Slučaj Bremen

26.09.06

Knjige Dragana Velikića (trenutno ambasadora u Austriji), našeg najprevođenijeg pisca na nemačkom govornom području, odavno su i u Češkoj, Mađarskoj, Španiji, Poljskoj, Francuskoj... Prate ih izvrsne književne kritike. Primerice, početkom septembra na čitavoj strani uticajnog „Frankfurter Allgemeine Zeitunga“ izašao je tekst o našem piscu u kome se nisu štedele reči hvale. „Narodna knjiga“ uskoro će objaviti sve njegove romane („Via Pula“, „Astragan“, „Hamsin 51“, „Danteov trg“, „Slučaj Bremen“ i „Dosije Domaševski“), a potom i delo koje sada piše - omnibus roman „Ruski voz“.

Jedan od osnovnih motiva romana „Slučaj Bremen“ je oživljavanje prošlosti. Da li literatura ima moć da nam ulepša prošlost ili, možda i važnije, razreši zaostale dileme?
- Ni jedno ni drugo. Prošlost je kao plovak, stalno isplivava i menja se u našoj projekciji, jer se i mi menjamo. Svaki proživljeni dan ostavi u nama nekakav talog. Literatura, kao i svaka druga umetnost, ostvaruje složeniji, puniji život. To je počelo sa pećinskim crtežima. Majmuni nisu crtali, pa su ostali majmuni. Šalu na stranu, književnost nije sredstvo dekoracije života već komponenta života samog, svejedno da li je stvaramo ili konzumiramo. Literatura ne razrešava dileme, međutim, samo kroz umetnost upoznajemo nove dimenzije egzistencije. Ako bih pokušao da zamislim svet bez umetnosti, onda bi to izgledalo kao da živim u bunkeru ili garaži.

Pred kraj „Slučaja Bremen“ vaš junak kaže: „Postoji samo privatna istorija, a onaj dogovor o datumima i događajima nikoga zapravo i ne dotiče.“ Nije li književnost, čak i kad se oslanja na faktografiju, „privatna piščeva istorija“?
- Književno delo nastaje uvek iz ličnog doživljaja. Ali književno delo se i reprodukuje ličnim doživljajem, jer tokom čitanja mi u sebi uspostavljamo jednu od mogućih verzija tog dela. U tome i jeste snaga i univerzalnost velikih književnih dela.

U jednom drugom romanu, „Danteov trg“, kažete da je svet prekriven znakovima; kakav je vaš odnos prema jeziku simbola?
- Mislim da svaki čovek stvara svoju privatnu kabalu. Daleko od toga da je život rebus, međutim, iskustvo koje sa godinama stičemo pravi u nama banku podataka. Bez simbola ne bismo mogli ništa prepoznati i prirodno je da svaki čovek crta mapu svog zemaljskog života. Ko zna šta sve prenose geni.

Junak u romanu „Dosije Domaševski“ Adam Vasić je na jednoj ozbiljnoj prekretnici, životnom dobu kada se svode računi. Ima li tu autobiografskog?
- Naravno da ima. Uvek se piše iz vlastitog iskustva. Svako na svoj način oslikava Ahilejev štit, pa tako i moj junak Adam Vasić. Svođenje računa pre svega je spremnost da se zađe u crne fondove prošlosti.

Hoće li vaš novi roman „Ruski prozor“ uskoro pred čitaoce?
- Roman privodim kraju, ali nimalo ne žurim. Razumem izdavače, njihovu potrebu da se sa što više naslova pojave na Sajmu knjiga. Međutim, kad god sam mogao, izbegavao sam da objavim knjigu uoči Sajma. To će mi uspeti i ovog puta. „Ruski prozor“ bi trebalo da se pojavi negde na proleće.

Jednom prilikom ste rekli da je „Ruski prozor“ vaša duboko intimna priča...
- Pa, sve što sam do sada napisao je intimna priča. Minuli rad u literaturi se ne iskazuje brojem knjiga, već sposobnošću da skinete što više koprena sa vlastitog života, i u tom smislu najviše sam odmaknuo u „Ruskom prozoru“.

Tatjana Nježić

22.05.06

„Želja je pravo stanje duše(...) Koliko sam samo vremena izgubio živeći spolja, strahujući za ishode koje sam priželjkivao, kao da svaki događaj nije određen isključivo tim unutarnjim kretanjem“, napisao je Dragan Velikić u romanu „Slučaj Bremen“ koji je posle nemačkog, francuskog i drugih jezika preveden i na poljski.

Predstavljajući svoje delo poljskim čitaocima nedavno je imao više negu uspešnu književnu turneju u nekoliko gradova. Ni publika ni kritika nisu štedeli reči hvale nazvavši ga, između ostalog, i „reprezentom srednjoevropske kulture“.

