Princ i serbski spisatelj

12.08.09 Polja

Najavu romana Princ i serbski spisatelj Milisav Savić je obznanio u prethodnoj knjizi esejističke proze 30 plus 18 (2005). U dva fragmenta indikativnih naslova: „Junak mog budućeg romana“ i „Ljubio je svoj rod“ ovaj prozni pisac koji, očigledno – posle poetičke promene kojom je zahvaćeno njegovo novije fikcionalno stvaralaštvo u kome je postalo vidno intenzivno upošljavanje tzv. postmodernih strategija pripovedanja, žanrovske višeglasnosti, ironizacije i karnevalizacije ispripovedanog sveta, te korišćenje postupaka grotesnog oblikovanja situacija i likova, kao i obilato fikcionalizovanje znanja biografije i istorije, posebno u romanu Hleb i strah – još stvaralački traga za sopstvenim, autentičnim narativnim glasom, jasno je ukazao na idejni i tematski smer svog budućeg romanesknog poslovanja. U prvom od dva narečena teksta on se pozabavio sažetim opisom sudbine pustolova i vagabunda, pisca, filozofa i opsenara, lepog Budvanina Stefana Zanovića koji je – premda je u manipulativnim promenama uloga („promenio je na desetine ogrtača“) što ih je, krećući se evropskim prostorima uverljivo igrao, stigao da bude i crnogorski i albanski princ – raskrinkan i opadnut, život je okončao 1786. godine u amsterdamskom zatvoru. Dok je u drugom tekstu svoju istraživačku i stvaralačku pažnju usmerio ka poslednjim godinama života i priključenija ministra prosvete u Karađorđevoj ustaničkoj Srbiji. Najznamenitijeg njenog pisca iz doba prosvetiteljstva – Dositeja Obradovića. Čoveka čvrste volje, trajnog zasužnjenika zdravog razuma. Čoveka koji je „sistemetičan i temaljan“; „poznati hulitelj na bapske praznoverice“ i koji je, boreći se u Beogradu sa prikazama prošlosti, raznim sujevericama i primitivnim, krvopilnim ustanicima, poslednje dane okončao u osuje ćenosti i samoći, ali i uz, poetski vanredno dočaranu, blagost zatajene ljubavi. Nikada ranije ovaj pisac nije u potrazi za tematskim okosnicama svojih romana posezao za ličnostima i događajima iz tako daleke i zatamnjene istorijske prošlosti. I nikada prizvana prošlost iz njih nije progovarala tako rezolutno i paradoksalno jasno u prilog potvrde saznanja/teze o stalnoj promeni i nestalnosti u životu i istoriji, o neumitnom protejskom licu sveta, kao što je to izvedeno u ovom dvodelno strukturisanom romanu neujednačenih konstruktivnih jedinica. Čitljivoj i poučnoj unakrsnoj priči o čudnovatim, sudbinskim prepletima istorije, tanatičke snage zla i identiteta. Iz tako postavljenog razloga, uz sve napore mašte i stvaralačkog truda, demistifikatorski naučava narator kroz iskaz velikog mistifikatora Zanovića, ne biva u konačnom ni moguće napisati „pravu autobiografiju“. Budući da i „ne postoje pisci sa doslednom biografijom, to je samo još jedna iluzija, svi pisci su manjeviše
nalik Proteju“ – rezolutno zaključuje narativni subjekt ovog romana koji je, ina če, voljom pisca, često i ne uvek motivisano, raspoložen da rezonerski varira ovu i srodne teze. Kao i da posredno doznači apsolutnu relativnost, pa i neodrživost jednog dela kultu roloških pretpostavki i stereotipa. Pogotovo kada mu se, kao u slučaju Dositeja Obradovića, pruži prilika da na relevantnim činjenicama njegovog životopisa bespristrasno proveri i akcentuje neumitnost da, koliko njemu samom, toliko ni drugima sličnim, svekoliko znanje ni prosvetiteljski usmerena nastojanja nisu, ipak, doneli mira, spokojstva ni utehe. Jednako koliko ni onom budvanskom majstoruopsenaru i plejboju, sve njegove brojne i divljenja vredne veštine nisu priskrbile trajno materijalno blagostanje, te poslovne i životne sigurnosti. Kao kod Andrića, i u ovoj se prozi sve ljudsko kvari i neumitno nestaje. Život, po pravilu, izneverava svekolike ljudske naume, težnje i nastojanja. Večna je samo promena i nestajanje. A u životu vredna, uz malo sreće i božanske naklonosti, radost ljubavne opsene i zanosa i dragost bratstva i prijateljstva. Tako se onda, u ovoj romanesknoj priči udvojenih i prepletenih vremenskih planova i lepo osmišljene komunikacije aktera posredstvom snova, i dešava da samo smeli, odvažni, daroviti i uporni pojedinci postaju kadri (i dostojni) snagom svoga uma, duhovnom postojanošću i strastvenom stvaralačkom privrženošću, učine nešto kreativno i moćno mimo determinisanih tokova, već po sebi, iluzornog i apsurdu obrečenog trajanja.
