Ova priča mi ne pripada, ona pripoveda život drugog čoveka. Njegovim sopstvenim rečima, koje sam samo malo bolje rasporedio kada mi se činilo da nisu dovoljno jasne i povezane. S njegovim sopstvenim istinama, koje vrede koliko i sve istine.
Nije li me ponekad lagao? To ne znam. Ne o njoj, u svakom slučaju, ne o ženi koju je voleo, o njihovim susretima, njihovim zabludama, verovanjima, razočaranjima; za to imam dokaz. Ali o svojim sopstvenim pobudama u svakoj etapi života, o svojoj tako izuzetnoj porodici, o onom tako neobičnom talasanju svog razuma – hoću da kažem o onoj neprestanoj plimi i oseci od ludila do mudrosti, od mudrosti do ludila – moguće je da mi nije sve rekao. Međutim, mislim da je imao najbolje namere. Da je bio nesiguran u svoje pamćenje kao i u svoje rasuđivanje, to rado priznajem. Ali vazda je imao najbolje namere.
Nabasao sam na njega u Parizu, sasvim slučajno, na jednoj liniji metroa, juna 1976. Sećam se da sam prošaputao: „To je on!“ Prepoznao sam ga u tili čas.
Do tada ga nikad nisam sreo, niti sam čuo njegovo ime. Samo sam video njegovu sliku u jednoj knjizi, pre mnogo godina. Nije on bio neki poznat čovek. Zapravo i jeste, u izvesnom smislu, pošto je u mom udžbeniku istorije bila njegova slika. Ali nije to bio portret neke velike ličnosti sa imenom ispod. Fotografija je prikazivala masu sveta okupljenu na keju; u pozadini jedan veliki brod koji je zaklanjao čitavo obzorje, sem delića neba; legenda je kazivala da za vreme Drugog svetskog rata nekoliko ljudi iz Stare Zemlje beše otišlo u Evropu, da se bore u redovima Pokreta otpora, i da na povratku behu dočekani kao heroji.
Naime, usred te svetine, na keju, beše ozareno lice jednog mladića. Svetle kose, pravilnih crta lica, malo dečačkih, vrata nakrivljenog u stranu, kao da je upravo u tom trenutku dobio venac koji mu je ukrašavao poprsje.
Koliko li sam sati proveo posmatrajući tu sliku! U školi smo četiri časa zaredom koristili isti udžbenik istorije, i svake godine smo morali da učimo jedan period: najpre slavnu antiku, Aleksandrova osvajanja feničanskih gradova; zatim rimsku, vizantinsku i arabljansku prevlast, krstaše, Mameluke; potom četiri veka otomanske vladavine; najzad dva svetska rata, francusku upravu, nezavisnost... Ja sam pak bio suviše nestrpljiv da učim po programu. Obožavao sam istoriju. Već prvih nedelja prešao sam celu knjigu, neumorno je čitajući i iščitavajući, te su njene stranice, jedna za drugom, postale ispresavijane, pogužvane, iskrzane na uglovima, obilato ispodvlačene, išarane škrabotinama, beleškama, komentarima u vidu usklika; na kraju je od tog dela ostalo samo jadno klube krzavih listova.
Ovim želim da naglasim kako sam imao vremena na pretek da do tančina istražujem tu sliku, i zapamtim svaki njen delić. Šta me je na njoj opčinjavalo? U tom crno-belom pravougaoniku, ne većem od dlana, bez sumnje se nalazilo sve o čemu sam tih godina sanjao: putovanje morem, pustolovina, potpuna odanost, slava, a možda više od svega one devojke lica okrenutih ka pobedonosnom bogu...
A sada, bog beše tu. Preda mnom, u Parizu, stajao je u vagonu metroa, čvrsto se držeći za metalnu šipku, neznanac okružen gomilom neznanaca. Ali sa onim istim zanesenim pogledom, onim pravilnim crtama lica ostarelog deteta, onom svetlokosom glavom, danas osedelom, juče možda plavom. I sa onim istim vratom nakrivljenim u stranu, kako onda da ga ne prepoznam?
