18.05.10 Koraci
O kakvom dezertiranju je reč?
Zvonko Karanović: Dnevnik dezertera
Trilogiju Dnevnik dezertera pisca srednje generacije Zvonka Karanovića sačinjavaju romani Više od nule (2004), Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009).
Na samom početku tumačenja te trilogije trebalo bi razmotriti simboliku naslova koja je u tesnoj vezi sa unutrašnjim svetovima glavnih junaka svakog od romana, a to je i prilika da ukažemo i na propuste nekih od prethodnih tumača, koji su ili pogrešno razumeli naslov cele trilogije ili su ga pogrešno interpretirali u skladu sa svojim ideološkim stavovima.
S obzirom na to da se pripovedanje u romanima plete oko pojedinačnih sudbina tri najbolja druga (Aleksandra Đorđevića Korta, Vladana Mitića Tatule i Đorđa Uzelca), da pripovedano vreme čine devedesete godine XX veka, a pripovedano mesto Niš i nešto pred kraj poslednjeg romana Beograd, zaključujemo da se dezertiranje nije tek tako našlo u naslovu trilogije. O kakvom dezertiranju je reč? Ili bolje rečeno – o kakvom pokušaju dezertiranja?
Dovoljno je da znamo da su tri pomenuta druga nastojala da sačuvaju svoj svet usled sveopšteg raspadanja i pometnje. Činili su to i tako što su pokušavali da pronađu svoj mir van grada u kojem su živeli, van granica domovine. Njihova neprestana čežnja da se izmeste i neuspeli pokušaji da to ostvare, kao i brojni lični porazi, navode nas, naročito nakon čitanja poslednjeg dela trilogije, da zaključimo da je njen naslov ironičan, jer je reč o neuspelom dezertiranju iz zemlje u kojoj je sve izgubilo smisao, iz sveta koji ih okružuje i u kojem se sve raznizalo, u kome su sve vrednosti relativizovane. I to je jedino pravo značenje njenog naslova, oslobođeno bilo kakvih ideoloških konotacija.
Prvi roman – Više od nule – kao i amblematično ime glavnog junaka – Aleksandar Đorđević – sinonim su za optimizam, upućuju na postizanje uspeha u prelomnom trenutku. Čitajući taj roman, kao da posmatramo izuzetno važnu utakmicu u kojoj košarkaš Aleksandar Đorđević postiže trojku u odlučujućem momentu i donosi pobedu svom timu.
Drugi roman – Četiri zida i grad – priča je o najvećem usamljeniku trilogije – Vladanu Mitiću Tatuli – ratnom vojnom invalidu, konzumentu i dileru lakih droga, čoveku koji iz stvarnosti i grada, i pored velikih planova koji su osujećeni spletom društvenih i porodičnih okolnosti, dezertira u svoju sobu, u četiri zida, i koji strada kada iskorači iz nje (u jeku NATO bombardovanja, na niškoj autobuskoj stanici).
Treći roman – Tri slike pobede – priča je o gradskom šminkeru, mladom čoveku vrlo problematičnih moralnih načela, egocentriku, narcisu i iskompleksiranom usvojeniku, koji se sveti i roditeljima koji su ga usvojili i svojim biološkim roditeljima. U svojoj beskrupuloznosti i besu koji je upućen svemu i svima ponavlja tragičnu grešku svog biološkog oca.
Tri slike pobede je roman čiji je naslov takođe ironičan i koji na simboličan način imenuje tri poraza – prvi je navodna pobeda srpske vojske na Kosovu 1999. godine, drugi je povratak glavnog junaka u okrilje grada u kojem je ostavljen i usvojen, a treći je još jedna navodna pobeda – politički prevrat 5. oktobra 2000. godine koji je ubrzo pokazao svoje naličje.
Prvi i drugi deo trilogije čine dnevnički zapisi junaka pripovedača (Više od nule – Aleksandar Đorđević Korto, Četiri zida i grad – Tatula) i oba se zasnivaju na dinamičnoj postmodernoj igri koja predstavlja preplitanje sadašnjosti i prošlosti, stvarnosti i fantastike.
Polifonost strukture romana očigledna je i na prvi pogled – u knjigama su korišćeni različiti fontovi, čija je funkcija da se i grafički naznače različiti pripovedački postupci. U romanu Više od nule nalazimo niz flešbekova i četova. Funkcija flešbekova u tom romanu jeste retrospektivno sagledavanje poslednje decenije XX veka u Srbiji i Nišu. Uvodeći priču o kompjuterima i Internetu, pripovedač motiviše strukturiranje romana i oneobičavanje teksta. Aleksandar Đorđević Korto otvara niški forum u okviru kojeg komuniciraju i polemišu ljudi s tog područja. Jedan od najzanimljivijih junaka s četa jeste slobodni mislilac grada Niša Duki, Kovalski. On predstavlja prototip Nišlije koji izgovara najveće i najznačajnije istine u vezi sa aktuelnim društveno-političkim dešavanjima. Na kraju svakog javljanja on daje efektan zaključak u vezi sa onim o čemu se na forumu raspravljalo. Njegovi zaključci u romanu takođe su grafički izdvojeni – štampani su velikim slovima.
