ŽARKO RADAKOVIĆ autor je knjiga Tübingen (1990), Ponavljanja (koautor Scott Abbott, 1994), Knifer (1994), Emigracija (1997), Pogled (2002), Vampiri & Razumni rečnik (koautor Scott Abbott, 2008), Strah od emigracije (2009).Sarađivao sa umetnicima Erom Milivojevićem (performansi Medex 1971, Kornjača 1973, Labudovo jezero 1974), Julijem Kniferom (monografija Julije Knifer 1990) i Ninom Pops (bibliofilsko izdanje Der Bildverlust/Gubitak slike 2007).Autor više zbornika i antologija. Izbor srpske književnosti na nemačkom jeziku Tragische Intensität Europas (Das Schreibheft 71, Essen 2008).Uređivao nemački časopis za književnost i umetnost Das Nachtcafé (Stuttgart, Klett-Cotta).Preveo dvadesetak knjiga Petera Handkea.
Noć sa ženom iz bioskopa beše, zapravo, dosadna. Bila je, na neki način, ponavljanje jedne sekvence iz filma. Počelo je slučajnim dodirom kolena o koleno između sedišta. Bilo je to u trenutku ulaska glavnog junaka, „vođe vampira“, u spavaću sobu glavne junakinje filma („prve žrtve vampirizma”). Žena je reagovala „kao ošurena“. Bila je mlada i „božanski lepa” („izazov vampiru!”).
Ujedno sanjiva: i za film, i za flert, i za svoj sopstveni život. Kao da je slučajno ušla u bioskopsku dvoranu. Tek prilikom svlačenja lakog mantila i prebacivanja šala preko raskošnih nogu videh u njenim očima žudnju za dominacijom. Osetih odlučnost. Ujedno omirisah težinu svoga porekla. Sudar kolena se ponovio nekoliko puta. Uvek je reagovala manje iznenađeno. Svakim dodirom sam se sve više plašio da ću izgubiti kontakt sa slikom filma. Nakon poslednja dva doticaja kolenima žena je čak „sa zadrškom” odmakla nogu. Kao da je odaslala signale koji su, najedanput, postali jasne oznake namere. Žena je nekoliko puta sa kolena zbacila mantil i šal, i svaki put ih sa poda podizala uz izvinjenje izgovoreno šapatom prepunim vazduha. Na pragu ulazne kapije zgrade u susednoj ulici ispala joj je na trotoar tašna. Zazvečali su ključevi. Na stepeništu joj je otpala štikla cipele. Najedanput je bila za glavu niža od mene. Već je na prvom odmorištu stepeništa zadigla suknju i svukla gaćice. (Ni sam ne znam zašto sam se prisetio svoje četvrte supruge.) Na ulaznim vratima stana ispustila je ključeve. Nasmejao sam se i šakom čvrsto pritisnuo njeno uzavrelo telo. Nije me propustila kroz sada širom otvorena vrata, nego je prva kročila u svoj stan, krećući se unatraške, iskidanim, različitim koracima, čas kao pijanac, čas kao divljak, čas kao pospano dete, čas kao ranjena zverka.
Bio sam naprosto unesen: najpre u kuhinju, pa u kupatilo, pa u spavaću sobu. „Zašto si za vreme projekcije filma disao tako isprekidano”, upitala je. Posle divljačkog snošaja na podu u radnoj sobi, pušila je, strastveno, uobičajenu cigaretu, i, uobičajeno, zurila u plafon. Sedeo sam, obučen, u naslonjači i gledao raskošno nago telo lepe žene, sada preobraćene u staricu u nameri da ode u kuhinju i skuva belu kafu. Na radiju se čula tiha muzika gitariste Bila Frizela (Bill Frisell). Senke na zidu: meandri Julija Knifera. Sve knjige na polici: samo Handkeove. Tišina. Odlično se osećam. Zatim se podiže slab vetar. Lahor se, onda, preobraća u oluju.
Nameštaj, slike, ukrasni predmeti, zavesa i svi prizori u sobi podsećaju na predratnu (veliku) Jugoslaviju.