Razlog takvoj dramskoj podeli uloga u izgradnji ambivalentnog pripovednog smisla koji oblikuju akteri ovog romana je, između ostalog, samosvesno i samoizabrano, no bez poređenja i provere, stabilizovan u intelektualnostvaralačkom uverenju da se u oba ova slučaja radi o piscimapostmodernistima. Zanović je kao vrsni mistifikator nastojao da literatura koju stvara služi životu, dočim je nacionalni klasik Dositej u svojim fikcionalnim tekstovima upošljavao stvaralačke postupke karakteristične za postmodernu prozu: intertekstualnost i citatnost.
Ova tautološka teza idejno se koreni u prethodnom Savićevom romanu Ožiljci tišine u kome se on, između ostalog, poetički osvešćeno i u priličnoj meri provokativno, kreativno zanimao pitanjima granica, moći i statusa tzv. istorijske istine, kao i same književnosti. I u toj srodnosti i podudarnosti poetičkih intencija može da se u romanu Princ i serbski spisatelj potraži i prepozna razlog za spajanje biografskih priča ova dva istovremenika koji se, izuzme li se prosta činjenica da su obojica bili stvaraoci i strastveni putnici, u malo čemu, osim u fingiranoj prepisci i, razumljivo, u ovom Savićevom romanesknom konstruktu, stvarno i uverljivo dodiruju. A kako one veze i podudarnosti koje istorijsko znanje ne poznaje ničim ne obavezuju pisce da ih stvaralački prihvataju, uvažavaju ili slede, u slučaju ovog autora i njegovog umereno tendencioznog romana, pokazalo se da je nedostajuće „istorijsko znanje“ za sklapanje mozaika priče (čiji se status u ovom narativu uveliko problematizuje i (pre)ispituje) bilo neophodno svakovrsno nadomisliti i izmaštati. Međutim, ni to opsežno fikcionalizovanje istorije i biografije nije, opet, bilo sasvim dovoljno za realizovanje visokog stepena pripovedne, dramske, sudbinske i narativne uverljivosti u ovom zanimljivom, ali čini se, nazor-romanu neujednačenog narativnog ritma. Romanu iz stvaralačke serije. Romanu u kome, najpre, nije postojano izgrađeno (za ovako strukturno i kompoziciono dvostruko oblikovanu priču) potrebno narativno središte koje bi, motivisano i estetski funkcionalno, povezalo i objedinilo njegove pojedinačne razlabavljene narativne niti koje su, otuda, vidno zahvaćene (dekonstruktivističkim) procesom diseminacije. Iz čega proizilazi uverljiv zalog iz kojeg bi nadalje, bez obzira na poslovičnu Savićevu koketeriju sa postmodernim stvaralačkim postupcima, to nedostajuće „središte“ u romanu moglo da, valjanim stvaralačkovrednosnim razlozima, neupitno opravda njegovo rađanje i u ovakvom, čini se, nedovršenom vidu predočeno literarno postojanje.
Ovom romanu Milisava Savića, dakle, nešto konstruktivno logično i narativno funkcionalno i efektno, ipak, ozbiljno nedostaje da bi ga bilo moguće okarakterisati kao koherentno i u svim formalnosadržinskim elementima uspelo fikcionalno ostvarenje. Bez obzira na pojedinačne celine i stranice vanredne književnoumetničke uverljivosti, slikovitosti i simboličkoimaginativne snage. Uz koje, što je za ovog pisca izgleda pravilo, idu i redovi pa i stranice stilskih iskliznuća i, sledstveno, retoričke prazne zvonjave. Sa tog razloga u ovom se (pre)ambiciozno zasnovanom delu, pretežnije deklamativno demonstrira poetičko i ino znanje i stvaralačka veština, nego što se, bez obzira na brojne podsticajne aluzije na savremeno doba, u njemu dominantno uočava, diferencirajuće važano, stabilno postojanje egzistencijalnog priraštaja. Onog prepoznatljivog, a ne uvek diskurzivno lako iskazivog svojstva/vrednosti, koje fikcionalnim delima obezbeđuje nezame nji vi utisak žive i autentične ukorenjenosti u istoriji i egzistencijalnom smislu što iz nje, nu žno, proishodi. Jer, kako piše na 52. stranici ovog romana, u jednom pamtljivom indikativnom metatekstualnom iskazukomentaru onog lepog, a ipak nesrećnog, junaka: „Najgore je kada pisac postane zanatlija“. A, naravno, još je gore kada pisac nije ni dobar „zanatlija“. U ovom zanimljivom romanu neusaglašenih gradivnih elemenata nadrobljeno je od svega po malo. A to je dovoljno za površno čitalačko uživanje a, paradoksalno ali tačno, i previše i premalo za sasvim povoljan kritičarski sud i preporuku. Ovako, eto, ima novog romana jednog zarana afirmisanog i dobrog pisca, ali nema, po inerciji već pretpostavljenih, aklamativnih, povoljnih i, sa tim u vezi, olako iskazanih reči neodmerene interpretativ ne hvale. Drugi neka hvale, mi čitamo sa olovkom u ruci i lako dokazivim, konačnim uverenjem da Milisav Savić u svom opusu ima znatno uspelijih proznih stranica od ovih smeštenih između plavih korica naše najstarije izdavačke biblioteke koja se, kompromiserskom voljom njenih brižnika potonjih godina – izborom nekih nedostojnih autora i njihovih dela, baš lepo i postojano kvari.
