La sans pareille

15.06.15

Pisac o ljubavnom romanu “La Sans Pareille”, identitetu i ratovima, književnosti i životu. Ne tako davno Srbija je predstavljana kao raj, kao zemlja čestitih, hrabrih, slobodnih ljudi.

PAR se sreće u Firenci, i provodi deset dana na putovanju Toskanom. I to Toskanom Miloša Crnjanskog. Ništa ne znaju jedno o drugom, jer se lažno predstavljaju, odnosno prerušavaju. Zna se ko je on, ali ne i ona. On je slikar, pobegao je od rata u Jugoslaviji, Srbin je, ali je došao sa pasošem na ime Hasana iz Tutina. On ne otkriva svoj identitet voljenoj...
Ovim rečima Milisav Savić, za “Novosti”, počinje priču o novoj knjizi “La Sans Pareille”, u izdanju “Agore”, ili “Ljubavnom romanu sa dodacima”, kako glasi podnaslov. Pisac nas vodi na jedno mistično prolećno putovanje Toskanom, u pozadini jugoslovenskih ratova devedesetih.
* O kakvoj ljubavnoj priči je reč?
- Klasičnoj, priči-bombonici. U osnovi romana je priča o Amoru i Psihi. Psihi je lepo s tim neznancem koji joj se noću uvlači u krevet. Nevolje nastaju kad ona pokuša da sazna ko je njen ljubavnik. Moj junak će tragično završiti zato što pokušava da sazna ko je dama s kojom je proveo desetak bajnih dana u Toskani. Tu i tamo tu zašećerenu priču ja kvarim nekim sitnim detaljima: moja lepa junakinja starija je od svog ljubavnika dvadesetak godina, i ima malo veća stopala za jednu ženu. Moj junak pak sa tom zanosnom ženom posle seksualnog čina kija...
* Roman je neobično ispisan, poput slagalice?
- Roman jeste slagalica, i on je u stvari mali omaž Kortasaru i njegovom kultnom romanu “Školice”. Jedan prijatelj, ugledni pesnik, rekao mi je da moj roman brevijar gotovo svih proznih žanrova: tu su priče, eseji, hronika, putopis, autobiografske partije, epistole, autopoetički komentari, te elemeti naučnog rada (fusnote i indeks imena i pojmova). Još je Bahtin ustvrdio da roman nudi mogućnost za takozvanu totalnu književnost. Valjda zahvaljujući tome on se čvrsto ustoličio kao kralj književnosti.
* Naglašena je veza sa Bokačovim “Dekameronom”?
- Namerno. Jedno poglavlje događa se u Bokačovom rodnom gradiću, Čertaldu. Roman ima formu “Dekamerona”. Deset poglavlja, svako sa po deset odeljaka. Naravno da sam svestan da je to jeftina, providna caka. Jer “Dekameron” se ne može oponašati. Ali moja junakinja voli da živi život literature. Pazeći da ne doživi sudbinu Eme Bovari i Don Kihota.

