Zlatno doba

01.12.15 Polja

Prelistavajući svoje prikaze prethodnih Karanovićevih knjiga, primetio sam da u tekstu o njegovoj zbirci prozaida Mesečari na izletu koristim sintagmu zlat no doba kada opisujem višegodišnji period pesnikove izuzetne kreativnosti i značajne kritičke i čitalačke recepcije njegove poezije, period koji i dalje traje. Pesnikovih metaforičnih pet minuta preraslo je u carstvu doslovnosti u nekoliko lepih, plodnih godina, i bilo bi dobro za sve da njegovo zlatno doba potraje još neko vreme. Zato je naslov poslednje poetske knjige Zvonka Karanovića tako indika tivan – ovaj naziv je krajnje ironičan kada referiše na našu trenutnu društvenu stvarnost, ali i vrlo slikovit kada referiše na pesničko blagostanje samog autora. Očigledno je da društvena stvarnost i stvarnost kreativnog pojedinca mogu stajati u koliziji, a možda je to najbolji način da se izborimo sa ugrožavajućom realnošću – tako što ćemo joj se suprotstaviti vlastitom, nesputanom kreativnošću. Sa po slednje dve zbirke, Mesečari na izletu i Kavezi, Karanović je podigao poetičku, ali kvalitativnu lestvicu toliko visoko da se činilo kako dalje od toga ne može – ipak, poslednjim ostvarenjem iznenadio je mnoge, te pokazao da zaista vredni pesnici i umetnici sa godinama postaju još bolji. Autor Srebrnog letača je sve ove godine uspevao da održi vezu sa društvenom i književnom stvarnošću, a takođe je sačuvao radoznalost, samokritičnost, upornost i posvećenost – čini mi se da je to tajna nje gove nepresušne kreativnosti koja traje punih trideset i pet godina. Možda je od sustvo ranog uspeha bilo podsticajno za Karanovića koji je tako naučio da stoji čvrsto na zemlji i da vredno i strpljivo radi. Ne znam da li je Nišlija danas najbo lji živi pesnik srpskog jezika, ali sigurno spada u najvitalnije, najradoznalije i najinovativnije književnike kod nas.

Kao i prethodne dve zbirke, i ova ima narativnu strukturu: već naslovi odeljaka ukazuju na povezanost delova koji u međusobnoj komunikaciji tvore smislenu celinu, tvore nekakvu priču. Dakle, primećujemo na početku koncept iza kojeg stoji neka dublja, ne tako lako odgonetljiva zamisao. Uopšte, nakon romanesknih iskustava iz prve decenije novog milenijuma, struktura Karanovićevih zbirki postala je čvršća povezanija – uočava se uzročno-posledična povezanost dešavanja, takođe se pona vljaju motivi i likovi čija sudbina do kraja knjige treba da se razreši, itd. I na mikro i na makro planu autor pokušava da ispriča priču, ali na svoj, pesnički način. Decenije konstantnog pisanja su donele pesniku važna iskustva: naučio je kako da ekonomiše jezikom, odnosno kako da blagu razbarušenost i raspričanost postepe no zamenjuje većom svedenošću i preciznošću poetskih slika; naučio je kako da se manje oslanja na ćudljivu inspiraciju, a više na konstantan rad, itd. I to se i te kako primećuje u poslednjim zbirkama, uključujući i ovu poslednju: Karanović je postao racionalniji i stroži prema svom pisanju. U poslednje dve zbirke je insi stiranje na svedenijoj i jezgrovitijoj sintaksi proizvelo značajan efekat: iskazi su dobili na većoj asocijativnosti i referentnosti tako da sada mnogo toga ostaje skriveno između reči. Ovo se pokazalo značajnim jer autor u poslednjim knjigama koketira sa žanrovima horora, psihotrilera i naučne fantastike pa mu je stalo da čitaocu ne bude sve servirano tokom prvog čitanja. Čitalac sada mora mnogo više da se angažuje oko istraživanja i većeg razumevanja teksta, on se mora nekoliko pu ta vraćati pojedinim detaljima da bi složio sve kockice u toj književnoj slagalici značenja. Većina pesama/tekstova u poslednje dve zbirke i ne bi mogla stajati samo stalno, izdvojena iz celine, jer bi im tako smisao bio značajno redukovan i nepotpun. Ako je nekada pesmu gradio tako da se značenje i emocija mogu pronaći na planu celo kupne pesme ili čak na planu pojedinačnog stiha, sada Karanović gradi svoj pesnič ki svet tako da se smisao i osećanje mogu pronaći tek na planu celokupnog odeljka ili celokupne zbirke.