U romanu Četiri zida i grad nalazimo flešbek koji se odnosi na period iz Tatulinog života 1989–1991, njegov odlazak u Holandiju, upisivanje prestižne likovne akademije u Amsterdamu, povratak u Niš i prekidanje studija zbog očeve smrti. Sadržaj tog flešbeka trebalo bi uporediti s dnevničkim zapisom Aleksandra Korta Đorđevića s početka romana Više od nule. Ono što je tim zapisima zajedničko jeste dekonstrukcija mita o (vele) gradu, kao mestu slobode. Tatula i njegov brat od tetke Mihajlo odlučuju da iz socijalističke neslobode pobegnu u Amsterdam, (vele)grad slobode. Međutim, odlazeći tamo, na osnovu sopstvenog iskustva razgrađuju taj mit.
Iako im mnogo toga u Amsterdamu postaje dostupno, zbog brojnih nevolja koje ih prate, zato što su u toj zemlji ipak stranci, mnogo toga ostaje im uskraćeno. U romanu Više od nule, služeći se ironijom, parodijom, groteskom i aluzijom, pripovedač dočarava američki način života i njegovo naličje. Osim glamuroznih slika Čikaga, dočarava nam i slike sirotinjskih četvrti. U vezi s tim izuzetno je sugestivna groteskna slika krvavog bifteka – klasike američke nacionalne kuhinje. Na tom mestu u romanu prostor simboličkih značenja neverovatno se širi. Aluzija je vrlo direktna – kao što se u luksuznom američkom hotelu služi krvavi biftek, koji posetioci halapljivo proždiru – tako je i svaka zemlja koja nije Amerika tek krvavi biftek na njenom meniju.
U romanu je i nekoliko umetnutih priča – sadržaj prve četiri sveske stripa o superheroju Deksi Pantelejskom: Rođenje Dekse Pantelejskog, Oslobađanje Panteleja, Učenje o ljubavi i TV travestija. Autor tog stripa je Tatula. U funkciji oneobičavanja teksta i podsticanja pažnje čitalaca, pored mnoštva fantastičnih i izuzetno duhovitih epizoda, autor stripa najavljuje još dva nastavka pod nazivom Magična mašina i Avanture iz sobe ljubavi.
Radnja tog urnebesnog stripa smeštena je u budućnost, u 2050. godinu, pripovedano mesto je „Pantelej – najnerazvijenije naselje Niša, koji je najnerazvijeniji grad Srbije, koja je najnerazvijenija država planete Zemlje“, a glavni junaci su Deksa Pantelejski, lažni mesija i Nenad Žabac, student književnosti, vatreni pobornik postmodernizma. Prve četiri sveske stripa o superheroju Deksi Pantelejskom najuspešniji su i najduhovitiji delovi romana u kome su dominantni postupci ironijskog i grotesknog snižavanja. Strip o Deksi Pantelejskom jeste parodija modernih priča o superherojima.
Osim tog urnebesnog stripa, pripovedač u roman uvodi još jednu priču koja je svedočanstvo o surovosti istorije i čija je funkcija da podseti na to da su lične nesreće uvek veće od opštih. To je životna priča o Tatulinom pradedi, ratnom vojnom invalidu iz Prvog svetskog rata. Ukoliko pažljivo razmotrimo nju i Tatulinu životnu priču, uočićemo da je njihov početak različit, ali da im je epilog isti.
Roman Tri slike pobede pisan je realističkim metodom: u njemu je ispripovedana kontinuirana priča u kojoj nema postmodernih igranja s flešbekovima i umetnutim pričama. Na osnovu karakteristika mogli bismo ga svrstati u postpostmodernu. Kao i prethodna dva, izuzetno je filmičan, sastoji se iz niza vrlo dinamičnih epizoda raspoređenih u tri poglavlja. Naslov prvog poglavlja je Blato. U njemu pripovedač, koji je ujedno i glavni junak, pripoveda o sopstvenom iskustvu rata doživljenom na Kosovu 1999. godine, ali iz vizure pozadinca. S mnogo gorčine, služeći se ironijom, sarkazmom, groteskom i – nekada više, a nekada manje – uspelim metaforama, pripoveda o tom besmislenom događaju u kojem su do izražaja došle najgore ljudske osobine. U drugom poglavlju – U prestonici ništavila – pripoveda o Tatulinoj smrti, svom životu po povratku s Kosova, sopstvenom nervnom slomu i njegovim posledicama, svojim obračunima, koji su rezultat nezadovoljstva i sobom i drugima, a koji proističu iz stalnog osećaja odbačenosti. U trećem poglavlju, čiji je naziv Na putu, pripoveda o sopstvenom nastojanju da konačno napusti zemlju i smisao nađe na nekom drugom mestu. Njegov plan se komplikuje, on se zatiče u apsurdnoj situaciji na dan „velike pobede“ (5. oktobra 2000. godine) i gubi priliku da svom postojanju da pravi smisao. Zbog tragične greške koju čini izneverava sve čemu je navodno težio, bežeći od sebe slabog i nevoljenog.
