01.01.00
Vikend Danas
03-04.2001.
Prica o identitetu grada
"Antologija savremene novosadske price", Priredio Nenad Saponja, Stilos, Novi Sad, 2000.
Svaka antologija je specificna riznica i svaka vibrira na adekvatne izazove. Cini se da ova, pored podrazumevanih izazova, poseduje i najmanje jedan vise. Sve one, dosad poznate, pohvale i pokude pojedinim antologijama mogu delimicno i na ovu da se odnose. Od samog naziva - pojma antologija mogu poceti nesuglasice: da li se radi o antologiji prica ili autora, sta se podrazumeva pod pojmom novosadske i konacno i poslednji clan ove naslovne sintagme i afirmise i negira sam sadrzaj ove antologije. Na vrednosnu (ne)ujednacenost pojedinih ostvarenja necemo ni trositi reci. I naravno sada smo ponovo na pocetku, kod konstatacije, da svaka antologija vibrira najbolje na adekvatne izazove. Zato ce nas pokusaj iscitavanja smisla i znacenja pojedinih tekstova ici malo postrance, sto ne znaci da cemo se baviti manje vaznim stvarima.
Arheologija teksta tako bi najadekvatinije mozda mogli imenovati nas pristup. Sto podrazumeva da cemo istrazivanjem i akcentiranjem pojedinih tematskomotivskih i formalnostilskih odlika pojedinih prica sklopiti celovitu sliku o jednom knjizevnom i konkretnom toposu. Pojedina prepoznatljiva ili nama dobro poznata mesta grada fon su za umetnicku nadgradnju i oblikovanje izvesnog broja prica. Ali za vecinu njih nije presudno mesto nego njegovo visestruko ucestvovanje u izgradnji identiteta grada. Otkriti taj simbolizam i nacine njegovih antikviteta i danas znaci otkriti i temelje identiteta samog grada, a istovrememno i stvoriti upecatljijvo delo. U tom smislu sustinske drame i identiteta vajaju Tisma, Petrovic i Kis. Te drame su drame stalnog stvaranja i urusavanja identiteta.
Tisma do ludila hladno prica parabolu o novosadskom stratistu, Petrovic o likvidaciji svojih sunarodnika u jednom od kljucnih istorijskih trenutaka, a Kis svojom potragom za ulicom kestenova istovremeno traga za svojim identitetom i identitetom grada u kojem je proveo znacajno vreme u odrastanju.
Druga skupina, koju cine price predstavnika starije srednje generacije, sto je i za ocekivati, bavi se identitetom jedinke ili potragom za tim identitetom i ona kod svakog umetnika nosi specificnu tezinu i pristup. Negde se ta potraga, sumnja razresava na individualnom planu, bez obzira da li je dovedena do apsurda (Popnovakov, Purcar), negde je izvrsen transfer (kao kod Judita Salgo), dok ubedljivost zaumnih gradskih slika Branka Andrica, Despotovljeva razbarusena konceptualna prica iz umetnickog zivota i Grujiceva mistifikacija komunikacije zbore o rastocenom identitetu, ili o sasvim potrtom i postvarenom, kao u prici Ljiljane Jokic Kaspar.
Trecu grupu cine autori koji tragaju za smislom i pricom o sasvim drugacijem identitetu, identitetu koji fragmente svoga smisla trazi i nalazi u tekstu, jeziku ili zanrovski obelezenim pricama. Nju cine Damjanov, Pisarev, Kajtez, Radonjic i Tasic. (To je ona grupa sa jos nekim ovde neprisutnim imenima koja je podigla svest i promenila paradigmu pripovedanja. Prakticno grupa koja je sa kolegama iz Beograda stvarala postmodernu prozu. Ovo tim vise postaje bitno kada se ima u vidu da su u to vreme Tucic, Despotov, Salgo pisali iskljucivo poeziju, tako da se moze tvrditi da je mladja generacija stvorila stariju.). Kod nje su do izrazaja dosla pricanja, preko citata, aluzija, montaze do zanrovskih simulacija.
Pojednostavljujuci stvari mogli bismo reci da su se, kako proizlazi iz ove kratke analize, skoro sve potrage za identitetom, pa i njegovo sporadicno konstituisanje oko pojedinih simuliranih istorijskih dogadjaja (ili dogadjaja kao povoda) i pocinjale i zavrsavale konacno u tekstu. Ali sada u tekstu koji se sam iz sebe (ili drugih) proizvodi i koje je sam sebi svrha. Tako se, dovodeci stvari do apsurda, moze tvrditi, da deo ili znacajan deo raspadnutog identiteta grada, u ovoj antologiji, dobija sasvim nova znacenja, ali i da je i ovaj izbor, paradoksalno, ugradjen u taj i takav identitet, jer pored drugih licnih pojedinacnih privatnih cuda ucinjenih u ovom gradu i on je jedno od, u ovim poslednjim vremenima, znacajnih.
