Četiri zida i grad

19.02.07

Previše toga sam video, čuo i doživeo, upoznao previše divnih,talentovanih ljudi koje su slomili grad, droge, provincija, ratovi
Slovi za jednog od najperspektivnijih srpskih pisaca mlađe generacije. Mesto na domaćoj književnoj sceni obezbedio je sebi romanima "Više od nule" i "Četiri zida i grad". Zaobišle su ga najprestižnije književne nagrade(NIN-ova i Vitalova) iako je bio u najužem izboru. Ona, za svakog pisca najvažnija, koja se naziva čitanost na sreću nije, iako je sudeći po interesovanju koje vlada za njegov poslednji roman "Četiri zida i grad" Zvonko Karanović je dobro nagrađen pisac.

Poslednja dva romana obezbedila su vam dobro i vidno mesto na srpskoj književnoj sceni. A kad pogledate unazad?
Ako već moram, onda najkraće: pisao sam poeziju 25 godina, živeo u Nišu, imao svoju muzičku prodavnicu i gledao svoja posla. Iako sam objavio sedam zbirki poezije, bio sam prilično pasivan učesnik u književnom životu, potpuno zanemarujući ono što se zove ,"književna karijera". Onda sam 2004. napisao prvi roman ,"Više od nule" i sve se odjednom preokrenulo. Više je nego jasno da živimo u romanocentričnoj književnosti jer su se, preko noći, medijska pažnja, kritike, intervjui i tiraži knjiga - upetostručili, a da pri tom, nisam ni malo promenio svoje gledanje na književnost: teme koje me interesuju i dalje su iste, spremnost da ne pravim nikakve kompromise i dalje je za mene vrhunski prioritet. Jednostavno, pišem ono šta sam celog života pisao, samo se forma proširila.

Kada ste došli na ideju da krenete put ove, baš ovakve književne trilogije? Koliko je ovo ovde vaše lično ispovedanje, koliko potreba za tim ispovedanjem, da li je to dug nekome, nečemu, sebi možda?
Još u zbirci pesama "Tamna magistrala" (2001.) počeo sam obračun sa devedesetim kroz dve poeme, sada se to nastavilo i kroz zamišljenu trilogiju romana. Decenije sam proveo na ulici, uronjen među ljude, i to iskustvo mi je možda najdragocenije u pisanju: previše toga sam video, čuo i doživeo, upoznao previše divnih, talentovanih ljudi koje su slomili grad, droge, provincija, ratovi. Potreba da napišem trilogiju ,"Dnevnik dezertera" je taj strašan poraz koga je urbana populacija doživela kroz devedesete, poraz od primitivizma, seljačije i turbo folka. Zbrisana nam je budućnost bez ikakvog ozbiljnijeg otpora, makar u književnosti. Taj poraz svetla od ",sila mraka i bezumlja" čini mi se centralnom tačkom mog života i otuda ta opsesivna potreba da i ja kažem nešto o tome.

Za polazište koristite stvarne i konkretne likove (sve i da nećete, sačinili ste galeriju "tih divnih gubitnika"). Hoćete li im barem u vašoj novoj knjizi ostaviti malo nade, malo svetlosti, ili je ta surova slika koju ste dali ovde ustvari samo realistična, jedina prava, te da zato nema optimizma ni u tragovima?
Svetlosti i optimizma ima u oba moja romana. ,"Više od nule" jeste posveta mladosti, koja uprkos teškom i smutnom vremenu kraja devedesetih pokušava da otme od života što više, pokušava da ostvari male pobede koje, uostalom i čine život. To isto važi i za roman ,"Četiri zida i grad". Taj životni vitalizam glavnih junaka ne odnosi se isključivo na fizičku superiornost mladosti, već na gotovo fanatičnu rešenost da se zadrže svoji životni stavovi uprkos sivoj ekonomiji, NATO bombardovanju, blatu politike. Glavni junaci tvrdoglavo odbijaju da prihvate pravila sveta u kojem žive jer znaju da taj svet koji ih okružuje nije onaj kome pripadaju. I to od njih čini ,"fantome slobode", ,"gradske duhove", "divne gubitnike", "heroje iz susednog ulaza" nazovite ih kako hoćete.

