Beton

18.04.06

Vavilon

Tomas Bernhard, pisac koji je za života bio slavljen I nipodaštavan, hvaljen I progonjen u sopstvenoj zemlji, za čije delo se vezuju brojni skandali I koga se Austrija više puta odricala jer ju je u svojim delima češće optuživao I mrzeo, no što ju je voleo I poštovao. Bernhard, I kod nas veoma cenjen, mada poznat samo probranijoj čitalačkoj publici, sada ima priliku da se probije I do šireg kruga domaćih čitalaca, zahvaljujući tome što se naporedo sa predstavom, Trg heroja, koja se igra u Ateljeu 212, pojavilo još jedno njegovo remek delo, roman Beton.
I na doslovnom I na metaforičkom planu, beton je izvanredno odabrana asocijacija koja širi mrežu značenja kroz čitav roman.
Sredovečni intelektualac iz dobrostojeće porodice, ophrvan bolešću, ali I usmeren ličnim izborom provociranim razočaranošću u ljude, prestonicu I lažni sjaj civilizacije, provodi usamljenički I intelektualno jalov život u nasledjenoj kući na selu, koji ometa I istovremeno podstiče samo njegova sestra, po svemu njegov antipod - energična, poslovna, racionalna I materijalistički orijentisana žena.
Beton tako postaje oličenje životne nemoći uslovljene konformizmom i bolešću, ali I, posredno, metastazirane stvaralačke impotencije.
U pokušaju da nadvlada sopstvenu nemoć I konačno čvrsto preuzme život u svoje ruke, junak odlazi put obećane zemlje, sunčane Majorke, gde se I doslovno suočava sa svim onim od čega je bežao – sa konačnim realnostima života, materijalizovanom smrću, kao I konačnim saznanjem o nemoći da se preuzme ikakva stvarna kontrola nad životom. Mentalna nemoć deluje gotovo isto toliko šokantno kao I konačni udarac o beton, smrtonosni pad jednog od likova koji potom biva sahranjen u zajedničkoj, betonskoj grobnici. I za života I nakon smrti - beton, prikovanost, nemoć I osujećenost.
Ipak, Bernhardov roman je prepun iznenadjenja, kako na tematskom, tako I na formalnom planu; isprekidanost iskaza zasnovana na kontradiktornostima bez konačnog suda, uzrokuje crnohumorni, pa I ironijski otklon, a to opet dovodi do svojevrsne prozračnosti diskursa, otežalog tragikom teme.
Nepredvidljivo, uzbudljivo, na mahove apsurdno do komičnosti, Beton je delo koje ne izriče konačne sudove, ali upravo stoga, ono istovremeno I ne oslobadja čitaoca od odgovornosti da pažljivim čitanjem iznova otkriva palimpsestsku višeslojnost ovog istinskog remek-dela.

