01.01.00
Dnevnik
11.07.2001.
Poeme o unutrašnjem moru duše
Nenad Šaponja: ČETIRI POEME, "Prosveta", Beograd, 2000.
Piše: Zoran Slavić
U poslednje vreme zapaženiji i nagrađivaniji kao kritičar, književnik Nenad Šaponja je objavljivanjem knjige "Četiri poeme", u kojoj je objedinio prethodno već publikovane poetske rukopise "Đokonda", "Odrazi varke","Očevidnost" i "More", iznova i s razlogom skrenuo pažnju na svoju lirsku produkciju. Naime, njegovi "poetski radovi", stvarani i objavljivani u periodu 1990 - 1998, reč je o pomenute četiri poeme, pojavljivanjem u jedinstvenom korpusu, s jedne strane potvrđuju opravdanost respektabilnosti s kojom su u momentu publikovanja dočekivani, dok s druge, neminovno, zahtevaju ponovno iščitavanje i procenjivanje zbog efekta kontekstualnog ukrštanja ideja, oblika i poetičke polifoničnosti koji su se javili tek zaokruživanjem ove Šaponjine lirske dekade.
Ako bi za uvod ovog pretresanja sadržinskih i strukturnih zakonomernosti njegovog pevanja trebalo izdvojiti jedinstvenu polaznu poziciju, onda bi se, uz sav rizik pojednostavljavanja, mogli opredeliti za ono što Valeri imenuje kao raščišćavanje zatečenog poetskog stanja. S obzirom na milenijumsku prevlaku o koju se evropska civilizacija spotiče, i Šaponjino kritičarsko iskustvo i kompetentnost, mnogo je logike u odbrani ovako imenovanog "programskog zadatka" u definisanju ovog hermenautici sklonog pesnika. U pristupu stvaranja poezije na ivici epoha, ovaj se pesnik dosledno opredeljuje za nedoktrinarno "leonovanje" u vanvremenu klasičnog i postmodernog poetskog mišljenja. To što analizu započinjemo metodom a ne sadržinom ili formom njegovog pevanja jasno je onima koji su kontinuirano pratili rast ove poetske emisije, ali i svima koji makar naslućuju da se svakolika, relevantna, književna praksa postmodernog vremena, skoro aksiomatski, začinje u sferi definisanja sopstvene autorske pozicije u odnosu na moguće kontekste. Ali, idemo redom.
U Poemi "Đokonda", kojom započinje Šaponjina lirska aktivnost, uz još prisutnu prepoznatljivu temu ( iskazi o, povodom i posle ljubavi) jasno se nagoveštavaju osnovni postulati njegove poetike: ovaj pesnik neće nikom pojedinačnom iz baštine ništa da duguje, što se vidi iz stiha u kome kaže da govora znanja nema, postoji samo govor reči; poeziju realizuje kao nenarativnu emisiju cikličnih lirskih opsesija, dok sopstvenu, i opšteljudsku poziciju definiše kao Stvarnost u prošlosti i budućnost koja iz nas ističe. Sukob i strah. Moguće i neučinjeno. Pevajući o stanju prividnog postojanja, Šaponja kroz dijalog sa sobom, svojim dvojnikom ili apstraktno strukturiranoj ljubavlju, sa primesama neoromantizma, ispisuje redove namerno usporene elegije. LJubav i seta uronjeni su već u unutrašnje semantičko more u kome asocijativnost uporno zamenjuje narativnost. NJegov je jezik već u ovoj poemi u tesnom zagrljaju antiteze uma i emocije. Zatečeno poetsko stanje evropskog nasleđa, on razmiče doslednošću i kompetentnošću, rastrećen potrebe za ponavljanjem oktroisanih motiva, jezičkom frazom koja se odvija u tri dimenzije (teza-antiteza-ironija), dok u metaforičkim koreografijama ne beži od apstraktne i zahtevne višeznačnosti intelektualnog nasleđa, ali ni od odnegovane sofisticirane retoričnosti.
Odmičući se od "Đokonde", Šaponja sve više napušta čvršće grupisanje motiva, za njega poezija postaje opšte stanje duha koje spaja ono što se zdravorazumski često isključuje: govor beše dogovor naših reči u kome učestvovali nismo. Poetski subjekt Šaponjinog pevanja, u narednoj poemi "Odrazi varke", iskazuje se kao proces misaone kristalizacije, izbegavajući, pri tome, poetski ćorsokak apstraktnog ( filozofskog) mišljenja, na šta upozorava još Valeri, usmeravajući svoje poetsko tkanje ka znakovnosti u kojoj možemo prepoznati i neke odlike muzičkog stvaralaštva. Moglo bi se reći da Šaponja iz poeme u poemu sve jasnije uspostavlja značajna promena: pesnik iz faze pevanja o stanju, objektu ili subjektu, zalazi u sam proces stihovanja, kao imanentnog reagovanja na poetski prasupstrat koji mu pristiže iz jave, snova i lektire. Postoji još samo privid naracije: ima traženja - nema pronalaženja, konzistentnost postoji ali samo kao stanje večite upitanosti.
U poemi "Očevidnost" nastavlja se struganje smisla, tišina i vreme premošćavaju mikrosvetove Šaponjinog svemira, istim se objašnjava slično, presijava se esejistički amalgam u proklizavanju otrežnjujućih metafora, da bi se potom u "Moru" sabrale sve amplitude ovog naizgled nedramatičnog pokušaja da se iz bića pređe u nebiće. Šaponja, međutim, višestrukost onoga što samo jezik poezije može da održi na okupu ne doživljava kao dualizam, jer kako izrikom kaže mi nismo dvojstvo nego niz. U završnoj etapi sklapanja niza svojih netipičnih poema, koje povezuju samo elementi sveta, vreme i tišina vode, koji se zavlače u pauze disanja, pesnik potvrđuje kako govora znanja nema, postoji samo govor reči. Pisanje se potvrđuje kao čin neverice, u postojeće, vidljivo, iskustveno. Novootkrivena svežina drevnih jezičkih kodova obezbeđuje ovom pevanju istovremeno mudrost i začuđenost. Ispisavši ovu knjigu poema, pesnik, koji nije u sebi zapostavio ni teoretičara, obznanjuje zapravo jednu osobenu hermenautiku, bez prevelike želje da vidno označi putokaze njenog lavirinta. Zato ovaj rukopis i pored namerne prozračnosti detalja odlikuje zamagljenost značenja, čim poželimo da ga linearno ili šablonski rastumačimo ispreči se zid "šifrovane" metaforičnosti. Tako se u knjizi Nenada Šaponje "Četiri poeme" dovodi u pitanje i samo, klasično, poimanje sadržine ali i oblika poeme, jer iz nje dopiru pitanja i odgovori otuđenog sveta, paradoksi mišljenja i osećanja sukobljeni u jeziku, zvuk poezije kao stanja a ne akcije, zanos intelektualne koncentracije i radikalna disciplina u oblikovanju lirskih požara.
U poemama, koje traže mnogo predznanja i istovremene radoznalosti, pesnik Nenad Šaponja dao je srpskoj poeziji superioran "snimak" egzistencije koja lebdi u neizvesnoj ravnoteži vremena, unutrašnjeg mora i duše.Ova je knjiga postmodernistička po konceptualnosti vizure, klasična po pesničkom znanju i umeću, i pomalo baroka po raskošnosti asocijacija i vodoskocima metafora. I, da ponovimo, veoma zahtevna .
