Na dnu Atlantskog okeana nalazi se jedna knjiga. Ispričaću priču o njoj. Možda i znate rasplet, novine su svojevremeno izveštavale o tome, a i neke su knjige napisane od tada: kad je TitanikĘpotonuo u noći između 14. i 15. aprila 1912. na pučini kod Nove zemlje, najuglednija žrtva beše jedna knjiga, jedini primerak Rubaija Omara Hajjama, persijskog učenjaka, pesnika, astronoma.
Neću mnogo govoriti o tom brodolomu. Drugi su već izmerili udes u dolarima, drugi su već propisno prebrojali leševe i zapisali šta je ko poslednje rekao. Šest godina kasnije, mene opseda još samo ono biće od ploti i mastila čiji nedostojni čuvar bejah jedno vreme. Nisam li ga baš ja, Benžamen O. Lezaž, otrgao od njegove rodne Azije? Nije li se u mom prtljagu ukrcalo na Titanik? I nisam li baš ja prekinuo njegovu hiljadugodišnju putanju, bezobzirno, kao i moje stoleće što je?
Otad je svet zapadao u krv i mrak, svakoga dana sve više, a meni se život nije smešio. Morao sam da se povučem od ljudi da bih slušao samo glas sećanja, i da bih gajio naivnu nadu, uporno priviđenje: sutra će je naći. Zaštićena u zlatnom kovčežiću, izroniće iz morskih tmina sa sudbinom koju je obogatila nova odiseja. Ljudi će moći da je dodiruju, da je otvaraju, da se gube u njoj; zadivljene oči pratiće sa margine na marginu hroniku njenih dogodovština, otkrivaće jednog pesnika, njegove prve stihove, njegova prva pijanstva, njegova prva strahovanja. I sektu asasina. Potom će se zaustaviti, u neverici, pred jednom slikom boje peska i smaragda.
Na njoj nema ni datuma ni potpisa, ničega osim ovih reči, gorljivih ili razočaranih: Samarkand, najlepše lice koje je Zemlja ikad okrenula suncu.
PRVA KNJIGA
Pesnici i ljubavnici
Koji čovek nije nikad prekršio Tvoj zavet, reci?
Život bez greha, kakav ukus ima, reci?
Ako zlim kažnjavaš zlo koje počinih,
Kakva je razlika između Tebe i mene, reci?
OMAR HAJJAM
I
U Samarkandu, u smiraj sporog i tmurnog dana dokoni žitelji ponekad dolaze da se šunjaju ćorsokakom između dveju krčmi nedaleko od pijace bibera, ne da pijuckaju muškatno vino iz Sogdijane, nego da vrebaju ko dolazi i odlazi, ili da se okome na kakvog nacvrcanog pijanca. Čoveka tad odvuku u prašinu, obaspu ga uvredama, prirede mu pakao čija će ga vatra, dok je sveta i veka, podsećati na rumenilo zamamnoga vina. Iz takve jedne neprilike nastaće rukopis Rubaija, u leto 1072. Omar Hajjam ima dvadeset četiri godine, odskora je u Samarkandu. Da li se te večeri nahodi u krčmi, ili švrlja kud ga noge nose? Novo zadovoljstvo mu je da tumara nepoznatim gradom, očima upija bezbroj pojedinosti dana koji se okončava: krupnom kaldrmom ulice Polje rabarbare beži bosonogi mališan stežući uz grlo jabuku ukradenu s neke tezge; na bazaru suknarâ, u jednoj nadograđenoj daščari, pri svetlosti uljane svetiljke, još se igra partija narda, dve kockice su bačene, psovka, prigušen smeh; u arkadi užarâ, jedan mazgar se zaustavlja pored česme, pušta da mu sveža voda obliva spojene dlanove, a potom se naginje, isturenih usana, kao da će poljubiti usnulo dete u čelo; ugasivši žeđ, prelazi mokrim dlanovima preko lica, mrmlja reči zahvalnosti, pa diže koru lubenice, puni je vodom i nosi mazgi da se i ona napije.