I u trećoj zbirci zaredom ovaj pesnik je sklon korišćenju nadrealističkih ele menata u građenju poetskog sveta – i Zlatno doba počiva na fantastici, snoviđajno sti, alogičnosti, na nekakvoj izglobljenosti iz svakodnevne, uobičajene stvarnosti. Tenzija između stihova je sve vreme vrlo zaoštrena, a prelazi sa iskaza na iskaz su skokoviti i nepredvidivi. Nije uvek lako stvoriti neku celovitiju i precizniju sliku o čemu se u ovoj knjizi radi, a kada nam to i pođe za rukom, uvek imamo utisak da je još mnogo toga ostalo neotkriveno.

Zbirka ima trodelnu strukturu, odnosno sastoji se od odeljaka Izlaz, Institut i Ulaz. Uvodni odeljak Izlaz tek je odjek nekog nepotpunog, iscepkanog sećanja na prošli život. U centralnom i najobimnijem odeljku, Institut, smenjuju se nova sećanja, oličena u motivima haotično razbacanim po nepreglednom polju stihovanih fragmenata. Mnoga pitanja se otvaraju pred nama: šta predstavlja tajanstveni insti tut? U kakvom je to ratu učestvovao tajanstveni lirski junak? Zašto je njegovo sećanje tako nepotpuno i nepouzdano? Ko su persone koje se kreću u snu letnje noći? Ko su pacijenti umotani u plastične folije? Ko je geometar K. i zašto je on bitan za ovu priču? O kakvom Pantokratoru se ovde radi i kakav svet on pokušava da stvori? Ko je famozna Udovica? Šta predstavlja famozni Blok 46? Zašto je u vrtu uživanja or ganizovano prikupljanje potpisa za ukidanje besmrtnosti? Poslednji odeljak, Ulaz, opet nas dovodi pred tajanstvenu Udovicu koja obrijane glave sedi pred televizorom te ispušta kreštave zvuke poput ptice. Koliko god puta čitao zbirku i koliko god napora uložio da povežem sve ove fragmente u neku smislenu, uzročno-posledičnu celinu, osećam nemoć pred Karanovićevim carstvom fragmenata i nadrealnih sli ka. Da li je moguće dešifrovati sve ove iscepkane sličice, ili ključ za ulazak u ovaj svet poseduje isključivo autor, ljubomorno ga čuvajući samo za sebe? Da li je uopšte važno težiti ka nekoj konačnoj, totalizujućoj slici umetničkog dela? Možda nam logika i kauzalnost samo smetaju u našim nastojanjima za užitkom, čak i kada se ra di o književnom tekstu. Svejedno, opet se osećam nekako uskraćenim i prevarenim smatram da su moji napori za razumevanjem morali biti nagrađeni. Možda grešim, ali verujem da sam kao čitalac zaslužio više.