Kada je sišao na stanici Volonter, pođoh ustopce za njim. Toga dana sam išao na jedan sastanak, ali načinio sam izbor: osobu s kojom je trebalo da se vidim još mogu da pozovem krajem popodneva, ili sutradan; dok njega, ako mu izgubim trag, sigurno više neću videti, nikada.
Izlazeći na ulicu, on zastade pred planom kvarta. Približi mu se, gotovo zalepivši za njega nos, zatim se malo odmaknu, odmeravajući najbolje rastojanje. Oči su ga odavale. Za mene to beše odlična prilika, te mu priđoh.
– Možda vam mogu pomoći...
Govorio sam sa akcentom Stare Zemlje, koji on prepoznade pozdravivši me se s dve-tri reči i prijaznim osmehom; nakon čega ipak usledi veliko iznenađenje. Onda mu na licu zametih senku podozrenja, i ne verujem da sam se prevario. Podozrenja, da, pa čak i nekog postiđenog užasavanja. Kao da je pomislio da ga možda krišom pratim, ali nije u to siguran, te se gnuša da ispadne nepravedno nabusit ili neučtiv.
– Tragam – reče – za jednom ulicom koja mora da je tu negde. Nosi ime Ibera Iga.
Istog časa mu je označih.
– Evo je. Piše samo I. Ig, dosta nečitkim slovima...
– Hvala vam na ljubaznosti! Hvala što ste radije okrivili tvorce ovog plana umesto moje ostarele oči!
Govorio je s nekom blagom sporošću, kao da je sa svake reči morao da otrese prašinu pre no što je izgovori. Ali rečenice mu behu besprekorne, negovane, bez elipsi i sažimanja, bez familijarnih izraza; katkada, naprotiv, čak malo izobičajene i zastarele, kao da je češće razgovarao s knjigama nego sa svojim bližnjima.
– Nekad sam se orijentisao po instinktu, čak ni ne gledajući plan ili kartu...
– Nije daleko. Mogu da vas odvedem. Poznajem ovaj kvart.
On me zamoli da se ne trudim, ali to beše iz čiste pristojnosti. Bio sam uporan, te se za tri minuta nađosmo tamo. On stade na uglu ulice, polako je preletevši pogledom, a potom malčice prezrivo reče:
– Pa to je mala ulica. Uličica. Pa ipak, ulica.
Krajnja banalnost opaske na koncu mu je dodelila u mojim očima izvesnu originalnost.
– Koji broj tražite?
Pružio sam mu, zar ne, mogućnost da se bolje snađe. Nije je iskoristio.
– Nijedan broj posebno. Samo sam želeo da vidim ulicu. Popeću se njome, a zatim ću se spustiti trotoarom s druge strane. Ali ne bih hteo da vas zadržavam, mora da imate obaveza. Hvala što ste me dopratili dovde!
U tom trenutku, nisam želeo tek tako da odem, imao sam potrebu da shvatim. Očigledna čudnovatost tog čoveka uvećala je moju radoznalost. Odlučih da se pravim kako nisam čuo njegove poslednje reči, kao da behu još jedan izraz pristojnosti.
– Mora da vas za ovu ulicu vežu neke uspomene!
– Ne. Nikada nisam bio ovde.
Ponovo smo hodali jedan pored drugog. Ja, posmatrajući ga letimično, a on, podignute brade, diveći se zgradama.
– Karijatide. Postojana i smirujuća umetnost. Lepa građanska ulica. Malo preuska... Donji spratovi mora da su mračni. Sem možda tamo, prema aveniji.
– Vi ste arhitekta!
Rečenica mi beše izletela poput odgovora na neku zagonetku. Sa neznatnim upitnim prizvukom, tek koliko da ne ostavi utisak prevelike prisnosti.
– Daleko od toga.