Na trgu prodavaca mirisima, Hajjamu prilazi jedna trudnica. Kad podigne zar, vidi se da je jedva petnaestu navršila. Bez reči, bez osmeha na bezazlenim usnama, otima mu iz šake pregršt prženih badema koje je maločas kupio. Šetač se ne čudi, posredi je drevno verovanje koje vlada u Samarkandu: kad buduća majka sretne na ulici stranca koji joj se svidi, mora se osmeliti da podeli s njim to što on jede, pa će dete biti lepo kao i on, imaće istu vitku izduženu siluetu, iste plemenite i pravilne crte lica.
Omar zastaje da ponosno izgricka preostale bademe, gledajući kako se neznanka udaljuje. Galama koja dopire do njega navodi ga da pohita. Uskoro se zatiče posred razularene rulje. Starac dugih koščatih udova već je na zemlji, gologlav, seda mu kosa na mrkoj lobanji raščupana; od gneva, od prestrašenosti, njegovi krici su još samo otegnuti jecaj. Pogledom preklinje pridošlicu.
Oko nesrećnika, dvadesetak neznanaca s raskuštranim bradama, s osvetničkim tojagama, a u daljini, krug razdraganih posmatrača. Jedan, primetivši zgroženo lice Hajjamovo, dobacuje mu umirujućim glasom: „Nije to ništa, to je samo Džaber Dugonja!“ Omar se trza, grlo mu se steže od stida, šapuće: „Džaber, pratilac Abu Alija!“
Abu Ali, jedan od najobičnijih nadimaka. Ali kad ga učen čovek u Buhari, Kordovi, Balhu ili Bagdadu pomene sa ovoliko upoznatosti i poštovanja, nema nikakve zabune: posredi je Abu Ali ibn Sina, na Zapadu proslavljen pod imenom Avicena. Omar ga nije poznavao, rodio se jedanaest godina posle njegove smrti, ali ga poštuje kao nespornog učitelja svog pokolenja, poznavaoca svih nauka, pregaoca vere, propovednika Razuma. Hajjam ponovo šapuće: „Džaber, najdraži učenik Abu Alija!“ Jer, iako ga vidi prvi put, uopšte mu nije nepoznata njegova čemerna i zastrašujuća sudbina. Avicena je u njemu video nastavljača kako svoje medicine tako i svoje metafizike, divio se snazi njegovih argumenata; prebacivao mu je samo što svoje ideje iznosi suviše glasno i suviše grubo. Ta je mana stajala Džabera nekoliko boravaka u tamnici i tri javna bičevanja, od kojih je poslednje bilo upriličeno na Velikom trgu u Samarkandu, sto pedeset udaraca volujskom žilom pred svom rodbinom i prijateljima. Nikad se nije oporavio od tog poniženja. U kom je trenutku iz smelosti skliznuo u ludilo? Nesumnjivo posle ženine smrti. Od tada su ga viđali kako luta u ritama, teturajući se, trabunjajući bezbožne ludosti. Za njim su išli čopori nasmejanih derana, tapšući rukama, i gađajući ga oštrim kamenjem koje ga je ranjavalo dok mu ne bi potekle suze.
Dok je posmatrao prizor, Omar nije mogao a da ne pomisli: „Ako ne pripazim, jednog dana biću ovakva krpa od čoveka.“ Ne boji se on toliko pijančenja, zna da mu se neće odati, vino i on naučili su da se međusobno poštuju, nijedno od njih nikad neće baciti ono drugo na zemlju. On se više od svega boji rulje, da ona ne sruši u njemu zid samopoštovanja. Oseća da ga ugrožava prizor tog propalog, oborenog čoveka, želeo bi da se okrene, da se udalji. Ali, zna da neće prepustiti gomili jednog Aviceninog sledbenika. Pravi tri polagana, dostojanstvena koraka, navlači najravnodušniji izraz i sigurnim glasom, praćenim jednim kraljevskim pokretom, kaže:
„Pustite tog nesrećnika da ide!“
Vođa bande se nadneo nad Džabera, sad se uspravlja, i teška koraka ukopava se ispred nametljivca.
