01.01.00
RecJanuar 1998 #41Sasa Radojcic Novi vodic kroz poznate predele U SLOzENIM pragmatickim odnosima unutar kojih postavljamo zahteve za vazenjem naseg govora i uspostavljamo koordinate diskurzivne moci, sasvim posebno mesto pripada knjizevnoj kritici i knjizevnom kriticaru. Cim pristanemo da ucestvujemo u komunikativnom cinu zvanom knjizevna kritika, mi istupamo iz "cistog", "bezinteresnog" odnosa prema tekstu koji hoce da je umetnicko delo i ulazimo u odredjenu simbolicku razmenu -- ne upraznjavamo samo hermeneuticku praksu, nego i ekonomiju govora koja je, kao i svaka ekonomija, popriste odmeravanja sila, koje se ispoljavaju recimo tako sto ce se nuditi nova, opstvena,drugacija pojedinacna tumacenja ili drugaciji okvir za citanje nekog dela. Knjizevni kriticar Nenad Saponja nesumnjivo cini nesto slicno tome -- i o znacaju njegovog skiciranja drugacijeg okvira za citanje jednog dela tekstova savremene srpske proze i njihovih autora ponudicu nekoliko teza za razmisljanje. Pri tom se oslanjam na relativnu lagodnost sopstvenog polozaja unutar uze odredjenog polja ekonomije govora -- o nasoj savremenoj prozi pisao sam malo i retko; ali tih pet-sest tekstova su, osim jednog, svi bili posveceni autorima kojima se Saponja okrece u svom Bedekeru sumnje. Osim toga, mozda ce neko ko je u samom polazistu manje zainteresovan moci da ponudi uravnote zeniju sliku nego sto bi to ucinili zatocnici odredjenog diskurzivnog interesa. Saponja je u svojoj knjizi objedinio tekstove u kojima je godinama pratio noviju proznu produkciju u Srbiji, dobivsi tako 13 dobro utemeljenih eseja o trinaestorici prozaista. U njegovom "prirucniku" su se nasli (azbucnim redosledom): David Albahari, Svetislav Basara, Sava Damjanov, Miodrag Kajtez, Nemanja Mitrovic, Milenko Pajic, Mihajlo Pantic, DJordje Pisarev, Vladimir Pistalo, Radoslav Petkovic, Franja Petrinovic, Goran Petrovic i Mileta Prodanovic. Zanemarimo li neobicnu naklonost srpske proze prema pocetnom slovu "P" u prezimenima najistaknutijih autora, odredjenje koje bi moglo biti najblize zajednickom ciniocu individualnih poetika pomenutih pisaca, jeste odredjenje "postmodernisti". I eto iznenadjenja, razlike; u Saponjinoj knjizi je termin "postmoderno", odnosno "postmodernisticki", upotrebljen svega nekoliko puta -- u tekstovima o Basari, Kajtezu, Panticu, Pisarevu, Petkovicu, Petrinovicu, Petrovicu i Prodanovicu -- a vise od jednom samo u tekstovima o Petkovicu i Petrinovicu! Ali to nije sve: osim u ova poslednja dva teksta, termin "postmoderno/ postmodernisticki" uglavnom se koristi u uzgrednim ili manje-vise tehnickim kontekstima; u svakom slucaju ne kao nesto oko cega se izgradjuje osnovna nit argumentacije. Razlozi koji su motivisali Saponju da tako postavi svoje kriticarske sprave verovatno su slozeni, a ovde se mogu izneti samo odredjene pretpostavke. Pre svega, sigurno je da je Nenad Saponja zeleo da iskoristi priliku koju mu pruza obimna i ozbiljno uoblicena knjiga kakav je Bedeker sumnje -- da jasnije odredi svoj kriticarski poeticki lik. Odabrao je autore koji su vec, u vecini slucajeva, dobro prihvaceni kod kritike pa i citalacke publike, autore za koje bi moglo da se kaze da pripadaju opisanom i odredjenom segmentu nase novije knjizevnosti. Otuda je Saponja morao da ulozi napor da svoje vidjenje emancipuje od preovladjujuceg shvatanja poetickog profila proznih pisaca cije delo razmatra. To shvatanje izgradjeno je naporom kako samih prozaista, tako i plejade sjajnih kriticara -- a njihov kljucni rad je antologija Aleksandra Jerkova. Ovo, naravno, ne znaci da Nenad Saponja nudi neku novu paradigmu za citanje i opisivanje dela savremene srpske proze, niti da se vraca nekoj od ranijih. Kriticari koji preferiraju realisticku prozu s prenaglasenim politickim horizontom nece biti odusevljeni Saponjinim pogledom. Jednostavno, on sad moze mnogo toga da podrazumeva, jer su prethodni radovi obavljeni i interpretativni prostor rasciscen. Zato Saponja moze da u tekstu o Svetislavu Basari jednostavno ustvrdi "u pitanju je postmoderna konstrukcija kojom dominira ironijska i parodijska vizura sveta" i da kljucni termin vise nijednom ne potegne. U tekstu o Savi Damjanovu Saponja pak do u detalje navodi elemente piscevog postupka, kao i u tekstovima o Kajtezu, Pajicu, Pisarevu... i citalac lako uvidja da su ove odlike zapravo cinioci koji u tekstovima drugih kriticara sluze kao oslonac da bi se neko prozno delo prepoznalo i opisalo kao "postmodernisticko". Najbitnije karakteristike Pisarevljevog romana Knjiga naroda lutaka Saponja vidi kao "fragmentarnost