Začas se nađosmo na kraju ulice, i on naglo stade. Podiže oči da pročita plavo-belu ploču. Zatim ih spusti, u znak odavanja pošte; njegove ruke zanjihane duž tela uskoro se skupiše napred, neobično upletenih prstiju, kao da drže neki zamišljeni šešir.
Stadoh iza njega.
Ulica Ibera Iga
pripadnika Pokreta otpora
1919–1944.
Sačekah da se malo opusti i da se okrene ka meni, te ga upitah, sramežljivim glasom, kao kad čovek šapuće usred neke sahrane:
– Poznavali ste ga?
On odgovori istim poverljivim tonom:
– Njegovo ime mi ništa ne znači.
Ne hajući za moju zbunjenost, izvuče iz džepa jedan notes i zapisa dve-tri kratke beleške. Potom mi reče:
– Rekli su mi da u Parizu ima trideset devet ulica, avenija ili trgova koji nose imena pripadnika Pokreta otpora. Dosad sam obišao dvadeset jednu, pre ove. Ostaje mi još sedamnaest. Šesnaest, ako izuzmem trg Šarla de Gola, kojim sam se davno šetao, kad se zvao „Zvezda“...
– I nameravate sve da ih obiđete?
– Imam dovoljno vremena, četiri dana.
Zašto četiri dana? Video sam samo jedno objašnjenje:
– Posle se vraćate u domovinu?
– Ne verujem...
Najednom kao da beše utonuo u misli, daleko od mene i od dotične ulice Ibera Iga. Jesam li pogrešio pomenuvši domovinu, povratak? Ili ga je možda podsećanje na ona „četiri dana“ gurnulo u zamišljeno raspoloženje?
Nisam uspevao dublje da prodrem u njegovu dušu. Zato sam više voleo da skrenem tok razgovora.
– Vi dakle niste upoznali Ibera Iga, ali sigurno se ne zanimate slučajno za Pokret otpora...
Nije mi odmah odgovorio. Oklevao je da se vrati u stvarnost.
– Šta ste ono rekli?
Morao sam da ponovim svoju opasku.
– Tačno, za vreme rata sam došao u Francusku na studije. I upoznao sam neke pripadnike Pokreta otpora.
Umalo mu ne ispričah za fotografiju, za svoj udžbenik istorije... Ali brzo odustadoh od toga. Pomislio bi da sam ga namerno pratio. Verovatno bi pretpostavio da sam ga uhodio, možda danima, da sam gajio neku zlu nameru... Ne, bolje je bilo praviti se da ništa ne znam.
– Bez sumnje ste izgubili neke prijatelje, tih ratnih godina?
– Nekoliko njih, doista.
– Vi pak niste uzeli oružje u ruke?
– Nisam.
– Više ste voleli da se posvetite studijama...
– Ne baš... I sâm sam se našao u ilegali. Kao i sav svet.
– Sav svet nije bio u Pokretu otpora, u to vreme. Čini mi se da ste suviše skromni.
Pomislih da će se usprotiviti. On ne reče ništa. Onda ponovih: „Vi mi zaista izgledate suviše skromni!“, vedrim tonom, kao da je reč o zaključku a ne o pitanju. Staro novinarsko lukavstvo koje je sjajno delovalo, jer on najednom postade pričljiv. A ako su mu rečenice i ostale spore, nisu bile ništa manje vatrene.
– Govorim vam suštu istinu! Ušao sam u ilegalu kao i hiljade drugih. Nisam bio ni najmlađi ni najstariji, ni najplašljiviji ni najjunačniji. Nisam napravio nikakav podvig vredan pamćenja...
Nekom otmenošću reči i gestova, uspevao je da pokaže ljutnju ne ispoljivši ni najmanje neprijateljstvo prema tako upornom sagovorniku kakav sam bio ja.
– Šta ste studirali?
– Medicinu.
– I nastavili ste studije, pretpostavljam, posle rata.
– Ne.
Jedno odveć suvo „ne“. Udario sam u nešto u tom čoveku. On ponovo odluta u svoje misli. Potom mi reče:
– Mora da vas čeka stotinu poslova. Neću da vas zadržavam...
