Baldasarovo putešestvije

"Ono što je prisustvo te žene u meni stišalo, nije putena žeđ neumornog putnika, već moje izvorno očajanje. Rođen sam kao stranac, živeo sam kao stranac i umreću kao još veći stranac. Suviše sam gord da bih govorio o neprijateljstvu, o poniženjima, o srdžbi, o patnjama, ali umem prepoznati poglede i kretnje. Ima ženskih naručja koja su mesto izgnanstva i onih drugih, koja su rodni kraj."

01.07.11

Pisac Amin Maluf, novi član Francuske akademije: U odnosima Zapada i arapskog sveta možda dolazi do istorijske prekretnice

ZA pisca koji je odlučio da svoj život posveti književnosti, Francuska akademija je zaista posebno mesto. Na izvestan način, ona je jedinstvena. Njen jedini zadatak je da pripremi Rečnik francuskog jezika i većina sastanaka njenih članova posvećena je raspravi o tome kako definisati pojedine reči. Međutim, svrha postojanja jedne takve institucije kao što je Francuska akademija, koja je osnovana 1635, jeste uzdizanje kulture - kaže u ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“, francusko-libanski pisac Amin Maluf, novi član Francuske akademije.

Ovaj šezdesetdvogodišnji pisac, borac za toleranciju u svetu, rođen je u Bejrutu, u hrišćanskoj porodici. Govori arapski i francuski jezik, piše na ovom drugom, a svoje delo posvetio je približavanju civilizacija.
“GONKUR“ ZA STENU KAO novinar bejrutskog dnevnog lista „An-Nahar“, Maluf je bio prisiljen da 1976. godine ode u egzil u Francusku, jer je u njegovoj zemlji izbio građanski rat. Teme egzila i identiteta zauzimaju veliko mesto u njegovim esejima. Piše i istorijske romane. Dobitnik je „Gonkurove nagrade“ 1993. godine za roman „Taniosova stena“, koji je za srpsko tržište objavila „Laguna“, kao i njegove romane: „Samarkand“, „Leon Afrikanac“, „Levantski đerdan“, „Baldasarovo putešestvije“, „Krstaški ratovi u očima Arapa“, „Poremećenost sveta“, „Vrtovi svetlosti“.

Maluf je stupio u red „besmrtnika“, kako nazivaju članove Francuske akademije, 23. juna, a izabran je u prvom krugu glasanja. Akademija tradicionalno broji četrdeset članova koji imaju doživotni mandat i zauzimaju četrdeset numerisanih sedišta. Maluf je zamenio akademika Kloda Levija Strosa, znamenitog antropologa i etnologa, koji je preminuo 2009, i zauzeo njegovo sedište broj 29.

Proteklih desetak dana, Malufa opsedaju novinari iz svih vodećih svetskih medijskih kuća. Pisac je, ipak, našao vremena da se odazove pozivu srpskog izdavača „Lagune“ i „Večernjih novosti“ i kratko progovori i za čitaoce u Srbiji o temama koje ga okupiraju.

* Šta je ključni problem u dodiru civilizacija Zapada i Istoka?

- Događaji koji su se odigrali u ovoj, 2011. godini, pokazuju da u odnosima između Zapada i arapskog sveta koje godinama obeležavaju sukobljeni stavovi možda dolazi do istorijske prekretnice. U mnogim zemljama organizovane su brojne ulične demonstracije, a da pritom nismo bili svedoci uobičajenog izražavanja neprijateljstva prema Zapadu, što je u prošlosti bila uobičajena pojava na takvim demonstracijama. To, međutim, ne znači da će, nekim čudom, nestati svi problemi koji su vekovima kvarili odnose između ova dva sveta. Ali to znači da postoji mogućnost da se otvori novo poglavlje u tim odnosima.

* Može li književnost da zbliži hrišćanski i islamski svet?

- Uveren sam da kultura u svemu tome igra značajnu ulogu. Kultura jeste deo problema i treba da bude deo rešenja.

* Koliko je pitanje identiteta bitno u današnjoj Evropi?

- Nažalost, u Evropi ne jenjavaju predrasude prema doseljenicima (imigrantima). U mnogim zemljama one su još izraženije. Postoje mnoga objašnjenja, jedno od njih je i činjenica da EU prolazi kroz duboku krizu. Ljudi tragaju za krivcima, a doseljenici i, generalno, stranci su idealni krivci...