iskaza, koji je cesto i neverbalne prirode, ili se pojavljuje u vidu vizuelnog i jezickog kolaza; podrzavanje; katalogizacija; semanticki lom; dekonstrukcija jezicke zbilje; derealizacija "sebstva" kao jedine mogucnosti za pricu uopste; pricanje kao putopis neuspsnih i nepotpunih dodira sa nestvarnim, kao shizofreno stanje naratora..." A prozu Damjanova odredjuje nizom zapazanja: "Parodiju prati citat; parafraza; kolaziranje -- verbalno i vizuelno cesto cine simetricnu paralelu koja je katkad dosta verna eksplikacija teksta"; enciklopedicnost bez kauzaliteta i temporalnosti; umnogostrucenost pripovednog subjekta; metakomunikativnost; logicno i alogicno fragmentiranje reci kroz nesputani kod slobodne intuicije; dezintegrisanost verbalnog materijala; ekstralingvisticka ekspresivnost; upotreba fantastike; inicijacija erotskim; obilna primena oksimoronskih spojeva i sinestezija. Mogli bismo, dakle, da zakljucimo da u Bedekeru sumnje Saponja podrazumeva formalni opis postmodernog knjizevnog dela i da, kada govori o obliku i o knjizevnom postupku, njegova karakterizacija pojedinih srpskih prozaista i njihovih knjiga uglavnom ne odstupa od vec utvrdjenog opisa. Ali on zato moze da se usredsredi na neke druge aspekte knjizevnog teksta. U verovatno najkvalitetnijem eseju u knjizi, onom o Radoslavu Petkovicu, to ce biti dovoljno jasno receno: "Petkovic, pripovedajuci u vremenu koje nastupa posle moderne, i podrazumevajuci sve premise koje ono zahteva (kurziv S. R.), pokazuje spisateljsku snagu da realizuje zavodljivu fabulu kao drugi okvir udvostrucene optike citaocevog uzivanja". Realizuje, drugim recima, i nesto sto je vise od rasprave o metodu: govor o istorijskom koji ne zeli da bude "istinita" verzija istorije. Ipak, od najvece vaznosti za uvidjanje Saponjine poeticke pozicije jeste esej o Franji Petrinovicu. Ovde ce Saponja, pratecirazvoj Petrinovicevog pripovedanja, razgraniciti ono sto spada u repertoar postmodernistickog knjizevnog postupka, od onoga sto pripada "konkretnijim, reklo bi se sustastevnijim, problemima samog coveka". Kljuc za citanje ovde je shvatanje romanesknog teksta kao "bolesti romana". Prvi Petrinovicev roman (pisan u koautorstvu sa Pisarevim) Mimezis mimezis romana posmatra se kao ovaplocenje postmodernisticke oblikovne paradigme i kao "bolest romana", drugi, Tkivo, opsene, kao delo kojem formu ispunjavaju "nanosi egzistencijalnog" i kao "bolest (citajuceg) coveka", a treci, Izvestaj andjela, kao celovito delo u kojem se obelodanjuje i "bolest sveta kojeg je ova literatura zavrtela u spirali metafora". No, kao sto Saponja istice i pisuci o Radoslavu Petkovicu, u pristupu literaturi ove vrste nikada se ne sme smetnuti sa uma da ona za premisu uzima stav da stvarnost jednog pripovednog teksta sva staje u stvarnost pripovedanja samog. Osnovna postmodernisticka karakteristika se podrazumeva, ali se ne transcendira. Drugi metodski oslonac Saponjine knjige, po kojem je odredjen i njen naslov, jeste shvatanje da deo savremene proze koja se pise u Srbiji ima za osnovno odredjenje -- sumnju. U prvom redu to je sumnja u konvencionalno shvacenu stvarnost, kojoj se suprotstavlja stvarnost knjizevnog dela. Ali, kako se to jasno vidi u tekstovima o Davidu Albahariju ili Mihajlu Panticu, autorima koji se mogu shvatiti i kao uzorni za Saponjin pristup, sumnjati se moze i u stvarnost i, pogotovo, delotvornost samog knjizevnog dela. Visestruko suoceni sa svojom nevericom u stvarnost stvarnosti (sveta ili dela, svejedno), savremeni srpski prozaisti o kojima u svom Bedekeru pise Saponja, pokazuju se, ako nista drugo, poeticki znatno osvesceniji od onog dela novije srpske proze koja se, uz ovaj ili onaj izgovor ili bez njega, prepusta stvarnosnom kao cisto fenomenalnom ili, tradicionalnije, podloznom realistickom prepisivanju. Posebno prozaisti skloni dekonstrukcijskom (Damjanov), ili mistifikatorskom (Pajic) postupku, ubedljivo demonstriraju ogranicenost proznih strategija koje su nesklone da posumnjaju u odredjeni lik "stvarnog". Saponjinoj knjizi se mogu postaviti i odredjene zamerke. Pa ako se one vezane za konkretna pitanja interpretacije ovog ili onog autora, ove ili one knjige, jos i mogu uracunati u redovne primere neslaganja, ipak bi ostala zamerka da je Saponjino pisanje na granici elitistickog, a katkad i sa one strane te granice. Iako se samo po sebi razume da knjizevnokriticki tekst ne mora i ne treba da bude "lak", odredjene teskoce su ipak mogle da budu zaobidjene. Bedeker sumnje je dragocena knjiga, ali knjiga koja ce svojim ne uvek gipkim stilom i odbiti neke citaoce.