Uljudno me je otpustio. Mora da sam mu zaista dirnuo u bolnu tačku. Ali nisam popuštao.
– Već tri godine gajim istinsku strast prema tom periodu rata, Pokreta otpora... Progutao sam desetine knjiga na tu temu. Kako da vam objasnim koliko mi znači sama činjenica da ovako razgovaram sa čovekom koji je to doživeo!
Nisam lagao. I u pogledu mu nazreh da sam malo smirio njegov otpor.
– Znate – reče on – ja sam vam kao neka velika reka koja je predugo bila zajažena. Neka se otvori jedna breša, i više neću ućutati. Naročito zato što nemam nikakvog posla u danima što dolaze...
– Sem obilaska onih šesnaest ili sedamnaest ulica koje su vam preostale...
On se nasmeja.
– To radim da ispunim dane, čekajući...
Ponovo me obuze želja da ga upitam šta to čeka. No uplaših se da mi opet ne umakne u svoje misli, ovoga puta daleko. Činilo mi se da je mudrije da ga pozovem na piće u neki kafe, u susednoj aveniji.
***
Kada smo se lepo smestili, na terasi, s dva zamagljena piva, iznova krenuh u napad. U vezi sa njegovim prekinutim studijama.
– Odmah po oslobođenju, bio sam obuzet nekom vrstom pijanstva. Trebalo mi je vremena da se otreznim. Suviše mnogo vremena. A kasnije, nije mi više bilo do studiranja.
– A vaši roditelji? Zar nisu insistirali?
– Sâm sam hteo da budem lekar. Moj otac je za mene oduvek imao druge planove, želeo je...
On zaćuta. Možda to beše poslednje oklevanje, jer me je dugo gledao kao u nastojanju da me prozre pre nego što se otvori.
– Moj otac je želeo da postanem veliki revolucionarni vođa.
Ne mogoh se suzdržati da se ne osmehnem.
– Da, znam, u normalnim porodicama otac insistira da mu dete studira medicinu, a sin sanja o tome da podigne revoluciju. Ali moja porodica nije od onih koje bi se mogle nazvati „normalnim“...
– Vaš otac mora da je bio, ako dobro razumem, među prvim revolucionarima.
– On bi sebe bez sumnje tako opisao. Recimo radije da je bio buntovnog duha. Nimalo namćorast, imajte to na umu. Čak je bio veseljak i bonvivan. Ali duboko pobunjen.
– Protiv čega?
– Protiv svega! Zakonâ, religije, tradicija, novca, politike, škole... Bilo bi predugo za nabrajanje. Protiv svega što se menjalo, i svega što se nije menjalo. Protiv „gluposti i rđavog ukusa i zagađenih mozgova“, govorio je. Sanjao je o džinovskim pretumbavanjima...
– Šta ga je dovelo do takvog stava?
– Teško je reći. Ali istina je da je spoznao, zarana u životu, izvesne okolnosti koje su mogle hraniti njegovu ogorčenost...
– Pretpostavljam da potiče iz zaostale sredine...
– Hoćete da kažete siromašne? U tome ste, mladi prijatelju, potpuno promašili. Naša porodica...
Izgovarajući ove reči, on obori pogled, kao od stida. Ali verujem da je zapravo hteo da prikrije gordost.
Da, dok danas iznova o tome razmišljam, uveren sam da ga je bilo sramota sopstvene gordosti kada mi je rekao:
– Potičem iz porodice koja je dugo vladala Orijentom.