Ipak, pokušajmo bar donekle rekonstruisati autorove namere. Dakle, Karanović se, za razliku od Kaveza koji predstavljaju omaž horor/psihotriler žanru, u Zlatnom dobu okreće naučno-fantastičnom predlošku, odnosno pokušava izgraditi nekakav distopičan, postapokaliptičan svet budućnosti koji naizgled deluje kao neko bolje društvo po meri čoveka, ali to je samo maska. Ovakav sistem počiva na prividu gde je sve u službi neke ulepšane, ali lažne slike. U pokušaju da boga zameni čovekom, ovaj sistem veruje u ideju besmrtnosti – u tu svrhu stvoren je fantomski Blok 46 či je ime asocira na broj ljudskih hromozoma. Aludira se na genetiku, na genetski in ženjering, odnosno na kloniranje. Novo društvo traga za besmrtnošću, za hromozo mom koji bi produžio ljudski vek i uveo čove-čanstvo u novo zlatno doba. Pojam zlatnog doba potiče iz grčke mitologije i označava nekakav praiskonski period potpunog blagostanja i sreće kada nije bilo bolesti, patnje i smrti. Društvo u Ka ranovićevoj zbirci teži savršenstvu, sreći i besmrtnosti kroz kloniranje, a ne shvata da čovek može težiti savršenstvu samo kroz mukotrpan i dugotrajan rad na sebi. Ovo je pre svega knjiga o ljudskoj sujeti, o strahu od nestajanja i gubljenja sebe. Jedno od važnih mesta u zbirci je famozni institut, ustanova neurotične simetrič nosti i pravilnosti, privid reda i normalnosti. Stvari su dijametralno suprotne od onoga kako izgledaju, te se mogu interpretirati dvojako – kazaljke na satu iznad lifta u institutu mogu pokazivati podne ili ponoć, zavisi od toga kako se tumači. Stvari nisu date crno-belo, zavise od nas koji ćemo im smisao dati. Čini se da je zlatno doba za nekoga najgori košmar: za nekoga je to svet prepun devijacije, patnje, straha i smrti, ali pre svega smrti (o)sećanja. Distopična i postapokaliptična at mosfera ove knjige podseća na naučno -fantastične filmove kao što su Poslednji čovek (Omega Man, 1971), Zelena hrana (Soylent Green, 1973), Loganov beg (Logan’s Run, 1976), pa čak i Istrebljivač (Blade Runner, 1982). Interesantno deluje kako je Karano vić sa godinama i iskustvom pisanja proze izgradio distancu prema svom književnom svetu – on je sada mnogo više posmatrač nego akter. Njego-vo prisustvo se svuda ose ća, ali on za čitaoca ostaje nevidljiv.

Recimo nešto i o formalno-stilskim rešenjima: pesnik ovde uspostavlja jedan zavodljiv ritam čestim ponavljanjima reči i sintaksičkih konstrukcija. Takođe, Karanović je izgradio jedan jezgrovit, kratak i efektan dvostih koji između ostalog asocira upravo na hromozomske parove o kojima je posredno ovde reč. Ono što je uvek krasilo Nišliju, još od njegovih prvih pesničkih knjiga, pa sve do Mesečara...i Kaveza bila je jedna upečatljiva sentencionalnost – njegovi stihovi-sentence si gurno su ostali u sećanju mnogih čitalaca. Ipak, u Zlatnom dobu izostaje ta čuvena Karanovićeva sentencionalnost, ali i refleksivnost koja bi ovde dobro došla –pesnik je mogao zanimljivo da promišlja ideje genetskog inženjeringa i ljudske težnje za besmrtnošću. Čini mi se da zbog ovih propusta nije dosegnuta ona filo zofska dubina, onaj metafizički nivo iz Kaveza – takođe, smeta i već pomenuti manjak smisla uzrokovan manjkom povezanosti informacija u neku sveobuhvatniju celinu. Zlatno doba je svakako poetički pomak u odnosu na Kaveze, a u prvi mah mi se učinilo i da je kvalitativni pomak. Ipak, kada pažljivije razmotrimo stvari te stavimo na stranu neobičan i podsticajan koncept, nadrealne, iščašene slike, kao i zavo dljiv poetski ritam, ne ostaje nam mnogo toga što bismo mogli pohvaliti. I kada nisu bile remek-dela, Karanovićeve zbirke su uvek bile inspirativne i vredne pažljivog čitanja, a tako je i sa Zlatnim dobom. On zapravo nikada nije omanuo kao pesnik, a verujemo i da će tako ostati. Nekada je pisao pesme o izgubljenim snovima i očajničkim pokušajima da se oni povrate, pesme o nastojanjima da se uvek bude u dodiru sa sopstvom, sa svojim najdubljim osećanjima i idealima, itd. U poslednje vreme autor Mame melanholije piše knjige o nekim drugačijim, paralelnim sveto vima koji postoje nezavisno od ove naše, fizičke realnosti, ali ipak imaju dodir ne tačke sa njom. Nakon što je dodatno proširio svoj poetički spektar, ovaj pesnik će sigurno i dalje nastojati da nas prijatno iznenadi. Verujemo da će mu to opet poći za rukom.

