Mesečari na izletu (pesme u prozi)

23.11.12

Oduvek sam smatrao da su ljudi sa urednim detinjstvima, besprekornim biografijama, savršenim karijerama, bez bračnih i porodičnih lomova - uglavnom dosadni

Posle više od sedam poetskih zbirki i romana „Više od nule”, „Četiri zida i grad” i „Tri slike pobede” Zvonko Karanović novom knjigom „Mesečari na izletu” (LOM) vraća se poeziji, i to pesmama u prozi koje sadrže kratkotrajne i zaokružene događaje, situacije na granici sna i jave. Karanović kaže da teži da zadrži i opiše pojedine emocije i stanja, da ne opisuje spoljašnju lepotu sveta, već njegovu unutrašnju tamu, tako i ove pesme u prozi dočaravaju „gustinu asocijacija, aktuelnih mitova i simbola”.

Kada se za jednu knjigu kaže da pripada žanru pesama u prozi tačno se zna na šta se misli, ali to ne govori puno. Međutim, kada bismo za vašu novu knjigu pesama kazali da vrvi od subverzivnosti u odnosu na stvarnost, da donosi novi pesnički jezik i slike, da li je to nešto preciznije?
Svakom istinskom pesniku je razlog za pisanje pesama potraga za novim slikama i jezikom, pronalaženje adekvatne forme kroz koju će najpreciznije izraziti svoje ideje, a ne puko recikliranje tradicije, baškarenje na već davno osvojenoj teritoriji. Čemu pisanje ako to nije avantura, pokušaj da se ode dalje u novo, nepoznato područje? Forma je u novoj zbirci presudna. Po završetku pisanja trilogije romana „Dnevnik dezertera” vratio sam se poeziji, ali nisam nalazio odgovarajuću formu koja bi mi omogućila i autopoetičko preispitivanje, i intertekstualnu igru, i kritički govor o svetu, i još mnogo toga šta sam želeo da izrazim. Iako mi je odgovor sve vreme bio pred očima, tek posle dve godine sam shvatio da to mogu da uradim jedino kroz pesme u prozi čija mi je forma i inače veoma bliska. U skoro svakoj svojoj zbirci pesama imao sam poneku takvu pesmu.

Kao i u vašim ranijim knjigama poezije, i u ovoj knjizi vaš junak je „na putu”, neprilagođeni autsajder, tip koji nikada ne izgovara opšta mesta, onaj koji je suviše realan da bi verovao u priče o herojstvu i žrtvovanju, on je mesečar, pa još i na izletu?
„Mesečar” je metafora za neprobuđenog čoveka, za onog koji fizičke funkcije obavlja nesvesno. U „Mesečarima na izletu” ne postoji samo jedan lirski subjekt, već njih 45, koliko i ima pesama u knjizi - svaki od „mesečara” dobio je svoju egzistencijalnu situaciju. Knjigu sam koncipirao tako da pesme mogu da se čitaju i kao priče, ili pak da se percipiraju kao niz kratkih filmova, psihopoetičkih spotova, a koji poređani na određeni način - poslednja pesma nadovezuje se na prvu, zatvarajući krug - otvaraju prostor za još jedno, šire čitanje. Naravno, naslov je oksimoron, ali to je posveta nadrealizmu čijim sam se iskustvima i metodama dosta služio pišući ovu knjigu.

„Razmišljao je o čileanskom pesniku koji je bio opčinjen književnošću i nasiljem” (Bolanjo). Kako objašnjavate te veze, tu privlačnost zločinaca, ludih slikara, ukletih pesnika, o kojima i vi pišete?
Oduvek sam smatrao da su ljudi sa urednim detinjstvima, besprekornim biografijama, savršenim karijerama, oni koji su izbegli sve zamke odrastanja, donosili samo dobre i pametne odluke, prošli bez bračnih i porodičnih lomova - uglavnom dosadni. Beskrajno bliski su mi oni drugi - marginalci, neprilagođeni vremenu i društvu, oni koji imaju neku strast, neki san koji žele da ostvare, a da on nije novac ili moć. Njihove sudbine su interesantnije, njihov nemir, zablude, promašaji, pa i opsednutost nasiljem - dramatičniji. Još ako su to umetnici, doživljaj postaje dvostruko jači. Pa ko ima bolje biografije od Vijona, Markiza de Sada ili Van Goga?