Mileta Aćimović Ivkov

08.11.08 Politika

Novi roman Milisava Savića Princ i serbski spisatelj, objavljen u jubilarnom stotom kolu Srpske književne zadruge, na prvi pogled može biti iznenađenje za čitaoce koji prate opus ovog pripovedača i romansijera. Nikada se Savić u svojim knjigama (izuzimajući dokumentarnu studiju Ustanička proza iz 1985) nije spustio toliko duboko u prošlost kao u ovom istorijskom romanu, u kome se dve paralelne priče dešavaju u drugoj polovini osamnaestog i početkom devetnaestog veka. Jedna prati Stefana Zanovića, pustolova, pisca i nadasve veštog mistifikatora poreklom iz Budve, koji se tokom svog burnog života provedenog širom Evrope predstavljao i kao crnogorski i albanski princ Šćepan Mali (a bio je i inspiracija Milu Doru za roman Sva moja braća iz 1978). Protagonista druge, paralelne priče je srpski prosvetitelj Dositej Obradović, koji poslednje godine života provodi među srpskim ustanicima u Beogradu, boreći se protiv praznoverja i suočavajući se sa utvarama iz sopstvene prošlosti.
Postmoderni junaci
Ovakav zaokret u Savićevoj prozi, prepoznatljivoj po opsednutosti ponajpre novijom društvenom stvarnošću, tematski je nagovešten i poetički koncipiran u dva esejistička fragmenta iz autorove prethodne knjige „30 plus 18” (2005). U zapisu indikativnog naslova „Junak mog budućeg romana” sažeto je ispričan životopis „slavom ovenčanog” avanturiste Zanovića koji prosvećenu ali pomalo dekadentnu i razvratnu Evropu vuče za nos, dok u tekstu „Ljubio je svoj rod” predstavlja Dositejev život s težištem na onim mestima koja će i u romanu biti uporišne tačke (period nakon objavljivanja Života i priključenija, putovanja po Zapadu a ljubav prema Istoku, sudbinska naklonost prema jednoj ženi, Jeleni Simić). Ova dva kratka teksta ekspliciraju ključnu poetičku koncepciju knjige Princ i serbski spisatelj vezanu ponajpre za pitanje kako se u romanesknoj priči dovode u vezu ova dva savremenika, osim što su obojica bili pisci i veliki putnici. I za jednog i za drugog Savić u svojim esejističkim beleškama koristi isto određenje – i Zanović i Dositej su postmodernisti, prvi više svojim životom, a drugi svojom literaturom. U veku u kome se verovalo da dobar vladar mora biti i filozof i pesnik, ili bar njihov prijatelj, Stefan je od fikcije tražio da služi životu i uvede ga u krem evropske aristokratije. Svojim knjigama vešto je konstruisao i mistifikovao svoju biografiju relativizujući razliku između izmaštanog i stvarnog. „I svojom literaturom i svojom biografijom lepi Budvanin poigrava se na način na kome bi mu mogli pozavideti i neki najradikalniji postmodernisti”, konstatuje Savić. I Dositeja Savić određuje kao postmodernistu zato što je u svojim delima, kako to danas voli da se kaže, slobodno manipulisao citatima iz različitih izvora, relativizujući kategoriju autorstva, ali i zbog Dositejeve enciklopedijske zamisli totalne knjige u kojoj bi se našli svi oblici znanja i pisma (poezija, pouke, drame, priče, filozofija, istorija).
Roman Princ i serbski spisatelj ostvaruje ovakvu postmodernističku strategiju kako samom koncepcijom likova, koje pripovedač suočava sa izazovima (post)modernog doba, vezanim za poimanje i razrešavanje problema identiteta, istine, slobode, istorije i zla, tako i narativnim i kompozicionim postupcima.