* Očekujete li da opis ljubavi između dva muškarca sa početka knjige izazove negativne reakcije?
- Zašto bih? Taj drugi muškarac mogao bi biti i prerušena žena, glavna junakinja romana. Zar Karađorđe nije svoju ljubavnicu vodio sa sobom prerušenu u muškarca? Sve se u romanu dešava međ javom i međ snom, kako i glasi jedna priča. Možda je to samo jedan od junakovih snova.
* Da li se vaši junaci prerušavaju iz nužde ili iz igre?
- I jedno i drugo. Iz nužde, da bi se spasli od okrutnog sveta. Iz igre, da bi uživali. Od svih živih bića jedino čovek, poput antičkih bogova, prerušava se iz igre. Na toj ideji je i nastao karneval. Svi mi želimo da nas drugi vide u drugačijem svetlu. Svi želimo da manje-više okrenemo novi list u svom životu. Retkima to uspeva. Većini samo u snovima. Zato i priča o desetodnevnom putovanju ljubavnika Toskanom često liči na san. Mada je ona do detalja realistična. Svi hoteli, restorani, ulice, sela koje pominjem su stvarni. U Firenci sam predavao srpskohrvatski jezik dve godine, uoči raspada Jugoslavije. U Toskani sam prošle godine početkom maja proveo, nimalo slučajno, desetak dana. Tako sam se posle putopisa o manastirima u dolini srpskih kraljeva, putopisa o “našim nebesima”, latio i putopisa o Toskani, o “tuđim nebesima”.
* Ovo je i posveta Crnjanskom, “čija sen tumara na svakoj stranici ove priče”?
- Moji junaci obilaze sva mesta koja je Crnjanski opisao u putopisu “Ljubav u Toskani”. Kroz ta mesta glavnog junaka vodi njegova draga koja krije svoj identitet, predstavljajući se imenima poznatih žena iz literature. Upravo što sledi putanju Crnjanskog, glavni junak dolazi do zaključka da njegova draga mora biti iz Beograda, iz Srbije. Iako se predstavlja kao Norvežanka, Grkinja... I ako ne izgovara nijednu srpsku reč.
* Zašto se glavni junak predstavlja kao musliman?
- Glavni junak je Srbin, ali čitalac nikad neće sazanati njegovo ime. Saznaće samo ono pod kojim on egzistira kao slikar izbeglica u Firenci u vreme ratnih devedesetih godina prošlog veka. Hasan. Muslimansko ime je uzeo da bi lakše stigao u Italiju i dobio radnu vizu, jer u to vreme Srbi nisu baš bili dobrodošli u Evropi. Ništa čudno. Za vreme tog nesrećnog rata svako je silom prilika menjao identitet. Sećam se da je kod mene u “Prosvetu” banula jedna muslimanska partizanska legenda, tada kao penzionisani, zglajznuti udbaš i rekao mi je da je promenio svoje ime i prezime, u srpsko, jer više nije mogao da izdrži šikaniranje službenika, policajaca... Inače, ime Hasan našem junaku drago je i zbog jednog drugog Hasana, onog Meše Selimovića. I još jedno muslimansko ime mu je drago - Vlah-Alija. To je onaj junak Starca Milije, Srbin konvertit, koji preotima ljubu Strahinji Banoviću, jer ovaj, nadmen i sujetan, nije umeo da voli to zlato od svoje mlade žene. Našem junaku se sve čini da će i on preoteti svoju dragu od njenog muža mafijaša koji ju je poslao samu na putovanje Toskanom. Baš kao Vlah-Alija. Ironijom sudbine on će se u vreme rata naći na Goleš-planini, na kojoj neće ispod šatora ljubiti svoju dragu već gledati kako da izbegne zasede albanskih pobunjenika.
* Kažete da se ne zna ko je više naneo zla svetu: ljudi koji su se držali identiteta ili oni koji su ga se odricali i priklanjali novom?
- Centralna tema romana je pitanje identiteta. I kolektivnog i individualnog. Jedno poglavlje sadrži deset eseja na tu temu. Srpski narod, a biće i još neki, doživeo je da se jedan njegov deo, silom prilika ili voljno, priklonio islamu i katolicizmu. To nije prošlo bez šizme, mržnje, zločina među dojučerašnjom braćom. Isto je tako bilo i kad je u Drugom svetskom ratu došlo do ideoloških podela, koje su se u osnovi doticale opet identiteta. Te podele i danas nažalost tinjaju.
* Zašto Jugoslaviju i Srbiju treba shvatiti kao mitske zemlje?
- Jugoslaviju sigurno, jer polako prelazi u mit. U Atlantidu. Nadam se da se to sa Srbijom neće desiti.
* Koliko je slika Srbije kao zemlje bede, rata, primitivizma još aktuelna?
- Ne možemo se baš pohvaliti da smo zemlja blagostanja i visoke civilizacije, ali nismo sigurno i to kako nas neki, sve u cilju političkog stigmatizovanja, predstavljaju. Ne tako davno Srbija je predstavljana kao raj, kao zemlja čestitih, hrabrih i slobodnih ljudi. Srpske narodne pesme nazivane su našom biblijom. U toj pohvali Srbije i Srba prednjačilo je jedno veliko književno ime: Rebeka Vest. Krajem devedesetih Srbija je, s malim izuzecima (Pinter, Handke) prikazana kao zemlja krvožednih primitivaca, vampira, legla zla. Naše narodne pesme proglašavane su za ratno-huškačke, pa su gotovo izbačene iz programa mnogih univerziteta, a biće da su i kod nas skrajnute. I ništa tu nije čudno: trenutna slika Srbije je uglavnom politički motivisana.
* Da li su jugoslovenski ratovi devedesetih tema od koje savremeni srpski pisci još zaziru?
- Ne zaziru. Ali teško je napisati roman sa uslovno rečeno još svežom temom. Može da sklizne u publicistiku. O ratu gotovo da nema ništa novo da se kaže, sve su već rekli Homer i Vergilije. Mom junaku se gubi trag na Kosovu u vreme NATO-bombardovanja. Trudio sam se da tu ratnu priču minimizujem, bez opisivanja ratnih grozota. Pa čak i verovatno junakove jezive smrti.