Ali, vaš junak i nije neki tipični izdanak našeg tla, on je pre čovek „izvana”. Da li i sebe, na neki način, smatrate piscem koji je nekako „izvan”?
Nikada u literarnom svetu nisam bio neko „izvan”, možda pre neko ko je unutra, ali se drži „po strani”. Ja sam srpski pisac jer pišem na srpskom jeziku, i sve ostalo je manje važno. Ne moramo svi na sceni da ličimo jedni na druge, da imamo iste poetike ili književni ukus, da smo potekli iz istog korena. Različitost obogaćuje. Prisutan sam na književnoj sceni od kraja osamdesetih, dakle, skoro četvrt veka. Ispratio sam mnogo toga, samo što nisam pristalica strategije „biti prisutan u medijima po svaku cenu” - koju nam vreme nameće. Bolje se osećam na margini, mada je i tu velika gužva.

Jedna pesma iz „Mesečara” vrvi od značenja, uticaja, slika snova o Kafki koji glumi sebe u Linčovom filmu. Možda je pitanje stereotipno, ali i druge pesme govore o izgubljenom identitetu. Tako moderan i svevremeni problem?
Svakog od 45 lirskih subjekata iz „Mesečara na izletu” pokušao sam da dovedem u granično područje, na mesto nekakve spoznaje koja će mu promeniti život. Granične situacije učvršćuju moralna i etička načela, odatle se stvari jasnije vide. U prostoru između sna i jave - gde su smeštene mnoge pesme - egzistira čitav jedan svet čudnih, uvrnutih sudbina. U knjizi sam se dotakao mnogih tema, od priča o izgubljenom identitetu, prekasnoj spoznaji o promašenom životu, slomu ideala, neprovetrenosti domaće književne scene duhom vremena do autopoetičkih preispitivanja i omaža nekim kulturnim ikonama 20. veka. Ipak, iznad svih tih tema postoji jedan širi okvir, a to je priča o neprilagođenom pojedincu u savremenom svetu koji se ubrzano menja.

Ravnodušnost je veliki problem našeg sveta, koji ističete. Ali, vi još tragate za uzbuđenjima u muzici, filmu, puno čitate?
Apsurdno i cinično vreme u kojem živimo daje preobilje materijala za pisanje, ali sve manje za istinsku radost. Zato u delima starih, ali i novih književnih klasika pronalazim ogromno zadovoljstvo kao čitalac, a podstrek i izazov kao pisac. Pisanje se najbolje uči čitanjem. Granice našeg jezika su granice našeg sveta, samo ponekad je dobro pogledati i preko ograde. Danas se u svetu dešavaju strašno zanimljive i inspirativne stvari i u poeziji i u prozi.

