Srbi u Zagrebu

31.12.04

Već godinama unazad, akademik Dejan Medaković pokušava da svojim knjigama otrgne od zaborava duhovne tragove koje su Srbi u svojim - čini se beskrajnim - seobama ostavljali u mestima u kojima su živeli izvan otadžbine. U tom poslu akademiku Medakoviću najiskrenije pomaže izdavačka kuća „Prometej” iz Novog Sada, zahvaljujući kojoj imamo knjige „Srbi u Beču” i „Dunav, reka jedinstva Evrope”. Odnedavno, ovim delima Dejana Medakovića „Prometej” je pridružio i najnovije, „Srbi u Zagrebu”, knjigu koja prvi put kod nas podastire ogromne vrednosti koje je srpski narod i njegovi uglednici ostavio u istoriji grada Zagreba. Reč je o delu na kojem je Dejan Medaković radio dugo; rođen u Zagrebu, gotovo je živeo ovu knjigu, što se sa njenih stranica može i videti. Monografija „Srbi u Zagrebu” bogato je opremljena i fotografijama, i reprodukcijama

„Sentandreja”, „Letopis Srba u Trstu”, Srbi u Beču”, sada „Srbi u Zagrebu”... Da li ste oslikali, kako ste želeli, rubne krajeve srpskog etničkog prostora?

- S obzirom na nejednako stanje istorijskih istraživanja, pretežno sam se u svom radu koristio objavljenom literaturom. Svestan sam koliko je toga ostalo nedorečeno. Za građansko društvo stvoreno u 18. i 19. veku kod Srba od posebne su važnosti istorije pojedinih uglednih porodica, njihov život, javni i privatni, odnosi koje tek valja istražiti onako kako je to uradio Vasa Stajić u novosadskim biografijama koje pružaju izvanrednu osnovu za istraživanje našeg građanstva u tom periodu. Tešim sebe da sam uspeo da u sintezi prikažem bitne tokove srpske urbanizacije u gradu Zagrebu ili u rubnim krajevima srpskog etničkog prostora.

Mitovi i zablude

Iz Vaše knjige vidi se koliko su Srbi u Zagrebu dali pečat hrvatskom građanskom društvu. Ipak tvrdite da su upravo hrvatskim građanskim partijama smetali Srbi?

- Ne bih se usudio da kažem da su Srbi dali pečat hrvatskom građanskom društvu. Smem reći da su uspeli da se u njega integrišu. Stav hrvatskih političkih partija prema Srbima veoma je složen, a najčešće je zavisio i od hrvatsko-ugarskih odnosa. Postojala su razdoblja srpsko-hrvatske sloge i saradnje, ali poznato je i njihovo udaljavanje, periodi u kojima su prevlađivale istorijske predrasude i ne male zablude. Uprkos nastalom nerazumevanju, ne može se negirati ni njihova sudbonosna međusobna povezanost.

Kako spasiti srpsko kulturno-umetničko i duhovno blago u delovima bivše Jugoslavije koji su sada srpska dijaspora?

- Recept za spasavanje srpskog kulturnog blaga u dijaspori postoji. Srpsku duhovnu baštinu najpre treba popisati, zatim proučiti i napokon zakonski zaštititi. Za mene je danas od posebne važnosti problem srpske duhovne baštine u Hrvatskoj, s obzirom na velika razaranja koja je ona pretrpela u periodu od 1941. do 1945. i, zatim, u periodu socijalističke vlasti posle rata, a posebno u poslednjim krvavim sukobima. Ne treba zaboraviti da ovaj problem postaje još složeniji ako se zna da je danas potpuno izmenjena srpska etnička karta u Hrvatskoj. Kada se sve ovo sabere, već sada je jasno da se pitanje srpske duhovne baštine u Hrvatskoj mora uzeti u ozbiljno državno razmatranje SCG jer će se taj problem pojaviti u svim budućim diplomatskim pregovorima. Nama mora biti jasno da srpska duhovna baština, bez obzira u kojoj državi se nalazi, pripada neraskidivoj celini nacionalne kulture. Uvek kada se na to zaboravljalo naša strana je nosila krivicu za sve one pojave koje su osakatile srpsku duhovnu baštinu.