Trilogiju Dnevnik dezertera čine romani čija je poetička organizacija različita i koja je usklađena s prirodom svakog od pripovedača. Ona jeste harmonična celina čiji je kraj otvoren, u kojoj je pripovedani prostor Niš, i tek u jednom segmentu Beograd, a pripovedano vreme poslednja decenija XX veka. Ipak, trebalo bi reći i to da su tematske osnove poslednjeg dela trilogije (Tri slike pobede) izuzetno osetljive, prvenstveno zbog malog vremenskog odmaka od događaja o kojima se pripoveda, i da je autor, služeći se različitim pripovedačkim postupcima, Đorđevu porodičnu priču malo više mogao staviti u prvi plan. Roman Tri slike pobede dobio bi još na dinamičnosti da, kao prva dva dela trilogije, sadrži flešbekove i niz epizoda vezanih za grad – jer Zvonko Karanović, pre svega, jeste pesnik i pisac grada, to je teren u književnosti na kojem on može dati svoj maksimum. Da je u tome u potpunosti uspeo, verovatno bi učinio sasvim apsurdnim različita ideološka tumačenja ovog romana.
Slađana Ilić
19.02.10 Polja
U retrovizoru romana: vežbe iz čitanja
Tri slike pobede, Zvonko Karanović
Početkom XXI veka književnici su se ponovo našli pred velikim izazovom Života koji treba pretočiti u tekst. Nakon fragmentarnih, disperzivnih slika sveta dolazi red na panoramska platna koja bi na moderan način prikazala sudbinu modernog čoveka. Trilogija Zvonka Karanovića Dnevnik dezertera – koju kritika spominje kao prvu srpsku trilogiju XXI veka – kroz sudbinu trojice mladih Nišlija prikazuje za Srbiju okrutne 90-te: vreme ratova, in? acije moralnih i društvenih vrednosti, razočaranja i depresije. Ali i vreme jedne mladosti, koja se opire presingu politike, diktatu nužnosti, pritisku beznađa. Za razliku od knjiga čija se vrednost ogleda uglavnom u aktuelnosti teme i jasnosti poruke, Karanovićeva trilogija (Više od nule, 2004; Četiri zida i grad, 2006; Tri slike pobede, 2009) predstavlja dobar primer spajanja provokativne problematike i visokog nivoa njenog umetničkog oblikovanja.
Priča o trojici prijatelja Aleksandru Đorđeviću Kortu, Vladanu Mitiću Tatuli i Đorđu Uzelcu Đoletu ispričana je iz tri perspektive. Svaki od njih postaje narator-protagonist jednog od romana i junak u druga dva, a promena fokusa čini od delova trilogije samostalna književna dela. Menja se način pripovedanja, njena emotivna intonacija, menja se vizija sveta, ali ostaje ono što spaja junake: vernost „fantomima slobode”. Njihov svet je svojevrstan geto za izabrane, gde se sluša klasika rok-muzike, gledaju ?lmovi Bergmana i Bunjuela, gde se opiru uni?kaciji koja je u modi u bilo kojoj provinciji. Čitalac prisustvuje rušenju krhkih zidova te „zlatne piramide mladosti” pod naletima vihora istorije. Karanović stvara duhovni portret takozvane izgubljene generacije 90-ih, srećno izbegavajući banalizaciju i stereotipe; sudbina svakog od njegovih junaka napušta okvire privatne, a često i nacionalne priče.
Autor ne zaobilazi neuralgične tačke nedavne istorije, mada je verovatno svestan da će nekom zasmetati ironizacija „srpskog boga Marsa”, dok će drugima, opet, nedostajati „poli-tički korektni” osećaj „srpske krivice”. Međutim, vrednost Karanovićevog Dnevnika nije samo u tome što čitalac dobija verodostojno svedočanstvo jedne epohe, već u književnoj transpoziciji iste, što rezultira stvaranjem paralelnog sveta – celovitog, harmoničnog sveta umetničkog dela. Treći deo trilogije svedoči o uspehu tog projekta: u romanu Tri slike po-bede priče junaka prethodnih romana dobijaju svoj završetak, a fragmenti njihovih životnih povesti sklapaju se u celovitu mozaičku sliku. Dnevnik dezertera čine tri romana, od kojih se svaki nadovezuje na prethodni, tvoreći jedinstvenu priču-ispovest. Mada drugi roman ima dnevnički oblik, čitalac stiče utisak da je to tek privid – junaci ne pišu, već pričaju svoje dnevnike. Pisac je taj koji beleži njihove ispovesti, taj koji piše dnevnik dezertera, jer su pesnici – večiti begunci života. Ako je roman viđen kao projekcija autorove slike sveta, ovde se radi o njene tri samostalne verzije: polifonijske – jer je odsutan diktat celine, harmonijske – jer svaki glas vodi svoju partiju, ustupajući mesto soliste drugom koji je dotad bio prateći.