Marina Vulićević

13.10.12 e-novine.com

Karanovićeva zbirka funkcioniše i kao niz moćnih, gotovo nadrealističkih slika koje svojom snagom garantuju izuzetan čitalački užitak. Naime, svi oni koji ne haju za ili ne razumeju autopoetičko Karanovićevo preispitivanje, u Mesečarima na izletu naći će logičan nastavak onoga što je on od početka svoje karijere radio, dakle govor o svetu i stvarnosti iz ugla neadaptiranog, apartnog pojedinca, čoveka koji je svestan gde se nalazi, ali živi u svom svetu, u unutrašnjoj emigraciji. Konačno, u ovim pesmama je moguće naći utehu, osetiti duhovno bratstvo sa pesnikom koji na svet gleda sa cinizmom, istovoremeno ga voleći ludačkom, mesečarskom ljubavlju
Pesme u prozi su prava retkost u ovdašnjoj književnosti, gotovo da ih i nema, iako je to jedna od formi koja se vezuje za modernu književnost, dakle za onu koja nastaje od 19. veka naovamo. Za prvu zbirku pesama u prozi smatra se knjiga Gaspar od noći francuskog romantičarskog pesnika Alojziusa Bertrana, a svakako najčuvenija, odnosno ona koja je definitvno utvrdila žanr je Bodlerov Pariski splin. Pesme u prozi, kažu istoričari književnosti, nastaju kao reakcija na gotovo normativističku upotrebnu aleksandrinca u francuskoj književnosti i ovaj žanr se zbog toga može smatrati ekskluzivnim vidom pobune protiv tradicije.
Možda upravo zbog ove svoje karakteristike ovakav vid poezije nije popularan u srbijanskoj književnosti, gde je pobuna retkost, a slepo povlađivanje tradiciji norma. Ipak, ove godine Zvonko Karanović, jedan od pesnika koji je tek u svojim zrelim pesničkim godinama doživeo punu afirmaciju, objavio je zbirku pesama u prozi Mesečari na izletu i pokazao kako ovaj žanr može da funkcioniše uprkos, ili upravo zbog okoštalosti ovdašnje poezije u velikoj meri zarobljene u neoimažističkim tradicijama koje su u nju uveli Ivan V. Lalić i Jovan Hristić i njihovi mnogobrojni epigoni.
Uopšte ne iznenađuje što se upravo Zvonko Karanović opredelio za ovaj formalni „proboj“. Njegova poetika je od samih početaka podložna mnogo više uticajima spolja nego onima koji su dolazili iz tradicije jezika u kojem piše. Ako je neko uveo američku bit poeziju i nemački novi subjektivizam u ovdašnju poeziju, onda je to definitivno bio ovaj pesnik. Pored ovih uticaja, njegova poetika se oslanja i na iskustva rokenrol poezije, kao i neoavangardističku tradiciju Vujice Rešina Tucića, Vladimira Kopicla i Vojislava Despotova. U tom smislu, otkad se pojavio na pesničkoj sceni bivše Jugoslavije krajem osamdesetih godina dvadesetog stoleća, Zvonko Karanović je bio neka vrsta glasa iz offa, nezvaničnog predvodnika pesničkog bunta protiv okoštalih normi koje su vladale. Tek krajem prethodnog desetleća, njegova poezija je počela da biva uvrštena u antologije i prepoznata je kao rodonačelna za čitav niz autora, upravo onih koji su danas najvažniji pesnici mlađe generacije, poput Miloša Živanovića ili Siniše Tucića.
Sada je, čini mi se, jasno u čemu je važnost ovog proboja. Mirne duše i bez imalo problema Karanović je mogao da nakon Box seta, knjige u kojoj je sabrao svoje pesničko delo, nastavi istim putem i da uživa zaslužen ugled ispisujući stihove koji sasvim izvesno ne bi pali ispod nivoa onoga što je radio tokom devedesetih i dvehiljaditih. Ipak, on se odlučuje za novi iskorak, koji je verovatno motivisan i prozaističkim iskustvom u pisanju trilogije Dnevnik dezertera. I tako dobijamo novu buntovničku knjigu pesama u prozi koja ako tematski ne izlazi značajno iz okvira njegove poetike, onda formalno svakako sublimiše ono što je do sada radio i to na kakav način!