Rat, rat... Reče vaš junak da je rat DNK čoveka. Da li se slažete s njim?
Nažalost, rat je u genima čoveka, iako se mi stalno trudimo da glorifikujemo ljubav, plemenitost, dobrotu. Čovek je najopasnija životinja na planeti, koja uništava prirodu, istrebljuje druge životinje, ubija druge ljude. U graničnim situacijama kao što je rat ta ,"mračna strana čoveka" se ispoljava u svom najčistijem obliku. Kroz istoriju imamo bezbroj primera surovosti podstaknutih pohlepom, osvetom, sumanutim idejama. Tokom poslednjih 3420 godina ljudske istorije bilo je samo 268 godina bez ratova.

Da li se u Srbiji može živeti od pisanja?
Ne. Naročito ako ne pišete eskapističku literaturu za očajne, nesrećne i nezadovoljne ljude, koji ujutru moraju rano da ustaju za posao i progutaju svu težinu svojih života u ovoj tranzicionoj zemlji.

Postigli ste divnu meru, vaše knjige su istovremeno i tražene, a reč je o kvalitetnoj literaturi. Kako vi to komentarišete?
Kada pišem ne razmišljam o publici, kritici, nemam nikakve kalkulacije niti očekivanja kada objavim knjigu. Želim samo da tekst koji objavim bude što bolji u književnom smislu i uvek se trudim da pružim maksimum. Spreman sam i da prestanem sa pisanjem ako spoznam da više nemam šta da kažem. Nepotkupljivost, poštenje, iskrenost, su danas arhaični pojmovi, ali prava literatura se i dalje vrti oko tih stvari, naravno uz književni talenat i rad koji se podrazumevaju.

Šta mislite o klanovima na našoj književnoj sceni?
Književni klanovi su postojali, postoje i postojaće ne samo ovde, već i u svim zemljama. Organizovanje ljudi u interesne grupacije od ekonomskih, političkih, pa do književnih, potpuno je legitimno. Mislim da ne treba obraćati pažnju na to. Kvalitet knjiga je vrhovni kriterijum.

A o neafirmaciji naše književnosti van srpskog govornog područja?
Danas se u svetu proizvodi previše informacija, ljudi su prezasićeni. Knjige koje se proizvode u Srbiji moraju da budu mnogo bolje, zanimljivije i snažnije da bi se neko napolju zainteresovao za njih. Mi moramo da shvatimo gde nam je mesto. Slika koju imamo o veličini i kvalitetu naše književnosti je, čini mi se, precenjena. Trenutni dometi su nam bivše Jugoslavije i Balkana, eventualno Istočna Evropa. Moć zemlje i jezik odlučuju ko će biti veliki pisac.

DECENTRALIZACIJA KULTURE

Deo ste misije decentralizacije kulture na neki način. Mislim tu na putešestvija Laguninih autora. Kako vi vidite tu misiju?
Pisci na plakatima, bilbordima i flajerima, pisci na turneji, su stvari već odavno podrazumevajuće u državama Zapadne Evrope. Kod nas, Laguna je samo prva počela da primenjuje principe tržišne ekonomije u praksi. Lagunina "Meridijan turneja" ne doprinosi nikakvoj decentralizaciji Srbije jer tako nešto ne postoji. Srbija je mala zemlja u kojoj se svi važniji ljudi međusobno poznaju. Preko jedne jače TV stanice Srbija može da se pokori kako politički tako i književno.

Mila Milosavljević

18.05.10 Koraci

Trilogiju Dnevnik dezertera pisca srednje generacije Zvonka Karanovića sačinjavaju romani Više od nule (2004), Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009).

