Ostavljajući Moldaviju, moj dobri prijatelj, romanski episkop, naloži mi, kad dođem u Saksoniju, da primim u moje nadzirateljstvo njegova dva mladića, Aleksandra Ćiuku, sinovca njegova i Gerasima dijakona, koje je bio pre mene tamo poslao. Put nam je bio kroz Lemberg, Poljsku i Sleziju. U Breslaviji, trgovci imajući dela svoga, zadržimo se sedam dana, i črez Lajpsik pređem u Halu i primim višerečene mladiće k sebi. Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka" i ostali ljudi čelovjeskoga čina, dam se zapisati u katalog universiteta i pođem slušati filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju u slavnjejšega u Germaniji filosofa, profesora Eberharda.
Smatrajući u ovom musa i svakih božestvenih nauka sedalištu kako se više od hiljade mladih ljudi uče, kako neprestano iz jednoga u drugi kolegijum trče, kako se sva prekrasna i blagorodna duševna sposobstvija razmršavaju, prosveštavaju i u mnogoobraznim znanijam raširavaju i rasprostiru, i sravnjivajući ova mesta i ljude s prekrasnom no bednom varvarskom Albanijom, s koliko dražim i milijim toliko većeg, sožaljenija dostojnijim zemljama, Serbijom, Bosnom i Hercegovinom, uzdisao sam i često gorke prolivao suze, sam s sobom govoreći: "Kad će u onim prekrasnim zemljama ovakva učilišta biti? Kad će se i ona mladež s ovakovim naukam napojavati? Milioni naroda! Jadni Turci čekaju da što pametno čuju od derviša, a bedni i udručeni hristijani od kaluđera. No što će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego: daj milostinju, daj sve što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!" Gledajući kakve se ovde knjige svaki dan sastavljaju, pišu i na svet izdaju, žalost napadaše na mene kad bi god pomislio kako kod nas viču: "Daj nosi knjige iz Rusije." A kakve knjige? Za one koje se tu prevode s učenih jezika, sastavljaju i izdaju na slavenskom, ni kataloga ne ima, barem da im se imena znadu.
Razmišljajući neprestano o ovim veštma, spomenem se jošte u Dalmaciji začetoga želanija i namjerenija da je krajnje potrebe i nužde delo na opštem narodnjem jeziku što napisati i izdati. Ja sam čisto pred očima imao kakvu su buru i metavicu na sebe svi oni privlačili koji su se usudili najpre podobna predstavljenija narodu činiti. No mora se kadgod ko jedanput naći. Ajde, u ime Božije, nek se počne! Sila se nikom nikakva ne čini, neka kaže ko što nahodi za dobro i polezno, a razumni ljudi i sad i posle o tom neka sude. Znam da će nerasudni i nevježe psovati i ružiti; nerazumni revnitelji proklinjaće i pretiti. Ali, s druge strane, znam i ovo da razumni bogoljubitelji, istinoljubitelji i opštega dobra i polze želatelji, blage duše i poštena srca ljudi, cerkovni i mirski, počeće se razbuđivati i sverh ovih vešti s većim pronicateljstvom razgovarati i rasuždavati; a ovo je početak k ispravljeniju, i to što se zasad želi. "Pak šta će iz toga sljedovati?" - reći će ko. Da se opredeljenim na sveštenstvo bez svakog daljeg oklevanja i zakasnjenija i takove knjige daju, koje čitajući učeniji da postaju i da su kadri sebe i narod svoj učiti, na dobro nastavljati i prosveštavati - evo šta će u ime Božije sljedovati.
06.04.12
Sa Dositejem u Evropu
Marija Rita Leto
Marija Rita Leto, profesorka slavistike
Vukovo ime asocira na konzervativnu Srbiju, dok Dositej predstavlja zapadnjačku stranu, kosmopolitsku, gradsku
Dositej Obradović poznat je u italijanskoj slavistici i književnoj javnosti zahvaljujući i naučnom radu Marije Rite Leto, koja je na italijanski prevela Dositejevo delo „Život i priključenija”, a prošle godine na italijanskom je objavila i knjigu oDositeju. Marija Rita Leto povremeno je gost Beograda, kao učesnica simpozijuma, a sinoć je u Zadužbini „Dositej Obradović” predstavljena njena knjiga „Nezavršeno remek-delo. Narativne forme i putevi kulture u delu ’Život i priključenija’ Dositeja Obradovića”, posvećena novom tumačenju Dositejeve autobiografijei njenom značaju u evropskom književnom i kulturnom kontekstu. Marija Rita Leto živi u Firenci i predaje slavistiku na Univerzitetu „G. d’Anuncio”u Peskari, gde vodi i postdiplomski tečaj usavršavanja u medijaciji sa balkansko-jadransko-dunavskim regionom. Bavi se srpskom i hrvatskom književnošću, odlično govori naš jezik.Prevela je na italijanski i „Famuo biciklistima” Svetislava Basare.
