Više od nule

23.02.05

Oni koji su pročitali «Više od nule», prvi roman niškog pesnika Zvonka Karanovića, često ga opisuju kao srpski odgovor na «High Fidelity» i «Trainspotting». Iako je Zvonko Karanović u periodu od 1990. do 2004. objavio sedam pesničkih zbirki («Blitzkrieg», «Srebrni surfer», «Mama melanholija», «Extravaganza», «Tamna magistrala», «Neonski psi», «Svlačenje»), tek je izlaskom ovog romana izvršio ozbiljniji proboj na planu svoje šire afirmacije. Na nedavnom beogradskom Sajmu knjiga roman «Više od nule» je svrstan u nove tendencije srpske proze. Ovih dana se očekuje i drugo izdanje jer je prvi tiraž ove knjige rasprodat.

Odavno pišeš i objavljuješ. Zašto si sa pisanjem romana čekao tako dugo?

Zvonko Karanović: To sa romanom se naprosto tako desilo. Voleo bih da sam ga napisao ranije, imao sam čak i nekoliko bezuspešnih pokušaja, ali nije išlo. Na kraju je ispalo lakše nego što sam pretpostavljao, napisao sam ga za nešto manje od 3 meseca. Možda zato što sam o njemu razmišljao nekoliko godina i što sam tu priču o muzičkoj radnji, muzičkoj pirateriji u Srbiji i celom tom ludilu 90-ih, jednostavno morao da izbacim iz sebe. «Više od nule» govori o jednoj gradskoj generaciji, navučenoj na muziku, koja je uprkos svemu što se dešavalo u zemlji 1998. i 1999. godine živela u svom svetu između žurki, duvanja, slušanja muzike, gluvarenja i donošenja teških životnih odluka.

Tvoje poetičke osnove su duboko ukorenjene u pop-kulturu i sa nekog klasičnog književnog stanovišta teško te je negde svrstati. Da li imaš literarne prethodnike?

Zvonko Karanović: Moju je mladost obeležio rokenrol a ne književnost. Bio sam osvedočeni zavisnik od pop-kulture i kad kao takav uletiš u književnost onda to mora da ima svoje posledice. Za nekog ko pokušava da se izrazi kroz pisanje to je otežavajuća okolnost, neki nelogičan razvojni put. Ljudi iz književnosti nisu baš najbolje razumeli zašto sam krajem 80-ih pisao pesme u kojima su junaci bili Gordon Gano, Džonatan Ričmen, Ramounsi, Pati Smit itd., a nisam pisao o buđenju uspavanog srpskog naroda na svetoj srpskoj zemlji i sličnim tada dominantnim temama kojima se uglavnom bavila srpska književnost. Pesnici su morali da budu ozbiljni, da budu svest i savest naroda a ne nekakvi idioti napaljeni na rok, film ili strip. Uostalom, to sada nije ni važno, u tim za mene prelomnim vremenima mi je najviše pomogao Voja Despotov. On je bio i recenzent moje prve zvanične pesničke knjige «Srebrni surfer« i kasnije me još i reklamirao u njegovom časopisu «Hej Džo«. Danas su se neke granice pomerile i u potrazi za adrenalinom došlo je do mešanja svih mogućih žanrova u svim umetnostima, tako da poetički prostor koji zauzimam odavno više nije nepoznat i više nije na margini.

Kako se osećaš kao jedini američki pesnik koji živi i radi u Srbiji? I uz to još i Srbin?

Zvonko Karanović: Biti pesnik sa izrazitim afinitetom prema američkoj poeziji i američkoj muzici u Srbiji 90-ih bila je neka vrsta različitosti koja je donosila ugodnu poziciju. Mogao sam iz nekog svog ugla, iz nekog svog andergraunda da posmatram srpsku književnu scenu i da se istovremeno osećam delom nje i osećam da joj, zbog te svoje različitosti, uopšte ne pripadam. Ali otada dasta je vremena prošlo, nestalo je mladalačkih iluzija i poverenja u taj daleki sanjani svet. Moralo je da se odraste, da se ustaje rano i odlazi na posao. Ostala je samo iritantna i nepodnošljiva balkanska svakodnevica. Došlo je vreme za novi početak, za novu energiju, za novi pank. «Više od nule» jeste neka vrsta obračuna, neka vrsta panka. Možda je bolje reći da je «Više od nule» čista rokenrol kniga koja govori o borbi za sebe i svoje životne stavove.

Da li je «Više od nule» ipak manji od života?

Zvonko Karanović: Sve je manje od života, pa i literatura. Život je okean, a dobri romani tek čaša vode zahvaćena iz tog okeana.

Naslov vašeg romana «Više od nule» je očigledna parafraza na poznati američki roman Breta Istona Elisa «Manje od nule». Zašto?

