Hleb i strah

18.05.13

Tumačenja sveta ima napretek, ali od njegovog menjanja - gotovo ništa:

Autentičnost teksta garantuje pisac

Autor: Dušan Vidaković

Opredeljena da sa posebnom pažnjom promoviše stvaralaštvo domaćih autora, zrenjaninska izdavačka kuća Agora počela je sa objavljivanjem izabranih dela Milisava Savića (1945), koji je u različitim ulogama na književnoj sceni aktivan bezmalo pola veka.
Kao drugi naslov tog projekta publikovana je multižanrovska kolekcija tekstova Ljubavna pisma i druge lekcije, u kojoj Savić na otvoren i šarmantan, ali, istovremeno, i merodavan, promišljen način iz svog bogatog iskustva svedoči o mnogim izazovima u procesu građenja uspešne spisateljske karijere.
Pre dvadesetak godina u knjizi „Fusnota“, koja je po bitnim obeležjima bliska „Ljubavnim pismima...“, privukli ste pažnju podelom na „banditsku“ i „profesorsku“ književnost koju ste sada dodatno obradili?
- To je priča o tome da li se književnost stvara iz iskustva ili iz knjiga, odnosno da li su srpski pisci dvojkaši, banditi, mangupi ili petičari, profesori, bubalice. Pobedili su petičari. Književnost se sve više shvata kao stvar znanja, manje kao stvar talenta. Kako bi rekao Niče, „Dionisa, boga bahanalija, pobedio je Apolon, bog razuma.“ No, to za našu književnost i nije loše. Postala je pismenija, otrgla se od provincijalizma. Ovo je vreme esejističkog diskursa.

Na jednom mestu iznosite stav da je piscima mnogo toga dozvoljeno i oprošteno jer „igraju na večnost“?
- Zapravo, nije im ništa oprošteno, igrali „na večnost“ ili „na trenutak“. Igrati na večnost - znači odricati se mnogo čega; igrati na trenutak - znači prepustiti se zavodljivostima dnevne, kratke slave. Piscima, čak i onim velikim, ne oprašta se služenje diktatorima, retrogradnim idejama. Mislim da većina pisaca pokušava da održi ravnotežu na klackalici između trenutka i večnosti.

Među temama kojima se rado vraćate izdvaja se istraživanje uticaja piščeve biografije na tekst koji stvara?
- Volim pisce sa lepom i čistom biografijom, ili bar sa zanimljivom. Iako je svaki tekst rezultat i intertekstualnosti, ipak za njegovu autentičnost garantuje pisac. Italo Kalvino napisao je jedan sjajan roman o smrti autora, odnosno ništavnosti biografije. Ali ipak taj njegov roman počinje i završava se rečenicom: „Vi u rukama držite novu knjigu Itala Kalvina...“

U vašoj biografiji važno mesto zauzima dobijanje i vraćanje Ninove nagrade za roman „Hleb i strah“ 1992. godine?
- Ne kajem se što sam vratio Ninovu nagradu, mada je to bio, verovatno, promašen čin. Bio je to moj naivni pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja i bljuvanja u javnom dijalogu. Ali izgleda da je demokratija i to. Sad razumem Andrića što se klonio javnog života.

Bili ste urednik i direktor Prosvete duže od dve decenije, pa i u njenim najboljim danima. Kako iz te perspektive doživljavate postupak „svojinske transformacije“ te izdavačke kuće, kao i Nolita, BIGZ, Rada, Narodne knjige itd?
- Ta je priča, u osnovi tužna, već ispričana. Dakle, ne vredi se vraćati na nju. Treba podržati i pozdraviti nove izdavače.

Isto tako značajna stavka vašeg „sivija“ je profesorski angažman na slavističkim katedrama nekoliko svetskih univerziteta, od Londona i Olbanija (SAD), do Firence i Lođa?
- U moje vreme to je bila šansa za uporednu, kulturnu diplomatiju. Ali to našu politiku nikad nije posebno zanimalo. Mislim da su, u međuvremenu, mnoge katedre srpskog jezika pogašene. Mi, kao nacija, trenutno istrajavamo u svetu na negativnom imidžu.

Dve i po godine, od leta 2005, nalazili ste se i u „pravoj“ diplomatskoj službi, na dužnosti ministra-savetnika naše ambasade u Rimu?
- U svetu je mnogo više pisaca u diplomatiji nego kod nas. Naročito male zemlje drže do toga da ih predstavljaju ljudi iz sveta umetnosti. Većina poznatih južnoameričkih pisaca bili su ili jesu diplomate. Jedan mali talas naših pisaca u novijoj diplomatiji dogodio se zahvaljujući Vuku Draškoviću, kada je on, i sam pisac, bio ministar inostranih poslova.