Na samom početku tumačenja te trilogije trebalo bi razmotriti simboliku naslova koja je u tesnoj vezi sa unutrašnjim svetovima glavnih junaka svakog od romana, a to je i prilika da ukažemo i na propuste nekih od prethodnih tumača, koji su ili pogrešno razumeli naslov cele trilogije ili su ga pogrešno interpretirali u skladu sa svojim ideološkim stavovima.

S obzirom na to da se pripovedanje u romanima plete oko pojedinačnih sudbina tri najbolja druga (Aleksandra Đorđevića Korta, Vladana Mitića Tatule i Đorđa Uzelca), da pripovedano vreme čine devedesete godine XX veka, a pripovedano mesto Niš i nešto pred kraj poslednjeg romana Beograd, zaključujemo da se dezertiranje nije tek tako našlo u naslovu trilogije. O kakvom dezertiranju je reč? Ili bolje rečeno – o kakvom pokušaju dezertiranja?

Dovoljno je da znamo da su tri pomenuta druga nastojala da sačuvaju svoj svet usled sveopšteg raspadanja i pometnje. Činili su to i tako što su pokušavali da pronađu svoj mir van grada u kojem su živeli, van granica domovine. Njihova neprestana čežnja da se izmeste i neuspeli pokušaji da to ostvare, kao i brojni lični porazi, navode nas, naročito nakon čitanja poslednjeg dela trilogije, da zaključimo da je njen naslov ironičan, jer je reč o neuspelom dezertiranju iz zemlje u kojoj je sve izgubilo smisao, iz sveta koji ih okružuje i u kojem se sve raznizalo, u kome su sve vrednosti relativizovane. I to je jedino pravo značenje njenog naslova, oslobođeno bilo kakvih ideoloških konotacija.

Prvi roman – Više od nule – kao i amblematično ime glavnog junaka – Aleksandar Đorđević – sinonim su za optimizam, upućuju na postizanje uspeha u prelomnom trenutku. Čitajući taj roman, kao da posmatramo izuzetno važnu utakmicu u kojoj košarkaš Aleksandar Đorđević postiže trojku u odlučujućem momentu i donosi pobedu svom timu.

Drugi roman – Četiri zida i grad – priča je o najvećem usamljeniku trilogije – Vladanu Mitiću Tatuli – ratnom vojnom invalidu, konzumentu i dileru lakih droga, čoveku koji iz stvarnosti i grada, i pored velikih planova koji su osujećeni spletom društvenih i porodičnih okolnosti, dezertira u svoju sobu, u četiri zida, i koji strada kada iskorači iz nje (u jeku NATO bombardovanja, na niškoj autobuskoj stanici).

Treći roman – Tri slike pobede – priča je o gradskom šminkeru, mladom čoveku vrlo problematičnih moralnih načela, egocentriku, narcisu i iskompleksiranom usvojeniku, koji se sveti i roditeljima koji su ga usvojili i svojim biološkim roditeljima. U svojoj beskrupuloznosti i besu koji je upućen svemu i svima ponavlja tragičnu grešku svog biološkog oca.

Tri slike pobede je roman čiji je naslov takođe ironičan i koji na simboličan način imenuje tri poraza – prvi je navodna pobeda srpske vojske na Kosovu 1999. godine, drugi je povratak glavnog junaka u okrilje grada u kojem je ostavljen i usvojen, a treći je još jedna navodna pobeda – politički prevrat 5. oktobra 2000. godine koji je ubrzo pokazao svoje naličje.

Prvi i drugi deo trilogije čine dnevnički zapisi junaka pripovedača (Više od nule – Aleksandar Đorđević Korto, Četiri zida i grad – Tatula) i oba se zasnivaju na dinamičnoj postmodernoj igri koja predstavlja preplitanje sadašnjosti i prošlosti, stvarnosti i fantastike.