Originalnost ovom književnom projektu daje spajanje u trilogiju romana različite poetske organizacije, od kojih svaki odgovara pro? lu njegovog pripovedača i služi uzajamnom upotpunjavanju jedne kompleksne slike. Više od nule je roman vremena (brzopotezan, sav u smeni kadrova, dinamičan poput njegovog pripovedača aktiviste Korta), Četiri zida i grad – roman prostora u kojem je vreme usporilo svoj tok, a „sopstvena soba” umetnosti pojavljuje se naspram slika grada i neba. Tri slike pobede jeste roman lika čija neobična životna priča zahteva izbor odgovarajućih pripovednih strategija što rezultira dvostrukim krajem. Pri tome, sva tri dela pripovedaju o istom istorijskom vremenu (devedesete), smeštena su u isti prostor (sa centrom u Nišu), i svako od njih predstavlja priču o tri druga, ispričanu iz perspektive jednog od njih. Inovativna književna praksa ovde koriguje teorijske odrednice, jer ni život, ni roman nisu više isti kao u Andrićevim vremenima. Iz romana u roman, menja se perspektiva pripovedanja, kao i način oblikovanja romaneskne građe (i to prema pravilima koja važe samo u ovoj romanesknoj konstelaciji), čineći od triptiha Celinu.
Naslov trećeg dela trilogije (Tri slike pobede) može se čitati kao zajednički imenitelj za sve tri knjige. U svakoj od njih pisac je dao sliku jednog teškog perioda nedavne istorije, prelomljenu kroz sudbinu junaka; svaki od njegovih protagonista pokušavao je da pobedi zlo vreme u kojem se našao. Korto (Više od nule) pobednički kreće ka granici uz životnom energijom nabijenu pesmu Igija Popa, Tatula (Četiri zida i grad) pobeđuje život otisnuvši se u svoj svet, Đole Uzelac (Tri slike pobede) stalno beleži svoje unutrašnje pobede, ne želeći da bude gubitnik.
Na nivou romana Tri slike pobede, taj prividno proziran naslov postavlja pred čitaoca zadatak koji ima poetsko naličje. Pokušaj da nađemo te tri slike pobede u tekstu knjige pokazaće se komplikovanijim nego što se čini na prvi pogled. Reč pobeda se javlja u romanu više puta, i više nego triput čitalac ima razloga da pomisli da se radi baš o toj slici. Sama činjenica da radnja počinje 8. maja, na dan kad većina evropskih zemalja slavi pobedu nad fašizmom, daje dodatnu – gorčinom začinjenu – težinu tvrdnji koja se javlja na prvoj stranici knjige: Velika je pobeda prestati biti naivan. Spoznaja da je čovek sam i da nije ništa drugo do ono što nosi u sebi, otvara novo poglavlje u životu dendija i bivšeg preprodavca markirane garderobe Đorđa Uzelca. Ta slika pobede prikazuje junaka kao vojnika u kamionu na putu za Kosovo. Đole ostaje živ – i to je još jedna njegova pobeda koju on spominje u svojoj priči. Slika muškarca koji kreće skupim kolima u svet verovatno je za protagonistu najbitnija slika pobede koju je izvojevao. Mladalački san koji dobija vizualizaciju u tripu, postaje realnost – ta se pobednička slika, nimalo slučajno, ponavlja u romanu. Ali, ima u knjizi i drugih slika pobeda: entuzijazma novinara koji snima „povlačenje heroja” (pobednika u skladu sa medijskom verzijom događaja), euforije koja se oseća u beogradskom vazduhu 5. oktobra. Međutim, ove pobede nemaju mnogo veze sa junakom romana: na početku i na kraju knjige on je sam. Sam je u ratu, sam je u miru: velika promena društvenog sistema koju slave ljudi oko njega za Đoleta je samo okolnost koja otežava njegov put u inostranstvo. Ako čitalac broji samo one druge, vidljive slike (ovde spada i slika proslave kraja bombardovanja u Nišu koja se spominje prema analogiji) dobiće društveni roman o ratu. Ako broji prve – recke pobedničkih stanja svesti – pročitaće ovu knjigu kao psihološki roman. Međutim, roman Zvonka Karanovića ne traži da napravimo izbor: u njemu ima prostora za oba čitanja i za još neke slike pobeda. Jedna od njih ovenčala je (ovaj put ironično) uspešan završetak Festivala seksa – još jedan korak Đorđa Uzelca ka usamljenosti. Koliko ih ima, tih pobeda i njenih slika? Odgovor na ovo pitanje leži u piščevom izboru strategije dela: u romanu, kao i u životu, nema geometrijski preciznih ?gura. Nema slučajnosti, tvrdi protagonist, ali upravo u književnosti, više nego u životu, ima mesta za ukrštanje paralela, za iznenadne obrte. Umesto predvidljivog zatvaranja kruga priče, pisac će napraviti spiralu. Klizačica (sudbina?) oboriće junaka na led da bi ga u nekom novom krugu (možda) podigla i povela sa sobom.
