Das ist Princip

13.06.14

Moja knjiga ne staje u odbranu Principa, nego u odbranu principa koji je on zastupao, da se poslužim igrom reči koju su neki ne, baš, talentovani književnici u prethodnim godinama prilično kompromitovali
Knjiga „Das ist Princip”, koju je objavila kuća „Vukotić medija”, kaže autor Vladimir Kecmanović, nije samo knjiga o Gavrilu Principu i njegovim mladobosancima. Iako jeste knjiga o njima. Ona je pre svega knjiga o značenju i značaju Gavrila Principa i njegovog čina. I o transformacijama koje to značenje doživljava kroz prostor i kroz vreme.
Vladimir Kecmanović (1972), jedan od najprisutnijih pisaca mlađe generacije, autor je romana: „Poslednja šansa” (1999), „Sadržaj šupljine” (2001), „Feliks” (2007), „Top je bio vreo” (2008), „Sibir” (2011) i zbirke priča „Zidovi koji se ruše” (2012).

Knjiga nosi naslov: „Das ist Princip”. To je, tvrdite, Gavrilo Princip?
Ne tvrdim da je to Gavrilo Princip. Ne bih smeo da tvrdim ko je bio taj čovek, čak i da sam, kao što nisam, imao čast da ga poznajem. Mislim, međutim, da sam u ovoj knjizi uspeo da ponudim odgovor na pitanje šta Gavrilo Princip znači u simboličkom smislu... Na kraju filma „Valter brani Sarajevo” Hajrudina Šibe Krvavca, jedan nemački oficir, sa obližnjeg Trebevića zagledan u grad iz naslova, drugom oficiru izražava nezadovoljstvo što nije uspeo da uhvati komunističkog ilegalca Vladimira Perića Valtera. Kao opravdanje neuspeha, kolega mu nudi ne baš utešno objašnjenje. Rukom pokazuje prema gradu i kaže: „Das ist Valter”. U slučaju ove replike, po kojoj je nazvan prvi album „Zabranjenog pušenja”, reč je o umetničkoj slobodi. U Drugom svetskom ratu, Sarajevo nikako nije moglo da se poistoveti sa tim borcem protiv okupatora. Ali mislim da za ljude i ideje koje sam apostrofirao u ovoj knjizi, bez pozivanja na umetničku slobodu, može da se kaže: „Das ist Princip”.

U godini u kojoj je na delu revizija istorije – vaša knjiga staje u odbranu Gavrila Principa?
Princip već gotovo stotinu godina ne živi na ovom svetu i njemu ovozemaljski branitelji ne trebaju. Moja knjiga ne staje u odbranu Principa, nego u odbranu principa koji je on zastupao, da se poslužim igrom reči koju su neki ne, baš, talentovani književnici u prethodnim godinama prilično kompromitovali.

Safet Isović je pevao sevdalinku u slavu Principa, a onda se toga odrekao. Koliko je tome doprineo nedavni građanski rat?
Redosled je obrnut. Do građanskog rata u bivšoj Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini došlo je zbog toga što su se Isović i njegova publika odrekli Gavrila Principa. I ne samo njega. Odričući se Principa, odrekli su se i Muhameda Mehmedbašića, i Ive Andrića, i Rizvana Sefe, i Dimitrija Mitrinovića, i Đulage Bukovca, i Mustafe Golubića, i Antuna Gustava Matoša, i Tina Ujevića... A zajedno s njima i Meše Selimovića i Emira Kusturice... Pa im, pošto su raskrstili sa najznačajnijim ljudima u sopstvenoj istoriji, nije preostalo drugo nego da se identifikuju sa onom ruljom koja je posle Sarajevskog atentata pokušala da Principa linčuje. I koja je kasnije krenula u pljačku srpskih radnji i kuća...

Sarajevski atentat nije nikakva specifičnost mladobosanaca. Careve, kraljeve, prestolonaslednike ubijali su u Grčkoj, Italiji, Americi, Rusiji, Francuskoj, Srbiji... Ideja o slobodnoj državi postoji još od antičkih vremena?
Postoji. I postojaće do kraja sveta. Ili, barem, dok i poslednjem čoveku na Zemlji ne bude oduzeto pravo na san... Što se po meni svodi na isto.

Klica mladobosanskog duha, kažete, nije se začela u Bosni, već u Hercegovini, u Mostarskoj gimnaziji?
U Hercegovini je nikla, jer je u Hercegovini i zasejana... Potomcima ljudi koji su 1875. godine podigli ustanak protiv Turaka, bilo je suđeno da koju deceniju kasnije povedu borbu protiv novog okupatora. Ta hercegovačka grupa, predvođena Dimitrijem Mitrinovićem, Vladimirom Gaćinovićem i Bogdanom Žerajićem, postavila je temelje mladobosanskog otpora.

Zaboravlja se da su pripadnici Mlade Bosne bili i Srbi, i Hrvati, i Muslimani?
Principovi neuki osporavatelji dele se na otvorene i prikrivene. Otvoreni ponavljaju da je bio „terorista” ili „nesrećnik”, zatočenik ideje srpskog „šovinizma”, koja, kažu, i danas hara. I oni mladobosanske Hrvate i Muslimane guraju pod tepih. Prikriveni osporavatelji, međutim, Hrvate i Muslimane apostrofiraju, ističući kako je Mlada Bosna bila jugoslovenska organizacija, koju Srbi bespravno prisvajaju. Bila je jugoslovenska, ali je tadašnje, kao i svako istinsko jugoslovenstvo, bilo i jeste neodvojivo od srpstva. Ko ne veruje, neka pročita šta su o tome imali da kažu veliki hrvatski pesnici Ujević i Matoš...

Muslimani u Bosni – prošli su put od Srba muslimanske vere, do Muslimana s velikim M, a danas su Bošnjaci. Kako se, u ovih poslednjih sto godina, menjao njihov stav prema Sarajevskom atentatu?
Ako izuzmemo časne izuzetke, menjao se onako kako vetar duva. Kao što se danas, kako vetar duva, menja i stav dobrog dela srpske „elite”.

Izbrisane su stope Gavrila Principa, uklonjena spomen-ploča, promenjen naziv mosta na Miljacki. Hoće li u Sarajevu biti podignut spomenik Francu Ferdinandu?
Ne znam hoće li, ali već sama ideja da se podigne – dovoljno kazuje. I možda bi, zaista, taj spomenik i trebalo da naprave. Kao izraz „vekovnih težnji” za životom pod stranim protektoratom.

Može li Bosna (Jugoslavija u malom) da opstane, ako se velika Jugoslavija raspala, po nacionalnim šavovima?
Može kao provizorijum, koji obezbeđuju strane trupe... Sa spomenikom okupatoru ili bez njega, u sred glavnog grada. Bez stranih trupa – ne može. Pa makar, pored spomenika Ferdinandu, u Sarajevu podigli i spomenike sultanima Muratu i Bajazidu, Sulejmanu Veličanstvenom, Oskaru Poćoreku, Adolfu Hitleru i ostalim „lučonošama progresa” i „afirmatorima civilizacijskih vrednosti”.

Knjigu završavate u polemičkom tonu s onima koji tvrde da je Princip skupo koštao Srbiju i srpski narod. Ovo naše vreme nije naklonjeno Principu?
Nije. Jer ljudi, koji „kroje” duh ovog vremena, nisu naklonjeni samima sebi.
Zoran Radisavljević