Slatka smrt

22.12.13 Dnevnik - Novine i časopisi

U FOKUSU: Nenad Šaponja (1964), jedan je od najzapaženijih pesnika srednje generacije, prepoznatljiv kako po svom visoko estetizovanom izrazu tako i po, za savremeni poetski manir, neuobičajenoj formi u kojoj se oglašava. Reč je, naime, o poemi koja je itekako imala svoje mesto u ranijim literarnim epohama ali se čini da joj moderne poete nisu sklone. Šaponja je objavio četiri poeme „Đokonda“ (1990), „Odrazi varke“ (1993), „Očevidnost“ (1996) i „More“ (1998), koje su objedinjene u knjizi „Četiri poeme“ (2000, 2001). Osim poezije Šaponja piše eseje i književnu kritiku, izdavač je i urednik brojnih knjiga i nekoliko antologija.
Pored oglašavanja u „staroj“ pesničkoj formi, što nameće i strogu pesničku disciplinu, Šaponjin poetski izraz vrlo je specifičan i osebujan. Naime, njegovi su stihovi precizni i delikatni, a metafore i slike suptilne. Odmak od materijalnog, od agresivne svakodnevne pojavnosti/trivijalnosti i ulazak u sfere ideja i principa, od estetskih do filozofskih, čemu je ovaj pesnik posvećen, zahteva i od čitaoca pažnju i vrlo aktivnu saradnju u spoznaji pesničkog dela. Rezultati ovakvog manira i svetonazora izdižu se do visina uživanja u intelektualnim konstrukcijama i nepatvorenoj poeziji koja slavi snagu jezika.
„Slatku smrt“ (KOV, Vršac 2012) čine tri ciklusa: „Upornost čiste iluzije“, „Šušti pojavnost“ i „Zavera međubića“. Već ovaj podatak iznenadiće poznavaoce Šaponjinog dosadašnjeg dela jer, formalno, njegovu knjigu čine kratke pesme (odnosno u trećem ciklusu povezani niz kratkih pesama). Ova promena traži i prilagođavanje pesnikovog „glasa i daha“, „zamaha i suzdržanosti“.

REČ KRITIKE

Već posle nekoliko pročitanih stranica jasno je da Šaponja bez ikakvih problema uspeva da otvori i okonča pesme bez praznih mesta, sa efektnim finalnim stihovima koji zaključuju/zaokružuju sliku kao celinu istovremeno predstavljajući novi segment u gradnji poetske vizije na nivou čitave knjige. A u kom se smeru ona kreće sugerisaće i njen podnaslov - „neke strane sveta“ - koji ukazuje na fenomen mogućnosti kretanja, iz polazne tačke, u različitim smerovima, u različitim vrednosnim sistemima što konačno vodi do njihove potpune opozicije. Baratajući opštim pojmovima vremena (prošlog, sadašnjeg i budućeg), stvarnosti i obmana, vidljivog i nevidljivog, govora i tišine, svetla i senke, pesnik poništava jednostrukost iskaza i zaključaka raskriljujući lepezu (bez)brojnih varijacija (ili govoreći jezikom teorijske fizike – bezbrojnih paralelnih stvarnosti) u kojima nema ničega stalnog i nepromenjivog pa, stoga, ni nesporno (bez)vrednog. Otuda je samoodređenje ličnosti (u prvom i trećem ciklusu poetski subjekt govori iz prvog lica jednine) odnosno grupe (u drugom ciklusu mešaju se glasovi sa pozicije „ja“ i „mi“) dovedeno do krajnjih pitanja – ne samo mogućnosti spoznaje sebe već i opravdanosti/smislenosti tog čina. Ipak, treći ciklus relativizuje prethodnu fatalnost jer se „međubiću“ nude mogućnosti spoznaja i doživljavanja plemenitih emocija; otuda se neke od pesama ovog ciklusa mogu iščitavati kao vanredno suptilna ljubavna poezija (kao moguća „slatka smrt“ iz naslova).
Šaponjini stihovi su elegantni, sa nadahnutim poigravanjima jezikom, značenjima i kontekstima značenja reči/pojmova. „Slatka smrt“ je estetski i intelektualno uzbudljiva pesnička knjiga kakvih jedva da ima u našoj savremenoj poeziji.

Ilija Bakić