Osobenosti takve strategije čitalac zapaža već u prvom delu romana. Imena kosovskih sela imaju samo prva slova, od kojih bismo mogli da sastavimo njegov naslov B. L. A. T. O. BLATO Karanovićevog romana je blato sela B, blato sela A, blato Niša, blato rata i živo blato očaja bez geografske oznake. Prostor je vrlo konkretan, a opet nekako nestvaran, kao što je pomereno, iščašeno vreme koje u njemu teče. Ovakav hronotop pogodan je za neki Felinijev ?lm, za ?lm D. Linča, za umetnički ?lm koji neko mora da protumači kao što je Tatula nekad tumačio Đoletu ?lmove Bunjuela. Ali, tog nekog nema, a ?lm je pogrešan, skroz.
Prvi deo romana ispripovedan je iz dva stanja svesti. Ne radi se samo o poremećaju nalik na onaj što ga je nekad humorno opisao Heler, kad junak sve vidi udvojeno. Pripovedač u nekim poglavljima koristi prvo lice množine. Zakleti egoista počinje da govori u ime onih s kojima se ne identi?kuje, od kojih zazire, hteo ne hteo postaje deo mnoštva kao što se njegova privatna priča stapa sa pričom njegovog naroda, postajući deo istorije. Pripovedač ne razmišlja o tome, već samo ?ksira stanje svoje svesti, bez objašnjenja. Đorđe Uzelac razlikuje se od većine književnih likova koji šetaju savremenom romanesknom scenom svojom nepredvidljivošću i nebrigom da se uklopi u kalup psihološke zadatosti. U njemu je književnost dobila junaka koji izmiče odrednici pozitivan/negativan što svedoči kako o životnosti lika, tako i o uspelom pokušaju pisca da obezbedi junaku najadekvatniju pripovednu perspektivu. Objektivni pripovedač nema pristupa u taj „dnevnik” bez datuma i želje da se sledi hronološki tok događaja. U tom razgovoru sa sobom narator će pričati o tome što ga boli i čega se stidi – do te mere koju određuje njegov karakter, karakter Đorđa Uzelca, usvojenog sina „crvene buržoazije”, miljenika sudbine, duboko nesrećnog upravo zbog te milosti.
Više puta spominjana ? lmičnost knjiga Zvonka Karanovića dobila je u Tri slike pobede speci?čnu nijansu. Ako u 4 zida i grad ?lmske paralele imaju autopoetički zadatak (npr. rasprava o književnom karakteru stvaralaštva Bunjuela), u Karanovićevom najnovijem roma-nu one služe neobično zgusnutom dočaravanju atmosfere na granici neizrecivog. Đorđe crpi svoja poređenja iz sveta ?lma kao iz riznice bolje stvarnosti; umesto dugačkog opisa služi se kadrom iz ?lmskog remek-dela. U kontekstu romana ?lmski način razmišljanja junaka opravdan je činjenicom da upravo on nasleđuje Tatulinu ? lmoteku. Đole nasleđuje takođe pesmu-testament svoga prijatelja. Fragment koji narator prepisuje sa Tatulinog zida, nije, međutim, onaj kojim se završava prethodni roman – eto još jedne poetske zagonetke za pažljivog čitaoca.
Roman Zvonka Karanovića zna da priredi i druga iznenađenja. Mada u tekstu nema indikacija da je pisac pripremio za čitaoce aleksandrijske zadatke, Tri slike pobede pružaju bogate mogućnosti nadinterpretacije, uspostavljanja književnih paralela prilično neoče-kivanih u slučaju knjige zadojene životom i pop-kulturom. Jedna od takvih je mogućnost čitanja lika Đoleta kao svojevrsnog anti-Đerzeleza. I mada naslov trećeg dela Karanoviće-vog romana („Na putu”) u kontekstu autorove poetike asocira pre na Keruakov On the Road nego na drugi deo Andrićeve priče („Đerzelez na putu”), sudbine junaka na jedan čudesan način predstavljaju lice i naličje iste parabole: priče o pobedniku-gubitniku. Andri-ćev Alija je slavni junak koji se ne snalazi u miru i, ružan i zaljubljiv, ne nalazi puta do žena. Đole se ne snalazi u ratu, i, lep i emotivno hladan, bez problema dolazi do njih. Međutim, i jedan i drugi su junaci na putu, rešeni da stignu do cilja. Obojica na kraju uvide varljivost izbora tog puta. Šminker Đole bira samo partnerke za festivale seksa: najvažnije žene njegovog života, Marijana i Nina, same dolaze kod njega, stavljajući junaka pred čin svog izbora. Ako je manekenski lepa Marijana odgovarala predratnom načinu životu dendija Đo-leta, u njegovoj iz ležišta pomerenoj egzistenciji nakon povratka sa Kosova trebalo je da se nađe baš Nina. Žena njegovog najboljeg prijatelja, elegantna Amerikanka sa barberi šalom, ona se pojavila kao otelovljenje zabranjenog ploda, noseći diskretni šarm za Đoleta nedostižnog Zapada. Njena crna kosa stvara još jednu asocijaciju, neophodnu za razumevanje ove višeznačne i veoma precizno izvedene romaneskne priče. Đole, potresen smrću Tatule, skuplja komadiće njegovog rasutog života. Obilazi njegovu majku, njegov grob, u potrazi za pomoći javlja se njegovim prijateljima Mihajlu i Gavri, seksom sa Zoricom završava svoj sedmodnevni festival, prima u kola, a onda iz njih izbacuje Džizusa. U tom lancu nedostaje samo Lilit. I ona se javlja u liku bivše darkerke Nine, ništa manje fatalne za junaka. Nina je tu da bi povezala Đoleta sa još jednim junakom – Kortom. Želeći – poput Maltežanina iz Pratovog stripa – da promeni svoju priču, pripovedač ulazi u priču svog prijatelja Aleksandra Đorđevića Korta. Rađanje „zajedničkog” sina kruniše ovo stapa nje tri priče u jednu. Radi se takođe o slici pobede sudbine nad junakom: njenom ironijom bivši ostavlje ni sin postaje otac koji ostavlja. Život se opet pokazuje kao pogrešan ?lm, kao sapunica koja prestaje da bude smešna ako se čovek nađe u njoj.