Kako je počelo vaše interesovanje za Dositeja?
Dok sam, još kao studentkinja, čitala nekoliko odlomaka „Života i priključenija”, zanimala me jeta neobična pojava u srpskoj književnosti, taj autor koji je imao izuzetno zanimljiv život. Dovoljno je videti mapu njegovih putovanja, koja se nalazi u MuzejuVuka i Dositeja, i sve će biti jasno. Takođe, odavno me je čudilo da niko od naših italijanskih slavista nije preveo to delo. Pogotovo kad se ima na umu da je englesko-američki prevod „Života i priključenija” nastao već 1953. godine,i da je srpska književnost relativno prisutna na policama naših knjižara. Naročito u poslednje vreme.
Dakle, godine 2007. izašao je moj prevod „Života i priključenija” kod „Arga iz Lečea” i već tada sam se suočavala sa slojevitošću te knjige. Sa jedne strane htela sam da je bolje razumemkao književni tekst, a sadruge me pogodila aktuelnost Dositejevih poruka.
Po čemu je Dositej aktuelan u našem vremenu?
To su uglavnom ideje prosvetiteljstva, koje se, kako mi se čini, mogu vrlo dobro povezati sanekoliko aspekata aktuelne kulturne debate, kao što su kosmopolitizam i transnacionalna dimenzija kulture, koji neminovno donose i drugu stranu medalje, to jest lokalizam i nacionalizam. To se može sagledati i u pozitivnom smislu, pa Dositeja ujedno možemo da smatramoi kosmopolitom i, da kažemo, nacionalistom, u smislu doprinosa u stvaranju nacionalnog osećanja. Naime, Dositej jesrpski narod povezaosadrugim narodima, sadrugim kulturama,doveoga u odnos, ne u opoziciju.U tome su mu bitne bile knjige, bila je bitna kultura,ne u apstraktom, većbaš u konkretnom smislu.Dositej čak nije verovaoda zlo postoji, da je to samo posledica neznanja, a mislio je da ljudi bolje žive tamo gde postoji kultura. To je poruka koja je sasvim aktuelna,i to ne samo za Srbiju.
Za Dositeja su u našoj kulturi vezane i određene polemike, sa jedne strane kažete da ga Srbi doživljavaju blisko, samim tim što ga zovu samo po imenu, dok sa druge navodite da je bio nazivan jeretikom, da je i danas skrajnut?
Kod Dositeja me je prevlačila neka vrsta kontradikcije koja stalno prati njegovu pojavu i njegovo delo. „Život i priključenija” je knjiga koja predstavlja prekretnicu u srpskoj književnosti, a istovremeno to jeknjiga koja se zanemaruje i danas se vrlo slabo čita, zbog jezika koji je percipiran kao arhaičan. Dositej za neke je inovator, prvi srpski autor, prvi Srbin koji je odredio nacionalnost jezikom, a ne religijom, prvi koji se bavio obrazovanjem žena, začetnik moderne srpske književnosti, a za druge poslednja karika crkvenoslovenske tradicije,koju je on pokušao da približi Zapadu, ne uspevajući. Svakako, Dositej je pisaco kome srpska kultura nikada nije prestala da se preispituje i promišlja: njegovim stavovima se dive, kao idealnom putu koji je Srbija trebalo, ili treba, da pređe ili ih, nasuprot tome, kritikuju kao devijantne u odnosu na primarni i prirodni put ove zemlje. To pogotovo radi crkva, s kojom je, opet, Dositej imao kontradiktoran odnos.
I za Vas je zanimljiv odnos dva velika srpska prosvetitelja – Vuka i Dositeja. Jednog, uslovno rečeno, narodskog, drugog internacionalnog, kao odnos takozvane dve Srbije?