Zvonko Karanović: «Više od nule» jeste književna posveta Bretu Istonu Elisu («Manje od nule» , «Pravila privlačnosti», «Američki Psiho»), a sa druge strane, ta nula u naslovu romana je metafora onog vremena koje smo preživeli. Srbija je u vreme vladavine Slobodana Miloševića bila nulta civilizacijska tačka tako da je napor junaka mog romana da u njoj pokušaju da žive normalno, u stvari to – više od nule. Ta glad za životom, ta njihova borba da od života uzmu što više, ti njihovi pokušaji da se osećaju kao deo sveta i civilizacije, jesu ta 0+. To je priča o slobodnim ljudima u neslobodnoj zemlji, što bi rekao Škvorecki.

Nenad Milošević je napisao da si ti od svih pesnika koji su imali ambiciju da «popune prazninu» između roka i književnosti, najviše uspeo. Mislio je na tvoju poeziju, naravno. Da li se to odnosi i na tvoju prozu?

Zvonko Karanović: Ne postoji nikakvo popunjavanje praznine, naprosto se radi o unutrašnjem osećaju iz koga pišem. Taj osećaj slobode i pobune koji u sebi nose najbolja rokenrol ostvarenja oduvek me je fascinirao. Možda sam zato nesvesno pokušao da ga prenem i u ono što pišem. U mom koordinatnom sistemu, rok je jednako književnost je jednako film je jednako strip... Kriterijum je samo jedan, a on se zove uzbuđenje. Dela vrednujem po tome da li me pomere ili me ostave hladnim, bez obzira na žanr. Sve ostalo je nevažno.

Neverovatan je opseg muzike kojeg se dotičeš u romanu (grubo rečeno: od Hendiksa pa sve do Trikija), bilo da junaci tvog romana čuju muziku, ili da o njoj raspravljaju. Ti si verovatno najnaslušaniji srpski književnik u domenu popularne muzike?

Zvonko Karanović: Da sam u čitanju knjiga proveo onoliko vremena koliko sam potrošio slušajući muziku, verovatno bih bio najnačitaniji srpski književnik. Dobro poznavanje nečega traži svakodnevan rad. Mora da se uloži u znanje, veštinu i praksu. Pored toga, slušanje muzike mi je na neki način bila i profesionalna deformacija. Držao sam muzičku radnju 13 godina; čak i da nisam želeo da slušam muziku po celi dan, morao sam. Hteo sam dobro da «ozvučim» roman, da uradim savršeni saundtrek koji ga prati. Ni jedna od pesama koje se pojavljuju u romanu nije slučajno izabrana. One ujedno oslikavaju i karaktere glavnih junaka.

Da li je roman «Više od nule» samo priča o Srbiji 90-ih ili pre kulturni portret generacije kojoj pripadaš?

Zvonko Karanović: Junaci romana, pored ostalog, raspravljaju o Igiju Popu, Lu Ridu i Endiju Vorholu a ne o stvarnosti koja ih okružuje. Oni je čak i ne razmatraju. Oni prihvataju spoljašnji svet kao nužnost, žive u svojim glavama i rade samo one stvari do kojih im je stalo. Ako je Srbija u to vreme bila Matriks, dakle prostor sa izmenjenom stvarnošću, onda su junaci romana u stvari mali Matriksi unutar tog velikog, dakle, oni tu stvarnost potpuno ignorišu i potiru. Njihovo poimanje sveta je u suprotnosti sa svetom u kome žive i to ih čini različitim jer kulturni i muzički bekgraund tih ljudi jesu ključna supstanca koja ih određuje. Namera mi je bila da napišem nepretencioznu priču o jednoj mladosti koju ništa ne može da zaustavi, čak ni totalitarni sistem i nepodnošljiva svakodnevica. Zemlja Srbija je u romanu samo kulisa ispred koje se odigrava ta borba. Borba jedne osujećene generacije koja ne želi ništa drugo osim da živi normalno.

Knjiga je veoma filmična i podseća na neki od Džarmušovih filmova. Koliko ceniš Džarmuša i koliko su bliske vaše poetike?

Zvonko Karanović: Džarmuša volim jer je nenametljivi subverzivni alternativac. Kao i njega, i mene interesuju ljudi bez ambicija, promašene sudbine ili ljudi dovedeni u neku čudnu situaciju, dakle, bez velikih tema i didaktičkih poruka. Male stvari na kojima se vidi drama egzistencije su i moje područje interesovanja. On to radi vrlo elegantno i vrlo precizno. «Čudnije od raja» je jedan od mojih omiljenih fimova.

Nenad Župac

22.11.04

Zvonko Karanović je urbani pisac, koji, dakako, veoma drži do (kulturnog) urbaniteta, (književne) pobune, te ličnog gradskog bekgraunda. I zašto ne bi? Bio je rok muzičar, vlasnik muzičke radnje, gradski kulturni radnik, pop pesnik... Posle sedam knjiga poezije ("poezija je iznad filosofije, a pesnici samo odabrani"), koja je tražena širom ex Juge, spustio se u prozu. Izabrao je"svoju", koja bi morala biti više od ničega, na šta se umela svesti zaparložena srbijanska književnost. Njegov prvi roman je i izašao pod nazivom" Više od nule". Već se proglašava novim, modernim i subverzivnim književnim koncentratom, a njegovo prvo izdanje svakako je više od nule. Planulo je, kažu u niškom"Zografu". Svaka simbolika je dozvoljena.

