Vojska Aleksandra Velikog

a Aleksandrove vladavine znamo samo na osnovu malog broja dela napisanih par vekova nakon događaja koje opisuju. Ta dela često protivreče jedna drugome, a u mnogim se slučajevima može dokazati i da sadrže očigledne greške. Strpljivi rad većeg broja učenih ljudi tokom prošlog veka je u ogromnoj meri unapredio naša saznanja o makedonskoj armiji, i mada mnogi problemi još čekaju razrešenje, možda smo došli u situaciju kada je moguće napisati jednu takvu knjigu.
Monografija ovog obima sigurno ne može popuniti prazninu. Skoro svaka izjava u tekstu koji sledi je podložna osporavanju. Nedostatak prostora ne dozvoljava da pomenemo rad prethodnika ili pojedine sugestije koje su oni dali kao moguća rešenja određenih problema; ali se nadamo da bi se rasprava mogla nastaviti na stranicama knjiga koje su pomenute pod preporučena literatura. Obrnuto, neke nove sugestije su iznete u tekstu, ali me je, opet, nedostatak prostora sprečio da ih detaljnije obrazložim. Takođe sam ograničio moj rad do kraja 331. godine pre n. e mada sam u načelu razmatrao i kasnije reforme, i nastavio da pratim istoriju pojedinih jedinica i nakon ovog datuma. Zbog svega navedenog ovu knjigu ne treba shvatiti kao sveobuhvatni prikaz, već samo kao uvod u Aleksandrovu armiju.Ono što i danas oživljava događaje od pre 2300 godina jeste pre svega živa slika koju imamo u svome umu o slavnim borbama opisanim u antičkim tekstovima, tako da se ova knjiga usredsređuje na to kako su bile uniformisane armijske jedinice. Dva arheološka izvora su od neprocenjive vrednosti. Aleksandrov mozaik, koji predstavlja rimsku kopiju originalnog dela, verovatno apoteozu Apelejeve slike Aleksandra u bici protiv Persijanaca. Reprodukcija te slike u boji se pojavljuje u većini ilustrovanih knjiga o Aleksandru. Aleksandrov sarkofag koji je naručio Aleksandrov vazal, sidonski kralj Abdalonim, i koji se sada nalazi u Arheološkom muzeju u Istanbulu, nije toliko dostupan običnom čitaocu. Slika nekada živih boja je većim delom izbledela u vreme kada je sarkofag iskopan, pre više od jednog veka. Boja je naglo bledela tokom iskopavanja, što se nastavilo i kasnije. Originalna publikacija O. Hamdi bega i Teodora Rejnaha: Une necroplole royale a Sidon (Pariz 1892.) – uključuje i nekoliko heliohroma (fotografija u prirodnoj boji, prim. prev.) sarkofaga koje uprkos svome lošem kvalitetu dodaju nekoliko detalja izvanredno potpunom delu F.Vintera: Der Aleksandersarkophag aus Sidon (Strazbur 1912.). Obe ove knjige su vrlo retke i mogu se pronaći u svega par biblioteka u V. Britaniji. Još neke podatke je moguće dobiti iz G. Mendelove knjige Katalog muzejskih skulptura (mada te podatke treba uzeti sa rezervom); kao i iz knjige Folkmara fon Grivija: Der Aleksandersarkophag und seine Werkstatt (Berlin 1970.), koja je koristila posebnu vrstu fotografisanja kako bi otkrila neke sada nevidljive detalje, i veoma je upotrebljiva zbog svojih detaljnih opisa. Konačno, neki problemi u vezi oprečnih podataka su rešeni (i neka nagađanja iznesena) ličnim ispitivanjima koje sam obavio u Istanbulu, i želeo bih da se zahvalim muzejskim vlastima i prijateljima u Istanbulu na njihovoj pomoći i vremenu koje su mi pružili u teškim okolnostima.