Može se sasvim slobodno reći da su Mesečari na izletu najbolja knjiga koju je Karanović do sada objavio. I ne samo to. Ova knjiga je Karanovićev definitivni odmak od stega srbijanske poezije. Upravo iz ovog razloga je jedan od najvažnijih tematskih stubova zbirke metatekstualnost, odnosno obračun sa ovdašnjom poetsko-književnom scenom i prikazivanje govornika/lirskog subjekta ovih tekstova kao nekog ko odbija bilo kakvu vrstu pripadnosti. Ovo je vidljivo već u izboru teksta koji služi kao moto knjige. Radi se o odlomku iz Džejmsa Tejta koji završava rečima: „Izgleda da je ovo novo područje.“ I zaista, ne samo što su Mesečari na izletu novo područje u srbijanskoj poeziji, već je i sam autor više nego svestan da je to tako.
U pesmi koja otvara zbirku „U hotelskoj sobi“ obračun sa dominantnom poezijom predstavljen je dvema halucinantnim scenama. U prvoj govornik/lirski subjekt iz hotelske sobe, dakle iz mesta u kojem je samo slučajni gost, razgovara sa majkom koja pokušava da ga poduči dobrom pisanju. Iza njega pleše žena robot koja predstavlja ono što bimo mogli da nazovemo duh savremenosti, kulturu hepiendinga. Scena se zatim menja uz treptaj oka. U novoj scenografiji govornik se nalazi u luksuznom apartmanu punom striptizeta. Majka ga ponovo poziva telefonom, ali on je više ne sluša opčinjen okruženjem u kojem se našao. Tri striptizete mu prilaze i počinju da ga dave: dve telefonskim kablom, a treća ogromnim silikonskim grudima. On shvata svoj položaj i pokušava da pomogne ženama da ga udave, međutum kabl se rasteže i pretvara u želatinastu traku.
Mešajući divlji, gotovo linčovski razvrat, sa podukama o pisanju poezije, Karanović nam je jasno stavio do znanja svoj položaj unutar razbludne književne scene koja pokušava da ga uguši. S jedne strane se nalazi figura majke za koju bi se moglo reći da predstavlja jezik u kojem piše i od kojeg, kao od roditelja, ili sudbine, nije moguće pobeći. Sa druge se nalaze striptizete, prostitutke koje pokušavaju da mu oduzmu život. Iako i sam pokušava da im pomogne jer je svestan svoje pozicije gosta u dominantnoj struji poezije, ne uspeva u tome. Poriv za onim što govornik doživljava kao svoje autentično pisanje je isuviše snažan da bi bilo šta uspelo da ga spreči u tome.
Pored toga što mapira tematsku okosnicu zbirke, prva pesma nagoveštava još jedno moguće čitanje celine. Zbog forme teksta u njega je lako učitati određenu narativnost, te se tako knjiga otvara pred čitaocima i kao roman, svojevrsni portret umetnika u zrelosti, odnosno portret umetnika u pobuni. Dat u nizu slika koje se često nalaze na ivici noćnih mora, u urbano apokaliptičnom pejzažu prepunom opskurnih likova kojih se ne bi postideli već pomenuti Linč ili Tom Vejts, narativ prikazuje istrajnu borbu za sopstveno mesto pod poetskim suncem, za, ako je verovati citatima i referencama, književnim zavičajem u kojem će dominantne figure biti autoru bliski pesnici i pisci od Gotfrida Bena do Boba Dilana i Roberta Bolanja.
Ono što je dodatni kvalitet ove zbirke jeste mogućnost da se ona čita bez uvida u metatekstualnost. Drugim rečima, ona funkcioniše i kao niz moćnih, gotovo nadrealističkih slika koje svojom snagom garantuju izuzetan čitalački užitak. Naime, svi oni koji ne haju za ili ne razumeju autopoetičko Karanovićevo preispitivanje, u Mesečarima na izletu naći će logičan nastavak onoga što je on od početka svoje karijere radio, dakle govor o svetu i stvarnosti iz ugla neadaptiranog, apartnog pojedinca, čoveka koji je svestan gde se nalazi, ali živi u svom svetu, u unutrašnjoj emigraciji. Konačno, u ovim pesmama je moguće naći utehu, osetiti duhovno bratstvo sa pesnikom koji na svet gleda sa cinizmom, istovoremeno ga voleći ludačkom, mesečarskom ljubavlju.
Karanovićevih četrdeset i pet pesama u prozi postigle su ono što mnogi pesnici ne uspevaju gotovo beskrajnim nizanjem besmislenih stihova: one su pokazale na koji način je moguće autentično pisati o sopstvenom mestu u svetu, beskompromisno se obračunavajući sa tradicijom, bez teških i uvredljivih reči, ali sa neospornim argumentima od kojih je svakako najvažniji kvalitet samog teksta.

Vladimir Arsenić