Niš, voljena provincija

Jedan od glavnih junaka tvog romana je Niš u Srbiji 90.tih."Drugi grad u Srbiji" ili teška provincija?

- Kao rođeni Nišlija ja volim svoj grad, iako je zaslužio da ga odavno napustim. Idiotski sam vezan za grad u kome sam rođen, za ulice Dušanovu, Pobedinu i Voždovu. To su moje ulice i ne postoje ni u jednom drugom gradu. Ali, Niš ima veliki problem, a to je taj seljačko podanički mentalitet koji ga je okovao i sprečava ga da bude pravi grad. On jeste teška provincija, kao uostalom i cela naša zemlja, izuzev Beograda, mada i tamo stvari idu u pogrešnom pravcu, videli smo na poslednjim lokalnim izborima. Kao što kaže jedan junak romana - Niš je malo bolje osvetljeno selo. Ili Niš je reka bez povratka. Borba za kulturni identitet mog grada jeste i jedna od mojih"misija". To je donekle patetično ali je naposto tako, ljubav je slepa, i često čini da čovek zbog ljubavi radi pogrešne ili uzaludne stvari. Najlakše je pobeći i kritikovati s bezbedne udaljenosti. Treba ostati ovde i podnostiti šamare i podmukle udarce po cevanicama, svaki put kada ti se nešto lepo desi - bilo da objaviš dobru knjigu, kupiš polovni automobil, preseliš se u bolji stan ili se pojaviš na lokalnoj televiziji.

Da li u današnjoj Srbiji može da se živi sa saldom "više od nule"?

- Može, naravno. Znam puno tipova sa takvim saldom, i ja pokušavam da se ubacim u tu kategoriju. Recimo, promenio sam deset poslova, jer sam u tripu:hajde da probam. Da bi od života dobio Više Od Nule, moraš da živiš nekonvencijalno. Ne možeš da praviš klasičnu karijeru, koju ćeš da gradiš čitav život radeći jedan posao. Više Od Nule je samo život od danas do sutra, u kojem pokušavaš da uzmeš šta možeš, a da time ne kršiš svoju priču i moralna načela, i da to što uzimaš bude dovoljno izazovno i inspirativno. Samo interesantan život je Više Od Nule.

Pre neki dan sam u istoj ovoj kafani sedeo sa prijateljem koji je došao iz Amsterdama, i tip je bio potpuno oduševljen ovim ovde. Uprkos tome što ima sve papire, dobar posao, a i sada, kada je na bolovanju, prima 1300 evra mesečno. Rekao je: ljudi koji nisu u problemu nemaju interesantan život. Zar misliš da se većina Holanđana ne bi menjala sa nama? Siguran sam da bi, njima je užasno dosadno. I kada bi celu našu naciju ubacili u taj dosadni život, sa dobrim platama, hipotekama i kreditnim karticama, mislim da bi pola ljudi poželelo da se vrati nazad. Čovek je živ dok se bori. Kada ga ubace u mašinu, biva samleven, kapital ga uvek iskoristi, dosada pojede. Ovo naše snalaženje vodi suštini. Više smo živi.

Da li je takozvana poruka tvog romana da je Srbija jedna prilično prokleta zemlja u kojoj si osuđen na kajanje i ukoliko u njoj ostaneš i ukoliko iz nje odeš, ili je poruka da je životna energija nezaustavljiva uprkos lošim okolnostima? Jesi li uopšte hteo nešto nekome da poručiš?

- Sad sam hteo da poručim pivo. A u romanu nisam hteo ništa da poručujem. Pisac nije hteo ništa da "kaže". Želeo sam samo da ispričam jednu urbanu priču, i da sve ono što se događa na ovim ulicama otrgnem od zaborava, da egzistencijalnu i svaku drugu dramu prebacim na papir. Ta priča se odigrava u vrlo zajebanom vremenskom tesnacu na samom kraju Slobine vladavine, u vremenu kada se sve raspadalo i kada je bilo sasvim jasno da ova zemlje i svi mi u njoj idemo dođavola, ka nečemu što nije dobro (bombardovanje 1999.). Ta napetost, ta teskoba, ta bespomoćnost bili su na svakom koraku i nije bilo potrebno biti pisac da bi se osetila atmosfera raspada jedne ideološke lešine koja je još uvek pokazivala znake života. Hteo sam da napravim jednu nepretencioznu, dobru knjigu, koja će govoriti o Slobinom vremenu i svima nama u tom Matrixu. Jer, planeta Srbija se tada, od 1990 do 2000. godine, otcepila od civilizacije i bila Matrix u kojem su vladala posebna pravila igre. Cela Srbija je tada bila svojevrsna duševna bolnica sa osam miliona pacijenata koji su slobodno hodali, šetali, a svako je svoje ludilo rešavao na instiktivni način. Ljudi su bežali u lov, ribolov, droge, bensendine, kafane su bile prepune, alkohol kao jedno od rešenja bio je na visokom mestu na top listi supstanci za zaboravljanje. Gomila ludaka, frikova i interesantnih likova defilovala je našim životima. Hiljade Matrixa unutar jednog centralnog Matrixa.