U razgovoru za „Blic“ naš pisac, na funkciji ambasadora SCG u Austriji, tim povodom kaže da na njegovim književnim večerima nisu bili samo slavisti već i brojna tzv. obična publika verovatno privučena dobrim recenzijama. „Neverovatno je koliko Poljaci na književnim večerima kupuju knjige. To je zemlja u kojoj se kultura uistinu konzumira. Bez obzira na globalizaciju i fenomen ‘fast fud literature’ veliki broj čitalaca prati književnost mimo koordinata koje nameću trendovi.“

Pred kraj „Slučaja Bremen“ vaš junak kaže:“Postoji samo privatna istorija, a onaj dogovor o datumima i događajima nikoga zapravo i ne dotiče“. Slaže li se Velikić ambasador sa junakom Velikića pisca?
- Pisac nikada do kraja ne pokriva junake koje stvori, a ukoliko se to dogodi, onda imamo manifest, a ne književno delo. Ne postoje odvojeno ambasador Velikić i pisac Velikić. Bilo bi to loše i za jednog, i za drugog. Za utehu, na svim prostorima naslovne strane novina bi da propišu dnevnu agendu pojedincu. O vama zavisi u kojoj meri, i da li ćete uopšte dozvoliti da vam se instalira program „Veliki brat“.

Imaju li ambasadori više ‘sreće u ljubavi’ od pisaca?
- Sreća u ljubavi ne zavisi od profesije. Čini mi se da je to, pre svega, pitanje energije.

Jedan od osnovnih motiva romana jeste oživljavanje prošlosti. Nije li to, koliko god lepo i inspirativno za literaturu, ipak pogubno za realnost?
- Prošlost je kao plovak, uvek ispliva. Prošlost je jedini prtljag koji ne možemo izgubiti. Oživljavanje prošlosti ne znači i življenje u prošlosti. Osnovni princip života je kretanje. A kada se krećete, onda ništa ne može biti pogubno, pa ni prošlost.

U „Danteovom trgu „ kažete da je svet prekriven znakovima; kakav je vaš odnos prema predskazanjima, jeziku simbola?
- Takva „predskazanja“ svako može da konstatuje u svom životu. A šta da kažem na rečenicu koju sam ispisao u romanu „Hamsin 51“, gde 1992. godine konstatujem kako je u junu 1999. godine Beograd opet posleratni grad? Pa nisam valjda ja nešto znao? Profetski momenat u literaturi nije kvalitet po sebi. Ne pišete roman da bi nešto pogodili. Pisanje nije izmišljanje, već primećivanje.

Kako se iz pozicije ambasadora suočavate sa društvenim i političkim ćorsokakom u kome se Srbija nalazi?
- Od ambasadora niko ne očekuje da rešava ono što nije njegov posao. Već sam jednom rekao da ambasada SCG u Beču funkcioniše bolje nego zemlja koju predstavlja. Kada to kažem, onda mislim na obaveze koje ispunjava, na stepen odgovornosti, na ponašanje. Privatno sam u posao ambasadora uložio kredibilitet koji kao pisac imam već petnaest godina u Austriji.

A dijaspora?
- U Austriji postoje tri naša konzulata: Beč, Grac i Salcburg. Konzulati su pravi servisi za dijasporu. Od marta prošle godine u sastavu konzulata u Beču postoji kancelarija Privredne komore Srbije. Više od dve stotine hiljada naših ljudi živi i radi u Austriji. Sa našim klubovima imamo dobru saradnju. Ambasada u Beču pruža logistiku u mnogim manifestacijama koje naši klubovi organizuju. Ali, ambasada nije kulturni centar. Nedavno smo u saradnji sa Katedrom za slavistiku Bečkog univereziteta organizovali gostovanje profesora Manfreda Jenihena, autora izvanredne „Antologije srpske poezije 20. veka“.

Kao čovek, stvaralac koji je oduvek pokazivao potrebu da komentariše realnost šta bi se danas moglo reći?
- Dugo smo već u poziciji studenta koji kampanjski uči. Ako ne položimo ispit do avgusta, izgubićemo još jednu godinu. Mnogi, koji su kasnije od nas upisali evropske studije, već su diplomirali.

Hoće li Velikić pisac oprostiti Velikiću ambasadoru što mu je produžio prugu za „Ruski voz“?
- Roman koji sam pre četiri godine počeo da pišem nosi naslov „Ruski prozor“ a vozovi jesu važni u tom romanu. Ambasador Velikić je prikačio nekoliko vagona, i tako usporio „ruski voz“, koji već godinu dana putuje pod tarifom putničkog voza. Pisac Velikić dobro zna da „brze pruge“ nisu uvek i najsigurnije.