Duboka brazgotina seče mu bradu, od desnog uha do sredine donje vilice, i baš tu stranu, tu rasečenu stranu, okreće sagovorniku dok izgovara kao presudu:
„Ovaj čovek je pijanica, nevernik, filasuf!“
Poslednju reč prošištao je kao kletvu.
„Nećemo nikakve filasufe u Samarkandu!“
Žamor odobravanja u svetini. Za te ljude, reč „filozof“ označava svakog ko se suviše zanima za svetogrdne nauke Grka, i, opštije uzev, za sve što nije vera ili književnost. Uprkos tome što je mlad, Omar Hajjam je već ugledni filasuf, i mnogo krupnija zverka od zlosrećnog Džabera.
Čovek sa ožiljkom zacelo ga nije prepoznao, pošto se okrenuo od njega, ponovo nadneo nad starca, sad zanemelog, dograbio ga za kosu, protresao mu glavu tri-četiri puta, napravio lice kao da će je smrskati o najbliži zid, a onda ga naglo pustio. Ma koliko grub, pokret mu je ostao uzdržan, kao da je, uza svu prividnu rešenost, oklevao da ide do ubistva. Hajjam bira taj trenutak da se ponovo umeša:
„Ta pusti tog starca, to je jedan udovac, bolesnik, umobolnik, zar ne vidiš da jedva miče usnama?“
Vođa se diže u skoku, kreće prema Hajjamu, upire mu prstom u bradu:
„Ti koji kao da ga tako dobro poznaješ, ko si ti? Nisi iz Samarkanda! Niko te nikad nije video u ovome gradu!“
Omar uklanja ruku svog sagovornika prezrivo, ali bez grubosti, kako bi ga naterao na poštovanje ne dajući mu pri tom izgovor za sukob. Čovek uzmiče jedan korak, ali navaljuje:
„Kako ti je ime, stranče?“
Hajjam okleva da se oda, traži neki način da se izvuče, diže oči prema nebu, na kome je lagani oblak upravo zaklonio mesečev srp. Ćutanje, uzdah. Zaboraviti se u posmatranju, imenovati zvezdu po zvezdu, biti daleko, sklonjen od svetine!
Rulja ga već opkoljava, nekoliko ruku ga dotiče, on se sabire:
„Ja sam Omar, sin Ibrahima iz Nišapura. A ti, ko si ti?“
Čista formalnost, čoveku ni nakraj pameti nije da se predstavlja. On je u svome gradu, i pitanja postavlja on. Kasnije će Omar saznati njegov nadimak, zovu ga Student Brazgotina. S tojagom u ruci, s izrekom na usnama, sutra će naterati Samarkand da drhti. Zasad, njegov uticaj ne ide dalje od ovih junoša koji ga okružuju, vrebajući i najmanju njegovu rečcu, i najmanji njegov znak.
Iznenadno svetlucanje u njegovim očima. Okreće se svojim pratiocima. Potom, uz likovanje, svetini. Uzvikuje: „Pobogu, kako sam mogao da ne prepoznam Omara, sina Ibrahima Hajjama iz Nišapura? Omara, zvezdu Horasana, genija Persije i oba Iraka, princa filozofa!“
Izvodi dubok naklon, leprša prstima s obe strane turbana i neomašivo izaziva grohotan smeh badavadžija. „Kako sam mogao da ne prepoznam onoga koji je sastavio ovu rubaiju punu i prepunu pobožnosti i odanosti: Upravo si razbio moj krčag vina, Gospode,
Preprečio si mi put uživanja, Gospode.
Po zemlji si prosuo moje tamnocrveno vino.
Bog mi oprostio, da Ti nisi pijan, Gospode?“
Hajjam sluša, prezrivo, uznemireno. Takav izazov poziv je na ubistvo na licu mesta. Ne časeći ni časka, glasom jasnim i zvonkim, izbacuje odgovor da se niko u gomili ne bi zabunio:
„Ništa, oni ne znaju ništa, ništa neće da znaju.