Tekstovi zapisa pojednih autora: Mihiza, Antica i Blaskovica su ram za umetnicka oblikovanja i vidjenja grada, ali i oni, iako pocinju sa dominantne kote Petrovaradinske tvrdjave, pa preko Anticevih lirskih argumenata za odlazak ili opstanak, do Blaskovicevih postmodernih otudjenih prizora zabranjenog grada kao da sugerisu drugaciji pogled i samu strukturu antologije, kao da su uput i za citanje i za razumevanje. Zato smo se i odlucili za ovakav pristup.
Simon Grabovac
Politika
24.02.2001.
Prozna slika grada
Novosadske price
"Antologiju savremene novosadske price", koju je priredio Nenad Šaponja, objavila kuca "Stilos"
Izdavacka kuca "Stilos" iz Novog Sada objavila je "Antologiju savremene novosadske price". Knjigu, u kojoj je dvadesetak prica, priredio je Nenad Šaponja.
Do osamdesetih godina prošlog veka, najvažnije kulturno središte srpskog gradanstva, Novi Sad i dan danas, kada je svoju misiju kulturne prestonice ("Srpske Atine") umnogome prepustio Beogradu, istice priredivac, predstavlja u našoj književnosti toponim posebne vrste i specificne težine, cesto drugacijeg znacenja i zracenja.
Literatura koja se u njemu stvara, neodoljivi je deo srpske književnosti, ali njeno raznovrsno bogatstvo spisateljskih uvida u svet, omogucuje i da je osmotrimo kao književno suvereni deo celine.
Šaponja je pokušao da u vizuri price osmotri ono što jeste savremeni momenat naše proze omeden marginama ovog grada. To je okvir u koji se smešta druga polovina cc veka, odnosno nekoliko generacija pripovedaca koji u tom periodu deluju u Novom Sadu.
U prozi, taj pogled na grad, kaže priredivac, može se smestiti izmedu onog koji mu je uputio privremeni Novosadanin, književni kriticar i memoarista Borislav Mihajlovic Mihiz pedesetih, preko feljtonistickog zapisa jedne od novosadskih književnih ikona - Miroslava Antica, iz šezdesetih, pa do intimne percepcije grada u kojem je zatocena njegova najmlada generacija pisaca, stasala u devedesetim, za ovu priliku videna iz perspektive pesnika i romasijera Lasla Blaškovica.
Tri pisca sa samog pocetka ove antologije (Boško Petrovic, Aleksandar Tišma i Danilo Kiš) jesu najbolji okvir i najviša mera proze o, i u Novom Sadu. Istovremeno, proza ovih pisaca nalazi se u samom vrhu moderniteta savremene srpske proze.
Ovo, naglašava Šaponja, narocito važi za prozu Danila Kiša, cije rane knjige bitno obeležava i novosadsko, panonsko iskustvo detinjstva, rata i racija, o cemu govori i prica "Ulica divljih kestenova".
Najmladi pisci iz ovog izbora, skoro da potpuno oprecno ulaze u ovu proznu sliku grada. Visoka artisticka usredsredenost i insistiranje na junaku koji je sam jezik, temeljna je odrednica proze Miodraga Kajteza, dok Saša Radonjic insistira na žanrovskom kljucu svojih prica. Vladimir Tasic za cvornu tacku pripovednog taloga najcešce uzima prozirnost znanja, tražeci u empirijskom - misterijsko.
Nenad Šaponja, sastavljac antologije, nada se da ce uspeti da ubedi citaoce ne samo da Novi Sad zaslužuje antologiju prica, vec i da je slika koju ona stvara u stvarnosnom smislu autenticnijs i literarno ubedljivija od tolikih drugih koje mu se nude.
Z. R.
Vreme
21.12.2000.
Knjige
Zabranjeni grad
"Antologija savremene novosadske price" (priredio Nenad Šaponja, "Stylos", Novi Sad, 2000)
U vreme kada se mnogo govorilo, pisalo i jadalo o "uzmicanju urbanog duha" i "ugroženosti Grada kao mizanscena savremenog uljudenog života", Vasa Pavkovic je priredio knjigu Beograd - antologija prica, verovatno izmedu ostalog i pokušavajuci da revalorizuje i reafirmiše ne tako zanemarljivu tradiciju pripovedanja o Gradu i njegovim ljudima u srpskoj književnosti. Nekoliko godina kasnije, Nenad Šaponja se poduhvatio slicnog posla, stavljajuci u centar pažnje Novi Sad, grad koji na "poetickoj mapi" naše savremene književnosti ima težinu svojevrsnog alternativnog centra. Dok "provincija" uglavnom usvaja trendove koji dolaze iz "centra", pokušavajuci da ih reinterpretira i primeni na lokalne prilike - a da se istovremeno, ako je moguce, nekako preporuci "centru" kao autohtona vrednost, koju ce tamo neko prepoznati i "overiti" - Novi Sad uspostavlja s "centrom" svojevrstan partnersko-konkurentski odnos, s visokim nivoom
medusobnog prožimanja i razmene; njegova je scena - spisateljska, kriticarska i izdavacka - toliko jaka i razudena da ga samo i jedino velika nesrazmernost dimenzija "fizicke snage" sa u svakom smislu hipertrofiranom prestonicom sprecava da, cak, preuzme primat; jer, sva srazmerna poredenja govore njemu u korist...