Šta u takvom svetu rade tvoji junaci?

- Svi junaci mog romana se bore, vrlo konkretno, da od života otmu po nešto. Oni su sve pre nego patetični gubitnici koji lamentiraju nad svojom sudbinom što su se rodili u Slobino vreme. Ta stvarnost im je zadata. Ne obaziru se na takozvanu društvenu situaciju oko sebe, ne kritikuju je, ne bave se njome direktno. Žive sa glavom na zemlji i nogama u vazduhu. Žive od danas do sutra, prodaju i preprodaju robu, uključeni su u sivu ekonomiju jer se bore da prežive, ali i otmu od života nešto za sebe. Njih nije briga da li šticuju devize, prodaju legalnu ili ukradenu robu, valjaju piratske muzičke kasete. Puše travu kao vid svojevrsnog eskapizma iz vremena koje im se ne sviđa. (Isto to su radili i penzioneri koji su se drogirali bensendinima). Prave žurke, piju, puše, razgovaraju o Igi Popu, Endi Vorholu, Kortu Maltezu, koji su mitovi pop kulture. Kao njihovi vršnjaci u Njujorku! Hteo sam da pokažem da ovde, i u to vreme, ljudi nisu razmišljali samo o švarcu"Milke" ili točenju benzina u plastične flaše. Moji junaci razmišljaju o nečemu što se zove film, rokenrol, strip. Oni su univerzalnog kosmopolitskog duha, komuniciraju sa svetom iz kojeg su ekskomunicirani. To jeste šizofrena situacija, ali tako ostaju mentalno normalni.

Moj glavni junak, koji se vratio u Srbiju, jer nije mogao da podnese život u Americi, u jednom trenutku pita sliku Korta Malteza na zidu - da li da odigramo na pamet ili na sreću, na crno ili crveno. On savršeno zna situaciju, on je oseća kao životinja zatvorena u kavezu, mora još jednom da odluči i odlučuje da odigra na pamet, na odlazak iz Srbije pred bombardovanje 1999. Ta vitalnost, odlučnost da se zgrabi sopstveni život, da se u utakmici sa životom postigne trojka u poslednjoj sekundi je ono što je karakteristično za njega. Postići poene u završnici i pobediti je ono što glavnog junaka razlikuje od tipičnih gradskih luzera. I ukoliko bih baš morao da dam neku vrstu poruke romana u jednoj rečenici, onda bi ona svakako bila da je Više Od Nule roman koji govori o nezaustavljivosti života, odnosno mladosti kao njegovog najvitalnijeg dela, uprkos svemu.

A zašto ti mladi ljudi i ne pokušavaju da menjaju užasnu stvarnost u kojoj žive?

- Naravno, oni se nerviraju zbog svega što se događa, zbog politike, neki idu na proteste. Ali, želeo sam da izbegnem takvu didaktiku, hteo sam priču sa druge strane."Kandže" Marka Vidojkovića su OK., taj mladi pisac je bitan i potreban, ali me odbija pristup tog i takvih romana. Frontalni i totalni književni ulazak u političke proteste u Srbiji, u svaki njihov atom, čini mi se pomalo dosadnim. Ja sam hteo da bacim snop reflektora sa druge strane, da se klonim takozvanih velikih tema, opštih mesta i životnih stavova. Zato je i struktura mog romana pre filmska nego književna. On je napisan u sekvencama, svako poglavlje je nova scena. Na kraju sam dobio urbani pank roman, žestok i brz. Za razliku od većine neslobodnih ljudi u Srbiji junaci mog romana su oslobođeni samim svojim pogledom na svet. Žive od danas do sutra jer je samo taj način, po njima, bio ispravan. Uostalom, na čemu planirati budućnost, čemu stremiti u Srbiji 1998? Zato njihova mladost nije zalog kojim će obezbediti bolju budućnost u zemlji poremećenih vrednosti. Ona nije na prodaju i taj nejebavajući pank- Ođebi stav je jedini ispravan i moguć. I zato ih njihov hedonizam i eskapizam čini boljim ljudima od većine iz njihovog okruženja.

Zar Marko Vidojković, Zoran Ćirić (Magični Ćira), Vladimir Arsenijević i ti ne pripadate istoj,"novoj školi" srpske proze ?