Ne čini li vam se, ipak, da je status i uticaj pisca u društvu, i ne samo u Srbiji, danas znatno manji nego, recimo, u vreme kada ste vi počinjali da objavljujete?
- U svim jednopartijskim sistemima značaj i uticaj pisaca je veliki. Kažu da takav uticaj u demokratijama nije moguć. Mada, ne može se poreći da pisci danas kod nas učestvuju u političkom životu: drže vodeće kolumne u listovima, učesnici su političkih razgovora u udarnim televizijskim emisijama. Koliko im se veruje i koliko njihova reč znači, drugo je pitanje. Tumačenja sveta ima napretek, ali od njegovog menjanja - gotovo ništa. Što se tiče književnosti, odavno je već rečeno da se ona svodi na poruku u boci koja pluta okeanom. „Uvek će se priče pričati, pa makar i konju“, kako bi to rekao Čehov. U tome i jeste draž pripovedanja.

26.04.13

Nizu najznačajnijih domaćih književnih „trofeja“, među kojima su i NIN-ova, Andrićeva i Nagrada „Laza Kostić“, pridodao je Milisav Savić (1945) jesenas i priznanje „Veljkova golubica“ koje se u Somboru dodeljuje za celokupan pripovedački opus. Obrazlažući ovakvu svoju odluku, Žiri je istakao snažan autorski glas, narativne novine, poetičku otvorenost i tematsku širinu ovog pisca petnaestak proznih knjiga, profesora i doktora književnih nauka, dugogodišnjeg urednika i direktora beogradske izdavačke kuće „Prosveta“, antologičara i diplomate.

Šta je, po vašem sudu, ono najvrednije što je srpskoj literaturi zaveštao Veljko Petrović , pitali smo našeg sagovornika?
- Gospodstvenost,nije se dvoumio Savić.- Iako realista, prvi je Veljko napravio otklon od poseljačene srpske proze. Mnogo mu duguju i Andrić, Isidora Sekulić, AleksandarTišma, Boško Petrović, Miroslav Josić Višnjić. U duši veliki nacionalista, u svim nastupima čovek sveta. Proza mu je, tematski i po likovima, srednjoevropska, čime se potvrđuje pravilo da su najbolja dela srpske književnosti ona koja se bave i „strancima“, „nesrbima“.

A čime je „ravangradski DŽojs“ najviše uticao na vašu poetiku?-Elementarnošću. Silovitošću. NJegova proza je nabrekla od životnosti. Kuljaju iz nje sokovi plodne, bačke zemlje. Na žalost, od Petrovićeve elegantnosti sam daleko.
Za vašu poziciju na književnoj sceni karakteristično je to da vas „svojim“ smatraju i zastupnici stvarnosne proze koliko i postmodernisti.
- Bio sam pisac stvarnosne proze, odavno već sahranjene na nekom zapuštenom, provincijskom groblju. Što se tiče postmoderne, trudio sam se da je ne lišim ni stvarnosnog sloja, jer insistiranje na dokumentarnosti je jedna od odlika postmodernizma. Ima mnogo zabluda o postmodernizmu, pogotovo u tezi da se on svodi samo na igru. Nije baš tako!

Ako bi trebalo izdvojiti neki „aromu“ koja daje prepoznatljivost vašem rukopisu, onda bi to, čini se, najpre mogla biti autoironija.
- Autoironija je lekovita stvarčica! Svodi na pravu meru, trezni od mnogo čega, a pre svega od nadobudnosti. Ko ne zna da se podsmehne na svoj račun, i nije pisac.

Nedavno je u vašoj rodnoj Raški održan naučni skup posvećen vašem radu, dok je „Službeni glasnik“ u ediciji „Jedan na jedan“ publikovao monografiju “Milisav Savić”, a zrenjaninska „Agora“ otpočela sa izdavanjem vaših Izabranih dela. Sve su to valjani povodi za osvrt na do sada pređeni put. Pa, da li ste zadovoljni postignutim i šta je sledeće u planu?
-Kakvi zadovoljan? Planovi veliki, a stigle i pritisle godine. Ipak se piše u mladosti. Zašto? Jer tada znate kome pričate priču. U starosti, pitate se kome je ta priča potrebna osim vama samom. A ima još nešto gore: i u ovim godinama dajem prednost življenju, a ne pisanju! Ako bi me neko pozvao da sutradan skoknem do Venecije, pa bila ona pod epidemijom kuge, smesta bih prekinuo rad na romanu!

Dušan Vidaković