Toga dana, pričali smo i pričali do kasno u noć. Najpre u kafeu; zatim u šetnji kroz osvetljeni grad; najzad uveče, sedeći u jednom restoranu, na trgu Bastilje. U kojem mi je tačno trenutku sinulo da ga nagovorim da mi ispriča ceo svoj život, od početka do kraja? Čim smo izmenili prve reči, čini mi se, već sam bio očaran onim njegovim načinom na koji je pominjao neke događaje, u mojim očima upečatljive, ostavljajući utisak kao da se želi izviniti. Ta nepritvorna skromnost bila mi je naročito simpatična. Kao i ona krhkost koja je provejavala iz svakog njegovog osmeha; iz njegovog pogleda takođe, koji je vapio za mojim odobravanjem i brinuo se zbog mojih retkih gestova zamora; kao i iz njegovih ruku koje su neprestano letele tamo-amo, koje su se neprestano obrtale, ili se pak preplitale, dugih i glatkih ruku za koje se naslućivalo da nikada nisu radile, i za koje on, izgleda, još nije znao čemu mu mogu poslužiti.
Pričati o tome kako sam dobio njegov pristanak bilo bi dosadno. Dosadno i varljivo, jer danas znam da je zapravo pristao na moju igru iz jednog razloga koji nema ništa s mojim argumentima ili mojom umešnošću.
Da objasnim: ta famozna stvar koju je morao da čeka četiri dana, i o kojoj se još nisam usudio da ga ispitujem, bez prestanka ga je mučila; nije hteo da misli na nju, a u isto vreme se osećao nesposobnim da misli na nešto drugo. I upravo ga je taj strah od suočenja sa samim sobom, više nego nostalgija, nagnao da obilazi ulice posvećene herojima Pokreta otpora. Susret sa mnom pružao mu je još delotvorniju mogućnost da skrene pažnju na nešto drugo. U tim danima čekanja, ja ću ga prigrabiti, prodrmati, zagolicati, zasipaću ga neprestanim pitanjima, primoravajući ga da iz sata u sat ponovo proživljava svoju prošlost, umesto da mozga o budućnosti.
Četvrtak ujutro
Prema mojim beleškama, sreo sam ga jedne srede. Sutradan ujutro, već u devet sati, bili smo u njegovoj hotelskoj sobi, skučenoj ali sa visokom tavanicom, zidova obloženih tkaninom boje trave posutom jednoličnim belim radama; čudesan uspravni travnjak...
On me pozva da sednem u jedinu fotelju, dok je sâm više voleo da šparta prostorijom.
– O čemu biste hteli najpre da pričamo? – upita me.
– Najjednostavnije bi bilo da počnemo od početka. Vaše rođenje...
Dva dobra minuta hodao je tamo-amo ćuteći. Zatim odgovori pitanjem.
– Jeste li sigurni da život nekog čoveka počinje njegovim rođenjem?
Nije čekao odgovor. To beše samo način da napravi uvod u svoju priču. Prepustih mu dakle reč, obećavši sebi da ću se uplitati što je moguće ređe.
Moj život je počeo, reče on, pola veka pre mog rođenja, u jednoj sobi u kojoj nikad nisam bio, na obalama Bosfora. U njoj se zbila drama, odjeknuo je vrisak, pokrenuo se jedan talas ludila, koji se više neće zaustaviti. Tako da je po mom dolasku na svet moj život već uveliko bio načet.
Istambul behu obeležili izvesni događaji. Za savremenike, ozbiljni; u našim očima, smešni. Beše svrgnut jedan monarh, zamenio ga je njegov nećak. Otac mi je to prepričavao dvadesetak puta, navodeći mi imena, datume... Sve sam pozaboravljao, ili gotovo sve. Uostalom, nije ni važno. Za moju sopstvenu priču ima nekog značaja samo onaj vrisak, onaj krik kojim se jedna mlada žena oglasila toga dana.
Zbačenom suverenu behu odredili prinudni boravak u blizini prestonice. Zabranjeni izlasci, zabranjene posete, sem uz prethodno odobrenje. Odvojen od svojih, izuzev četvorice starih slugu, čovek je bio izgubljen. Setan, preplašen, kao dotučen. I već uništen. Pothranjivao je velike snove o Carstvu, snove o napretku, o ponovnoj veličini; verovao je da ga svi vole, te nije razumeo onu ćutnju koja ga je okruživala. Prežvakavao je svoje gorčine: sad uviđa da nije umeo izabrati bliske ljude, svi su ga rđavo savetovali, zloupotrebljavali su njegovu velikodušnost; rečju, svi su ga izdali!