NESTRPLjIVI ČITAOCI* KNjIGA je prijemčiva kako za nestrpljive tako i za strpljive čitaoce, za koje ste spremili digresije, fusnote, odlaganje kraja... Kojih čitalaca danas ima više? - Više je nestrpljivih. Onih koji žure kraju. Ja sam ponudio obe varijante. Nestrpljivi treba da pročitaju samo dva poglavlja “Prolećno putovanje Toskanom” i “Pisma”. U njima je ta zašećerena ljubavna priča ispričana in kontinuo, s glavom i repom. Ostalih osam poglavlja su za strpljive čitaoce. Ona su neka vrsta komentara glavne priče. Ništa neobično. Jer moderna književnost nije ništa drugo nego komentar već napisanog.

NAJLEPŠA ŽENA* ŠTA znači naslov romana? - U prevodu znači “bez paralele, bez premca, neuporediva”. Tako su zvali Simonetu Vespuči, najlepšu ženu renesansne Firence. Ona je ovekovečena na čuvenim Botičelijevim slikama, “Rađanje Afrodite” i “Proleće”. Tuberkoloza ju je pokosila vrlo mladu. Slikar je tražio da bude sahranjen ispod njenih nogu, i ta mu je želja ispunjena. Naslov aludira na neobičnu ljubavnu priču, neuporedivu, neskvakidašnju, šašavu, ako hoćete.

Branislav Đorđević

25.02.16 e-novine.com

Ako su ruski formalisti govorili o otežaloj, onda je danas jednako moguće govoriti o ispražnjenoj formi. Ljuštura onoga što je nekada služilo da skrene pažnju na sadržaj, te je kroz dualitet postajalo totalitet književno-umetničkog dela, danas deluje kao kartonska kutija koja ne krije čak ni poluživu/polumrtvu mačku, već samo prazninu, lišenu svake sadržajnosti, te na taj način pomenuta otežalost nema svoju svrhu ili, pak, ima?


Roman La Sans Pareille ljubavni roman sa dodacima Milisava Savića laskavo ovenčan nagradom Meša Selimović Večernjih novosti, u čijem radu učestvujem i sam, uprkos činjenici da u nju ne verujem, što je svojevrstan paradoks i greh s kojim bi trebalo da se suočim, odličan je primer onoga što bih nazvao formom naizgled lišenom sadržaja, odnosno onom koja svoj sadržaj proizvodi u tekstualnom nesvesnom, u rekreaciji pavićevskog rukopisa u kojem se navodna sloboda pretvara u apologiju ideologije koja je sve samo ne slobodna i slobodarska jer nijedna to nije, a ponajmanje ona koja se bavi uravnilovkom krvavog rata iz devedesetih. Autor je navodno toga svestan, čak se naizgled i vrlo uspešno od ove hiperideologizacije brani, ali mu to dođe kao čuvena floskula iz Balkanskog špijuna, te paradigme našeg književnog i paraknjiževnog života: Đura će ti oprostiti što te je tukao.