Tatjana Nježić

01.01.00

Blic
14.03.2001.
Dragan Velikic: Ram istorije jeste mocan, ali život ne bi imao smisla kada ne bismo verovali da kao pojedinci možemo pomeriti taj ram. U tome što je Nikola Tesla bio Srbin ne vidim utehu za mediokritete srpskog porekla
Decenija je trajala trinaest godina
Radilo se o tome da je u avanture zavodenja odlazio pracen andelom komplikacije, svojim jedinim pouzdanim saveznikom - napisao je, pored ostalog, Dragan Velikic u svom novom romanu ?Slucaj Bremen? objavljenom u Izdavackoj kuci ?Stubovi kulture?.
Pricajuci o jednom od svojih junaka koji u svom imenu sadrži sva svoja odredišta, pa i Suboticu u kojoj se sutra uvece (gle koincidencije) održava promocija dela i o junakinji koja u jednom trenutku nailazi na ime koje predstavlja ?šifru njenog života?, Velikic zapravo govori o tome koliko smo i kao pojedinci i kao narod odredeni imenom.
- Možda postoji mimo nas neki filigran, nešto što nas donekle odreduje, ali to su ipak samo spekulacije, licna mantra. Uostalom, prezimena su uglavnom nastajala od prtljaga predaka, pamtilo se i prenosilo, i na kraju prezime vam dode kao ?atacment? koji ne znate kako da otvorite, a kada ga otvorite, uvek se nešto zagubi. Ali, nikako ne bih fatalisticki gledao na tu odrednicu imena i prezimena koju dobijamo rodenjem. Ipak, svako sam pravi sebe, radi na sebi. Sopstveno ime je uvek objekat u izgradnji, mnogo toga može da se obruši, svedoci smo kako je ljudski materijal trošan. Ono što ne biramo, a ne biramo ni ime, ni naciju, jer to sticemo rodenjem, dakle, te odrednice nikako ne mogu da doživim kao kvalitet po sebi. U cinjenici da je Tesla bio Srbin ne vidim baš neku utehu za mediokritete srpskog porekla.
Govorite o istorijskim dogadajima kao ramu u kojem se odvija pojedinacan život. U kojoj meri pojedinac može uticati na taj ram, primenjeno na nas i ovaj trenutak?
- Pozornicu na kojoj pocinjemo život svakako ne biramo sami. Kasnije, ukoliko nas naša uloga ne zadovoljava, niko nam ne brani da menjamo pozornicu, da odemo u neko drugo pozorište. Pisac ima tu privilegiju da odluta i u neke druge živote, barem za neko vreme. Naravno, sve ima svoju cenu. Moj junak, Ivan Bazarov, pokušava da se oslobodi tog spoljnjeg rama, te makroizolacije, tako što proizvodi sam sebi vlastiti ram, vlastitu izolaciju. I to može biti nacin da se uredi scena, medutim, veliko je pitanje u kojoj meri se može izmaci istorijskom ramu. Mislim da i u ovom romanu, a i u nekim drugim mojim romanima, može da se stekne utisak kako su moji junaci samo marionete, kako uvek postoji iza paravana neka mocna ruka koja povlaci konce. Ram istorije jeste mocan, ali isto tako život ne bi imao smisla kada ne bismo verovali da kao pojedinci možemo barem malo pomeriti taj ram. Od epa o Gilgamešu do Džojsovog Ulisa, junak se bavi tim ramom, svejedno da li pokušava da se izbavi iz tog rama, ili samo da ga skloni iz svog vidnog polja.
Vaš junak Ivan Bazarov luta od mitskog do istorijskog vremena i obrnuto. U kom i kakvom vremenu mi živimo?
- Postoji tu jedna korekcija, naime, mitsko vreme mog junaka je njegovo detinjstvo, a sa punoletstvom pocinje onaj istorijski deo. Dakle, nije moj junak zaokupljen nacionalnim mitom, on se krece u prostorima porodicnog vremena. On samo pokušava da što manje zavisi od stvari koje ionako ne može da promeni, uostalom, to i jeste jedan od razloga što je dobar deo života, iako istoricar po vokaciji, proveo kao recepcioner u hotelu. A što se tice vašeg pitanja, mislim da nije problem toliko u vremenu, koliko u prostoru. A prostor smo uredili na prilicno cudan nacin, izbegavajuci opšte prihvacene norme, sve verujuci da se jedan prostor može lepo urediti bez normi. Zato ?kilogram? ili ?metar? ili ?minut? kod nas ima razlicitu vrednost. Uredujuci svoj prostor, hteli smo da o istom trošku uredimo i druge, tude prostore, pa smo tako dozvolili da nam danas naš prostor ureduju drugi.
Navodite da postoji samo privatna istorija, a da se onaj dogovor o datumima i dogadajima nikoga zapravo ne tice. A šta ako je taj dogovor žestok ram naših pojedinacnih života?
- Ne kažem to ja, to kaže moj junak, a naravno, postoji i privatna i zvanicna istorija. Verovati kako je sve unapred odredeno, kako šta god radili ne možemo mimoici scenarije koji postoje mimo naše volje, jeste prilicno primitivno verovanje, a da ne govorim što tako pojedinac skida odgovornost sa svojih postupaka. Rekao sam vec da ipak svako gradi vlastiti život, a sasvim druga stvar je sam kvalitet tog života, jer možete biti mediokritet u zemlji sa nacionalnim dohotkom od deset hiljada dolara, kao i u zemlji gde vam po glavi stanovnika sleduje samo pet stotina dolara. Uostalom, tokom ovih godina videli smo šta je to zamor materijala, pa su se tako mnogi ?zamorili? vec na samom pocetku, negde u jesen 1987. godine. To su oni koji govore o deceniji Miloševiceve vladavine, iako je taj režim potrajao 13 godina, eto, opet norme koju bi da zaobidemo, pa tako kod nas decenija traje 13 godina.
Zašto ste naveli da je ?zrelost ukus poraza??
- Zrelost vezujem za jesen. A jesen može biti zlatna, može biti ?indian summer?, dakle, pozno leto, ali jesen je, ipak, predvorje zime. Naravno, poraz ne vezujem za stanje ocaja, poraz šire shvacen pre je nekakvo mirenje sa prirodnim ciklusima. Taj ukus poraza koji dolazi sa zrelošcu može biti i prijatan ukoliko ste sledili vastitu ?mantru?, ukoliko vam život nije iscurio kao pesak u nekom tudem pešcanom satu.
Mnogo pažnje posvecujete intuiciji. Koji je znacaj intuicije za svakodnevni život?
- Zavisno od toga da li vam taj instrument funkcioniše ili ne, da li uopšte pridajete važnost intuiciji. U mom slucaju, intucija je važna busola u svakodnevnom kretanju. Ne mogu da kažem da mi je ta busola baš besprekorna, ali plovidbe nikada nisu sigurne, jer onda ne bi ni bile plovidbe, vec obicni transporti.
U romanu govorite o junaku cija su kretanja kroz režime bila lišena zaštitnickog oreola disidentstva. Govorite li time da je disidenstvo u malim narodima svojevrsna privilegija?
- Mislim da to na zavisi od toga da li pripadate brojcano malom ili velikom narodu. Disidenstvo je tema za jedan razgovor, medutim, ono što mi je oduvek stvaralo odijum jeste upotreba disidentstva i kada mu vreme nije. Nažalost, na Zapadu je stvoren izvestan stereotip, odrednica ?disident? cesto podrazumeva nekakav kvalitet po sebi, što je, naravno, budalaština.
Tatjana Nježic