Bio se zatvorio u svoju sobu. „Znam da više niko neće da me sluša, ali ako se iko usudi da prodre ovamo, zadaviću ga sopstvenim rukama!“ Behu ga dakle prepustili samome sebi celu noć, potom celo prepodne. Sve do ručka. Onda su mu zakucali na vrata. Nije čak ni odgovorio. Zabrinuli su se; ali ko bi se usudio da se ogluši o njegova naređenja? Sluge su se posavetovale. Jedna jedina osoba na svetu mogla je da mu se usprotivi a da ga ne razbesni. Njegova kći, njegovo voljeno dete, Ifeta. Njih dvoje su vezivala duboka osećanja, te joj on ništa nije odbijao. Imala je razne profesore, klavira, pevanja, francuskog, nemačkog. Čak se usuđivala da se u njegovom prisustvu obuče po evropski, u haljine koje je donosila iz Beča ili Pariza. Jedino je ona mogla bez opasnosti da prekorači prag svrgnutog vladara.
Dobijaju dozvolu od novih vlasti, i dovode je. Ona najpre pokušava polagano da pritisne kvaku. Ali vrata se ne otvaraju. Moli svoje pratioce da se udalje, i zove: „Oče, ja sam, Ifeta. Sama sam.“ Nema odgovora. Sva uzdrhtala, naređuje čuvarima da provale vrata, zaklinjući im se da će svu odgovornost za to preuzeti na sebe. Dva snažna ramena prelaze na delo. Vrata popuštaju. Dva momka beže čak ni ne pogledavši u prostoriju.
Kćerka ulazi. Ponovo zove. „Oče!“ Načini dva koraka. I onda ispušta onaj krik koji će odjeknuti odajom, hodnikom, predvorjem, koji će odjeknuti ulicama Istambula, a zatim celim Carstvom; pa i dalje od Carstva, poslanstvima Velikih sila.
Svrgnutom suverenu behu otvorene vene, a grlo pocrnelo. Odeća mu već beše upila krv.
Samoubistvo? Možda. Ali možda takođe i ubistvo. Jer ubice su lako mogle da prođu kroz bašte. Istina se nikada nije doznala. U svakom slučaju, to pitanje više nema značaja, sem za nekolicinu istoričara...
Ifeta je ostala tamo, skamenjena od užasa; urlik joj je bio propraćen nekom vrstom dahtanja. I mnogo godina kasnije, u očima joj se još mogao nazreti taj užas.
Kada su prošle prve nedelje tugovanja, pošto je ona još lutala hodnicima, sa onim istim pogledom, istim dahtanjem, svima je već moralo da postane jasno: više nije reč o običnoj žalosti nekoga ko oplakuje voljeno biće; Ifeta, kći mezimica, maženo dete, tako vesela i koketna, upravo beše izgubila razum. Možda zauvek.
Njenoj majci ne preostade ništa drugo nego da pozove vremešnog doktora Ketabdara. Potomak stare i veoma učene porodice poreklom iz Persije, on je lečio, u raskošnim istambulskim kućama, sve one koji su pokazivali znake ludila; obratiti se njemu već je predstavljalo priznanje dubokog očajanja.
Lekar je poznavao pacijentkinju. Beše je sreo šest meseci ranije, jednog sasvim drugačijeg dana. Došavši da leči služavku obolelu od histerije, začuo je princezu za klavirom. Svirala je jednu bečku ariju, i on je ostao da je sluša, stojeći pored vrata. Kad je zastala, uputio joj je dve-tri reči ohrabrenja, na francuskom. Ona mu je odgovorila, sva nasmejana. Izmenili su nekoliko rečenica, i starac je otišao ispunjena srca. Nezaboravan mu je ostao taj susret, ta muzika, te glatke ruke, to lice, taj glas.
