Tehnologije sopstva

urama ispitivanja duša i priznanju, ispovesti i pokajanju u prvobitnom hrišćanstvu); „Subjektivnost i istina“ 1980–1981. (kurs koji tematizuje umeća i estetike življenja kod filozofa, moralista i lekara u razdoblju od 1. veka p.n.e. do 2. veka n.e., kao i načine na koje se subjekt, u različitim trenucima i u različitim institucionalnim kontekstima, uspostavljao kao objekt moguće – poželjne i, čak, neophodne – spoznaje); „Hermeneutika sopstva“ 1981–1982. (kurs o staranju o sebi: „treba za sebe biti, i to čitavog života, sopstveni objekt“), i poslednji „Vladanje sobom i drugima“ 1982–1983. (kurs o slobodnom, otvorenom, apsolutno iskrenom govoru (parrhesía) u kontekstu antičke filozofije i hrišćanskog preispitivanja duše). U tom periodu Fuko je držao, naročito u SAD, i brojna predavanja o sličnim temama a pisao je i članke iz te oblasti. Zbornik Tehnologije sopstva. Spisi o poznoj antici i ranom hrišćanstvu sadrži neke od tih radova, među kojima je i jedan broj onih koje je Fuko nameravao da uvrsti u knjigu Ispovest ploti, nikad dovršeni četvrti tom Istorije seksualnosti.

„Čini mi se, shodno nekim sugestijama Jirgena Habermasa, da se mogu razlikovati tri glavna tipa tehnika: tehnike koje dopuštaju nekome da proizvodi, transformiše, manipuliše stvarima; tehnike koje nekome dopuštaju da koristi sistem znakova i, konačno, tehnike koje nekome dopuštaju da određuje ponašanje pojedinaca, da nameće izvesne ciljeve i svrhe. Ukratko: tehnike proizvodnje, tehnike označavanja ili komunikacije i tehnike dominacije. Međutim, vremenom sam sve više postajao svestan da u svim društvima postoji još jedan tip tehnika: to su tehnike koje dopuštaju pojedincima da vlastitim sredstvima vrše izvestan broj operacija na vlastitom telu, dušama, na sopstvenim mislima, u svom ponašanju kako bi sebe preobražavali i menjali i time dostigli izvesno stanje savršenstva, sreće, čistote, natprirodne moći. Nazovimo te tehnike „tehnologijama sopstva“. Ako hoćete da analizirate genealogiju subjekta u zapadnoj civilizaciji, onda morate uzeti u obzir ne samo tehnike dominacije već i tehnike sopstva.“
Mišel Fuko

„Istorija seksualnosti izlaže istoriju geneze svesti, „subjekta“ kao svesti o sebi kao subjektu koji želi. Nesrećna svest: „staranje o sebi“ pre svega je etičko staranje koje se izgradilo još u starome veku oko „glavnog“ – zašto? – problema seksualnosti i koje se ostvarilo sa hrišćanstvom. Seks je proizvod jedne istorije tokom koje je telo, i protiv svoje volje, izdeljeno izopačenom spoznajom sebe koju mu pruža normalizatorski diskurs: histerija, onanizam, fetišizam i coitus interruptus (prekinuti snošaj) četiri su tipične figure vladavine političke norme nad intimnošću tela. Subjektivnost je ćerka ispovednika.... Taj subjekt, kog je stara filozofija smeštala u početak, proizvod je potčinjavanja; rođen je, kao i seksualnost, iz interiorizacije – prihvaćenih ili prekoračenih – granica čiju je genezu opisala istorija disciplina.“
Pjer Burdije