Gubitnik

22.12.11 Vreme

Čitavo Bernhardovo delo u znaku je neizlečive mržnje i kolosalnog prezira prema jednoj tipičnoj sorti malograđanskih ništica

Ima ona priča iz predizborne kampanje za predsednika Amerike 1996. godine, kada su na megdan izašli tadašnji kandidat Bil Klinton i njegov republikanski takmac Bob Dol, priča, dakle, koja sve i da nije tačna, negde jeste istinita. Legenda kaže da je na adresu "Gete instituta" u Minhenu, te 1996. godine, u jeku američke predsedničke kampanje, stiglo pismo u kojem se Bob Dol, lično, obraća Johanu Volfgangu Geteu (takođe lično) i poziva ga na završnu republikansku konvenciju jer bi njemu, Dolu, i njegovoj supruzi Elizabet, bila čast da ga, te 1996. godine, ugoste, upoznaju i s njim popričaju. Posle nekoliko dana iz Minhena je, na Dolovu adresu, stiglo pismo u kojem se Gete ljubazno zahvaljuje Dolu na pozivu, ali žali što neće moći da dođe i lično stisne ruku njegovoj ženi Elizabet. U potpisu: Johann Wolfgang von Goethe, 28 avgust 1749 – 22 mart 1832.
Istinitost ove epizode, dakle, čak i da se nikada nije dogodila, čak i da je idiotsko pismo napisao entuzijastični i nadobudni šrafić partije, u njenoj je neprolaznoj opštosti koja se manje odnosi na poslovičnu neobrazovanost savremenih političara, a više na jednu pervertovanu i perverznu predstavu o kulturi koja pomaže ostvarivanju političkih zamisli. U osnovi, to ne bi bilo ništa strašno, niti zabranjeno – zašto da ne, kultura je uvek stvar zajednice, dakle politike – kada bi ta perverzna predstava ukazivala, posredno, na priznavanje vrednosti kulture, ali ovde je reč o nečemu drugom: o potapanju kulture u kloaku. Od ignorisanja kulture gore je samo obožavanje kulture. Nušić je, recimo, umeo napisati prodorne redove o bezrezervnim poštovaocima kulture: štaaaa, niste čitali Getea!?!? (trep, trep, usne sleđene u grimasu zapanjenosti, očni prorezi odašilju prezir, rumenilo odaje istinsku potresenost, kraj prizora; valja dodati da, uprkos sličnosti, živopisni gradonačelnik Jagodine, zvani Palma-Mesi, zapravo ne spada u rečeni krug ljudi i pojava, uprkos žaljenju što je bio isuviše mali da bi se družio s Mocartom; on, naime, nikada nije ni tvrdio da mu drugovi Borhes i Markes išta znače). Iz gađenja koje je Tomas Bernhard, genijalni austrijski pisac, osećao vizavi takvih likova (a ne bi se reklo ni da je samoga Getea naročito gotivio) izniklo je jedno od najznačajnijih književnih dela dvadesetog veka. Čitavo njegovo delo (Bernhardovo, ne Geteovo), zapravo, u znaku je neizlečive mržnje i kolosalnog prezira prema toj, tako tipičnoj sorti malograđanskih ništica.
PISAC NA SAMRTI: U naslovnoj priči zbirke Gete na sssamrti (LOM 2011, prevod Bojana Denić) imamo upravo urnebesnu, bernhardovsku rekonstrukciju poslednjih Geteovih dana. Dva momenta su od ključne važnosti. Prvi: Geteova želja je da upozna Ludviga Vitgenštajna, filozofa koji će se roditi nekih pedesetak godina posle Geteove smrti, a koji je filozof, po sudu samoga Getea, jedini dostojan njegove, Geteove to jest, genijalnosti. Drugi: pisac na samrti okružen je lešinarima-biografima – pri čemu ni Ekerman ne prolazi baš sjajno – koji se utrkuju u tome ko će umirućem Geteu biti od veće koristi i ko će ostaviti verodostojnije svedočanstvo o velikom čoveku, sve u nadi da će od njegove besmrtnosti i sami profitirati, poput pomenutog Ekermana (koga prisutni, razume se, mrze najstrašnije na svetu i najstrašnije ga opanjkavaju). S jedne strane, dakle, imamo samozaljubljenog Getea koji danima očekuje Vitgenštajnov dolazak iz Kembridža (ili Oksforda), s druge ljudski talog od biografa, a pojavi se i pokoja žena u bundi. Zašto u bundi? Zato što su žene iz Geteovog života, računajući i njegovu majku, obožavale bunde, taj besmrtni malograđanski rekvizit. U Vitgenštajnovom okruženju, međutim, niko nije čuo za Getea (!). Bernhard, dakle, ubacuje po koju "istorijsku ličnost", oslanja se na "stvarne" biografske podatke, ali sve ostalo je ironično, cinično, nemilosrdno obrušavanje na palanačke porive, stilom neponovljivim, u kojem rečenice, poput besnih pasa, nasrću na i najmanji nagoveštaj banalnosti. Besni psi Bernhardovih rečenice neće poštedeti ni Getea samog. U osnovi toga besa je jasna svest da se nacizam ispilio upravo iz malograđanskog, palanačkog duha, iz banalnosti u kojoj su neupitne (kulturne, nacionalne) veličine poput Getea bile nekom vrstom oslonca za nedelovanje, ćutanje, sklanjanje pred zlom. U pričama "Montenj" i Ponovni susret Bernhard varira svoju opsesiju o tome da roditelji uništavaju svoju decu i od njih, svojim malograđanskim budalaštinama, prave idiote nalik na njih same, dok je Izgorela, četvrta i poslednja priča u ovoj zbirci, još jedno zlobno, cinično, nepatriotsko raskrinkavanje Austrije i njenog, po Bernhardovom mišljenju, neizlečivo palanačkog duha. (Paradoks je, razume se, što je upravo Bernhard, uz svog građanskog i političkog antipoda Petera Handkea, najslavniji austrijski pisac.)
SUSRET SA GENIJEM: Gubitnik, roman iz zrele Bernhardove faze, remek-delo, prvi put je objavljen 1991. godine (Svetovi, Novi Sad), ali se ovo izdanje odavno ne može pronaći po knjižarama (novo izdanje: LOM, Beograd 2011, prevod Zlatko Krasni). Glavni likovi su slavni kanadski pijanista Glen Guld i njegova dva prijatelja sa studija klavira, pijanista Verthajmer i pripovedač. U stvari, reč je o tome šta se događa kada se nesumnjivo nadareni ljudi poput Verthajmera i pripovedača susretnu sa genijem kakav je bio Guld. Šta se događa kada je čovek dovoljno talentovan da prepozna genijalnost, ali i dovoljno razborit da shvati da do genijalnosti neće i sam doći. Mogli su obojica, i Verthajmer i pripovedač, da postanu sjajni pijanisti (Verthajmer je virtuoz, napisaće pripovedač), ali u susretu sa Guldom, u druženju sa njim, ne samo da će prestati da sviraju, nego će i njihovi životi, naročito Verthajmerov, potpuno da se raspu. Roman i počinje vešću o Verthajmerovoj smrti.
Gubitnika je Bernhard pisao početkom osamdesetih godina, u doba kada su ispod njegovog pera izašli i romani Vitgenštajnov sinovac, Beton, kao i ciklus romana o detinjstvu. I svugde opsesija malograđanskom Austrijom, nemogućnost da se izađe iz sopstvene, individualne nemoći i stvori umetničko delo, bes prema roditeljima i lekarima, i taj čudesni, hipnotički stil prepun ponavljanja, ironije, humora, brutalnosti. Gubitnik je jedan od onih velikih romana evropske književnosti dvadesetog veka, koji bi, u svakom izboru, morao da se nađe na samome vrhu.