Bojan Samson

24.10.15 e-novine.com

Nova knjiga Zvonka Karanovića “Zlatno doba” verovatno je najradikalniji zaokret u njegovoj poetici i ujedno, unapred odgovorno tvrdim, najbolja knjiga poezije na postjugoslovenskim prostorima za dugo
Veoma je mali broj pesnika koji u zrelim godinama pravi radikalne zaokrete u svojoj poetici. Većina njih uživa ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut, da citiram Majakovskog. Spremnost na promenu govori o razvijenoj autokritičkoj, odnosno autoironičnoj svesti, onome što zaista tek povremeno, tek među najvećima krasi ovdašnju književnost. Jer ona je mahom bedna i prostačka, o čemu dobrim delom svedoči i činjenica da će jubilarni Sajam knjiga otvoriti čovek koji je paradigma provincijalca, varvarina, kako potpuno tačno pokazuje sjajan Nikolaidisov tekst.
Ipak, vraćam se pesniku koji iznova i iznova dokazuje da je moguće učiniti promenu i ostati isti, po onoj formuli Milana Mladenovića (Kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene? Samo putem promene). Nova knjiga Zvonka Karanovića Zlatno doba verovatno je najradikalniji zaokret u njegovoj poetici i ujedno, unapred odgovorno tvrdim, najbolja knjiga poezije na postjugoslovenskim prostorima za dugo. Nakon izvrsnih knjiga pesama u prozi (Mesečari na izletu i Kavezi) koje čine neku vrstu duplog albuma, odnosno dvoknjižja kako u formalnom, tako i u tematskom smislu, Karanović se vraća svojoj prvoj ljubavi, lirskoj pesmi. Ipak, neki od postupaka koji su u prethodnim tekstovima došli do izražaja i ovde su zadržani. Tu najpre mislim na jasnu narativnu strukturu unutar zbirke, na postapokaliptično-nadrealistički imaginarij, na razvijenu intertekstualnost koja zahvata široko: od pop muzike i kulture, preko filma, do, naravno, književnosti.
Međutim, sve ovo ne predstavlja novinu, onaj istraživačko-autoironijski odmak koji Zlatno doba čini novoosvojenom teritorijom u već blistavoj pesnikovoj karijeri. Da bismo shvatili veličinu tog skoka treba se setiti Box seta, sabranih Karanovićevih pesama koje se čitaju kao jedna zbirka, nastala na iskustvima beat poezije, nemačkog novog subjektivizma i rock and rolla. Nakon te knjige i nakon veoma uspešnih proznih iskustava sa romanesknom trilogijom Dnevnik dezertera, pesnik pravi zaokret ka neistraženoj formi pesme u prozi i savladava je maestralno. Zlatno doba, pak, odlikuje se strogom stihovnom formom, što nije bio slučaj sa ranijim knjigama lirske poezije. Pisana mahom u distihu koji se prekida izolovanim stihom, ova kniiga Karanovića prikazuje kao više nego svesnog majstora organizacije teksta na beloj pozadini papira. Ovakva postavka skreće pažnju na sebe istovremeno suočavajući čitaoca sa pojačanom fragmentarnošću, sa iscepkanom slikom sveta koja više nije samo smisleni puzzle koji je potrebno sklopiti da bi se dobila celina koja prati zakone našeg mišljenja. Naprotiv, ova forma svedoči o inherentnoj entropiji našeg iskustva koje nikako nije moguće sastaviti u koherentnu celinu, nije ga moguće naratizovati, tačnije hronološki poređati i postaviti u uzročno posledične veze.