B. ĐORĐEVIĆ

01.11.04 Politika

Baldasar Embrijako je u godini dana proputovao pola sveta: jurcao za knjigom koja mu više nije bila potrebna, tražio ženu koja ga više nije želela i ispisao stotine stranica koje više ničemu nisu služile. Da počnemo pak od početka. Kako je svet oduvek bio globalno selo, proneo se glas da će 1666. godine nastupiti sveopšta kataklizma. Spas krije „Stoto ime”, sveti muslimanski spis u kojem je šifrovano vrhovno, zaštitničko, ime Gospoda. Embrijako, trgovac retkostima i glavni lik romana „Baldasarovo putešestvije” Amina Malufa, dolazi do njega, ali ga odmah prodaje pa uvidevši kobnu grešku, kreće u krajnje neizvesnu potragu.

Taj Đenovljanin, nastanjen na Istoku antipod je Amina Malufa, Levantinca koji se na Zapadu bori za karijeru pisca. Po istom principu izokrenute slike u ogledalu, Baldasaru najbliži saputnik je Jevrejin Majmon. On i glavni lik, glavom i bradom, nadnose se nad muslimansku profilaktičku tajnu. Sva trojica su odlično savladala istočnjačku veštinu pripovedanja, spojivši tajnom priče sve kulturološke razlike u jedan te isti, uzavreli i uskomešani svet.

Amsterdamski zatočenik

A on, pod neumoljivom vlašću simbola, okrećući se oko sebe, uvažava samo spoljašnjost i status. Ljušture. Baldasar i Majmon, pak, ljudine su starinskog kova - isklesane iz jednog komada i nepomerivo posvećene suštini. I dok svet podrhtava od straha očekujući sopstveni krah, dve mudre glave zaključuju kako je sloboda najdragoceniji dar od Boga i kako su najrevnosnija čeljad upravo ona koja su pošla za njom. Njihov je ideal Amsterdam, grad za koji su svi jednaki, grad u koji će Baldasar - tja! - stići kao zarobljenik.

I tako se, posle silnih dogodovština, posutih trunčicama čuda, nije desilo ništa posebno. I sami se možemo uveriti da 1666. smaka sveta nije bilo. Bez ičeg kataklizmičnog, ta godina beše kao i svaka druga: ratovi, kuge, požari, korupcije, pljačke, ljubavne izdaje... Tako se i časni Baldasar skrušeno skrasio - konačno u naručju majke Đenove, u vazalskom braku sa kćerkom lokalnog bogataša. Srećno izbegavši nepostojeću katastrofu, svoje slobodoljubive težnje stavio je pred oltar nepobedivog sunca koje se svakoga jutra, dabome, ponovo rađa. Ako je Maluf putešestvije kroz život, ironijski, video kao beg od nesreće koji je u biti srljanje ka njoj, rešenje je potražio u jednostavnosti. U pomirenju čoveka - sa sobom i svetom, u potvrdi lepote postojanja samog.

Parodijska šifra

Nameran da ovekoveči svoje pikarske uspomene, plemeniti Baldasar vodi dnevnik, ali spasavajući glavu, gubi sveske. Ovaj roman je, tako, priređivanje izgubljenog, ali i nikada nađenog rukopisa, što postmodernističke postupke oblikovanja sagledava iz novog ugla. Šta je posredi? Kao što rečeni sveti spis skriveno ime na uho šapuće samo izabranima, tako je i dnevnik osobeni - kako kaže Maluf - „način prikrivanja”. Pisanje je šifra, koju će savladati posvećenici. Čitaoci i kritičari. Od potonjih se - dabome -očekuje više. Malufova šifra može biti parodijska.

Pikarski predložak parodira dnevnik prikrivanja, postupak priređivanja nepostojećeg rukopisa, model obrazovnog romana koji do pomirenja dovodi prezrelog junošu, epohalni kataklizmički nagon i duh tragičnog osećanja života. Pa i postmodernističko ukidanje velikih priča. Uklanjanje sveobuhvatnog objašnjenja sveta jeste i poništavanje velike katastrofe, što ostavlja brisani prostor u kome se, izgleda, rugalica još najbolje snalazi. Kada je vrhunska - a Malufova je upravo takva - ona se mora, pre ili kasnije, usmeriti na sebe samu. Proputovati pola sveta da bi se pisanjem došlo do sebe, do matuške Đenove, do večitog sunca, znači postaviti i pitanje smisla veličajnog mita književnosti - bilo da su dragocene sveske izgubljene, pronađene, ili samo dobro zamandaljene u nekoj biblioteci. Svaka je biblioteka, uostalom, potencijalno aleksandrijska, što u odnosu na srećno izbegnutu nepostojeću katastrofu i nije neki gubitak.

Dušica Potić