- Svaki pisac ima sopstveni senzibilitet. Magični Ćira je tu, Vidojković takođe razbija neke šablone i neophodan je, Arsenijević bi trebalo da se vrati, tu je i Ana Vučković, ja sam napravio jedan brzi, rokenrol roman. Ali, još ne postoji kritična masa nas, takvih. Ja stvarno mislim da je srpskoj književnoj sceni strašno potreban jedan književni pank, neka nova enegija koja će da oduva sve one koji su napravili žabokrečinu. Srpska književnost u sledećih par godina mora da se radikalizuje kroz nešto što bi bila književna pank generacija. Očekujem da ta generacija reaguje na književni i moralni način, da kaže: ej, car je go. Brzo, kratko, jasno, u glavu. Bam.

Sada se još uvek svi kao bave nazovi visokom književnošću, pa formom, pa raspravama ko se na koga nastavlja. Da li postoji neki disidentski roman od 1990 do 2000. godine? Neki proskribovani pisac? Svi su manje - više neki urednici sa privilegijama, platama i platicama i uredno objavljuju svoje radove u subotnjem broju Politike. Svi su u nekim klanovima, lobijima, robuju javnim tajnama, ne zameranju sa ovim ili onim. Do pre par godina, dok se nije pojavilo par mladih kritičara, naša književna kritika maltene nije pljunula nikoga. Nije smela da pljune! Da se ne zameri nekom lobiju, udruženju. I gde su tu čitaoci, pisci, iskrene namere i prave ideje. To treba da se oduva. Potrebna je infuzija i nova krv. Infizija je počela, samo još nema dovoljno nove krvi.

A da li postoji i "Sloba posle Slobe"? Da li svi mi još uvek živimo u Slobinoj Srbiji?

- Da, mi još uvek živimo sa recidivima Slobine vladavine. I to vrlo jakim recidivima. Zato i ne bi trebalo samo pisati romane i praviti se da Sloba ne postoji.

Zorica Miladinović

25.02.05 NIN

Prvi roman niškog pesnika Zvonka Karanovića pripada onom ne baš zamašnom, ali zato pažnje vrednom delu prošlogodišnje produkcije koji, uprkos svemu, tvrdoglavo o(p)staje van tzv. glavnih književnih tokova. Poput „Slivnika” i „Išmaila” ranijih, neočekivanih NIN-ovih slavodobitnika Zorana Ćirića i Vladimira Arsenijevića, i „Više od nule” predstavlja, naime, na neki način presnu i „neispeglanu” priču sa rok-pank margine, pripovedno svedočenje o protivrečnim pokušajima jednog alternativnog, u našim uslovima i poprilično autsajderskog pogleda na svet da pronađe i odbrani svoje mestašce pod suncem.

Iako je – budući hronološki smešteno u predbombardmansku Srbiju 1998/99 – dato sa svojevrsnom retro-zadrškom, u Karanovićevom slučaju ovo svedočenje sa margine ima, međutim, i sasvim simptomatičnu aktuelnost. Aleksandar Đorđević, alias Korto, glavni akter i narator ovog zanimljivo ispripovedanog romana tipičan je, ali istovremeno i atipičan „mali preduzetnik” predoktobarske, no isto tako i postoktobarske Srbije sve do naših dana. Kao vlasnik muzičke radnje s piratskim izdanjima, koji ipak nikad nije napravio spektakularan „obrt sredstava”, jer nije smogao snage da se pozabavi i sistematskim raspačavanjem „narodnjaka”, on je, dakle, na svoj način dvostruko kodiran junak u okviru socijalnih obrazaca vremena, ali i odabranog alternativno-kulturnog gledanja na stvari. Značajno obeležen revoltom prema svemu što nosi pečat mentaliteta i provizorne „filozofije” miloševićevski ustrojene zajednice, Karanovićev provincijski buntovnik s razlogom u isti mah je, prema tome, i sam bezmalo zavisni „korisnik” njihovih gnjilih plodova. Ova protivrečnost se možda ponajbolje ogleda u laviranju između dijametralno suprotnih ideoloških stanovišta, kakve su „prozapadnjačka” konstatacija da „kad odrasteš na rokenrolu nije teško da postaneš antikomunista”, odnosno „antizapadnjačka”, stereotipna balkansko-slovenska junakova izjava nakon povratka iz Amerike: „Rešio sam da ostavim potragu za životnim eldoradom zarad punog kofera nečega za šta sam verovao da čini moju dušu.”

