Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
05.04.06
Smešne tragedije i krvave komedije
Ljubomir Simović
- Sterijina dela su danas aktuelnija mnogo više nego što nam se čini. Dosta je da se pogleda njegov predgovor „Rodoljupcima“ pa da se shvati koliko on ima da kaže i današnjem čitaocu - kaže na početku razgovora za „Blic“ akademik Ljubomir Simović, dobitnik priznanja Sterijinog pozorja za naročite zasluge.
„Nije slučajno što se ‘Rodoljupci’ poslednjih godina tako često postavljaju na scenama naših pozorišta. Oni koji su odlazili u ratove devedesetih godina sigurno nisu čitali ovo njegovo neveselo ‘veselo pozorije u pet dejstvija’. A treba ga čitati, kao i ostala Sterijina dela. Nama je i danas potreban neko ko bi nas učio onome čemu nas je učio Sterija: trezvenosti, ozbiljnosti, odgovornosti, razumu, spremnosti da se oslobodimo obmana i samoobmana, da se suočimo sa realnim stanjem stvari, da uspostavimo razumniji i racionalniji sistem vrednosti... Naš opstanak i naša budućnost najuspešnije se mogu braniti na onoj liniji koju u novijim vremenima obeležavaju imena Dositeja, Sterije, Jovana Cvijića...“
Dobili ste tri Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst, a ove godine vam je dodeljena i četvrta, ovoga puta za naročite zasluge u razvoju pozorišne umetnosti. Može li se govoriti o nekoj paraleli vašeg i Sterijinog dela?
- Sterijinu liniju su, u našoj dramaturgiji, neposredno nastavili naši komediografi: Nušić, Aleksandar Popović, Dušan Kovačević. Ja sam, i kao dramski pisac i kao pesnik, išao nekim drugim putevima. Ali i kada idete nekim drugim putevima morate proći kroz Sterijine škole.
Nedavno je objavljena knjiga Jasmine Bogavac „Žrtvovanje kralja“ o vašim dramama, u kojoj je naznačeno i to da umetnost uzimate i kao čovekovo oruđe u borbi protiv ovozemaljskih nedaća. Kolika je zapravo njena moć?
- Moć jedne knjige zavisi od znanja, senzibiliteta i broja njenih čitalaca. Sudeći po broju čitalaca, moć knjige se danas smanjuje. Na srpskom jeziku je, ma koliko bio mali, napisana velika i bogata literatura. Ali mi od te velike i bogate literature nemamo velike koristi. Zato što tu literaturu ne čitamo. Nas kao da je stigla ona čuvena kletva: „Dao ti bog dukat od sto oka, pa niti ga mogao nositi ni trošiti, već sedeo kraj njega i prosio“.
U drami „Boj na Kosovu“ elaborirate mit o žrtvi i žrtvovanju. Jesmo li još uvek taoci tog mita?
- Mi nismo toliko taoci tog mita, koliko smo taoci njegovih pogrešnih interpretacija, pa čak i manipulacija. Umesto da taj mit čitamo izvorno i neposredno, kao autentičan životni, moralni i filozofski stav, kao jedan autohton pogled na svet, mi ga čitamo iz druge ruke, kao politički ili nacionalni program. I taoci smo tog pogrešnog čitanja.
Koje su ključne odrednice današnjih odigravanja na našoj društvenoj i političkoj sceni? Kome bi žanru mogla da pripada naša Narodna skupština, a kome sahrana Slobodana Miloševića?
- Ne znam u koji bi žanr mogla biti svrstana zasedanja naše skupštine, ali znam da je naša skupština napravljena od našeg materijala. Mi drugog materijala u ovom trenutku nemamo. Ili biramo onaj materijal koji najviše liči na nas. Ne znam ni kakvom bi žanru mogla pripadati ni Miloševićeva sahrana. Oni koji sebe smatraju Miloševićevim političkim naslednicima napravili su od te sahrane ono što im je trebalo: politički miting. Oko Miloševićevog kovčega su se okupili neki likovi koji su nas podsetili na najružnije trenutke naše nedavne prošlosti. U toj predstavi, kako slikovito nazivate događaje poslednjih godina prošlog veka, mi nismo uvek bili statisti bez teksta. Nismo bili statisti 9. marta 1991, nismo bili statisti ni na DEPOS-ovom Vidovdanskom saboru 1992, nismo bili statisti u vreme građanskog protesta u jesen i zimu 1996/97, nismo bili statisti 5. oktobra 2000. godine. Zato smo i uspeli - premda sa prevelikim zakašnjenjem - da se oslobodimo Miloševićevog režima. Inače, ta predstava, koja je trajala više od jedne decenije, jeste bila, pre svega, tragedija. Ali je u toj tragediji naš Magbet bio smešan kao kralj Ibi. Bila je to i farsa, ali je u toj farsi naš kralj Ibi bio krvav kao Magbet.