01.01.00

Vecernje novosti
31.03.2001.
Dragan Velikic: "Slucaj Bremen"
Spokoj pred istorijom
U delu, koje obuhvata Istocnu i Centralnu Evropu, u vremenu od Oktobarske revolucije do nasih dana, pisac preispituje koliko je covekova sudbina opredeljena istorijskim i socijalnim lomovima
JEDAN od nasih najistaknutijih i najprevodjenijih pisaca srednje generacije, Dragan Velikic (1953), oglasio se ovih dana romanom "Slucaj Bremen", koji ce biti objavljen i na nemackom, u impresivnom tirazu od 10.000 primeraka.
U svom sredistu, ovaj roman ima vrlo precizno odredjen i prostor i vreme: Istocna i Centralna Evropa ispunjene velikim protivrecnostima, politickim i istorijskim strastima, a doba je od Oktobarske revolucije, preko Drugog svetskog rata, sve do nasih dana. Velikic, kaze za "Novosti", urednik i kriticar Gojko Bozovic, preispituje koliko je covekova sudbina opredeljena istorijskim i socijalnim okolnostima a koliko je, zapravo, ukrstaj vrlo raznorodnih mogucnosti. Taj problem se pretresa na sudbinama nekoliko junaka. Jedan od njih je Emil Kohot, covek koji je bio vozac tramvaja u pet velikih gradova Istocne i Centralne Evrope, od Beograda do Berlina.
Na drugoj strani je Vladimir Bazarov, ruski emigrant, koji bezi od jednog do drugog grada Istocne Evrope, trazeci spokoj pred istorijom. Treci lik, Ivan Bazarov, je i glavni junak romana, inace recepcionar Hotela "Bristol" u Beogradu. On ima sposobnost da ozivljava minulu istoriju i savremenike druge polovine 20. veka. Ivan se upusta u potragu za sopstvenim ocem koji je bio zatocenik logora kod Bremena, odakle nestaje na samom kraju Drugog svetskog rata. On pokusava da utvrdi da li je njegov otac stradao, ili je u potrazi za sopstvenom dostojnijom sudbinom promenio svoj identitet...