U ovoj debati oko Dositeja, koja je započela pre više od dva veka, i koja se ciklično uvek ponavlja prateći zadatu shemu, mora se uzeti u obzir još jedna velika figura srpske kulture, a to je Vuk Stefanović Karadžić. Njihov odnos je na različite načine tumačen u zavisnosti od perspektive onoga ko čita evoluciju srpske istorije. Srpska istorija poslednjih decenija mogla bi biti u nekom smislu interpretirana,i jeste,kroz ova dva imena. Ona predstavljaju dva vida modernizacije Srbije i oko njihovih imena još uvek se vrti aktuelna problematika za Srbe – kako ući u Evropsku unijui postati deo nje, ali u isto vreme zadržati sopstveni nacionalni identitet. U shematskom pristupu, koji često prevazilazi ove dve ličnosti i njihovo pravo značenje, Vukovo ime asocira na konzervativnu, ruralnu i nacionalističku Srbiju, koja se bori za upotrebu ćirilice, održavanjenarodne tradicije, dok Dositej predstavlja zapadnjačku stranu, evropsku, kosmopolitsku, gradsku. Ovim temama bavio se imeđunarodni skup posvećen Dositeju, koji je održanu Rimu 2009,i koji je nosio mnogoznačan naslov „Evropski identitet Srbije: budućnost prošlosti”.
Marina Vulićević
28.03.04
Povratak u svetsku riznicu
Sava Peić, kustos u Britanskoj biblioteci u Londonu
“Ovu knjigu je poklonio Britanskom muzeju Dositej Obradović, pisac, kao prvu knjigu koja je ikada štampana na srpskom jeziku”.
Ta posveta na stranici Dositejevog “Života i priključenija”, tek štampanog u Lajpcigu 1783, nastala je ubrzo posle njegovog dolaska u London. “Prevezem se črez kanal i 1. decembra 1784. dođem u prvi Inglitere grad Dover” - pisao je o svom putovanju brodom preko Lamanša. Oduševljen Englezima, radoznao da što bolje upozna njihov život i kulturu, posetio je i Britanski muzej, otvoren u palati Montegju 1759, i njegovoj biblioteci poklonio svoju knjigu, s posvetom na engleskom, napisanoj 1. marta 1785.
Da li su Dositej i njegova knjiga prvi naši tragovi od pre 220 godina u toj riznici svetske kulture?
- Možda je Dositej zaista naš preteča u Britanskom muzeju, ali “Život i priključenija” nije i najstarija naša pisana reč u njegovoj biblioteci - kaže nam Sava Peić, prvi naš čovek sa dugogodišnjim stažom i titulom kustosa u Britanskoj biblioteci u Londonu.
Peić je Vojvođanin: rođen u Subotici, od druge godine je živeo u Novom Sadu - tu je i završio osnovnu školu i gimnaziju, a engleski i srpski jezik i književnost studirao na Filozofskom fakultetu. U Londonu živi od 1967. Proveo je deset godina u biblioteci Škole za slovenske jezike i slovenske studije, naredne decenije bavio se slikarstvom, a najduže je bio kustos Britanske biblioteke, nastale u okrilju one prvobitne u Britanskom muzeju.
Naše retkosti u Londonu
U Britanskoj biblioteci čuvaju se duže od dva veka i naši stari rukopisi i knjige štampane kod nas i u evropskim gradovima. Koje izdvajate kao reprezentativne za na našu pisanu reč?
- Našu zbirku u Londonu čine rariteti srpske kulture - kaže Peić pri našem susretu u Novom Sadu. - U odeljenju manuskripata, gde je veći broj naših drevnih rukopisa, čuva se i iluminacija za mitropolita Jakoba od Sera iz 1354/5. godine. Među najstarijim knjigama, dragoceni su “Oktoih” iz 1494, nastao u štampariji jeromonaha Makarija na Cetinju, i “Psaltir” iz 1638, štampan u Veneciji. Uz bakroreze Hristofora Žefarovića iz 1741, u zbirci su i kapitalne knjige: Zaharija Orfelina “Iskusni podrumar”, štampan u Beču 1783, Dositejevi “Sovjeti zdravoga razuma”, objavljeni u Lajpcigu 1784, Jovana Rajića “Istorija raznih slavenskih narodov”, izašla u Beču 1794. Zajedno su i prva izdanja dela Vuka Karadžića, počev od “Male prostonarodne slavenoserbske pjesnarice” iz Beča, 1814, a pored njih su i tri znamenite NJegoševe knjige - beogradsko izdanje “Luče mikrokozma” iz 1845, “Gorski vijenac” iz Beča 1847. i “Lažni car Šćepan Mali”, objavljen u Trstu 1851. Ovo je samo mali izbor iz naše bogate zbirke u Londonu.
Da li je izučavano kako je ona nastajala?