I kada je ponovo ušao, toga dana, u salu u kojoj se nalazio klavir, i kada je video onu istu devojku kako unezvereno hoda tamo-amo, kada ju je čuo kako mumla poput ludakâ, odlutalih očiju, kukasto povijenih prstiju, nije mogao da obuzda suze. Ifetina majka je to primetila i zajecala. Bio je ljut na samog sebe, i molio ju je da mu oprosti; treba da smiri porodice svojih pacijenata, a ne da ih rasplače još više.
„A da je odvedem daleko od Istambula?“, beše upitala majka. „U Montre, na primer...“ Avaj, ne, jadao se starac, putovanje ništa ne bi sredilo. Ako joj je uistinu trebalo promeniti misli, udaljiti je od svega što bi je moglo podsećati na dramu, to nije bilo dovoljno. U njenom stanju, morala je da bude pod neprestanim nadzorom stručnih lica. Majka je stezala pesnice na grudima. „Nikada neću dozvoliti da mi kćerku zatvore u ludnicu! Radije ću umreti!“ Lekar joj je obećao da će razmisliti o nekom boljem rešenju.
Ali te večeri, vraćajući se kući svojom kočijom kroz bučne uličice Galate, napola uspavan truckanjem, doktor Ketabdar beše počeo da sanjari o jednoj ludoj zamisli. Koju je već sutradan došao da izloži Ifetinoj majci: pošto će stanje njene kćeri godinama iziskivati neprestanu negu, pošto ne dolazi u obzir da je zatvore u ludnicu, on se ponudio da je odvede u Adanu, na jugu Anadolije, gde je imao kuću; bio bi posvećen samo njoj danju i noću, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, ona bi bila njegova jedina pacijentkinja, i malo-pomalo, ako Bog da, povratila bi razum.
Da se bavi njome danju i noću, iz godine u godinu? I to u svojoj sopstvenoj kući? Majka bi lekara ocenila drskim i nevaspitanim da je tako govorio u nekim drugim okolnostima. Jer ono što nije otvoreno rečeno, premda je jasno nagovešteno, beše naum lekara – koji je bio udovac – da uzme Ifetu za ženu. U drugim okolnostima, kao što rekoh, tako nešto bilo bi nezamislivo. No tada više niko nije mogao ni sanjati da uda duševno poremećenu kći svrgnutog vladara za jednog od onih velikodostojnika koji su nekada priželjkivali tu čast. Majka se dakle pomirila sa sudbinom. Zar da dozvoli da joj kći bude zatvorena u ludnici do kraja života? Bolje joj je bilo da je poveri tom uvaženom čoveku koji prema njoj gaji, izgleda, nežna osećanja, koji će je negovati, koji će je sačuvati od sramote i sablazni...
Neobičan brak, zar ne? Stari muž, koji je pre svega bio stalni lekar; mlada umobolna devojka koju je on obasipao negom i ljubavlju, a koja je ponekad provodila dane i dane ječeći, ili pak urlajući bez ikakvog razloga na sluge, neke iznervirane, a druge pune sažaljenja.
Niko nije sumnjao da je zapravo reč o fiktivnom braku, sklopljenom samo zato da se izbegne nedoličnost zajedničkog života muškarca i žene pod istim krovom, danju i noću, skrivenog od pogledâ. Brak iz doličnosti, dakle, prividan brak iz društvenih obzira; ili pre iz predusretljivosti. Sve u svemu, čin odanosti. Da, milosrdan čin starog lekara. Samo, jednoga dana, Ifeta zatrudne.
Beše li to posledica jednog trenutka zabludelosti? Ili pak plod neke smele terapije? Ko bi to znao!
Ako je verovati detetu tog para, koje nije niko drugi do moj otac, trebalo bi prihvatiti ovo drugo objašnjenje: doktor Ketabdar imao je svoje teorije; naumio je da dokaže kako žena poput njegove, koja je izgubila razum usled doživljenog šoka, može da ga povrati zahvaljujući nekom drugom šoku. Trudnoća, materinstvo... Ali nadasve porođaj. Brutalni šok od života koji bi nadomestio brutalni šok od smrti. Krv koja briše krv. Teorije... Teorije...