Poslednji roman trilogije zaokružuje priče o junacima, ali ne stavlja ?nalnu tačku. Vraća se na početak, ponavljajući se na novi način, priča usvojenog sina Đorđa Uzelca. Velika je pobeda prestati biti naivan. Ove rečenica s početka romana može da se stavi u epilog. Ali, epiloga nema, jer priče junaka ostaju otvorene. Roman se završio, dok se njihovi putevi nastavljaju. Život i roman se ne poklapaju, čak ako se radi o životu književnih likova. Život se, znam, ne može svesti na knjige, ali se ni knjige ne mogu svesti na život, rekao je nekad Da ni lo Kiš. U vreme potrage za novim putevima romana kao literarnog svedočanstva vremena, Tri slike pobede Zvonka Karanovića mogu da budu primer te retke, a tako poželjne ravnoteže između Života i Književnosti.
Ala Tatarenko
P. S. Gledane u retrovizoru, stvari izgledaju udaljenije nego što jesu.
28.01.10 Vreme
Kicoš u rezervi
"Tri slike pobede" - Zvonko Karanović
>"Tri slike pobede" dostojno su finale jednog zanimljivog, autorski odvažnog i u znatnoj meri uspelog pokušaja da se autorski "uhvate" i obrade te kobne devedesete
Pet godina nakon objavljivanja njenog prvog dela, Zvonko Karanović završava trilogiju Dnevnik dezertera romanom Tri slike pobede (Laguna, Beograd, 2009; o prethodnim romanima Više od nule i Četiri zida i grad v. Vreme br. 727 odn. 825), zaokružujući tako priču o užasu i pometnji ovdašnjih devedesetih, kroz tri "jevanđelja" trojice niških prijatelja, situacionih gubitnika, moglo bi se reći; naime, u iole "normalnim" istorijskim i društvenim okolnostima, oni bi pre pripadali sloju onih koji, na svoj možda ne tako vidljiv način, drže jedno društvo da se ne raspadne, da ne popuca po šavovima; u Srbiji izvrnutoj naopačke, oni imaju mnogo veće šanse da naglavce ispadnu iz jurećeg voza Istorije, i da se skembaju negde uz prugu... I tu priliku uglavnom neće propustiti, što sopstvenom glupošću, što zlodejstvom lokalnih demona-uništitelja, što pukim neimanjem sreće u vremenu u kojem te je neretko samo sreća mogla spasiti.
U prethodnim se romanima iz trilogije pisac fokusirao na Korta i Tatulu kao naratore, uvodeći u radnju, dakako, i niz drugih likova, u onoj srazmeri u kojoj su relevantni za priču iz ugla svakog aktuelnog naratora; u Tri slike pobede, čast da da "završnu reč" celog ciklusa pripala je Đorđu, pripovedaču koji na prvi pogled možda ima "najmanje da kaže" od sve trojice prijatelja, jer ima najmanje "intelektualnih" pretenzija: bliža mu je trange-frange ekonomija, hedonizam i iznad svega kicošluk (auto)mistifikovan kao neka vrsta "plemićkog" osećanja sveta...