01.01.00

Politika
04.08.2001.
Dragan Velikić: "Slučaj Bremen"
Istorija jedne melanholije
Romaneskna strategija Dragana Velikića (1953) se svodi, manje-više, na iznalaženja veštine doziranja verodostojnosti sa poleđina strepnje ovovremenog čoveka titulisanog statusom čitaoca.
U sasvim papirnatim pričama, strukturno rasutim između esejističke i fikcione vizure sveta, a na redovnom zadatku romaneskne rekonstrukcije jedne biografije, on, u svih svojih šest romana, razređuje i zgušnjava vremena pojedinačnih života likova, koje formalna čitalačka percepcija smešta u prostore između očekivanja sentimentalnih i političko-istorijskih trilerskih razrešenja.
Ustvari, prozni tekst se u Velikićevoj verziji uvek otvara kao jedna melanholična kaleidoskopska konstrukcija sveta, koja, sa različitim nivoima uspešnosti, pokušava biti roman po formi, esej po sadržini, a poezija po doživljaju jezika.
Kišovski doživljaj
Roman, tako, biva maketom romana, određen geografskim prostorom srednjoevropskih gradova i junacima čiji životi protiču u senci istorijskog žrvnja u kome su već određene njihove sudbine. Poetička struktura romana, pak, uvek se oslanja na već postojeće literarne svetove pisaca srednjoevropskog kruga.
Novi roman, "Slučaj Bremen", uopšte ne odstupa od ovako zadatih poetičkih koordinata, a po uspešnosti realizacije, skladnost ostvarene strukture, može se posmatrati ravnopravno sa "Astraganom" (1991), najboljom Velikićevom knjigom, nakon koje, bez obzira na povremene sjajne literarne uvide, ovaj pisac nije uspeo da ostvari istovremeni sklad celovite i ubedljive romaneskne priče.
Na poetičkom tragu neospornosti kišovskog doživljaja sveta iz koordinantnog sistema "Enciklopedije mrtvih", Velikić u novom romanu, uz pomoć niza likova, životnih i sudbinskih karti iz ruskog emigrantskog špila, pripoveda o sudbini jednog od potomaka ovih izgnanika, Beograđanina Ivana Bazarova.
Postavljajući sebi zadatak ispisivanja romana u jednom komadu i istovremene ironizacije pripovedne strukture koja pred čitaocem pokazuje sva svoja naličja, pisac oko života ovog svog junaka, u nekoj vrsti literarne operete, postavlja niz projektivnih ravni drugih života, likova tipiziranih tako da aktiviraju pore istorijskog pamćenja.
U prepoznatljivom prostoru gradova razbacanih između Alpa i Karpata, Baltika i Jadrana, a prevashodno u zemlji u kojoj se geografija povremeno pretvara u istoriju, kroz jedno romaneskno listanje albuma porodičnog vremena Ivana Bazarova, Velikić tokom rekonstrucije ove biografije, rekonstruiše zapravo potragu za identitetom.
Ivanovo nesvesno očajničko traganje za razrešenjem sudbine oca, koji je kao zarobljenik nestao iz logora u Bremenu dva meseca pre kraja Drugog svetskog rata. U odrastanju bez oca, ovakva potraga razultira gradnjom vlastite egzistencije kroz priče drugih - životom u kome nema doživljaja, jer sve što za Ivana postoji ili proističe iz tuđeg iskustva ili je spekulacija.
Tako i očeva ljuba iz mladosti, Olivera Ermolenko, postaje njegova dugogodišnja ljubavnica, a svoje postojanje, u životu svedenom na niz svakodnevnih rituala, Ivan svodi na dvojnička putovanja iskustvima drugih.
Status izbeglice
Ti drugi (deda Vladimir Bazarov, majka Teodora, poočim Emil Kohot, Olivera i njen pokojni suprug Pavel Ermolenko), odnosno priče njihovih života, samo su kulise uz pomoć kojih Velikićev junak, u statusu izbeglice u vlastitom životu, ne uspeva dopreti od nepatvorenog sebe. Veliki potencijali i potpuna nerealizovanost, više od pet decenija prate ovaj neutentičan život "zatočenika bivšeg", sve do samog kraja u slučaju saobraćajne nezgode.
Razrešenje, pak, "Slučaja Bremen", sudbine oca, Igora Bazarova, kao mistifikacionog goriva samog romana, ostaje van domašaja Ivanove svesti. Ta tajna se neočekivano otkriva svevidećem oku čitaoca romana u jednoj od životnih i literarnih igara zamene identiteta. Ono što biva neočivanim epilogom na svesnom planu, otkriva se sasvim očekivanim na onom nesvesnom.
Sadržaj romana i sudbina junaka, tako, postaju i metaforom za poetičku strategiju samog pisca, koji, pozicioniran izvan igre pojavnih neminovnosti života, u postupku mitizacije i demontaže srednjoevropskog istorijskog i geografskog toponima i u stalnom poigravanju distancama između priče i pripovedanja, do perfekcije dovodi romaneskno uobličavanje krhotina tuđih literarnih svetova.
Nenad ŠAPONJA

Večernje novosti
05.10.2002.

Teško vreme sadašnje

Koji naš pisac ne bi poželeo da mu se knjige štampaju u desetak hiljada primeraka? A to je ?slučaj? Dragana Velikića, pa još u inostranstvu. ?Slučaj Bremen?, uz dobar tiraž, upravo dobija i izuzetno pohvalne kritike u Nemačkoj.
Posle trogodišnjeg boravka u inostranstvu Velikić je ponovo Beogradu. A ?Stubovi kulture? kao da su želeli da obraduju svog autora: upravo je iz štampe izišlo drugo izdanje romana ?Slučaj Bremen?. Lep povod za razgovor.
Ali, sa Velikićem on može da počne i nešto drugačije. Podsećamo ga da je jednom rekao da vodi poreklo od Hajduk Stanka, čime se uopšte ne hvali. A šta bi neki drugi dali za takav pedigre. Ima li, ipak, u njegovom pisanju ponečeg hajdučkog?
- Kontekst u kojem sam pomenuo daleke pretke Sevića, iz čije porodice je žena Hajduk-Stanka, bio je ironičan. Do takvih ?pedigrea? nimalo ne držim, jedini pedigre je onaj koji se ne nasleđuje, pedigre na kojem sami radimo. Ne mislim da u mom pisanju ima ičeg hajdučkog.