Niz promašaja

Jednog će dana, verovatno, neko pisati ovakvu knjigu o Srbima na Kosovu. Koji biste mu savet dali?

- Budućim piscima o kosovskim spomenicima kulture dajem samo jedan savet: strogo se držite načela nauke. A kada razmišljam o Kosovu i Metohiji kao duhovnoj i političkoj kolevci srpske države, ne mogu mimoići ni pitanje svih onih propusta, posebno u periodu između dva svetska rata, kada je naša nauka propustila priliku da temeljno i sistematski istraži ovo značajno područje. Mora se priznati da je u tom periodu zatajila i naša arheologija, posebno ona koja se bavi srednjim vekom. Uzeću za primer Novo Brdo, lokalitet od nesumnjive evropske vrednosti. Tek posle Drugog svetskog rata tu su počela istraživanja, na žalost sa prekidima. U svojoj odličnoj knjizi o Novom Brdu, koja je nedavno dobila nagradu Vukove zadužbine, profesor dr Vojislav Jovanović sa saradnicima dokazao je svetu kakvo mesto ima ovaj lokalitet u našoj nauci. To je prvi korak ka našem upoznavanju. Još smo daleko od drugog koraka koji predstavlja svest celokupne nacije o značaju Novog Brda, grada koji ćete uzaludno tražiti u našim gimnazijskim udžbenicima. Takva ignorancija za mene predstavlja neko, skoro bolesno dremljivo, nerazbuđeno stanje. Ono nam otkriva čitav niz promašaja u našem prosvetnom i naučnom sistemu. Pri ovakvim razmišljanjima ne mogu prećutati ni velikog srpskog istoričara, pokojnog Ivana Božića, koji je organizovao prvo sistematsko istraživanje Kosova i Metohije u organizaciji Filozofskog fakulteta u Beogradu, slično onom koje je za područje Boke kotorske uradio pokojni Ilija Sindik. Na žalost, u oba slučaja potvrdili smo sopstvenu neistrajnost, propustili smo da u povoljnijim uslovima dovršimo poslove od nacionalnog značaja.

Vaša se porodica ugradila u politički i društveni život Zagreba. Ipak, dostojanstveno kažete: „Ova knjiga nema nameru da lamentira nad nečim što je davno prošlo.” Zagreb je i Vaš rodni grad u kojem dugo niste bili. Koja Vam je slika ostala u sećanju?

- Prilikom pisanja knjige „Srbi u Zagrebu” imao sam i otežavajuću okolnost s obzirom da je moja porodica, s očeve i majčine strane, bila čvrsto ugrađena u kulturni i politički život ovog grada. Postojala je, dakle, opasnost da me nadvladaju emocije i da lamentiram nad nečim što je davno prošlo. Trudio sam se svim silama da moje kazivanje ne bude opterećeno ličnim sentimentom i bila mi je namera da sačuvam, kao jedan od poslednjih svedoka, sliku grada Zagreba koja je već davno nestala u vihorima dramatičnih zbivanja od 1941. godine pa nadalje. Ja još pamtim Zagreb kao multietnički i multikonfesionalni grad, u sećanju su mi i odnosi uzajamnog poštovanja i tolerancije koje tada još nije otrovala politika. Pamtim pravi kult Hrvatskog narodnog kazališta u građanskim krugovima. Odlazak u kazalište smatrao se događajem. A na toj sceni igrali su istovremeno i Slovenci i Srbi i Jevreji i Hrvati. Pamtim srpske Svetosavske besede u prostorijama Srpske crkvene opštine, koje su predstavljale pravi kulturni događaj. Pamtim srpsko pevačko društvo „Balkan” i njihove koncerte sa hrvatskim dirigentom Jakovom Gotovcem. Kao dete učestvovao sam u litiji koja je obilazila oko crkve i zaustavljala saobraćaj u Ilici. To je bila jedna stabilna, kompaktna sredina sa svojim čvrsto postavljenim i branjenim sistemom vrednosti. Sve to što se profilisalo kroz vek i po i domašilo srednjoevropski nivo srušeno je i nestalo stvaranjem tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Ta 1941. godina predstavlja oštru cenzuru i granicu dva sveta.

Anđelka Cvijić