Tatjana Nježić
30.12.03 Danas
Nova verzija "Boja na Kosovu"
LJubomir Simović: "Boj na Kosovu"
Stubovi kulture objavili su novu verziju drame Ljubomira Simovića "Boj na Kosovu". Prva varijanta ove drame napisana je 1988, na inicijativu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Zbog proslave 600. godišnjice Kosovske bitke, za dramu se zainteresovala i Televizija Beograd, koja je prvo želela da po toj drami snimi seriju. Kasnije je, po njoj snimljen bioskopski film, u režiji Zdravka Šotre.
Tekstu se Simović vratio 2002. godine, četrnaest godina pošto je dramu napisao. Nova verzija razlikuje se od prethodne, pre svega po dužini. Od dvadeset jedne scene Simović je izbacio deset i tako se, po rečima samog autora, osnovna ideja videla jasnije. Neki likovi u novoj verziji dobili su više prostora, a pojedine scene su skraćivane, sažimane i dopisivane. Govoreći o ovoj knjizi, Simović napominje da je, pišući "Boj na Kosovu", želeo da bude podjednako daleko i od onih koji pred tim mitom kleče, kao i od onih koji ga bacaju pred noge.
Sve u svemu, na radost čitalaca i teatra, pred nama je stara-nova Simovićeva drama. Teatrolozima ostaje da prouče intervencije na prvoj verziji koje je Simović učinio, a gledaocima da se nadaju da će ovo delo napokon videti na pozorišnoj sceni.
S. D.
13.11.03 Politika
Pisac, sam pred svojim delom
Ljubomir Simović: "Boj na Kosovu"
Dramu "Boj na Kosovu" naš poznati pisac Ljubomir Simović napisao je 1988. godine, na inicijativu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Zbog proslave 600-godišnjice Kosovske bitke, za dramu se zainteresovala i Televizija Srbije, a potom je prema njoj Zdravko Šotra snimio istoimeni film. Ipak, drama nikada nije izvedena na sceni, a od pozorišta se krenulo...
Sada mu se, rekli bismo, vraća, jer je pre godinu dana Ljubomir Simović odlučio da "Boj na Kosovu" preradi: vrativši mu se posle četrnaest godina, da bi ga priredio za štampu kao sedmu knjigu u okviru svojih Odabranih dela u izdanju "Stubova kulture", pisac je shvatio, kako u pogovoru kaže, zašto ta drama dosad nije mogla da se pojavi na pozorišnoj sceni.
Samokritično je ustvrdio nekoliko stvari. Na prvom mestu da je, dok je pisao "Boj na Kosovu", bio impresioniran tom temom, i sve više svestan koliko obimni materijal koji je stajao pred njim poštuje vrhunski izraz nacionalne ideologije, religije i etike. Rezultat je bio intimni osećaj da ta tema, kako objašnjava Simović, pripada celoj naciji. Na taj način, pred njom nije mogao da ostane sam. Dok je radio na drami, imao je utisak da mu svi Srbi stoje iza leđa i preko ramena gledaju šta piše.
Nezavisno od toga, shvatio je i da je pokušao da previše materijala iznese na scenu. Tako je dramu opteretio podacima, a "Boj na Kosovu" je postao preopširan, pretrpan, razvučen i spor.
U ovoj drugoj verziji, Ljubomir Simović je odlučio da dramu umnogome skrati. Oslobodio ju je svega onoga što mu se činilo suvišnim. Otvoreno priznaje da je, prvi put, u štrihovanju uživao! Sve u svemu, kako kaže, od postojeće dvadeset jedne scene izbacio je deset, što je predstavljalo gotovo polovinu prvobitnog teksta. Tako sadašnja, druga verzija "Boja na Kosovu" predstavlja sublimaciju onoga što je pisac uistinu želeo. A to je da, kada ostane sam sa sobom, bez osećaja da ga neko posmatra dok piše, stvori dramu koja će govoriti o malim, običnim ljudima zahvaćenim kovitlacem prelomnih istorijskih zbivanja, i velikih preokreta. Pozorišna scena, za koju je "Boj na Kosovu" sada zaista spreman, pokazaće u kojoj meri je Ljubomir Simović ispunio zahtev koji je stavio pred sebe: da stvori mogućnosti za pozorišnu igru!