Pa ipak, baš će se "fenser" Đorđe Uzelac naći u uniformi vojnog rezerviste na Kosovu tokom 1999; prvo, po mnogo čemu najupečatljivije poglavlje romana zapravo je Đorđe(to)vo sećanje na tupo tavorenje na obodu jednog apsurdnog rata, u kosovskom selu blizu "administrativne granice" sa Srbijom, na relativno bezbednoj udaljenosti od "pravih" borbi, bilo sa NATO-om ili Albancima, ali opet i dovoljno blizu – to jest, dovoljno unutra – da se oseti sav užas i besmisao u kojem su se našli nevoljnici nahvatani da brane Nešto, nejasno je šta, od Nekoga, nejasno je koga, a pri tome je još nejasnije kako, čime, koliko, dokle i nadasve zašto. Naravno, narator je i sam donekle konfuzan i rastrzan protivurečnim osećanjima, često "ne znajući šta da misli" o onome u čemu se obreo, pa su otuda i njegova rezonovanja u izvesnoj meri nužno kontradiktorna, i u njima kao da se ponekad sudara zdravi kriticizam sa ponekom krhotinom RTS-fraza. No, kako bi drugačije i bilo? Otuda su deplasirana ona ganutljivo odlikaški "politički korektna" tumačenja koja su samom piscu otvoreno ili uvijeno zamerala što mu junak nije nekako idejno svesniji, baš kao da je ovaj aktivista neke NGO, a ne poluapolitični šminker sa niške kaldrme...
Uzelčev posleratni povratak u Niš pretvara se u neku vrstu pročišćenja: rešen da raskine sa dotadašnjim životom i zapali u žuđeni Veliki svet bez povratne karte, on će se redom ratosiljati trule ljubavne veze, sumnjivih prijateljstava, suvišne imovine, familijarnih opterećenja, na koncu, i sopstvene inertnosti, bolesne vezanosti za grad i zemlju koje istovremeno prezire i nije u stanju da se od njih uistinu odvoji. Treba reći da je Karanović, možda i najuspešnije u celoj ovoj trilogiji, baš kroz Uzelčeva potucanja po Nišu dočarao sliku jednog Permanentnog Raspadanja koje ima tu nezgodnu osobinu da se nikada ne okončava, jer uvek ostaje nešto i za sutra, nešto što bi se moglo doraspasti još malo... Drugim rečima, Zvonko K. je izvanredan portretista onog specifičnog vonja poznih devedesetih, onog čudnog i bolesnog vremena između bombardovanja i pada Miloševića, ali i pisac koji vešto i dozirano, kroz znakovite detalje, daje naslutiti da dolaze dvehiljadite, koje će u mnogo čemu biti tek festival deziluzije, vreme koje je bilo mnogo lepše dok se o njemu samo sanjalo, baš na tragu znamenitog stiha čuvenog Karanovićevog sugrađanina o slobodi koja možda i neće umeti da peva baš onako čarobno i divno kako su sužnji umeli pevati o njoj...
Ipak, u pozadini svih tih Velikih Naracija, nalazi se, pulsira, možda najbitnija, "prava" priča ovog romana: nerazrešiv sukob Đorđa Uzelca s njegovim "biološkim roditeljima" koji su ga ostavili u ranom detinjstvu, pre svega sa ocem, grotesknom figurom tipičnog gastarbajtera koji jadno i neuko mistifikuje sopstveni uspeh i status u novoj zemlji, a u međuvremenu "srbuje" na konto tuđih krvavih gaća, kako je to već uobičajeno u jednom poširokom sloju naše "dijaspore"... Čini se da krajnja piščeva namera ide dalje od prikazivanja jedne tugaljive – i ne baš retke – porodične situacije: kroz ovaj istovremeno besmisleni i sasvim neizbežni antagonizam na relaciji otac-sin, Karanović makar i izokola portretira naraštaj roditelja onih koji su baš u devedesetima trebali da prožive "najbolje godine" kao lanac kukavica i oportunista koji su naprosto digli ruke od sopstvenog potomstva kada su videli da ono ne namerava da doslovno sledi njihove modele identitetskog samodefinisanja i socijalnog preživljavanja (niti to može, jer se formira u drugačijem okruženju i stoji pred drugačijim iskušenjima). Eh, "bejbi-bumeri" samoupravnog socijalizma, srećni i zahvalni svakom Autoritetu koji ih je u stanju izvesti iz opanaka...
Tri slike pobede dostojno su finale jednog zanimljivog, autorski odvažnog i u znatnoj meri uspelog pokušaja da se – dakako, na jedan od bezbroj mogućih načina – literarno "uhvate" i obrade te kobne devedesete, kojih se ni mi ni srpska proza nećemo tako skoro osloboditi, jer su nas obeležile mnogo dublje nego što nam se ponekad čini, a naročito dublje nego što bi za nas bilo dobro i zdravo. Ako se još i podsetimo da je pre ove trilogije Karanovć bio poznat jedino kao pesnik, može se reći da je njegov ulazak u prozne vode na ovaj način i sa ovolikim zahvatom bio do nepromišljenosti ambiciozan. U konačnici, Karanović-prozaik sazrevao je, čvrsnuo i sticao smopouzdanje kroz ove romane, pa je nekako i logično da se u svakom sledećem sve više oseća prava mera autorske kontrole nad tekstom. A sada, kada su devedesete spakovane u Dnevnik dezertera, možda je pravo vreme da se razmisli šta ćemo sa Vrlim Novim Svetom dvehiljaditih!
teofil pančić
17.10.09 Danas
Pogrešna strana stvarnosti
Tri slike pobede Zvonka Karanovića
Roman Tri slike pobede počinje na Kosovu ratne 1999. godine, nastavlja se u Nišu obolelom od posttraumatske kombinacije agresivnosti i depresije, a završava na ulicama Beograda, u euforičnoj atmosferi 5. oktobra.
