Seča šume

01.07.14 Polja

Posle samoubistva zajedničke prijateljice, pesnikinje Joane, umetnički bračni par Auersberger u svom bečkom domu organizuje „umetničku večeru“ o čijoj nas sadr žini, ujedno o tome koliko su se svi prisutni s godinama promenili nagore, izvešta va pripovedač koji se s ovim društvom nije video, praktično, decenijama. Događaj protiče u infantilnim ispoljavanjima okupljenih, svojstvenim za umetničke kru gove, dok glumac Burgteatra ne izvređa piščevu bivšu devojku Džini Bilrot, takođe književnicu. Tada prisutni počinju da se razilaze, a glavni junak/ pripovedač kreće u neočekivanu trku ka centru Beča, umesto ka kući.
Ukoliko bi uvodne tri rečenice činile manje-više objektivan tizer za Seču šume, reklo bi se da dotični roman nema bogzna šta da ponudi. Međutim, retki majstori poput Tomasa Bernharda i najkamerniju strukturu umeju učiniti uzbudljivom. O tome, naravno, ne svedoči samo podnaslov romana („jedno uzbuđenje“).
Najpre, iako je „fabula“ prividno usredsređena na partikularan svet ljudi iz sveta umetnosti, postupak opisivanja njihovih rđavih osobina – snobizma, poze, sujete, površnosti, žeđi za ugledom... – može da bude čitan primenjeno na bilo koju društvenu grupu čija većina članova bez ikakvog kajanja nastoji da na uštrb najbližih zadovolji sopstvene interese. Roman je time znatno univerzalniji, pa i zanimljivi ji, no što bi to inače dozvolila tema bečkog umetničkog društva. Takođe, u Seči šume svojstvena plamenost Bernhardovih unutrašnjih monologa dostiže vrhunac u pogledu nejednosmernosti značenja iskaza.
Dotičnu polisemantičnost koja je prikrivena varničavim tiradnim govorom pažljiv čitalac može primetiti počev od naslova. Glumac Burgteatra u svom ispadu prema Džini, koji predstavlja jedini pravi dramaturški obrt u strukturi, namesto licemernosti bečkog umetničkog društva verbalno nudi prividno volterovsku sklonost prirodi iz Kandida. Tako njegove reči „šuma, visoko drveće, seča šume“ i njihove varijacije postaju svojevrsni refren završetka romana. Međutim, usled hotimične visokotemperaturnosti teksta, manje pažljiv čitalac lako može da ne primeti da se u kontekstu veličanja prirode pominje i seča. Time se u pitanje dovo di ne samo volterovska orijentacija, nego i bilo kakva pozitivna smernica dela. Utoliko je i manje čudno što glavni junak ne odlazi na kraju svojoj kući, sebi, kako bi se očekivalo, već besomučno trči u suprotnom pravcu, u samo središte grada, ka centru izveštačenog, umetničkog života. Paradoksalno, on time beži od sopstvene nemogućnosti bega i ostaje tamo odakle – ponovo, samo prividno – beži („i pomislih, dok sam trčao, ma koliko mi oduvek bio grozan, bio i biće grozan grad kroz koji trčim, on je za mene ipak najbolji grad /.../ i da su ljudi koje sam oduvek mrzeo, koje mrzim i koje ću uvek mrzeti – najbolji ljudi /.../ i pomislio da sam, kao i svemu jezivom, umakao itoj, takozvanoj, jezivoj umetničkoj večeri, i da ću pisati o takozvanoj umetničkoj večeri /.../).
Budniji čitalac može da opazi da su citirani redovi samo krešendo višeznač nosti iskaza koje pripovedač, ponovo manje primetno, praktikuje tokom celog događaja koji opisuje. Iako raskošno kritikuje bračni par mecena i njihove goste, on sveviše i više u tkivo teksta uvlači i kritiku na sopstveni račun (npr. „Svima preba cujemo da su nepodnošljivi i odvratni, a nismo ništa manje nepodnošljivi i od vratni, verovatno smo još nepodnošljiviji i još odvratniji, pomislih“). Dotična podvojenost vrhuni na kraju, kada se pripovedačeva mrzovolja definitivno ispo stavlja kao samo prividna i oprečna sopstvenoj prirodi, koja leži u ličnoj osetlji vosti, tom izvoru uzbuđenja. Inače je Tomas Bernhard jedan od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka verovatno upravo zahvaljujući originalnoj formuli za poigravanje eksplicitnim iskazima, to jest njihovim prividnim i skrivenim značenjima. Time je na najpotpuniji način izrazio vrednosnu šizoidnost (Ihab Hasan bi, čak, rekao: šizofrenost) svog vremena. (Pisca velikim čini upravo originalno iskazivanje Zeitgeista, a sudeći po velikom poetičkom Bernhardovom uticaju – npr. na Uelbeka i na niz značajnih savremenih hispanskih autora – on je već ispunio i preostalo bitno merilo sopstvenog značaja u vidu anticipatorske vrednosti dela.) U Seči šume, kao I u većini njegovih proza, naizgled nedvosmislene izjave pripovedača u varniča vo-tiradnom kontekstu neopazice se pobijaju onim ređima, koje su im oprečne. Takvi pripovedačko-ideološki sitniji ali česti obrti doprinose i dodatnom saspensu unutar prividno kamerne „fabule“.