Pomalo pesnik
A lirsku dušu, čini se, nikako da obuzdate. Čak su u romanu ?Hamsin 51? iz vašeg pera potekli i stihovi!
- Poglavlje u stihovima koje navodite jeste deo romana ?Hamsin 51?. Ja jesam pesnik koji piše romane, moj izraz je lirski, tačnije, epsku strukturu romana kondenzujem lirskim pasažima. Na taj način izbegavam prazan hod.
Za Vas kažu da ste urbani pisac. U kojoj meri je to tačno i nije li takav sud preterano pojednostavljenje Vašeg umeća?
- Pa svaka odrednica jeste pojednostavljivanje. Lakše je za nekog reći da je, urbani, ili zavičajni pisac, nego se pozabaviti samim književnim delom. Međutim, te floskule su neizbežan rekvizit estrade. I po pravilu, uz neke odrednice ide pozitivan, a uz neke negativan predznak. Ipak, ne odlučuje pisac unapred kakvu prozu će pisati. U pisanju je najvažniji opažaj, a to imamo samo o onome što najbolje poznajemo.
Kritičar Jagličić primećuje da Vam je nepodnošljiva bilo kakva propoved. Da li u svojim delima ipak nešto propovedate?
- Ne propovedam. U svojim romanima stvaram jedan pogled na svet. Literatura je uvek loša literatura kada propoveda, kada arbitrira. Kada me nešto iritira, onda napišem tekst za novine. Postoje knjige koje prepričavaju ono što bi trebalo da bude napisano. Takve knjige propovedaju. A takve knjige niti čitam, niti pišem. Pišete polako i dobro pazite da budete gospodar teksta. Kojim iskušenjima teško odolevate u pisanju i s kojim ste svojim delom najteže izišli na kraj?
- Najteže je pisati o vremenu sadašnjem. Tu uvek vreba opasnost da se sklizne u feljtonistiku. Kada sam pre sedam godina napisao roman ?Severni zid?, roman u kojem je tekuće vreme bilo i vreme romana, učinilo mi se da sam na trenutke ?lobirao?. Jeste roman imao dva izdanja, i bio je dobro primljen, međutim, pre dve godine sam napisao novu verziju, tačnije, izbacio sam tragove feljtonistike. Nijednu knjigu nisam lako napisao, ali mislim da sam se najviše namučio sa ?Danteovim trgom?.
Strasni Čitalac
Za svakog pisca kažu da ima korene u nekom drugom.
Koji Vas autori najviše inspirišu?
- Jedno je šta mi mislimo da su nam literarni preci, a drugo je šta stvarno jeste. Duga je lista knjiga i pisaca koji su moji ?koreni?, počev od Servantesovog, ?Don Kihota?, i Sternovog, ?Tristama šendija?, do Crnjanskog, Nabokova, Muzila, Broha, Zveva, Tomasa Bernharda.
Prevedeni ste na nemački, engleski, francuski, španski, italijanski i više manjih jezika. Da li su Vam svi prevodi podjednako dragi ili vam neki znače više od drugih?
- Na engleski i italijanski nisu prevedene moje knjige, već sam zastupljen u nekim izborima i antologijama. Ne bih mogao da kaže da su mi neki prevodi draži od drugih. Ali, samo na nemačkom govornom području postojim sa svim svojim romanima, i ne samo to, na tom području imam tiraže, postojim kao stvarni pisac koji ima svoju publiku, eminentni književni kritičari pišu eseje i tekstove o mojim knjigama, i na kraju krajeva, od tih prevoda i živim.
Za sebe kažete da ste natprosečan čitalac. Šta ste dobro pročitali u poslednje vreme?
- Za sebe kažem da sam strasni čitalac. Mentalni sklop je uvek zbir raznih komponenti. Nikada ne možemo biti potpuno svesni nevidljivog rada drugih u nama. Nismo samorodni. Ako imamo šta da kažemo, uticaji su dobrodošli. Od beletristike trenutno čitam roman ?Platforma? savemenog francuskog pisca Mišela Uelbeka. Veoma mi se dopada.
Tiraži i ponovljena izdanja Vaših knjiga, i ovde i u inostranstvu, nisu u skladu za odlukama žirija pojedinih nagrada. U čemu je problem?
- To nije moj problem. Pa se time ni ne bavim.
Kolumnist
Jedno vreme Velikić je pisao političke komentare, pa prestao.
Zašto?
- Ja nisam niti analitičar, niti novinar. Godinama sam pisao kolumne. I uvek sam nastojao da moji tekstovi pored aktuelnosti sadrže zapažanja koja će biti razumljiva izvan dnevno-političkog konteksta. Ne možete stalno pisati kolumne ukoliko niste profesionalni novinar. Naravno, meni je važan spoljni momenat, da mi neko predloži da izvesno vreme pišem za novine. Protekle tri godine nisam bio u zemlji, pa je sasvim jasno zašto redovno nisam pisao novinske tekstove, međutim, pisao sam ih povremeno za nemačke novine. Dakle, ne radi se o nekakvoj odluci da pišem ili ne pišem za novine.

Novo TOMIĆBlic
04.02.2003.

Dragan Velikić: U Evropi postoji izvestan otpor prema globalizaciji najpre u smislu mentalnog potkupljivanja. Vulgarni ekonomski amerikanizam je provaljen. Kultura je najveći izvozni artikl svih istočnih zemalja

Evropskim piscima se politika ogadila

Svojevrstan simpozijum pod nazivom ?Evropa piše?, održan u Hamburgu od 26. januara do 1. februara, okupio je 33 etablirana pisca iz cele Evrope i privukao neočekivano veliku pažnju uticajnih evropskih medija. Jer, tamo se svako od njih, osim svojim delom, predstavljao i svojim doživljajem (današnje) Evrope u formi eseja. Komplet karata koštao je čak 150 evra a velika sala ?Literature haus? bila je svakodnevno ispunjena do poslednjeg mesta. Jedan od učesnika tog skupa bio je i pisac Dragan Velikić, čiji se literarni značaj sve više apostrofira u Evropi. Navedimo samo podatak da mu je upravo ovih dana, nakon objavljenog romana ?Danteov trg? na španskom, njihov vodeći dnevni list ?El Pais? posvetio izuzetno dobru kritiku. U svom eseju ?Evropa B? Velikić, uz ostalo, navodi da postoji pogled razvijene Evrope koji ona zamišlja kao pogled periferije njoj upućen. Upravo je taj pogled ono što ona želi da joj periferija potvrdi kao svoj vlastiti. ?Tačnije, njeno tržište često traži i od periferije da joj umesto autentičnih umetničkih dela isporučuje stereotipe koji su vremenom postali zvanična verzija?, naveo je Velikić u svom eseju. Govoreći o čitavom simpozijumu ovaj pisac kaže da je u njegovoj osnovi zapravo bila ideja da se vidi postoji li književno utemeljen zajednički imenitelj u tom, uslovno, apstraktnom pojmu ?Evropa danas?.