Međutim, postoji i dodatni zaokret, koji mi se čini još značajnijim od ove formalne strogosti koja svedoči o svom odsustvu u svetu - radi se naime o dekonstrukciji jezika kao medija. Naravno da je svaki pesnik svestan svog oruđa, sredstva bez kojeg umetnosti nema, ali Karanovićevo poigravanje onomatopejama, ponavljanjima, zvukom i ritmom koji ne zapostavljaju ali preispituju/dekonstruišu značenje, predstavljaju iskorak ka nečemu što mu nije bilo svojstveno do sada. Istovremeno, nepostojanost i nepoverenje u jezik koji se u pojedinim pesmama iskazuju i interpunkcijski, svedoče o istraživanju i širenju polja delovanja, odnosno o granici koja jezik postavlja kada njime pokušamo da opišemo i ispišemo svet i svest. Zbog toga i metafora naslova, pored direktne aluzije na Bunjuelov film, predstavlja i priču o onome što je bilo pre nego što nas je jezik izneverio. Na izvestan način ovo je i u formalnom i u značenjskom smislu dug dadi i nadrealizmu koji pesnik tako maestralno vraća.


Izneveravanje jezika ipak ne dolazi tek tako, nije nemotivisano. Tu na scenu stupa veoma čvrst, gotovo narativni okvir zbirke koji govori o bloku 46, nepostojećem delu grada u kojem vladaju drugačiji zakoni, u koji se ulazi na izlaz, a iz kojeg se izlazi na ulaz, u kojem obitavaju spodobe i čudivišta iz sna/podsvesti, kako one lične, tako i kolektivne (pod kolektivom ovde podrazumevam književnost, muziku, film, pop kulturu kao jedino nasleđe koje pesnik priznaje) i čiji postapokaliptični i postinudustrijski pejzaži neodoljivo podsećaju na stvarnost. U toilikoj meri čak da se ne zna da li je blok 46 zapravo mesto na kojem se neprekidno nalazimo. Ovde otkrivamo novi sloj naslovne metafore, onaj distopijski jer zlatno doba funkcioniše samo u relaciji, samo u odnosu na nešto. Mora doći bronzano, pa gvozdeno, pa onda ovo nemetalno i mlitavo u kojem se sada nalazimo da bismo znali/verovali da je nekada postojalo i ono zlatno koje je, kako pesnik kaže, prekinuto ratom.
Na veoma upečatljiv način Karanović u Zlatnom dobu koristi relativno sužen imaginarij da bi tako uverljivo progovorio o svetu. Pesme su ulančane ne samo unapred-već izneverenom narativnom strukturom koja funkcioniše po principu izlaz-institut-boravak u njemu-institut-ulaz, već i likovima koji se pretaču iz stiha u stih, iz pesme u pesmu, da bi se naposletku sve stopile u jedno, u televizijski ekran, u koji nazainteresovano gleda udovica (majka? Bogorodica?) i krešti kao kokoš. Treba biti zaista veliki majstor pa uz pomoć takvog sveta stvoriti tako totalizujuću sliku ovog našeg koji nam se pred očima raspada ili je već bio raspadnut, samo nam je bilo potrebno da neko jasno ukaže na to.

Zvonko Karanović ne prestaje da iznenađuje i to je vrlina koju bismo svi morali da poštuju, da joj se dive. Zlatno doba je veličanstvena zbirka poezije, remek-delo koje se izdvaja, klasik u eliotovskom i svakom drugom smislu reči. Mislio sam da posle Mesečara na izletu i Kaveza lestvica ne može da se podigne i pogrešio sam. Drago mi je što nisam bio u pravu.
Piše: Vladimir Arsenić