Polifonost strukture romana očigledna je i na prvi pogled – u knjigama su korišćeni različiti fontovi, čija je funkcija da se i grafički naznače različiti pripovedački postupci. U romanu Više od nule nalazimo niz flešbekova i četova. Funkcija flešbekova u tom romanu jeste retrospektivno sagledavanje poslednje decenije XX veka u Srbiji i Nišu. Uvodeći priču o kompjuterima i Internetu, pripovedač motiviše strukturiranje romana i oneobičavanje teksta. Aleksandar Đorđević Korto otvara niški forum u okviru kojeg komuniciraju i polemišu ljudi s tog područja. Jedan od najzanimljivijih junaka s četa jeste slobodni mislilac grada Niša Duki, Kovalski. On predstavlja prototip Nišlije koji izgovara najveće i najznačajnije istine u vezi sa aktuelnim društveno-političkim dešavanjima. Na kraju svakog javljanja on daje efektan zaključak u vezi sa onim o čemu se na forumu raspravljalo. Njegovi zaključci u romanu takođe su grafički izdvojeni – štampani su velikim slovima.

U romanu Četiri zida i grad nalazimo flešbek koji se odnosi na period iz Tatulinog života 1989–1991, njegov odlazak u Holandiju, upisivanje prestižne likovne akademije u Amsterdamu, povratak u Niš i prekidanje studija zbog očeve smrti. Sadržaj tog flešbeka trebalo bi uporediti s dnevničkim zapisom Aleksandra Korta Đorđevića s početka romana Više od nule. Ono što je tim zapisima zajedničko jeste dekonstrukcija mita o (vele) gradu, kao mestu slobode. Tatula i njegov brat od tetke Mihajlo odlučuju da iz socijalističke neslobode pobegnu u Amsterdam, (vele)grad slobode. Međutim, odlazeći tamo, na osnovu sopstvenog iskustva razgrađuju taj mit.

Iako im mnogo toga u Amsterdamu postaje dostupno, zbog brojnih nevolja koje ih prate, zato što su u toj zemlji ipak stranci, mnogo toga ostaje im uskraćeno. U romanu Više od nule, služeći se ironijom, parodijom, groteskom i aluzijom, pripovedač dočarava američki način života i njegovo naličje. Osim glamuroznih slika Čikaga, dočarava nam i slike sirotinjskih četvrti. U vezi s tim izuzetno je sugestivna groteskna slika krvavog bifteka – klasike američke nacionalne kuhinje. Na tom mestu u romanu prostor simboličkih značenja neverovatno se širi. Aluzija je vrlo direktna – kao što se u luksuznom američkom hotelu služi krvavi biftek, koji posetioci halapljivo proždiru – tako je i svaka zemlja koja nije Amerika tek krvavi biftek na njenom meniju.

U romanu je i nekoliko umetnutih priča – sadržaj prve četiri sveske stripa o superheroju Deksi Pantelejskom: Rođenje Dekse Pantelejskog, Oslobađanje Panteleja, Učenje o ljubavi i TV travestija. Autor tog stripa je Tatula. U funkciji oneobičavanja teksta i podsticanja pažnje čitalaca, pored mnoštva fantastičnih i izuzetno duhovitih epizoda, autor stripa najavljuje još dva nastavka pod nazivom Magična mašina i Avanture iz sobe ljubavi.

Radnja tog urnebesnog stripa smeštena je u budućnost, u 2050. godinu, pripovedano mesto je „Pantelej – najnerazvijenije naselje Niša, koji je najnerazvijeniji grad Srbije, koja je najnerazvijenija država planete Zemlje“, a glavni junaci su Deksa Pantelejski, lažni mesija i Nenad Žabac, student književnosti, vatreni pobornik postmodernizma. Prve četiri sveske stripa o superheroju Deksi Pantelejskom najuspešniji su i najduhovitiji delovi romana u kome su dominantni postupci ironijskog i grotesknog snižavanja. Strip o Deksi Pantelejskom jeste parodija modernih priča o superherojima.

Osim tog urnebesnog stripa, pripovedač u roman uvodi još jednu priču koja je svedočanstvo o surovosti istorije i čija je funkcija da podseti na to da su lične nesreće uvek veće od opštih. To je životna priča o Tatulinom pradedi, ratnom vojnom invalidu iz Prvog svetskog rata. Ukoliko pažljivo razmotrimo nju i Tatulinu životnu priču, uočićemo da je njihov početak različit, ali da im je epilog isti.