Pogledaj te neznalice, one vladaju svetom.
Ako nisi od njihovih, nevernikom te nazivaju.
Ne obraćaj pažnju, Hajjame, idi dalje svojim putem.“
Omar je nesumnjivo pogrešio što je ono svoje „pogledaj“ propratio prezrivim pokretom prema svojim protivnicima. Ruke se pružaju, vuku ga za haljinu, koja počinje da se cepa. On posrće. Nečije koleno udara ga u leđa, potom neka kocka, pljoštimice. Dok ga rulja gazi, on je i ne udostojava odbrane, pomirio se s tim da je pusti da mu kida odeću i rastrže telo, već se prepušta mlitavoj obamrlosti žrtve koju upravo ubijaju, ne oseća ništa, ne čuje ništa, zatvorio se u sebe, zidine do oblaka, a kapije zaključane.
Pa kao uljeze posmatra desetoricu naoružanih ljudi koji prekidaju prinošenje njega na žrtvu. Oni na kapama od pusta razmetljivo nose bledozeleni znak ahdata, gradske straže Samarkanda. Čim su ih spazili, napadači su se udaljili od Hajjama; no, da bi opravdali svoj postupak, počinju da urlaju, uzimajući svetinu za svedoka: „Alhemičar! Alhemičar!“
Za vlasti, biti filozof nije zločin, bavljenje alhemijom kažnjava se smrću.
„Alhemičar! Ovaj stranac je alhemičar!“
Ali zapovednik straže ne namerava da se prepire.
„Ako je ovaj čovek zaista alhemičar“, odlučuje on, „onda ga valja odvesti velikome sudiji Abu Taheru.“
Dok Džaber Dugonja, zaboravljen od svih, puzi prema najbližoj krčmi i uvlači se unutra, zaklinjući se da više nikad ni nos neće promoliti napolje, Omar uspeva da ustane bez ičije pomoći. Korača pravo, ćutke; gordi izraz koji je navukao pokriva, kao netaknuti veo, njegovu pocepanu odeću i okrvavljeno lice. Ispred njega, stražari sa bakljama otvaraju prolaz. Iza njega idu njegovi napadači, a za ovima povorka badavadžija.
Omar ih ne vidi, ne čuje. Za njega, ulice su puste, Zemlja je bez zvuka, nebo bez oblaka, a Samarkand i dalje ono mesto snova koje je otkrio nekoliko dana ranije.
Stigao je u grad posle tri sedmice putovanja i, bez ikakva predaha, odlučio da se do poslednje pojedinosti drži saveta putnika iz minulih vremena. Popnite se, pozivaju oni, na čardak Kuhandiz, na staru tvrđavu, i šarajte pogledom svuda, videćete samo vode i zelenilo, cvetne leje i čemprese koje su najveštiji baštovani okresali u obliku volova, slonova, kamila koje kleče, pantera koji se sučeljavaju kao da su spremni na skok. I zaista, unutar samih zidina, od Monastir-kapije na zapadu do Kineske kapije na istoku, Omar je video samo guste voćnjake i brze potoke. Potom, ovde-onde, minare od opeke koje se vinulo uvis, kube išarano senkom, belinu zida nekog vidikovca. A na obali jednog jezerceta okruženog žalosnim vrbama, nagu kupačicu čija je kosa vijorila na vrelome vetru.
Nije li tu viziju raja hteo da dočara bezimeni slikar koji se, mnogo kasnije, latio ilustrovanja rukopisa Rubaija?
Ne čuva li tu viziju Omar u svesti dok ga vode u četvrt Asfizar, gde stanuje Abu Taher, samarkandski kadija nad kadijama? U sebi, on neprestano ponavlja: „Neću zamrzeti ovaj grad. Čak i ako je moja kupačica puka fatamorgana. Čak i ako stvarnost ima lice onog s brazgotinom. Čak i ako će mi ova prohladna noć biti poslednja.“