Jasmina Vrbavac

26.02.06 Danas

"Sigurno bi bilo razumno udahnuti svež vazduh, ali ovde uopšte više nema svežeg vazduha, samo neki đavolski gust, smrdljiv zrak..." T. BernhardNazivan najozloglašenijim piscem u Austriji u prošloj polovini veka, za života omražen, a posle smrti, kao što je običaj, proglašen nacionalnim blagom, čitav život Bernhard se bavio svojom domovinom. Prema Austriji izražavao je ubitačnu mržnju koja je uznemiravala tolike njene dobre građane, i prikrivenu ljubav koje su tek pažljiviji čitaoci bili svesni. Klozet Evrope u kom živi "pola miliona debila i manijaka", sa fanatičnom istrajnošću je opisivao u svojim delima, i pogotovo u poslednjoj drami Trg heroja, nedavno postavljenoj u beogradskom Atelju 212, u režiji sjajnog Dejana Mijača, uz isto tako nadahnutu muziku Isidore Žebeljan. Ova drama je 1988. izazvala ogroman skandal u Beču, gde je trebalo da bude izvedena na godišnjicu osnivanja Burgteatra, najpoznatijeg austrijskog pozorišta, što se poklopilo sa godišnjicom Hitlerove aneksije Austrije. I pre nego što je komad koji govori o prožetosti austrijskog društva nacizmom i antisemitizmom postavljen, gnevni građani su organizovali protest ispred pozorišta, neki političari tražili čak da se predstava zabrani, a upravnik prognan iz zemlje. Uporedo s provokativnom i veoma uspešnom predstavom Ateljea 212 (za čijih dobrih tri sata, istina, treba imati strpljenja), beogradska izdavačka kuća Alexandria Press objavila je jedan od najznačajnijih Bernhardovih romana, Beton, u prevodu Mirjane Avramović.
Ovaj roman, nastao 1982, napisan je u autorovoj zreloj fazi, kao i već prevedeni romani Gubitnik (Svetovi, 1991) i Stari majstori (Stilos, 2001). Slično kao i većina ostalih Bernhardovih dela, Beton se razvija kroz niz polarnosti: zdravlje i bolest, praktični i umetnički senzibilitet, društvenost i nedruštvenost, uspeh i neuspeh. Zaoštrenost tih suprotnosti se delimično gubi u procesu pripovedanja-čitanja, koji opisuje vijugave linije slične Andrićevoj ili Prustovoj prozi, gde se jednom ustanovljena misao neprestano iznova dovodi u pitanje. Celokupni doživljaj čitanja Bernharda najbliže se može opisati kao slušanje jedne složene muzičke teme sa varijacijama. Njegove teške izjave na račun omražene domovine i drugih predmeta podsmeha i prezira namerno zamagljuju brojne kontradiktornosti i zavode čitaoca da pojednostavi stavove autora. Pripovedač Betona, koji deset godina bezuspešno pokušava da započne rad o Mendelsonu, i njegova sestra, hiperuspešni prodavac nekretnina, vezani su složenim odnosom koji je kombinacija ljubavi i mržnje, prezira, zavisti i divljenja.Bernhard je poznat po tome što prožima sva svoja dela velikom količinom autobiografskih detalja, stvarajući tako neku vrstu lične mitologije. Na individualnom planu osnovni motivi su stvaralački neuspeh i životni porazi, jalovost i bolest, što se na širem planu reflektuje kao stanje društva koje odlikuje skučenost, malograđanština i licemerje, na čelu sa "beskrupuloznim udruženjem za zloupotrebljavanje ljudi", tj. crkvom. Uzdizanje umetnosti i često postavljanje umetnika za glavne likove krije iste dvosmislenosti i ne pruža lako rešenje. Posle mnogo kletvi na sestrin račun, pripovedač ipak priznaje da je u ona pravu kada mu kaže da opštenje s "veličinama duha" iziskuje manje truda od opštenja sa živim ljudima. Prijateljstvo je ipak precenjena reč, koja se olako koristi, zaključuje on, mada ne koliko "na smrt izmučena reč ljubav".
Ostareli i neostvareni umetnik u Betonu odlučuje da poslednji put otputuje na Mediteran, obećani raj koji, kao i u Manovoj Smrti u Veneciji, otkriva svoje drugo lice kao mesto bolesti i smrti.
U naglom i katarzičnom završetku on se u mislima miri sa sestrom, odustaje od sna da postane pisac, što paradoksalno time i postaje, pošto započinje sa pisanjem beležaka koje čine roman, a strah od bolesti i smrti dostiže kulminaciju. Motiv betona iz naslova naglo umnožava značenja - to više nije samo metaforički beton o koji se obija svaki pokušaj stvaranja životnog dela, nego i stvarni beton o koji se razbija telo jednog od likova, to su i betonski zidovi u jeftinim kućama za iznajmljivanje, betonski kovčeg u koji se kolektivno sahranjuju oni koji nemaju para za bolje.
Kao i udarac šalona na kraju Trga heroja, konačno suočavanje sa smrću donosi toliko željeno provetravanje. Možda ćemo se smrznuti, ali se bar nećemo ugušiti.

Tijana Spasić

04.10.05 Blic

(Tomas Bernhard, Beton, , 2005)

Junak romana je sredovečni intelektualac („nezavisni mislilac“), Rudolf, koga su plućna bolest i duhovna nesređenost potpuno uništile. Bez dovršenih škola, on je umišljeni muzikolog koji planiranom delu o Mendelsonu pridaje značaj opravdavanja vlastitog postojanja (pred svima, ali najpre pred samim sobom). Ali, kako je taj „izrazito važan, naučno besprekoran rad“ već duže od decenije samo zamisao (koja ga muči, ne da mu mira), junak se boji (ali to prećutkuje) da njegov život nije samo promašen, već i suvišan (nepotreban ili, čak, nemoguć). Razočaran (i uplašen) zbog ljudi (koji su se ubili, poludeli ili postali banalni) i sveta (kojim gospodare sujeta i licemerje), on se zatvara u napuštenoj roditeljskoj kući (nadzemnom betonskom grobu) obavijenoj maglom (jezom, beznađem), gde su mu jedini (preostali) poznanici hroma poslužiteljka (sa govornom manom) i starac iz Niderkrojta (truo i pre smrti).

Kritikujući (katoličku) crkvu i (austrijsku) državu, on se posredno obračunava sa roditeljima koji su ga zalili betonom konformizma, ali istovremeno, u klopci samoobmana i nemoći, krije kaput pokojne majke (nju samu) u zaključanom ormanu (svom srcu); iako proklinje sestru Elizabetu kao „najvećeg neprijatelja duha“ ili je osvetoljubivo ponižava do „primitivnog pomoćnog sredstva“ za rad, Rudolf zna da je ona sve što mu je preostalo od volje za životom i, zato, njegova poslednja (opsesivna) strast. Kada se na putovanju (nade i obnove) po Mediteranu bude suočio sa nesrećnom sudbinom mlade Ane Hertl, čiji je hibris-pokušaj upravljanja svojim životom - kažnjen samoubistvom (udarcem u beton), junak će, pred sopstvenom, užasnom željom da umre, ponovo pobeći u izbezumljenost.

„Beton“ je remek-delo jednog od najvećih pisaca 20. veka.

Vesna Trijić