Upravo u preseku ovako polarizovanih predstava oblikuje se, rekao bih, paradigmatičnost i mogući čitalački značaj Karanovićevog romana. Neposrednije, na izvestan način sirovije političan nego najveći broj sličnih, za globalno-postmodernistički duh prijemčivih domaćih literarnih preduzeća, on taj angažman sve vreme preispituje i podriva iznutra, suočavajući se sa vlastitom nedozrelošću i generacijskom olakošću, jednako kao i s nedoteranom i neulepšanom podložnošću svepalanačkim navikama. Zbog toga i priklanjanje anegdotski epizodičnom i trivijalno-dosetkaškom („Položio sam gramatiku, al’ sam pao na pisci” i sl.) pripovednom maniru ovde, čini se, može biti legitimno iščitavano u dvostrukom ključu – kao egzibicionistička poetička nehajnost, ali jednako tako i kao dopuštanje sopstvenom udesu neemancipovanosti da se takoreći neusiljeno oglasi u jeziku i stilu. Otuda i krajnji smisao ovog prikazivanja jednog svekoliko podvostručenog događanja, koje ima svoju manifestnu i svoju latentnu dimenziju, nije u prividnom zapletu „urbanog omladinskog romana” na temu „zajebati sistem” i uraditi makar „nešto veliko”, s podrazumevanim vrhuncima u sve žešćim seks - en - trip - en - parti pustolovinama i u antiklimaksnom bekstvu od ratnog ludila na samom završetku romana kao konačnoj afirmaciji okrutno jednostavne životne filozofije, sažete u Igi - Pop - sloganu No fun mdž babe no fun. Ne, stvarni, ne samo generacijski smisao i tek donekle prikriveni vrhunac romana dat je, po svoj prilici, u onome što prethodi zapletu a što će nadživeti samu priču i njenu prividnu mnoštvenost imenovanja i događajnu sabirljivost.

„Ti si ono što izabereš... ti si ono što je tvoj ukus”, veli na jednom mestu muzički manijak Korto, objašnjavajući da „Pošto živimo u postmodernom vremenu, deklaracija muzičkog ukusa je deklaracija ličnosti.” Na izvestan način, ove reči nose i potencijalnu smisaonu šifru Karanovićevog romana. Jer ako je, kao znak civilizacijske emancipacije, mogućnost izbora, a ne esencijalističko-metafizička, odnosno civilizacijsko-istorijska „zadatost” muzičkog ili bilo kog drugog identiteta, zaista jedna od prihvatljivih definicija postmodernizma, onda se situacija u kojoj priča zatiče junake ukazuje kao još uvek neizbežno pred-postmoderno iliti retrogradno „tranziciono” stanje duha, određeno na dva oprečna, ali u osnovi istovetna načina, kao odsustvo izbora, tj. nesloboda, ili pak kao kontra-neslobodan, a to znači neminovno i prinudan, tj. suštinski takođe neslobodan izbor u odnosu na vladajući ukus. Kroz lokalno prepoznatljiv siže o pokušajima nekoliko niških rokera da tu, u provinciji globalne provincije, „provuku devu kroz iglene uši” i pod sveprisutnom represijom režima i mentaliteta sačuvaju svoj način života a njegov bilans podignu makar na „više od nule”, Karanovićev roman nam zanatski nešto ležernije, ali zato možda kulturološki izrazitije od nekih drugih „umivenih” i „doteranih” generacijskih ostvarenja, „ispod” ili „iznad” same priče, prevashodno na tematsko-simboličkom planu, u stvari pripoveda presudnu i neizvesnu povest o sudbini postmodernističkog senzibiliteta kod nas.

Tihomir Brajović

10.12.04 Vreme

Odavno stekavši kultni status pesnika jedne osebujne rokenrol mitologije (zbirkama poput "Srebrnog surfera", objavljenog usred one kataklizmične tarapane od 1991!), Nišlija Zvonko Karanović (rođ. 1959) sada se okušao i kao romanopisac; u Karanovićevom slučaju, ova radikalna promena izražajnog registra nije drugo do proširenje područja borbe; jedne te iste borbe, drugim rečima... Što će reći da je romaneskni prvenac "Više od nule" prevashodno (uglavnom) dobro osmišljena narativizacija svih onih opsesija Karanovićevog lirskog, pesničkog glasa, zatočenog u limbu između dronjave balkanske stvarnosti i sveprožimajuće potrebe "bićeta" da živi, oseća i misli po uzansama jednog Boljeg Sveta, onog koji – ako ćemo pravo – ne stanuje nužno "negde drugde" u nekom fizičkom smislu, ergo u geografskim koordinatama "stvarnog" sveta, nego, pre će biti, obitava u drugoj dimenziji, u neiscrpnom paralelnom svetu pop-kulture, iz ugla i pisca i njegovog glavnog junaka bez ostatka superiorne malograđanskom tavorenju u jednoj Sjebanoj Zemlji.