Jer moglo bi se isto tako zamisliti obrnuto: muž lekar, neprestano pored svoje supruge, koju oblači, svlači, kupa svake večeri, jednu lepu mladu ženu koju neizmerno voli, toliko da joj posvećuje svaki trenutak svog života, kako ju je mogao posmatrati a da se ne uzbudi? Kako je mogao prelaziti rukama, očima površinu njenog glatkog tela a da se želja ne probudi u njemu?
Tim pre što ona nije večito bila u kriznom stanju. Čak se činilo da pokazuje, s vremena na vreme, znake lucidnosti. Oh, ne istinske lucidnosti! Viđao sam je, pred kraj njenog života, i posmatrao sam je. Nikada nije bila lucidna do te mere da bude svesna svoga stanja. I utoliko bolje, inače bi suviše patila. Ali provodila je duge mirne sate kada nije urlala, nije ječala, kada je umela da pokaže veliku nežnost prema onima koji su je okruživali.
Katkad bi najednom zapevala, nekim posrćućim pa ipak melodičnim glasom. I danas mi u ušima odzvanja jedna turska pesma koja peva o istambulskim devojkama u šetnji plažama Oskudera. I još jedna, sa nejasnim rečima, gde se govori o Trabzonu i o smrti. Kada bi moja baka pevala, cela kuća bi zamukla da je sluša. Znala je biti tako ganutljiva. Vedrog lika, i gracioznog držanja, do svojih poslednjih dana. Lako mi je da zamislim kako je njen muž mogao poželeti da je uzme u zagrljaj. I kako se ona privila uz njega sa osmejkom poslušnog deteta. Nakon čega je doktor Ketabdar, da bi se opravdao u sopstvenim očima, razvio odgovarajuće teorije. S najboljim namerama... A te teorije su se pokazale nedelotvorne, moglo bi se primetiti, pošto moja baka ni u starosti nije bila izlečena! No to nije baš tako jednostavno. Nije bila izlečena, tačno, nije se dogodio spasonosni šok. Ali umela je biti nežna majka svome sinu. A kada je živela s nama, kasnije, u istoj kući, nikada nismo osećali njeno prisustvo kao teret. Njene krize behu proređene, i bez trajnih posledica. Ako je materinstvo nije izlečilo, sigurno joj nije ni pogoršalo stanje, a čini mi se da joj je prijalo. Ali malo ljudi je bilo spremno da sagleda stvari na ovaj način.
Starog lekara su kritikovali... Šta rekoh, kritikovali, srozali su ga u blato! Istinska hajka. Govorkanja, kletve, uvrede, ogovaranja. Naravno, bio je uredno oženjen, po zakonu, i niko nije mogao prigovoriti tom čoveku što je začeo dete sa svojom zakonitom suprugom. Ali ljudi nisu mogli da ne misle kako u tim okolnostima postoji jedna posebna moralna obaveza, i kako je doktor Ketabdar tim činom na neki način iskoristio ženu koja više nije imala razum, kako je postupio neodgovorno i nedostojno, suprotno svakoj lekarskoj etici, rukovodeći se samo svojim niskim pobudama...
A kada je pokušao, kako bi se odbranio, da izloži svoje čudne teorije, samo se još više unizio. Šta, govorili su njegovi progonioci. Koristiti se svojom suprugom kao nekim laboratorijskim mišom?
Duboko povređen neprijateljstvom kojim su ga skolili sa svih strana, u predvečerje jednog uzornog života, stari lekar se polako prepustio osećanju da je zgrešio, da je izneverio svoju misiju, da je izgubio čast.
Više nijedan od njegovih kolega, nijedan član „štovane porodice“, nijedan uglednik iz Adane nije hteo da prekorači prag njegove kuće.
Otac mi je govorio: „Ponašali su se prema nama kao da smo kužni!“
I smejao se na sav glas!
