Rođen je 15. aprila 1945. u Vlasovu kraj Raške. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“.Bio je urednik „Studenta“ (1968-70) i „Mladosti“ (1970-72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972-1977) i „Književnih novina“ (1980-82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškomdržavnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine redovni je profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).
03.08.17 Danas
"Epska Srbija", nova knjiga Milisava Savića
Milisav Savić, znameniti srpski romansijer i pripovedač, upravo je objavio u izdanju "Društva Raška škola" obimnu, luksuznu i bogato ilustrovanu, monografski opremljenu knjigu "Epska Srbija".
Iako nije reč o romanu, već o svojevrsnom nastavku hodočasne esejistike obelodanjene u prethodnoj, ovoj nalik knjizi "Dolina srpskih kraljeva", i u ovom delu prepoznatljiv je Savićev rukopis iz književne proze.
Ovo delo snabdeveno nadahnutim tekstovima i bezmalo profesionalnim fotografijama samog Savića, zapravo je svojevrsni esejistički putopis po brojnim toponimima, stvarnim i izmišljenim koji se pominju u narodnoj epskoj poeziji. Ali, ovaj putopis ne sadrži samo lucidna, asocijativna, emotivna i dokumentaristička zapažanja o brojnim mestima koje je autor posetio i na njih podsetio. To je i "putopis" koji zaviruje i u arhive, dokumentaciju i dragocene, javnosti manje poznate podatke o onima koji su pesme spevavali i onima koji su ih zabeležili. Naravno, tu je i obilje zanimljivosti o samim "glavnim junacima" naše epske poezije, kao i poređenja o tome kako i zašto iste heroje prikazuju, opisuju, pa i preimenuju razni kazivači.
Još jedna važna odlika ove knjige je bogat, nimalo arhaičan i tradicionalistički pripovedni jezik koji bi se sudeći po naslovu knjige u njoj podrazumevao. Živi jezik zapravo je jezik-most koji savremenom čitaocu olakšava čitanje ove duboke, a nimalo teške knjige. Tako, na primer, u raspravi i beleškama o Banović Strahinji, Banjskoj, Goleš-planini, autor Derviša naziva solo-drinkerom, dvorske plemiće i velikaše džet-setom, i besposličarskim kruševačkim mondenskim društvom.
A u ovoj lepoj i poučnoj knjizi primera ima i boljih od ovog, po nekoliko u svakoj od 67 priča o epskim mestima i ljudima - junacima i pevačima narodnih pesama, i, naravno, doživljajima samog autora-hodočasnika.