Roman Tri slike pobede pisan je realističkim metodom: u njemu je ispripovedana kontinuirana priča u kojoj nema postmodernih igranja s flešbekovima i umetnutim pričama. Na osnovu karakteristika mogli bismo ga svrstati u postpostmodernu. Kao i prethodna dva, izuzetno je filmičan, sastoji se iz niza vrlo dinamičnih epizoda raspoređenih u tri poglavlja. Naslov prvog poglavlja je Blato. U njemu pripovedač, koji je ujedno i glavni junak, pripoveda o sopstvenom iskustvu rata doživljenom na Kosovu 1999. godine, ali iz vizure pozadinca. S mnogo gorčine, služeći se ironijom, sarkazmom, groteskom i – nekada više, a nekada manje – uspelim metaforama, pripoveda o tom besmislenom događaju u kojem su do izražaja došle najgore ljudske osobine. U drugom poglavlju – U prestonici ništavila – pripoveda o Tatulinoj smrti, svom životu po povratku s Kosova, sopstvenom nervnom slomu i njegovim posledicama, svojim obračunima, koji su rezultat nezadovoljstva i sobom i drugima, a koji proističu iz stalnog osećaja odbačenosti. U trećem poglavlju, čiji je naziv Na putu, pripoveda o sopstvenom nastojanju da konačno napusti zemlju i smisao nađe na nekom drugom mestu. Njegov plan se komplikuje, on se zatiče u apsurdnoj situaciji na dan „velike pobede“ (5. oktobra 2000. godine) i gubi priliku da svom postojanju da pravi smisao. Zbog tragične greške koju čini izneverava sve čemu je navodno težio, bežeći od sebe slabog i nevoljenog.

Trilogiju Dnevnik dezertera čine romani čija je poetička organizacija različita i koja je usklađena s prirodom svakog od pripovedača. Ona jeste harmonična celina čiji je kraj otvoren, u kojoj je pripovedani prostor Niš, i tek u jednom segmentu Beograd, a pripovedano vreme poslednja decenija XX veka. Ipak, trebalo bi reći i to da su tematske osnove poslednjeg dela trilogije (Tri slike pobede) izuzetno osetljive, prvenstveno zbog malog vremenskog odmaka od događaja o kojima se pripoveda, i da je autor, služeći se različitim pripovedačkim postupcima, Đorđevu porodičnu priču malo više mogao staviti u prvi plan. Roman Tri slike pobede dobio bi još na dinamičnosti da, kao prva dva dela trilogije, sadrži flešbekove i niz epizoda vezanih za grad – jer Zvonko Karanović, pre svega, jeste pesnik i pisac grada, to je teren u književnosti na kojem on može dati svoj maksimum. Da je u tome u potpunosti uspeo, verovatno bi učinio sasvim apsurdnim različita ideološka tumačenja ovog romana.


