30 plus 18

15.04.06 Politika

Numerički naslovljeno novo delo Milisava Savića „30 plus 18” sastoji se od trideset mini-portreta srpskih pisaca i osamnaest priča u duhu poetike proze novog stila

Poput mnogih ranijih savremenih srpskih pisaca, i Milisav Savić ima dva tradicionialna oslonca u svom književnom radu, jedan je – zavičaj, i drugi, osveštani književni uzori. U dodiru i prepletu ovih uticaja nastale su najbitnije odlike kako ukupnog dela ovog majstora pripovedne proze, tako i njegove najnovije knjige „30 , u izdanju „Rada”. Numerički naslovljeno delo sastoji se od trideset mini-portreta srpskih pisaca i osamnaest priča nastalih na poetičkom načelu realističkog pripovedanja ili poetike proze novog stila.

Sudeći prema prvom segmentu tekstova, ne može biti nikakve sumnje da ovaj pisac veoma živo i s nesravnjivo velikim razumevanjem prati rad svojih savremenika koliko i uzoritih prethodnika koji mu svojim delom pružaju očitu priliku za novo čitanje i osvetljavanje njihovih životnih sudbina. On tako reći do srži poznaje svakog posebno i s toga u njegovom tekstu deluju kao da su preneti ili preslikani iz života. Valja pri tom imati u vidu da je Milisav Savić veoma obrazovan i upućen autor, doktor književnosti, književni prevodilac i antologičar, da je imao odlične ideje kao izdavač i bio među glavnim inicijatorima studentske štampe „šezdesetosmaša”, i da je sada u našoj ambasadi u Rimu na još jednom važnom odseku svog profesionalnog rada.

Priče o piscima

On će prvi portret u ovoj knjizi i početi sećanjem na odnos šezdesetosmaša prema generaciji kojoj je pripadao pisac Danilo Kiš, o kome piše ne navodeći mu ime. Slede briljantno sažeti portreti pisaca naše književnosti (Sterija, Laza Lazarević, Kočić, Matavulj, Bora Stanković, Pera Todorović, Nastasijević, Crnjanski, Popa, Bulatović, pored ostalih), oživljeni susreti sa njihovim delom ili sa njima lično. Može se pri tom uočiti da Savić rekapituliše u nekoliko rečenica obimnu biografsku ili memoarsku građu, prevodeći je iz jednog tipa prozne naracije u drugi. Životni podatak nadograđuje onim što mu se čini važnim za priču o piscu, a priče iz drugog dela knjige kao neposredno otelotvoren život zavičajnog podneblja, zabite varoši Raške. Tako u priči „Moć poezije” opširno pripoveda o varoškoj profesorki književnosti opsesivno zaokupljenoj poezijom pesnika koji se ubio, dok mini-portretom Branka Miljkovića, pod naslovom „Mastilo je krv”, provejava takođe zagonetni lik prelepe plavokose profesorke književnosti, što je piscu otvorilo mogućnost da se intenzivnije pozabavi novim načinom korišćea istog motiva u eseju i priči.

Podudarni motivi

Motivskih podudarnosti ima na pretek i u samim pričama iz drugog segmenta ove knjige. Prividno sličan motiv ili događaj po nečemu ga izdaleka podseti na prethodni, kao u priči „Raspukla šljiva”: „...u opisu lica zadržaću se samo na njenim usnama. Bile su vlažne i sočne poput zrele, raspukle šljive”, veli najpre, da bi ubrzo potom uočio i izdvojio obratni motiv ponuđenih šljiva: „Jedan berač ponudi mi šaku šljiva. Sve su bile jedre, glatke, čiste kože. Uzeh jednu i samo što je pritisnuh prstom ona puče i pretvori se u dve vlažne, sočne usne”. I iz ovog primera može se videti u kom smeru Savić životni detalj transformiše u simboličku ravan priče, motivisan vlastitim osećanjem sveta i života. Savić ima za cilj da tim izmenama naglasi položaj životnih ravni u građenju književnih ravni priče na složeniji način, svejedno da li se radi o stvarnim ili fiktivnim ličnostima i zbivanjima.

Pojavom ove knjige otvorena je mogućnost da se intenzivnije pozabavimo postupkom stvaralačke oblikovnosti životne građe u umetničko delo kod ovog pisca. Retki su takvi slučajevi u književnosti da jedno delo strukturno objedinjava male eseje i male priče istog autora kakva je knjiga „30 plus 18” što, zapravo, određuje njen karakter. Oživljavanjem znanih ličnosti sa neznanima, Milisav Savić stavio je sebe u položaj tumača pisane biografske građe po ravnima vlastite doživljajne verodostojnosti. Dok u pričama o zavičajnoj varoši Raški postupa kao pravi realistički pisac sa već izdiferenciranim i unapred prepoznatljivim likovima, u drugom slučaju to je postupak potonjeg postmodernističkog pripovedača, ponajbolje prepoznatog u romansijerskom delu „Ožiljci tišine” u kojem je u proznoj fikciji slobodno postupao sa biografskom građom Ive Andrića i Miloša Crnjanskog kao nosiocima nepokolebljivo uverenje da će uslediti nastavak dela „30 plus 18”; kad je reč opiscima da će se ticati živih, a kad je reč o zavičaju da će i to biti autopoetičke proze o Raški njegovog detinjstva i mladosti.

Saša HADŽI TANČIĆ