Ivan Milenković

23.11.11 Vavilon

Ključna rečenica Tomasa Bernharda, jednog od najvećih autora savremene svetske književnosti i ujedno jednog od najvećih nihilista druge polovine XX veka je: „Kada mislite na smrt, sve drugo postaje smešno“. Verovatno je to jedna od najistinitijih izjava koja se može zamisliti, a koja istovremeno u svakom trenutku bilo čijeg života može da poprima nova značenja i uspostavlja nove odnose sa vitalističkim ili mortalističkim porivima.
Ujedno, ova sentenca posredovano predstavlja okosnicu i dve knjige Tomasa Bernharda koje je objavila IK LOM, po prvi put u prevodu na srpski, pripovetke, Gete na sssamrti i ponovljeno izdanje remekdela, romana Gubitnik. Neke od ključnih postavki iz pripovedaka, nastalih tokom 1982 godine, kao što su uticaji Šopenhauera i Vitgenštajna, naročito ideje da je nemoguće kazati istinu kao što je nemoguće savladati ljudsku egzistenciju. Sve se to prepoznaje i u Gubitniku, kao i veoma oštar cinizam, nihilizam, hiperbolisana mržnja kao odlika fikcionalnosti itd. Ono što je možda skrivenije, to je da segmente potpune arogancije izazvane beznadjem, često prate i nešto svetliji tonovi.
Gubitnik je roman pisan kao i većina njegovih dela, u monološkoj formi, sa velikim uplivom autobiografskog, nihilistički orijentisan. Glavni junaci, trojica prijatelja, studenata muzike u Mocarteumu, Austrija (gde je i sam Bernhard studirao glumu) razdvajaju se, odlazeći različitim životnim putevima. Najtalentovaniji, Glen Guld, inače autentična ličnost, veliki kanadski pijanista čiji se stvarni život ne podudara sa Bernhardovim romanom, nastavlja karijeru izuzetnog pijaniste. Ostala dvojica je napuštaju svesni da su skromnijeg talenta od Gulda, a opet previše talentovani da bi se pomirili sa sopstvenim odlukama. Bolest, samoubistvo, depresija, očajanje, mržnja i nihilizam, sve su to prateće odlike Bernhardove proze čija naracija pleni pre svega jezičkom virtuoznošću, kao i višesložnoćšu različitih podteksta i produbljenih idejnih planova koji se sagledavaju na nekoliko nivoa.
Posebnu specifičnost Bernhardovog rukopisa predstavlja jezička virtuoznost zasnovana na Vitgenštajnovim idejama o jeziku: „ono što neki rade s notama, ja radim s rečima“, navodi Tomas Bernhard, dodajući s gorčinom ali i pomirenošću da je jezik nemoćan da izrazi sve tananosti pišečevih zamisli. Upravo ta mešavina nihilizma i životne energije koja se bori uprkos spoznaji o izvesnosti besmisla je onaj zamajac koji prozu Tomasa Bernharda čini neponovljivim štivom najviših dometa.

Jasmina Vrbavac