Slađana Ilić

15.02.07

Metropolis

Čak i medju onima koji su devetstopedeset i neko godište (zapravo njima baš najviše) nekako neprestano nedostaje domaći alternativni kod književnosti stasale na izdancima pop-rok kulture. Veoma skrupulozno i oprezno pisali su je i Albahari, Basara, Radoslav Petković, ali tek u novije vreme kako stasava i uzglobljuje se u glavne tokove kritika pomenutog 50 i nekog godišta, književni pank-rok se probija i u literarni mejnstrim počev od Vlade Arsenijevića, pa Zorana Ćirića, Vidojkovića, Ane Vučković, Barbi Marković i Zvonka Karanovića.
Prethodni Karanovićev roman, Više od nule obuhvata širi period 90-tih dok je Četiri zida i grad roman indukovan samim bombardovanjem ’99. Oba dela zamišljene trilogije prate promašene sudbine jedne urbane i marginalizovane generacije 30-togodišnjaka.
Ušavši u najuži izbor za Ninovu nagradu, drugi roman, Četiri zida i grad, dotada zapaženog pesnika Karanovića skrenuo je pažnju čitalaca na one krugove elitističko-gradjanske pop kulture koja je 80-tih verovala da će nadvladati, a onda je tokom 90-tih gotovo zbrisana sa ovih prostora. Šta se dogodilo sa onima koji nisu otišli u emigraciju (ili su se iz nje, kao u Karanovićevim romanima vratili), onima čiji su životi ostali kao izvrnute rukavice, onima koji su u svakom pogledu ostali uskraćeni. Osujećeni da konačno odrastu, 30-godišnjaci životare u svom alternativnom svetu rok-pank kulture, stripova, pop ikona i šire, ikona XX veka od Vorhola do Igija Popa, od Bunjuela do Mebijusa. Zaustavljeni u vremenu, skloni rezignaciji sa pokušajima sitnog subverzivnog delanja, oni filozofski promišljaju svet u kome su se našli protiv svoje volje, snalazeći se u njemu kako najbolje znaju, ne odustajući od života na koji su navikli uprkos bombardovanju, ratnim iskustvima, politici, opštem nemoralu i neukusu. Njihov autsajderski pogled na svet jeste margina 90-tih, ali je istovremeno i elitistički koncept koga stvarnost neprestano podriva.
Karanović relativno oskudnim narativnim tehnikama, pripovedajući u prvom licu, većinom u formi dijaloga, težeći više filmskoj no romanesknoj strukturi, sa sporedičnim fleš-bekovima priklanja se hipernaturalističkom konceptu koji polako poslednjih godina počinje da se prepoznaje kao dominantan u srpskom romanu. Izostanak postmodernih strategija na narativnom planu sve je uočljiviji u literaturi urbanog osećanja i tema, kao da mladja generacija prozaista ide dalje i razvije se neminovno u opoziciji sa prethodnicima. Paradoksalno, postmoderni pejzaž se sve više vezuje za zavičajnu prozu kao okasnelo hvatanje poslednjeg voza. Ali modernost se danas ogleda, pa tako izmedju ostalog i u Karanovićevom romanu, u silovitom, neprečišćenom, brzom rukopisu sa muzičkom podlogom od koje se tresu romaneskni zidovi (kao kod Nika Hornbija), prepoznaje se u alternativnom pogledu na svet koji je zapravo već decenijama unazad valjalo da bude gradjanski mejnstrim, u likovima osobenim po izgradjenim stavovima, istančanom ukusu, širokom obrazovanju. I to je ono čime se ova vrsta literature može odbraniti, kao i njeni likovi uprkos rezignaciji, nemoći, osujećenosti i osećanju nepripadanja.

Jasmina Vrbavac

10.10.06 Glas javnosti

Posle romana prvenca "Više od nule". koji je u izdanju niškog "Zografa" dostigao tri izdanja i pre dve godine bio u širem izboru za NIN-ovu nagradu, Nišlija Zvonko Karanović predstavio se ovih dana romanom "Četiri zida i grad" ("Laguna"). Karanović, koji je do "Više od nule" bio poznatiji kao pesnik, novim romanom korača ka zamišljenoj trilogiji. Najavljuje da će se treći roman zvati "Blato", čija će poslednja stranica stići do 5. oktobra 2000. godine i tu se zaustaviti.

- U trilogiji su životne priče tri prijatelja koja žive u Nišu, gde krajem devedesetih dočekuju i rat. To su ljudi koji su "rasli" na jednom drugačijem, civilizacijskom sistemu vrednosti. Slušali su muziku, čitali knjige, putovali, bili su osećajni, pametni, talentovani, čak ne mora ni to, ali bili su drugačiji. E, oni su stradali u sudaru s tim vremenom kao kolateralne žrtve.

- Nisu oni fizičke žrtve sa ratišta i nisu junaci teških priča, ali su bili tu i to vreme ih je pregazilo. Oni su žrtve istorije, vremena, jedne politike. Mnogi su tada otišli, a oni koji nisu poraženi su. To je priča o tim poraženim ljudima, što bi rekao Leonard Koen, "divnim gubitnicima" - kaže Karanović.