Glavni junak i pripovedač romana, bezmalo tridesetogodišnji Nišlija znakovitog nadimka Korto, obrete se sa ženom u Americi, utekavši tako od životarenja u srbijanskom kazamatu na otvorenom, gde je preživljavao držeći radnju sa piratskim muzičkim diskovima i kasetama. Jer, godina je Gospodnja 1998, ono čuveno Bembanje nas tek čeka, kraj Ubičine ere još se i ne nazire... Avaj, Korto već posle nekoliko meseci odlazi away, to jest nazad u Srbiju, ne mogući/želeći da se adaptira na život "kruhoborca" sa socijalnog dna, koji će se probijati kroz prašumu Amerike kaogod nekakav pečalbar iz generacije naših pradedova... Supružnica, kao Odrasla Osoba, ipak ostaje u USA, a Korto kroz najveći deo romana baulja Nišom sa svojim društvom, upliće se u nekolike brze paraljubavne paraveze, nateže se s familijom u vidu stereotipnih južnjačko-patrijarhalnih primeraka Brižne Majke i Tvrdokornog Oca Espeesovca, dovija se kako da od Radnje napokon napravi uistinu unosan poso – i to bez "prodaje" narodnjacima i ostalima koje, kao staroverni rok-pravovernik, drži Nedostojnima... – puši, pije, ("tulumari & obožava skupe stvari"...), drogirucka se i sve vreme intenzivno filozofira sa ekipom, manje o politici, više o ženama i svakovrsnim opijatima, a najviše o muzici: "Više od nule", naime, do balčaka je impregniran muzikom, toliko da bi njegov soundtrack trajao ceo dan i noć pride, sve do Prvih Bureka; ipak, bio bi to perfektan dan za slušanje muzike – od Igija Popa kao centralne Kortove ikone, pa sve do Gun Club ili Trikija.

E, sad, "šta je dalje bilo", ne bi bilo OK da se (ovde) pripoveda. Važnije je napomenuti da je Karanović nastojao da kroz mahom svesno "neodrasle" likove Korta i onih koji su mu srodni dočara barem kroki specifične osećajnosti jednog "jeftino prodatog" naraštaja zaglibljenog u epicentru jednog odvratnog vremena, ili tačnije onog njegovog dela koji je živeo, formirao se i odrastao sa svojim Malim Privatnim Mitologemama, pripadajući virtuelnoj globalnoj zajednici srodnih duša, a tek "fizički" okapajući po svim onim našim beznadnim Palankama, grdeći ih stalno a ipak se sentimentalno držeći njih, tvrdoglavo verujući da bi i od njih jednom moglo da bude neko Mesto Za Život, samo ako to i takvo Osećanje prevlada... Da bi se, kuku, jednog jutra svi probudili u blatnjavim opancima, a onamo iz pozadine još i zloguko sviri ratnička truba... Drugim rečima, ako je "Manje od nule" Breta Istona Elisa bio cinično-realistični glas jednog sloja prebogate američke "zlatne mladeži" koja je imala sve (pa "bacila sve niz rijeku"...) i zapravo ne zna šta bi sa vlastitim životom lišenim Nedostižnih Ciljeva, onda je Karanovićev "Više od nule" jedan, hja, karakteristično istočnoevropski (još od starog, dobrog Škvoreckog pa naovamo) glas onih kojima se stalno čini da nemaju ništa, da su Po Defaultu Uskraćeni, lišeni svega do čega im je stalo, a budućnost u tom smislu obećava samo da će biti još gore, to jest da je život definitivno negde drugde. Pa gde god to bilo, na zemljovidu "ove" ili "paralelne", popkulturne realnosti.

Pripovedački glas Zvonka Karanovića, odnosno senzibilitet i svetonazor njegovog junaka, nesumnjivo vuče na danas tako sveprisutnu laddish literaturu, čiji se daleki koreni daju pronaći još u bitničkoj poeziji, koliko i u "džins-prozi" svih onih već spominjanih Čežnjivih Istočnjaka. Zato tu, dakako, ni Nik Hornbi ne može biti daleko, ma koliko se Junak, a možda i Pisac bunio, rogoboreći kako mu je "proćelavi engleski učitelj" romanom High Fidelity na pravdi boga maznuo Životnu Priču... Ovo će reći da je Više od nule i storija o Odloženom Odrastanju svih onih koji su shvatili da njihovi životi šlajfuju u mestu, ali ni da mehanički pokret "napred" nije neko rešenje jer ih Tamo ionako ništa dobro ne čeka... Baš kao što je ova knjiga i jedna ironična, rezignirana, love-hate posveta jednom gradu, po strani od ćirićevskih "nišvilskih" odmicanja u ironijsku mistifikaciju: naprotiv, Karanovićev Niš je gotovo hiperrealističan. Debitujući kao prozaik, Karanović je napisao roman kojem nije teško iznaći solidan broj sitnijih nedostataka (a i lektor je vala mogao da zaradi svoj honorar!), ali čija supstanca svemu tome ipak odoleva, što će reći da će Više od nule biti knjiga s razlogom prepoznata i prihvaćena od onih kojima će prijati jedan kanda postromantičarski weltanschauung – sa svim "kolateralnim" ložnjavama i patetičnim preterivanjima! – te će je slediti do kraja, drmusajući se u podivljalom ritmu njenog saundtreka, a to nije da nije važno, jer Korto lepo podseća na stihove Dejvida Bouvija: "I am a DJ, I am what I play". Više od nule? Da, da, prilično više.