A. C.
06.11.03 Glas javnosti
Pisac u senci očekivanja
Objavljena druga verzija drame "Boj na Kosovu" Ljubomira Simovića
Od 21 scene izbačeno je 10, iz igre su ispali Kosovka devojka, Teofan i Makarije, despot Stefan. Pojavio se "mali čovek sa problemom"Petnaest godina pošto je napisao dramu "Boj na Kosovu", Ljubomir Simović "priznao je poraz" i napisao na istu temu "nešto sasvim novo". I tako, šesta knjiga Simovićevih Odabranih dela u "Stubovima kulture" donosi novu verziju drame "Boj na Kosovu", ali i zanimljiv autorov pogovor, po čijem tragu možemo da pratimo promenu poetike, patetike i politike pomenute drame.
Dakle, te 1988. godine na inicijativu JDP-a, a povodom 600 godina od "velikog poraza" i proslave istog, Ljubomir Simović napisao je ekstralardž verziju, a sve, po sopstvenom priznanju, pod opterećenjem da se bavi temom koja "pripada celoj naciji", te pod utiskom "da mu svi Srbi stoje iza leđa i preko ramena gledaju šta piše".
Doslovno, doduše u šali u kojoj, je li, ima mnogo zbilje. Tema kosovskog boja, tog "ključnog događaja srpske mitologije, istorije i književnosti", našeg pisca je tada ne samo toliko impresionirala, već je bio opterećen onim što je mislio da se od njega očekuje, pa je, zamišljena (?!) očekivanja počeo, "ni ne primetivši", da ispunjava. Uh! Tako je nastala drama "preopširna, pretrpana, razvučena i spora, sa čak tri završetka i to patetična".
Jednostavno, pesnika Ljubomira Simovića te 1988. godine savladao je materijal. Da ne bude zabune, i stara verzija je bila zamišljena tako da, osim vladara, knezova i sveca, u kult kosovskog mita budu uvedeni i "obični građani". Piljarice, Ribarice, Pralje, Vodonoše, Mlekarice trebalo je da uravnoteže pregolemu težinu mita. Ali, pijaca je 1988. godine nestala u senci dvora.
A sada stvari stoje drugačije. Kako je pisac posle 15 godina shvatio da je sa belim papirom sam u društvu, novu verziju pisao je "daleko i od onih koji pred Temom kleče, kao i od onih koji je bacaju pod noge". Pošto je nestalo osećanje da mu "vasceli srbski narod preko ramena zuri u tekst i govori no-no", drama se dala napisati ponovo. Neko je upalio svetlo i pijaca se pojavila, od 21 scene izbačeno je 10, iz igre su ispali Kosovka devojka, Teofan i Makarije, despot Stefan. Pojavio se "mali čovek sa problemom". Nestale su četiri trome i razvučene scene eksplikacije i varijacije, a koje su stajale posle scene Kosovske bitke. Radnja je sada dramatičnija, brža, jasnija, preglednija. Kao stvorena za postavljanje na scenu. No, hoći li skoro neki jubilej?
Tatjana Čanak
05.11.03 Večernje novosti
Drama bila zloupotrebljena
LJubomir Simović: "Boj na Kosovu"
POSLE decenije i po po objavljivanju "Boja na Kosovu" u više izdanja, kod "Stubova kulture" upravo je štampana druga verzija ove drame LJubomira Simovića. Govoreći o delu, urednik Gojko Božović je, između ostalog, rekao da je u novoj verziji dato više prostora narodu, a među njima su piljarica, ribarica i pralja. On je kazao da je Simović tim izbegao folklorne proizvoljnosti onih koji žele da istorijskom neistinom poprave sopstvenu budućnost. Sam pisac je ispričao, a to je napisao i u podužem pogovoru, da su mnogi zloupotrebljavali njegovu dramu za vreme proteklih ratova na balkanskim prostorima, falsifikujući reči, proglašavajući ih za himnu čak i svoje političke stranke. Prva verzija, dodao je on, po kojoj je Zdravko Šotra snimio i istoimeni film, je bila preopširna i nije bila prilagođena za izvođenje u pozorištu.
- Kada sam pisao prvu verziju, imao sam osećaj - naglasio je Simović - kao da svi Srbi stoje iza mojih leđa. A ovoga puta sam pred papirom bio sam.
D. S.