Posle Kora iz "Više od nule", glavni junak romana "Četiri zida i grad" je Vladan Mitić Tatula, strip crtač i čovek talentovan za umetnost. Posle srednje škole otišao je na prestižnu akademiju u Amsterdamu, živeo je tamo godinu dana i, sticajem okolnosti, vratio se jer mu je umro otac.

- Pošto nije išao u vojsku, odlazi na regularno služenje vojnog roka i u povlačenju iz Bosne 1992. godine upadne u zasedu i postane ratni vojni invalid. Onda počinje da prodaje trodone, travu, hašiš - postaje klasičan antijunak - kaže Karanović.

Junak trećeg romana "Blato" biće Đorđe Uzelac Đole. On je usvojeno dete, za šta saznaje u 16. godini i tada za njega prestaju da važe moralne norme. Bavi se prodajom garderobe, parfema. Đole će biti regrutovan u vreme NATO bombardovanja i kada se se vrati s Kosmeta, shvata da ništa ne zna da radi. I tada odlučuje da se bavi politikom.

- Trilogija će se završiti 5. oktobra, simbolično, za svu trojicu. Želeo sam da mi knjiga bude kao film, da ne stane od prve do poslednje strane. Ljudi su se promenili, imamo sasvim drugačije navike, komunikacije su nam mnogo brže, imamo mobilne telefone, kompjutere, Internet... Tome i književnost mora da se pridruži, da bude efikasna i da priča ili emocija odmah zgrabe čitaoca - kaže Karanović.

JA SAM IZDRŽAVANO LICE

- Verovatno je težnja svakog pisca da živi od pisanja, a u Srbiji zasigurno ne može da se živi od pisanja. Mali jezik, mala zemlja, mala književnost... Ljude koji od toga žive možeš da izbrojiš na prste obe ruke. Ja sam prodao dva izdanja "Više od nule" u "Zografu" i dva izdanja u "Laguni", što je genijalno i nemam razloga da budem nezadovoljan, ali i dalje ne mogu da živim od toga... Imam sreću da mi je supruga poklonila godinu dana, u smislu da ona radi i zarađuje, a ja sedim kod kuće, čitam i pišem. Imam 24 sata kvalitetnog vremena van svih obaveza.

KNJIŽEVNA SCENA OGLEDALO POLITIČKE

- Mislim da je politička scena transponovana na književnu scenu. Svakodnevna politika je vrlo jasna, imaš različite novine i svako izabere po jedne. Međutim, na književnoj sceni, koja je nevidljiva politička scena, takođe teče tranzicija, ali vrlo sporo. Milošević još nije poražen na književnoj sceni. Ima puno ljudi iz tog vremena u institucijama, rade, lobiraju... Doduše, svako ima pravo da voli komuniste i Miloševića, svako ima pravo na svoje zablude, kao i što svako ima pravo da piše šta hoće. Ali, srž problema je što oni kaskaju za životom i vremenom, civilizacijom, 21. vekom. Književna scena je ogledalo one dole, političke. I na njoj se zauzimaju pozicije i gore se vodi jedna nevidljiva bitka, samo to niko ne kaže javno.