- Istorija naše zbirke u Britanskoj biblioteci, nažalost, još nije istražena, niti je sačinjen popis njenih rukopisa i knjiga, a ima ih na hiljade. Bilo bi dragoceno, mnogostruko, i za nas i za britansku stranu, da se osvetli njen začetak, otkriju ličnosti zaslužne za njeno bogaćenje, saznaju sudbine pojedinih rariteta. Takva bibliografija zahteva ogromni trud i vreme: trebalo bi tragati po arhivskim spisima tokom 250 godina postojanja Britanskog muzeja, a kasnije i Britanske biblioteke. Uvek je bilo naših ljudi u Londonu koji su znamenitoj biblioteci poklanjali ili prodavali naše stare knjige, a ona je mnoge raritete kupila na aukcijama.
Prevedena knjiga - trajni kapital
Kako se stiže u Britansku biblioteku? Čime ste se najviše bavili?
- Svakom bibliotekaru bila bi čast da bude njen kustos. Bilo ih je koji su se čudili, a neki divili: kako to da između mnogih kandidata bude izabran Jugosloven? Moja velika prednost bilo je desetogodišnje iskustvo iz biblioteke Škole za slovenske jezike. A možda sam bio i srećković! Imao sam široko polje: starao sam se o zbirkama knjiga balkanskih zemalja, a najviše su me interesovale naše, jugoslovenske, što je i prirodno. Pre mene, tome su se brinuli kustosi, mahom Englezi, koji nisu dovoljno poznavali našu istoriju i kulturu i zato je u zbirci bilo mnogo praznina. Moj prvi zadatak: učiniti sve što se može da naše kapitalne knjige, najavljivane i u katalozima izdavača, svakako stignu u London, a kad se to moglo - one su izlagane u Britanskoj biblioteci. Oslonac sam imao i u dosta dobro uhodanoj razmeni knjiga Britanske i naših nacionalnih bi blioteka. Istina, u tome je bilo i zastoja zato što naše biblioteke nisu imale dovoljno para da u London pošalju veći broj traženih knjiga. Ipak, postignuto je veoma mnogo: u Londonu je sabrana odlična zbirka naših knjiga XX veka, a ona pod naziovm “Balkanska kriza” iz devedesetih smatra se najboljom u svetu.
Šta za knjigu znači to da bude u Britanskoj biblioteci?
- Znači ogromno: kad dospe na njenu policu, tu će i ostati večno! U novoj palati, sada je to najmodernija biblioteka na svetu. Ona nije i najveća po broju knjiga - ima 18 miliona primeraka, ali jeste po njihovoj istorijskoj, kulturnoj, naučnoj i svakoj drugoj vrednosti. Biti u toj jedinstvenoj riznici svetske pisane reči, jeste prestiž i autora i knjige. Zato je važno da naše knjige stalno stižu. A još je važnije: da budu prevedene. Bez prevoda, osuđene su na retke čitaoce među Englezima i strancima u Londonu koji znaju srpski, a sve više je zainteresovanih da steknu širi uvid u genezu raspada Jugoslavije. Na molbu uglednih istraživača prevodio sam, danima i danima, mnogobrojne stranice o zbivanjima kod nas tokom devedesetih. I sve više se uveravao u to da je prevod najboljih knjiga o nama - naš trajni kapital u svetu.
Dramatična zbivanja u našoj zemlji teško su pogađala i knjigu. Da li je ona tada uspevala da stigne do Londona?
- Rat, sankcije, bombardovanje - zaustavili su dugogodišnju, obostrano korisnu, razmenu knjiga između Britanske i naših najvećih, nacionalnih, biblioteka u Beogradu, Zagrebu, LJubljani, Sarajevu, Skoplju, na Cetinju. Odlično smo sarađivali i sa Bibliotekom Matice srpske, što je meni, kao Novosađaninu, posebno godilo. Predugo je trajalo ono nesrećno vreme kad knjige nisu mogle iz Londona u Beograd, iz Beograda u London. A baš tada, snažno je pojačano interesovnje Engleza za tragična zbivanja kod nas. U stilu Britanske biblioteke jeste da traženu knjigu odmah poruči, da čitalac ne čeka. I pored prepreka, knjiga je nalazila put preko Evrope, najviše zahvaljujući požrtvovanju gospodina Radmila Mulića, vlasnika knjižare “Mala velika knjiga” u Novom Sadu. Uspevao je da nabavi knjige relevantnih autora, sa pouzdanim činjenicama, prikazima i komentarima uzroka i posledica raspada Jugoslavije, objavljene ne samo u Beogradu nego i u Zagrebu, Sarajevu, Banja Luci. Stizao je u London automobilom natovarenim knjigama, a vraćao se s najnovijim izdanjima na engleskom, mahom stručne literature, potrebne istraživačima u našoj zemlji.
LJuba Vukmanović