Postoji li taj imenitelj? Koji je?
- Zajednički imenitelj svih eseja je prenabregavanje i prevazilaženje opštih mesta. Svako je govorio o svom iskustvu odrastanja i o neverovatnoj snazi evropske književnosti. Bilo je jasno da je literatura i te kako utemeljena u realnosti. Vidiš, na primer, da je neko u Portugaliji ?otkidao? na Cvetajevu. Pri tom svako je na veoma zdrav način izražavao težnju za očuvanjem sopstvene posebnosti. Interesantno, nije bilo one apstraktnosti koja postoji u jeziku političara, u smislu da se prikači na visok standard. Odnosno, nije bilo fascinacije bogatstvom zapada. Recimo, čuveni mađarski pisac Peter Nadoš je govorio kako mu uopšte nije san da živi u tek u bogatoj razvijenoj Evropi već da pre svega valja sačuvati sopstvenu različitost. Jer, Evropa i jeste bogatstvo različitosti.

Ko je na vas lično ostavio najjači utisak?
- Danski pisac je bio sjajan. Pomenuću jedan ne naročito važan ali veoma šarmantan detalj koji se odnosi na njegov poriv da se nađe tu kao učesnik skupa. Rekao je kako ga je živo zanimalo koji su to sve ?idioti? iz svih krajeva Evrope koji se bave pisanjem i od toga žive.

Kako vi vidite tu okolnost da, uslovno rečeno, evropska književna elita teži da očuva tu neku posebnost?
- Postoji izvestan otpor prema jednoj globalizaciji u smislu droge i mentalnog potkupljivanja. Recimo da je, prosto, provaljen taj vulgarni ekonomski amerikanizam. Da se razumemo, niko nema ništa protiv visokog standarda ali ne po svaku cenu. Nazvao bih to nepristajanjem. Zanimljiv je stav pisaca istočno-evropskih zemalja da tu razvijenost evrope treba da pravi svako u svojoj zemlji primereno svojim posebnostima i okolnostima. Jer, to nije kompjuterski program koji ćeš ti tek instalirati. To jednostavno ne može tako (veštački) da se nakalemi.Takođe, u svim istočno-evropskim zemljama kulture su najveći izvozni artikl. Te određene posebnosti su, da pojasnimo, oaze drugačijeg koje već na Zapadu usled određenog ekonomskog blagostanja bivaju sve bleđe. Daleko je manja razlika između recimo pisca Francuza i Engleza nego između pisca sa Kipra i iz Belorusije. Jednostavno, ta posebnost koja je nastajala na periferiji razvijenog zapada stvorila je autentičan literarni svet i kulturu uopšte.

Šta to zapravo znači?
- U jednoj prosečnoj, ili bolje rečeno bezbrižnoj čitalačkoj publici kakvu danas razvijeni Zapad ima, postoji izrazita spremnost da se bez stereotipa i klišea pokuša razumeti jedan drugi, možda egzotičniji svet. Sofisticirana čitalačka publika na Zapadu bez obzira na sliku koju njihovi mediji pružaju o Istočnoj Evropi ima sluha da prihvati čak i vrlo hermetična dela iz nekih njima ne baš sasvim poznatih kultura. A, mora se priznati, zapanjujuće je velik njihov broj. Uopšte se ne radi o usamljenim grupicama. Jedan letonski pisac, na primer, može da računa na veći tiraž svojih knjiga u Nemačkoj nego u svojoj Letoniji.

Kakav je odnos prema političkim zbivanjima u toj Istočnoj Evropi ili recimo u Srbiji?
- Pre svega treba reći da Nemačka dosta ulaže u negovanje tih evropskih posebnosti, to dokazuju i ovakvim skupom i objavljivanjem dela iz različitih evropskih (nerazvijenih) sredina. Drugo, primetan je bio, za razliku od dosadašnjih trendova, jedan otklon od uopšte ulaženja u ono što se zbiva na političkom planu. Svi ti pisci su u svojim esejima, a podržani su i od publike, ?odjebali? politički kontekst istovremeno ga provalivši. To je sfera koja je tretirana, grubo rečeo, kao nešto okužno, odnosno manje bitno. Ispostavlja se da je, kada se sve sagleda, literatura ipak moćnija nego što se to na prvi pogled čini.

Dosije Domaševski
Hoće li uskoro biti objavljen vaš novi roman?
- Biće pred leto objavljen u ?Stubovima kulture? i u Nemačkoj u izdavačkoj kući ?Mare?, a dalje ćemo videti. Reč je o romanu ?Dosije Domaševski? - priči o čoveku koji je bio graditelj luka u XIX veku. Za sada ću vam reći samo toliko.

Tatjana Nježić

Sajt Stubova kulture
januar, 2003.