Usložnjavanje naracije
Rano nazvan autorom „stvarnosne” ili „proze novog stila” koja je u tadašnjem filmu imala ekvivalent u „crnom talasu” (očigledno kako svi ti termini danas imaju sve manje smisla i postaju semantički przni), Milisav Savić je od početka devedesetih godina – nakon pojave romana Ćup komitskog vojvode (1990) i pogotovu Ninovom nagradom ovenčanog dela Hleb i strah (1991) – u kritici sve češće označavan kao pripovedač čija poetika naglašenije dobija obrise postmodernizma. Zadržavajući zapravo neke osobenosti ranijeg spisateljskog iskustva (sklonost ka parodiji i groteski, žanrovska polifonija – od ljubavnog do avanturističkog i krimi romana, desakralizacija jednih i mistifikacija drugih oblika stvarnosti, mešanje realnosti i fantastike), Savić svoju prozu sve izrazitije otvara prema novim kreativnim mogućnostima koje, bar za sada, kulminiraju u romanima Ožiljci tišine (1996) i ovogodišnjim Princ i serbski spisatelj. Korišćenje raznovrsnom citatnom i dokumentarnom građom, razbijanje linearne naracije i usložnjavanje prostornih i vremenskih dimenzija, problematizacija istorijskog znanja, elementi teatralizacije sveta ili, na primer, komunikacija likova u snovima kao obliku alternativne ali autentičnije stvarnosti, neki su od postupaka na kojima počiva novi Savićev roman, potvrđujući i dalje razvijajući autorovu već profilisanu narativnu strategiju. Ne odustajući od ranije formulisane umetnosti proze kao potrage za pravim bićem i oblikom priče, pri čemu su „sve priče bez fabule nezanimljive”, Savićev novi roman razvija dvostruko usložnjenu priču, ali kompoziciono dosledno segmentiranu na neparna (Zanovićeva) i parna (Dositejeva) poglavlja.
Mit o Proteju
Iskaz o svetu izrečen u romanu Hleb i strah – „Svet nije ono što vidiš, čuješ ili osetiš već ono što izmisliš, oblikuješ i ispričaš”, u Princu i serbskom spisatelju dobija potpuno, gotovo do karnevalskih razmera dovedeno ostvarenje. Svet je neuhvatljiv, pun nestabilnih značenja i varljivih utvara, i kao takav izmiče i Zanovićevom pustolovnom duhu i Dositejevom prosvetiteljskom razumu. Obojica na različite načine, Dositej u predsmrtnom času, dolaze do saznanja, da je svest o celovitoj i jedinstvenoj ličnosti samo iluzija koju život kad tad rasprši – „A, u stvari, mi smo bića trenutka, promenljiva, sa stotinu obličja. Čak i mit zna za jednu takvu ličnost; zna za Proteja.” Iz iskustvene pozicije modernog doba užasa i stradanja, čiji dolazak Dositej samo sluti, demistifikuju se prosvetiteljski ideali. Dositejeva „Bukvica” ukazuje se ne kao knjiga mudrosti i ljubavi, nego kao knjiga bola i patnji, „đavolja knjiga”, autobiografija kao samoobmana posle čijeg objavljivanja svet nije postao bolji, čovek prosvećenosti ukazuje se kao „čovek bez srca, koji nije voleo”. Koju deceniju nakon Zanovićevog samoubistva u amsterdamskoj tamnici, pridružuje mu se u smrti i Dositej, progonjen sopstvenom utvarom iz prošlosti i gorkim saznanjem da je o životu, ipak, lako mudrovati. Teško ga je živeti, makar se naizust znale i sve knjige ovoga sveta.
Ne uspevajući uvek da očuva pripovedački ritam u odnosima između dve paralelne priče, roman Princ i serbski spisatelj na momente deluje kao nasilni pokušaj da se od dva romana napravi jedan. Povremeno sasvim udaljene i bez jasne veze jedan sa drugom, paralelne priče se račvaju svaka na svoju stranu ostavljajući čitaoca u konfuziji. Hronološki šturo i svedeno ispripovedane poslednje epizode iz Zanovićevog života ostaju blede, pogotovu spram smisaono mnogo osmišljenijeg Dositejevog kraja. Dvanaest godina nakon Ožiljaka tišine, gde je ukrstio sudbine Crnjanskog i Andrića, Milisav Savić ambiciozno se vraća romanu koji iako zanimljivo, pa i provokativno osmišljen, ne nudi ništa više od onoga što je srpska postmodernistička proza mahom već iskusila tokom devedesetih godina prošloga veka.

Predrag Petrović