Teofil Pančić

04.12.04 Politika

„Više od nule”, romaneskni prvenac pesnika Zvonka Karanovića, priča je o vlasniku muzičke prodavnice „Fun House”, koji će, zgađen izvesnošću mesarskog posla u Americi, napustiti Novi svet i ženu sa kojom je tamo otišao da bi po povratku u Niš, negde u drugoj polovini 1998, pokušao da ponovo organizuje svoj život. Na prvi pogled, Karanović ispisuje nepretencioznu i lakočitljivu urbanu priču. Pa ipak, radi se o romanu koji čitan iz jedne neobične žanrovske perspektive unosi izvesno novo osećanje u savremenu srpsku književnost i to osećanje treba zabeležiti.

Karanovićev roman je svojevrsni katalog muzičkih i nemuzičkih brendova. Nabrajam nasumično: „Pearl Jam”, „The Chemical Brothers”, „Sony”, „Guy Laroche”, „Raymond Weil”, „La Costa”, „Polo”, „Stereo Mc`s”, „Marlboro”, „Levi`s”, Igy Pop, „TDK”, „Jack Daniels” itd, itd.... Površni čitalac bi pomislio da je Karanovićev junak puki brendoman, ali time bi se suštinski promašila specifičnost romana „Više od nule”. Čitajući Karanovićev roman postepeno sam shvatao kuda smera ta poplava imenovanja. Poput nekog (postmodernog) epskog pripovedača, pripovedač romana imenuje sve što vidi, čuje, obuče ili obuje, pojede ili popije, imenuje mesta na kojima pije ili se druži, imenuje čak i zidove koji ga okružuju: na njima je iscrtan lik Korta Maltezea. Želja tog imenovanja je da se svet učini jasnim, providnim, izvesnim i sigurnim. Svet Karanovićevog romana doziva iskustvo sveta epa u kome junak nikada nije sam. To pokazuje i metafora Korta Maltezea, junaka koji je, ma gde bio, uvek bio među prijateljima. Pa makar to bio i nepredividivi Raspućin.

Otuda se u prividno suvišnom, nefabulativnom katalogu epizoda iz života vlasnika prodavnice muzike, ocrtavaju obrisi jedne postmoderne (urbane) idile, koju karakteriše međusobna uzglobljenost ljudi i stvari. Interesantno je da u Karanovićevom romanu ne postoji stranac - čovek bez imena - čija bi pojava „fabulirala” tekst; bilo da je na internet forumu, bilo da je u prodavnici, Korto - nadimak glavnog junaka romana - nikada neće sresti nikoga ko već ne pripada njegovom svetu.

Odsustvo jasne (napletene i zapletene) fabule razuđuje Karanovićev tekst u gotovo osamostaljene epizode: „Više od nule” je roman koji bi se mogao čitati kao zbirka kratkih urbanih priča. Ali to je pre kvalitet ovog romana nego njegova mana, budući da epizodičnost teksta još jednom podvlači vezu između Karanovićevog romana i epa, shodno pripovedaču ovog romana koji, pre svega, smera da sasvim epski opiše svaki delić svog intimnog sveta. Roman „Više od nule” je stoga ispunjen žanr slikama gotovo idilične svakodnevice koja se protivi kako modernom, ne-epskoj shvatanju svakodnevice kao dosadne kolotečine, tako i objektivnim političkim okolnostima (zamislite Srbiju na nekoliko meseci pre marta `98), a da pri tom ni u jednom trenutku ne pledira nekakav eskapistički moral ne mešanja. Karanovićev junak je politički jasno profilisan junak, ali „Više od nule” nije roman sa tezom.

Pa ipak, postoji jedna bitna i ključna razlika koja Karanovićev roman razlikuje od epa: to je gubitak celovitosti. Epski pripovedač je nastojao da opiše/imenuje celinu sveta, dok pripovedač romana „Više od nule”, opisuje celinu svog sveta, beskraj unutar orahove ljuske. Međutim, svet te urbane idile suočen je sa dve paralelne opasnosti sa jedne strane to je nenormalna i stoga ne-građanska stvarnost Srbije devedesetih. Sa druge strane, to je Amerika, shvaćena manje kao politički subjekt, a više kao lifestyle: „američka” izvesnost je takmičarski duh koji junaka neprekidno suočava sa binarnom opozicijom ili jesi ili nisi. „Zlatna sredina” koju implicitno propagiraju junaci Karanovićevog romana, kao sredinu između duha i materije, doživljava svoj krah.

Kada se, na kraju romana, junak sa garantnim pismom dobijenim od supruge ponovo zaputi preko Atlantika, onda ćemo u toj odluci prepoznati ne samo strah od neizvesnosti koje donosi bombardovanje, već i, na simboličkom planu, nemogućnost jednog načina života koji je karakterisala međupozicija između miloševićevske represije i zahuktalog liberalkapitalizma u kojem građanski duh, onako kako ga vide junaci Karanovićevog romana, mora biti pretvoren u građanski novac, ili ga više neće biti. Put Korta u Ameriku, stoga je svojevrsno otrežnjenje. Na tom mestu međutim, prestaje priča. Korto u Americi, neće biti Korto.

To je znao i Hugo Prat.

Slobodan Vladusic