica u kojoj je konačno pronašao utočište, junak prelazi na srpsku stranu, posle mnogih meseci počinje da govori i smesta zahteva da i sam puca na grad sa kojim je zajedno stradao.

Vladimir Kecmanović uzdigao se iznad prizemnih kritika onih koji od njega očekuju da sigmatizuje čitav jedan narod ili da svoje junake predstavi stereotipno, politički korektno i netačno. Svi intelektualci, „politički pomiritelji”, koji nastoje da svoju pripadnost Svetu i nepristrasnost dokažu tako što će Srbe u proteklim ratovima poistovetiti sa Nemcima iz vremena nacizma, ili pokušavaju da progovore sa „nepristrasnih visina” intelektualnih savesti evropskih kolonijalnih imperija iz vremena kada su njihova stoletna gospodstva počela da se raspadaju i svetu otkrivaju neviđene surovosti i varvarstva metropola, trebalo bi da znaju da su promašili temu. Porediti ogrubelog, zapuštenog i emotivno razorenog glavnog junaka Kecmanovićevog romana sa ruskim književnikom i desničarem Edvardom Limonovim, u najmanju ruku nije ispravno i korektno, te suštinski pokazuje nerazumevanje složenih razloga i motiva čovekove duše. Takođe, takva paralela pokazuje i uverenje onih koji je povlače da Srbi u Bosni nisu ništa drugo do kolonijalni uljezi sa rezervnom otadžbinom. Proces kriminalizacije svih strana u ratu, koju uzgred ali autentično i pažljivo predstavlja Kecmanović, teško da je moguće porediti sa manje ili više zabavnim filmovima o sazrevanju u ratu.

Nažalost, Kecmanovićev roman još uvek čeka pažljive i uspele kritičare. Nadam se da će ostati aktuelan u narednim decenijama, ali da ćemo ipak biti savremenici ozbiljnog i vernog čitanja romana Top je bio vreo, bilo da je reč o onima koji ga smatraju uspešnim ili njihovim neistomišljenicima.

Čedomir Antić

17.11.08 Danas

Ratni roman kao podžanr veoma je problematičan. U njemu se uvek testira etički odnos pisca prema ratu i, mada većina autora ima stav koji se od njih očekuje i na neki način podrazumeva, on neizbežno služi kao poligon za ideološka svrstavanja, koja u savremenom ispolitizovanom društvu često imaju karakteristike definitivnih sudova o knjizi. Svako ko se dohvati ove teme mora da bude svestan toga da će biti čitan sa naglašenijim ideološkim predznakom i da će to još izrazitije uticati na vrednosni sud.
Vladimir Kecmanović sa svojim novim romanom Top je bio vreo nudi drugačiju perspektivu rata i života u Sarajevu pod opsadom. Svesno se oslanjajući na modele iz savremene svetske književnosti (prevashodno na Agotu Kristof, koja se pominje u posveti, i njenu Veliku svesku) autor pokušava da pruži jednu depersonalizovanu sliku rata i stradanja i da zauzme, ako dozvolite oksimoron, nezainteresovan etički stav koji ga, na žalost, odvodi u suprotnost onome što je hteo da postigne. Drugim rečima, Kecmanovićev roman je, u najmanju ruku, problematična ideološka tvorevina koja relativizuje opšteprihvaćenu poziciju žrtve što, bez svake istorijske sumnje, pripada građanima Sarajeva koji su istrpeli zversko bombardovanje. Međutim, ni to ne bi bilo strašno da je knjigu napisao neko ko je preživeo opsadu ili da ovakav ideološki sklop romana ne ide na ruku establišmentu u Srbiji, kome ne bi trebalo pružiti pravo da se naslađuje nad nečim za šta snosi ne malu krivicu.
Ipak, samo gore iznesene tvrdnje ne bi bile dovoljne da se delo diskvalifikuje. Problemi leže i u nekim drugim, „književnijim“, segmentima romana. Radi se, naime, o izabranoj perspektivi. Sledeći zaista interesantan književni uzor, Kecmanovićje na nekoliko mesta načinio odstupanja od njega i „proklizao“. Postoje delovi u romanu u kojima je vidljivo postojanje pripovedača koji je vremenski udaljen od događaja o kojima se pripoveda. Ovo rešenje može da bude plodonosno ukoliko služi kao ironijska distanca ili kao mesto sa koga se daje tumačenje stvarnosti, ali se u Top je bio vreo pokazuje kao kontraproduktivno jer ne uspeva dovoljno da razbije ritam pripovedanja i tako skrene pažnju na sebe. Pored toga, ono ukazuje na postojanje instance sveznajućeg pripovedača i razbija onu ideju depersonalizovane slike rata i odsustva svake emocije. Ukinuvši pripovedaču, detetu koje je izgubilo roditelje u granatiranju, tokom većeg dela romana mogućnost govora (dok se ne dokopa srpske teritorije, sic! ), Kecmanovićje pokušao da progovori njegovim očima i ušima, ali se utisak nezainteresovanosti pripovedača gubi kad se ima u vidu da se u stvari radi o sećanjima, a ne o neposrednom proživljavanju.
U svom prošlogodišnjem romanu Feliks, koji je zaista bio izvanredno osveženje na srbijanskoj proznoj sceni, Kecmanovićje pokazao vrsno spisateljsko umeće i sposobnost kontrole pripovednog roka. Sa romanom Top je bio vreo pisac je odigrao na istu kartu. Izražavajući se kratkim rečenicama, u pasusima koji često liče na strofe, on je uspeo da provede čitaoca kroz gradiranu priču, koja nažalost, vodi u pogrešnom pravcu. Zbog toga mu se, čini mi se, može zameriti i to što je svesno redukovao sopstvene mogućnosti. Drugim rečima, odigrao je na sigurno, a to često ume da bude dosadno. Svi mogući klišei odrastanja u velikim gradovima širom Balkana koje su koristili i Kusturica, u svoja prva dva filma, ali i Dragojeviću Ranama, prisutni su i u Kecmanovićevom romanu. Scene muškog odrastanja, to jest prvo pušačko, prvo alkoholno i, na koncu, prvo seksualno iskustvo to odlično ilustruju. Pored toga, pomenuta gradacija u romanu deluje krajnje neverovatno i nemoguće kada se uzmu u obzir prethodni motivacijski sklopovi kojima se tumače ponašanja pojedinih likova. I ovo odstupanje od modela Agote Kristof, odnosno „mekša“ psihološka struktura likova i shodno tome njihovo odgovarajuće ponašanje, moglo je da bude bolje iskorišteno. Ovako ono odaje utisak upućenosti ka jednom cilju – relativizaciji istorijskih činjenica u vezi s opsadom Sarajeva.
Nažalost, teško da bi se moglo reći da je Top je bio vreo dobar roman. Igrajući utakmicu koju je unapred smatrao dobijenom, Kecmanovićse preigrao i zbog toga je njegov roman značajno slabiji u odnosu na prošlogodišnji. Ono što se u Feliksu smatralo inventivnošću, u ovom romanu palo je u sam prosek, na mesto koje talentovanom pripovedaču svakako ne pripada.

Vladimir Arsenić