Najpre o reč-dve o naslovu romana – La Sans Pareille znači Neuporediva, a ova fraza odnosi se na Simonetu Vespuči, čuvenu firentinsku lepoticu đenovljanskog porekla, ženu pravnika Marka Vespučija i zaovu Ameriga Vespučija, koja je značajna i kao inspiracija i model na brojnim slikama tog doba, od kojih je verovatno najpoznatije Botičelijevo Rođenje Venere. Ova mlada žena bila je predmet obožavanja gotovo čitavog firentinskog plemstva, čak i braće Mediči, umrla je veoma mlada, sa dvadeset dve-tri, a njenom pogrebu je prisustvovalo više hiljada ljudi. Ovo veli nepresušni izvor trivija – wikipedija, a ja prenosim jer mi nije jasno zbog čega je Milisav Savić svoj roman nazvao iskoristivši ovu inskripciju. Istina je da se on dešava u Toskani, ali je takođe očigledno da je njegova junakinja plavokosa za razliku od pomenute Simonete koja je, sudeći po slikama, bila crvenokosa ili rićkasta, a bogami dama sa stotinu imena nije ni mlada, već se pre radi o zreloj ženi, koja iza sebe ima brak i priličan broj ljubavnih avantura. Ono što može biti zajedničko dvema ženama jeste pitanje njihove (ne)stvarnosti jer to je priroda svake lepote – obe deluju poput utvara i priviđenja, pojavljuju se niotkuda i nestaju kako im volja.

Istovremeno, roman je zamišljen kao omaž Bokačovom Dekameronu, sva je u znaku broja deset i njegovog kvadrata, odnosno broja sto. Deset poglavlja sa deset odeljaka, u svakom od Indeksa po stotinu jedinica, i sve je u znaku tog savršenog i okruglog broja koji je u Renesansi bio značajn zbog proporcija – i Danteova Komedija ima stotinu pevanja. Međutim, pitanje je koliko je ova izuzetno izražena samosvest koju pisac romana koji se pojavljuje i kao lik i kao čitalac/komentator sopstvenog teksta i ne krije funkcionalna danas i šta ona znači? Tu dolazimo do onog što nazivamo tekstualnim nesvesnim. Šta se u stvari krije ispod te sjajno polirane forme? Da li je to samo praznina ili ispod nje zveči sečivo ideologije koje je kao vrh ledenog brega, da iskoristim Frojdovu metaforu, isplivalo u govoru povodom primanja nagrade Meša Selimović.


Glavni lik romana je Hasan, tutinski musliman koji je u stvari Srbin, što možemo da pretpostavimo pošto nije obrezan, a nije ni gej, možemo da odahnemo. Već kad se ova identitetska igra razigra do kraja, kad joj se prida današnja, a ne renesansa konotacije jer Srba, blago meni, kao ni Italijana, u petnaestom i šesnaestom veku bilo nije – nacije su konstrukti nastali nakon Francuske buržoaske revolucije kako lepo pokazuju na primer Patrik Giri ili, u drugom smislu, Benedikt Anderson. Kad se, dakle, uzme u obzir identitetska kriza kroz koju glavni junak prolazi sve bivajući nešto što nije, ne znajući šta je zapravo, onda je sasvim jasno da La Sans Pareille roman veoma zabrinut o tome šta jesmo, mi koji jesmo, a posebno šta bi trebalo da budemo. Postavljanje pitanja o nama, o kolektivu ma koji i ma kakav god bio - smrt je svake književnosti. Kad se čita u tom ključu, on se ni najmanje ne razlikuje od pavićevski dizajniranih a nacionalno intoniranih romana-parabola kojih smo se načitali od Hazarskog rečnika naovamo.


Stoga je ova zavodljivost forme opasna. Ona naizgled ne znači ništa, ali uporno pokušava da sakrije uvek-već isti sadržaj koji muči ovdašnje pisce kao problem kvadrature kruga. Rešavanje nacionalne sudbine – kao da je to moguće, ispisivanje paradigmatskih narativa – kao da mogu da pomognu. U konačnici to vodi iscrtavanju mapa i humanom preseljenju, a s tim je završeno, jednom i za svagda. Problem je što neko odista to treba i da kaže, glasno i jasno. Dame i gospodo, spisateljice i pisci, ako želite da se bavite sudbinom naroda i mapama, igrajte Civilization, Warcraft, Risk ili prosto – ćutite.