Uspeh knjige Dragana Velikića

Berlin, januar, 2003.
Na nemackom govornom podrucju izlazi svakodnevno na stotine knjiga. Oni autori cija dela citaoci i kriticari primete na policama knjizara i u dugackim spiskovima novoobjavljenih naslova koje redovno prave izdavaci mogu da budu zadovoljni. Recenzije i povoljan odjek u vodecim medijima spadaju u znacajan uspeh, posebno kada je rec o prevedenoj literaturi.

Takav uspeh postigao je ove godine roman "Slucaj Bremen" beogradskog pisca Dragana Velikica, koji je u prvoj polovini 2002. objavila izdavacka kuca "Ulstajn".

Posle duzeg vremena na knjizevnom trzistu nemackog govornog podrucja pojavila se knjiga jednog autora iz Srbije koju su ovdasnji kriticari docekali slozno - pretezno sa odusevljenjem, uz komplimente autoru da se i definitivno svrstao uz vodece evropske pisce.

Sigrid Lefler, koja spada medju najuticajnije knjizevne kriticare nemackog govornog podrucja, okarakterisala je "Slucaj Bremen" kao "pricu ispricanu sa izuzetnom brilijantnoscu".

Mozda je upravo Sigrid Lefler nemackoj kulturnoj javnosti i skrenula paznju na Velikicevu literaturu. Govoreci pre nekoliko godina o knjizi "Danteov trg" u "Literarnom kvartetu," tada najznacajnijoj TV-emisiji iz kulture, ova kriticarka je roman beogradskog pisca opisala sa odusevljenjem.

"Ovo je znacajan autor, pravo otkrice. Ovo je veliko delo koje svakako treba procitati", rekla je Leflerova tada o "Danteovom trgu". "Slucaj Bremen" je ,pak, za nju "roman retko rafinirane strukture."

"Dragan Velikic dobro zna sta cini - kao i u "Danteovom trgu" poziva se na andjela komplikovanosti. Ali, on i cini ono sto dobro zna: refleksivnost pojacava carobnu erotiku njegovog pripovedanja. Kakva citalacka sreca da ovaj roman zapravo nema pocetak ni kraj", napisao je o "Slucaju Bremen" za casopis "Literature" kriticar Herman Valman.

Velikic je do sredine 2002. godinu dana ziveo u Berlinu. Objavljujuci eseje, delom i na osetljive politicke teme, u vise nemackih uglednih listova, on je proteklih nekoliko godina postao jedan od najpoznatijih i najcenjenijih pisaca sa srpskog govornog podrucja u Nemackoj.

"Slucaj Bremen" je izasao u tirazu od 10.000 primeraka. Roman je prevela Berbel Sulte, uspevajuci, kako je ocenio kriticar Valman, da "perfektno ocuva pripovedacki sjaj Velikicevog dela."

Kriticarka uticajnog dnevnika "Frankfurter algemajne cajtung" Efa Menase smatra da je Velikic i romanom "Slucaj Bremen" potvrdio da nisu u pravu oni "pragmaticari i analiticari na Zapadu koji mu moralisticki prrebacuju sto ne pise aktuelne, politicke knjige o Srbiji i Milosevicu."

"Istina je, kod Velikica nema aktuelnosti ni nasilja, u najmanju ruku ne na nacin koji bi zeleli konzumenti koji se nadaju prosvetljenju. Ali, jezik literature nije jezik politickih komentara. Ovih drugih je Velikic napisao dovoljno i time oduzio svoj dug kao intelektualac i Srbin. Zato i moze mirne duse da se odrekne bavljenja pojedinacnim balkanskim zbivanjima. Njegov pogled je okrenut ka velikom i vaznom, ka morbidnoj i zagonetnoj Evropu. I zato jer je za to nasao sopstveni jezik i sopstvenu formu, tako poeticnu i tako ironicnu istovremeno," pise kriticarka ovog lista.

I "Vohencajtung", koji izlazi u Cirihu, hvaleci kao i vise drugih listova "Slucaj Bremen" kao vazan roman o Evropi, pise da se istinsko umece romanopisca Velikica sastoji u tome sto je u stanju da "kao pripovedac zavede, i to pitanjima koja se ticu i politicki egzistencijalnih stvari, a da pri tome nikada ne izda literaturno u korist politickog."

Kriticar beckog dnevnika "Standard" Klemes Rutner (Clemes Ruthner) spisateljsko umece Velikica iskazano u "Slucaju Bremen" dovodi u vezu sa onim koje poseduju velika imena svetske literature Robert Muzil, Herman Broh, Tomas Bernhard ili Fernando Pesoa.

Za ovog kriticara posebno je dragocena Velikiceva smelost da se u romanu obracuna sa "laznom srednjoevrpskom dusevnoscu prethodnih decenija."

Rutner pise da "Velikic centar kontinenta izvragava ruglu kao prostor masovnih grobnica i diktatora, nacionalno motivisane mrznje i drapiranog kica."

"Citanje Velikica preporucljivo je kao skepticni kontrapunkt velicanstveno otkacenim filmskim groteskama Emira Kusturice. I to ne samo za one koji bi blazirano hteli da Jugoslaviju da vide kao popriste evropskog varvarstva. Kriticari postaju bespomocni kad se oduseve: "Slucaj Bremen" jednostavno je najbolje sto se moglo procitati poslednjih godina", zakljucuje kriticar "Standarda".

Snezana Bogavac, dopisnik Bete iz Berlina