Konačno, da je roman Holzfälen bio dovoljno uzbudljiv na izvestan način svedoči injegov epilog na sudu. Godine 1984, kada je knjiga objavljena, bivši mecena Tomasa Bernharda i mnogih drugih članova bečkog umetničkog društva Gerhard Lampersberg prepoznao se u liku Auersbergera i sročio optužbu za klevetu i sramoćenje imena, zahtevajući i postižući sudsku zaplenu Seče šume. Primerci romana nestaju iz austrijskih knjižara, ali su u Nemačkoj, za nepunih mesec dana, prodata tri izdanja. Udruženje austrijskih pisaca zahteva umetničku slobodu, a autor Seče šume odbija da promeni i retka i zabranjuje svom izdavaču, Zigfridu Unseldu iz „Zurkampa“, da distribuiše njegove knjige po Austriji. Početkom sledeće godine Lampersberg popu šta i povlači tužbu. Ova uzbudljivost vezana za život Bernhardovog romana donela mu je ne samo znatno veću publiku no što ju je do tada imao, nego i dinamičnu i nepo srednu recepciju koja će predodrediti mnoga površna čitanja njegovih višeznačnih knjiga kao jednosmerno mizantropskih, anarhističkih, mizoginih i sl. Takođe, sud skim epilogom naknadno je podvučena još jedna konotacija naslova, značenje Seče šume ne samo kao uništavanja prirodnosti nego i kao polemike.
I po finoći dvosmernih iskaza, i po svom ukupnom značaju, Seča šume je veoma važna Bernhardova knjiga, objavljena u zenitu njegovog proznog stvaralaštva, dve godine nakon Betona i Vitgenštajnovog sinovca, i godinu posle Gubitnika. Bez veće greške se može ustvrditi da je Holzfälen njegov poslednji veliki roman. Jedan od retkih kritičara čiji je autoritet odoleo poststrukturalističkom relativizovanju autora i višestrukom podvlačenju značaja samog teksta, Marsel Rajh-Ranicki, čak tvrdi da je Seča šume jedno od dvadeset remek-dela književnosti na nemačkom jezi ku u prošlom stoleću. S obzirom na sve to, i na izrazitu kvalitativnu neujednačenost dosadašnjih prevoda Bernharda na srpski, ali i budući da je izdavačka kuća „LOM“ ulagala i u neke njegove posthumne, nereprezentativne spise (Moje nagrade, Gete na sssamrti) koji svakako ne mogu doprineti relevantnoj recepciji austrijskog neokla sika u nas, kvalitet prevoda Seče šume unapred se ispostavio pitanjem od višestru kog značaja.
Vrlo pažljiv čitalac i poznavalac dela Tomasa Bernharda će, nažalost, primetiti manjkavost nekih prevodilačko-lektorskih rešenja, odnosno njihovu neadekvatnost u kontekstu autorovog jezika. Šteta je što ima odveć kolokvijalnih, pa i gramatički nekorektnih izbora reči (npr. „odreagovao“ umesto „reagovao“, „odgledao“ umesto „gledao“, „svo vino“ umesto „sve vino“...), pleonazama („gledao na oči“, „u ulici Maksing gase“ – gasse već znači uli/či/ca...) i tuđica koje su se lako mogle zameniti („becirk“ umesto „četvrt“, zatim „memorišem tekst“, „obligatorni put“ – verujem da bi i neu pućen čitalac za dva potonja slučaja mogao naći bolja rešenja...). S druge strane, takvih problematičnih mesta ima znatno manje nego navrata u kojima se pominje posebna fotelja iz koje pripovedač posmatra „umetničku večeru“, a za šta je Bojana Denić pronašla inventivno rešenje u ređe korištenoj imenici „beržera“. S obzi rom na to da je sintagma „pomislih u beržeri“ svojevrsni refren celog romana, reč je o značajnoj prevodilačkoj odluci. A pošto je Denićeva uspela i da pomenute Bern hardove narativno-vrednosne dualizme i posvemašnju pripovedačku uzbuđenost prenese verno naboju autorovog jezika, to je u kontekstu pominjane neujednačenosti njegovih prevoda dovoljno da Seča šume bude možda i najbolji prevod neke od knji ga velikog Austrijanca na srpski jezik.

Igor Marojević