Vladimir Arsenić

19.09.15 Danas

U vremenu kad je postmoderna za nama i kad se zalazi u neistražene dimenzije pod privremenim radnim naslovom post-postmoderna, oživeti klasičnu romanesknu postmodernu i poigrati se sa njom poduhvat je na čiji uspešni rezultat mogu da računaju samo istinski umetnici.
Takvi retko odvažni koraci uglavnom se prećutkuju; lakše je govoriti o, uglavnom beskorisnom, jalovom rastinju savremene srpske književnosti koje ne zahteva ni minimum brige, iako već uveliko nekontrolisano buja.
Svojim najnovijim romanom La sans pareille Milisav Savić, jedan od naših najboljih pisaca, suprotstavlja se ovoj literarnoj štetnosti. Posle niza knjiga koje su ga dovele na sam vrh literature, Savić je ponovo dokazao da je jedan od najagilnijih, najspretnijih i najobrazovanijih srpskih prozaista, spreman da preispituje granice umetničkog izraza, iskušava sopstvene domete i domaćoj savremenoj književnosti otvara nove vidike (sličnu smelost poseduje i njegov izdavač, Agora koja se nepogrešivo odlučuje i za Saviću slične pisce inovatore, od domaćih, pre svih, nepatvorenog postmoderniste Save Damjanova, do stranih, u svetu odavno priznatih eksperimentatora čiji su prodori u nove prostore proze nesporni).
U podnaslovu svog najnovijeg dela Milisav Savić naglašava da je reč o ljubavnom romanu sa dodacima. Ali La sans pareille (Neuporediva, Bez premca) se, uistinu, opire svakom žanrovskom određivanju. U delu ima istoriografije - tek završene jugoslovenske ratne istorijske drame oivičene godinama 1992-1994-1999, do najnovijih tranzicionih muka. U njemu ima putopisa o zanosnoj Toskani, njime vlada i prosvetiteljsko-obrazovni sloj a, iznad svega, vrhunska esejistika ka kojoj se i svetska književnost polako usmerava kao teritoriji svežeg izraza i zahtevnije komunikacije sa Čitaocem.
Junak romana, čiji je naslov rukavica i iskušenje bačeno u lice srpskoj prosveti i kulturi gde je više od milion ljudi delimično ili potpuno nepismeno, neimenovani je mladi Srbin koji pod lažnim pasošem na ime muslimana Hasana Prtinca, kako bi sigurnije prošao na Zapadu, beži pred mobilizacijom za rat koji će krajem prošlog veka sahraniti bivšu Jugoslaviju. Slikajući pejsaže i vedute u Firenci, koje prodaje turistima, zaljubljuje se strasno i večno u neimenovanu dragu. Po završetku rata vraća se u Srbiju ali počinje sukob na Kosovu, gde mu se gubi svaki trag...
Potresna priča, ljubavna i egzistencijalna drama bez jasnog završetka, u kojoj je život lebdenje u međuprostoru i jalovo prerušavanje, sve dok nas u tom pokušaju bekstva ne sustigne Smrt. La vida es sueńo/Život je san. Da, o Crnjanskom je reč, o njegovim teško žanrovski odredivim Hiperborejcima, Savićevoj La sans pareille najbližim. Uostalom, roman se i otvara ljubavno-erotskim poglavljem Prolećno putovanje Toskanom, nad kojim, kao i kasnije, a i sam će pisac kazati, lebdi sen Crnjanskog.