Milorad Doderović

03.10.06 Blic

Junak ovog romana, drugog dela (niške) trilogije, jeste Vladan Mitić-Tatula, „ratni vojni invalid, strip-crtač i diler lakih droga“; on pokušava da bude (Džarmušev) čovek bez ambicija koji „sivu egzistenciju“ razgaljuje malim (hedonističkim) pobedama. Ali, zbog početka još jednog rata (bombardovanja), junak više ne može mehanički da prihvata stvarnost (u kojoj ga ogorčena majka krivi za očevu smrt, a on traći slobodu na ženu koja izgleda i ponaša se kao „penzionisana porno-zvezda“); oslobođeni košmari ga primoravaju da se suoči sa sobom (i Bogom) kroz dramatično preispitivanje mogućnosti i smisla stradanja (ratovanja i umiranja) za druge. Oduvek sklon metafizičkom istraživanju (dezorijentisanom lutanju) i (drogom) izmenjenim stanjima svesti, Tatula traži odgovore u sećanjima (na studije u Amsterdamu i ranjavanje), snovima (u kojima bi da bude baštovan u Božijem vrtu) i stripovima (o superherojima, novom, Deksi Pantelejskom, koji razvija biznis lažnog mesijanstva i starom, Srebrnom Surferu, koji sumnja u smisao svog žrtvovanja za ljudski rod). Bombardovanje se, kao spoljašnja, sporedna okolnost, pretvara u rat nebeskih sila, oličenih u junakovim (ne)prijateljima, za njegovu dušu; na neki taman način, on uspeva da prozre samoga sebe, ogoljenog od svih (rokerskih, religioznih, umetničkih) mitova; iako ne uživa u (Kusturičinom) podzemlju, Tatula mu ipak pripada, jer mu, zarad (agonične) „avanture preživljavanja“, više nije bitna razlika između dobra i zla.
Ovo je roman generacije koju su progutale devedesete. Karanovićevi junaci se patnjom iskupljuju za pokvarenost, vraćajući nas prijatnim čitalačkim (i ljudskim) navikama (strašnog) uživljavanja i (sažaljivog) poistovećivanja sa književnim likovima.

Vesna Trijić

12.09.06 SEEcult.org

BEOGRAD, 11. septembra (SEEcult.org) - Romani “Vise od nule” i “Cetiri zida i grad” Zvonka Karanovica, prva dva dela njegove trilogije “Dnevnik dezertera”, bice predstavljena 14. septembra u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, uz ucesce autora, Igora Marojevica i Sase Cirica.

Marojevic je naveo u recenziji romana “Vise od nule” da je rec o prici o slobodnim ljudima u neslobodnoj zemlji, citljivoj, duhovitoj i potresnoj knjizi koja pripoveda o nezaustavljivosti zivota i postaje posveta mladosti kao njegovom najvitalnijem segmentu.

Glavni junak Aleksandar Djordjevic Korto vodi 90-ih godina u Srbiji svoju muzicku prodavnicu i pokusava da dodje do novca. Primoran da se svakodnevno snalazi da bi opstao u poslu, nailazi na niz prepreka koje ce, po uzoru na junake pikarskih i avanturistickih stiva, sa vise ili manje uspeha savladati do kraja tog uzbudljivog romana.

“Vise od nule” oslikava i unutrasnju borbu citavog jednog urbanog sloja koji nastoji da sacuva svoju sustinu uprkos raspadu opsteg sistema vrednosti i fizickoj blizini rata. Ne pristajuci na svakodnevicu, Korto i njegova dva prijatelja stvaraju paralelnu zbilju muzikom, lakim drogama, odlascima na zurke, filozofiranjem, catovanjem.

Roman “Cetiri zida i grad” svojevrsni je nastavak romana “Vise od nule”, u kojem je glavni junak jedan od trojice vodecih likova iz prethodne knjige - Vladan Mitic Tatula - ratni vojni invalid, sitni diler trave i psiho-opijata.

On je covek uzbudljive proslosti i neobicne zivotne sudbine: godinu dana je ziveo u Amsterdamu i studirao na prestiznoj umetnickoj akademiji. Umesto da zavrsi skolu i zivot nastavi u inostranstvu, zbog vazne odluke za koju je mislio da je jedina ispravna, on se 1991. vraca u Srbiju i postaje zrtva najnovijih balkanskih ratova.

Osam godina kasnije, u Nisu pod bombama, on pokusava da osvoji devojku kojom je opsednut, ali nista nije onako kako mu se cini. Njegov zivot naseljavaju likovi cudnih imena: Dzizus, Lilit, Deksa Pantelejski, Srebrni Surfer, a tu su i njegova dva prijatelja Mihajlo i Gavrilo...

Oba romana objavila je Laguna.