Pojavu Šaponjine antologije treba pozdraviti jer ce, ako ništa drugo, valjda doprineti jacanju samosvesti jedne književne scene koja s njom, iz nekih razloga, nikada nije najbolje stajala. Otuda je i Novi Sad kao književni toponim oduvek bio nekako slabo prisutan u prozi novosadskih pisaca - ili je bio "maskiran", ocrtan u ovlašnim, dvosmislenim naznakama, više grad-kao-takav nego, prosto, Novi Sad i tacka... Dok iz proze mnogih beogradskih pisaca, od realista s pocetka veka do današnjih drcnih twenty-something "preformulisanih realista", možete prepoznati svaki beogradski cošak i svako dvorište, novosadski pisci neretko izbegavaju i ime svog grada, kako piše Laslo Blaškovic u Zabranjenom gradu, vrlo dojmljivom tekstu iz uvodnog, esejistickog poglavlja Antologije (u kojem svoj "Pogled na grad" objavljuju i B. M. Mihiz i Miroslav Antic).
Nakon spomenutog esejistickog "Pogleda na grad" sledi prvi deo "Novosadskih prica", s pripovetkama B. Petrovica, Tišme i Kiša, kao modernih klasika ciji su visoki književni dometi postavili svojevrstan - nimalo lako dosegljiv - standard onima koji stvaraju posle njih; cime je Šaponja diskretno uspostavio kopcu izmedu tradicije i savremenosti, što je bio sasvim opravdan potez. Sledece poglavlje - iliti intermeco, kako kaže priredivac u pogovoru - nazvano "Pogled na pricu" donosi jedan feljtonisticki zapis Draška Redepa, poeticki esej Zorana Mirkovica i nešto nalik pokušaju publicistickog teksta Slavka Gordica, i ostaje posve misteriozno zašto su se ovi tekstovi - koji inace s Novim Sadom imaju veze utoliko što su, valjda, u njemu napisani - našli u ovoj knjizi. Ako je Šaponji vec bilo stalo do narecenih autora, mogao je u njihovim objavljenim knjigama naci i ovoj Antologiji primerenijih tekstova.
Centralno poglavlje knjige je drugi deo "Novosadskih prica", svojevrsna panorama savremenog novosadskog pripovedalaštva, i tu je Šaponja napravio dosta širok "zahvat", izbegavajuci, cini se, poeticku ili neku drugu iskljucivost; tako su se u knjizi našla i dela pisaca bliskih klasicnom realistickom prosedeu poput Ivkova, Vojnic Purcara, Popnovakova i Grujica, i najvažniji akteri novosadske avangardne škole kao Despotov i Rešin Tucic, i odlicne novosadske autorke moderne "gradske" price poput Judite Šalgo, Milice Micic-Dimovske i Ljiljane Jokic-Kaspar, i postmodernisti Damjanov, Pisarev, Kajtez etc. Ono što nakon citanja knjige ostaje nejasno i nedoreceno jeste temeljni "metodološki" problem: šta definiše i omeduje novosadsku pricu u ovoj knjizi? Da li su to samo price u kojima je Novi Sad manje ili više prepoznatljiv mizanscen - kao Beograd u Pavkovicevoj antologiji, što deluje i logicno i dosledno - ili je to svaka prica koja je nastala u Novom Sadu?! Ono što je ništa manje sporno jeste potpuno odsustvo drugih jezika i književnosti iz onoga što pretenduje da bude, naprosto, novosadska - a ne, recimo, srpska novosadska - antologija; priredivac kao da cak uopšte nije ni svestan mogucnosti ovakvog prigovora, i ovakve nezaokruženosti svoje antologije, pa se prema monojezicnosti svoje knjige ni na koji nacin ne odreduje i ne pojašnjava njene uzroke. A dovoljno je spomenuti da u prevodu na srpski postoje i dela, recimo, Ota Tolnaija, i "novosadski" romani Lasla Vegela; o njegovoj zapaženoj prozno-esejistickoj zbirci Život na rubu, u celosti posvezenoj novosadskim toposima da i ne govorimo; i tako sve do Gnevnih novih klinaca, recimo, okupljenih oko Symposiona (predlog: neodoljiva pricica Đerda Sakmanja Skitnice, locirana uglavnom na Telepu...).Ovo nije prigovor za racun "politicke korektnosti" po svaku cenu, nego u ime ozbiljnosti poduhvata: monojezicka percepcija književnosti Novog Sada naprosto je, hteli ne hteli, falsifikat; odsustvo njenog notiranja i problematizovanja je odsustvo svesti o (kreativnoj) punoci razlika koje nudi jedan Grad na podunavskoj vetrometini, ili odsustvo sposobnosti da se one obuhvate u jednom projektu koji, s obzirom na svoj samonametnuti zadatak, mora da ih uzme u obzir. Otuda je ova knjiga vredan pokušaj, i dobro je da je njome napokon probijena jedna endemska stidljivost, ali ozbiljne "rupe" koje je za sobom ostavila i dalje cekaju da budu ispunjene.
Teofil Pancic