Crnjanski je samo jedna od senki velikana u Savićevom delu, ali počasna; taj prpošni starac, nekadašnji sjajni fudbaler ali i drčni učesnik u dvoboju, pojavljuje se i lično, sa svojom voljenom Vidom, ženom koja ga je ljubavlju obavijala celoga života. To je ljubav za kojom čezne i koju u Neuporedivoj nalazi naš junak, sav u groznici, svestan da se ona sreće samo jednom u životu pa i tada se više sanja nego što se u nju veruje. Zato su sve njegove drage prerušene u sve drage ovoga sveta, od najpoznatije, Bez premca, La sans pareille - Simonete Vespuči, najlepše žene renesanse koja je Botičeliju bila model za sliku Rađanje Venere, preko Bokačove Pampineje, Floberove Eme Bovari, Tolstojeve Ane Karenjine, Danteove pohotnice Frančeske da Polenta, Čehovljeve dame sa psetancetom, Salome, Jelene Trojanske, do, naravno, može li se, sme li bez nje? Gospođe Dafine Miloša Crnjanskog. One se preobražavaju, silaze sa slika, izlaze iz literature: stare ili mlade, svejedno je, u zanosu vreme je relativno a samo ljubav u životu ima smisla.
Ona je i osnovna nit koja manje-više čvrsto povezuje građu Savićevog romana čija je konstrukcija parafraza Bokačovog Dekamerona: deset osoba deset dana priča po jednu priču. Ukupno sto. Ovakvo ustrojstvo, gotovo idealno za poštovanje ali i manipulisanje postmodernističkim obrascima, nudi bezbrojna tumačenja kroz slobodno kombinovanje svih poglavlja romana. Prolećno putovanje Toskanom otvara priče koje se poput Šeherezadinih ne završavaju u jednoj noći - poglavlju, već se nastavljaju, i šire. Iza Putovanja slede Priče i Crne priče, pa Snovi iza kojih idu Eseji i Piščeve beleške (svako po deset naslova) da bi vrhunac bila piščeva primamljiva ponuda Čitaocu: deset mogućih Završetaka romana. Odluka nije laka jer treba još savladati sto fusnota i sto imena, imena mesta, datuma i pojmova...
Na kakvog čitaoca može da računa Milisav Savić?
Pre svega, na strpljivog koji se neće nervirati stalnim prevrtanjem stranica da bi video o čemu je ili o kome je reč. Zatim obrazovanijeg, ali ne i sujetnog već spremnog da neprekidno proverava svoje znanje ili otkriva nešto novo. S druge strane, zašto ne bi pridobio i sve sa oskudnijim znanjem, ali velike radoznalce koji vole zagonetke i izazove? Onaj koji Savića, međutim, ne zanima jeste nezainteresovani čitalac koji će se zadovoljiti samo Prolećnim putovanjem Toskanom, ljubavnim iznenađenjima, maskenbalima i lepotom Firence.
Takav propušta ono najbolje u romanu La sans pareille: kroz zgusnuti omaž velikanima literature kao što su Andrić, Crnjanski, Laza Kostić, zatim Homer, Bokačo, Ovidije, Dante, Kazanova, Tolstoj, Bulgakov, protiče igra žmurke između Junaka, Pisca i Čitaoca, kojoj je teško odoleti. U njoj potmulo odzvanjaju gorki kritički tonovi o nedavnoj ratnoj prošlosti na Balkanu, o tranzicionoj sadašnjosti i neizvesnoj budućnosti, ponekada čak snažnije i književno upečatljivije od ljubavne storije. Jer, ona volandska kiša koja je u doba Majstora i Margarite sipila nad Moskvom stigla je do nas (sjajna poglavlja Eseja, Snova i Pisama), nudeći nam tužni i jedini izbor, između đavola čije su produžene ruke odavno videli Gete, Bulgakov i Dostojevski.
Miroslav Josić Višnjić u knjizi Miloš, Crnjanski (Albatros Plus, Beograd 2013) zapisao je reči Crnjanskog da literatura "počinje tek posle priče" i da proza mora biti "pisana iznutra", punim srcem strasno, beskompromisno. Savić je baš tako napisao svoj roman La sans pareille, u kojem napominje da je za književnost najvažniji čitalac budućnosti. Za tog će uvaženog čitaoca, vice versa, njegov roman La sans pareille biti vesnik jednog novog puta u ovdašnjoj književnosti u prvim decenijama 21. veka. Sjajna poduka. I persiflaža srpske pozne postmoderne, posrnule u epigonstvo i pamflet, nesvesne svoje, davno joj saopštene, fatalne dijagnoze.

ANĐELKA CVIJIĆ