Poslednja knjiga u trilogiji Dnevnik dezertera, koju čine i Karanovićevi romani Više od nule (2004) i Četiri zida i grad (2006), u fokus stavlja trećeg člana niške družine, gradskog kicoša Đorđa Uzelca. Dok se srpsko društvo urušava u sebe, pokazujući u isto vreme svoje najbolje i najgore lice, glavni junak ne odustaje od herojske ali i naivne ideje da je moguće držati se po strani, isplanirati svoj život nezavisno od mesta na kom se on provodi.
U prvom i daleko najboljem delu romana, koji nosi naziv Blato, Đorđe je, zahvaljujući svojoj neodlučnosti u nameri da emigrira, dezertira ili se na neki drugi način suprotstavi vlastima, mobilisan i poslat na Kosovo. U jednom od retkih prikaza kosovskog rata (pored romana Var leskovačkog pisca Saše Stojanovića) pogled se zadržava na obodima najžešćih sukoba, u kojima se pritisak i tenzija podižu do neizdrživosti. Provodeći beskrajne dane na straži u razorenom albanskom selu, pripovedač doživljava svojevrsnu gradaciju zgađenosti: najpre sebičnošću i glupošću svojih saboraca koje ne interesuje rat, ali ne žele ni da misle o tome šta su godinama zaokruživali na glasanju, a potom i kolektivnom pljačkom koja nastupi odmah po proglašenju primirja. Kada potroši sve rezerve „adrenalina, životnih sokova i bezrazložnog optimizma“, junak doživljava nervni slom od koga će se sa mukom oporavljati u drugom delu, naslovljenom U prestonici Ništavila.
Za razliku od mitologizovanog Nišvila Zorana Ćirića, Zvonko Karanović slika svoj rodni grad mračnim ali realističnim tonovima, opisujući ga kao „prestonicu Ništavila“, predimenzionirano selo ogrezlo u korupciji i primitivizmu, iz koga su najbolji odavno otišli, a na njihovo mesto došli „neduhovitiji, nemaštovitiji i nevaspitaniji“. Čvrsto odlučivši da promeni život i nastavi ga na nekom „hladnijem i manje zapaljivom mestu“, pripovedač napušta devojku sa kojom je imao površnu i nezadovoljavajuću vezu, razračunava se sa ocem koji ga je napustio dok je bio dete, uz pomoć psihijatra pobeđuje PTSP i nalik na kauboja iz američkih filmova, potpuno „čist“ kreće put Beograda, a odatle dalje za Amsterdam. Finalni deo, Na putu, prikazuje junaka kako nesvesno ponavlja greške svojih prethodnika, uplićući se u začarani krug promašenih sudbina i izneverenih očekivanja, koji će ipak čekati neku sledeću generaciju da ga konačno raskine.
Centralni likovi i pripovedači u prethodna dva dela trilogije, Đoletovi najbolji prijatelji Korto i Tatula, ovde su u drugom planu, iako konačno rasplitanje njihovih sudbina baca dodatno svetlo i na glavnog junaka. Muzika, stripovi, alkohol, droge i ostali elementi rokenrol supkulture koja je činila pozadinu u romanima Više od nule i Četiri zida i grad, i dalje su prisutni, ali svesno ispražnjeni od simbolične snage otpora koju su nosili tokom devedesetih godina. Ostala su samo romantizovana sećanja na osamdesete: kampove na jadranskoj obali i rok koncerte po evropskim gradovima, koja za junake i dalje predstavljaju unutrašnji glas iz jedine prave strane stvarnosti, pre nego što je svet „ispao iz zgloba“ i počeo da liči na kulise iz loših ratnih filmova.
Sam naslov romana je, kao što bi se i moglo pretpostaviti, ironičan, pošto nijedan trijumf koji se pominje (vojni - na Kosovu, pihološki - nad samim sobom, i demokratski - 5. oktobra) zapravo nije istinski. Antiklimaks koji junak doživljava dok svuda po ulicama traje bučno slavlje pre svega je simbol njegovog neuspeha da promeni sopstveni život, iako zatvaranje čitave trilogije ciničnom slikom petooktobarske revolucije kao „masovnog hepeninga sa paljenjem i razbijanjem“ baca jedan hladniji, možda i suviše strog pogled na prošlost punu oduševljenja i velikih nada koje se nisu ostvarile.
Tijana Spasić
01.10.09 e-novine.com
Dezertirajte, odmah!
Zvonko Karanović, Tri slike pobede
dezerter nije onaj koji napušta vojsku, nego je onaj koga su ostavile civilizacijske norme kad su se spustile na nivo rata i ubijanja. Dakle, dezerter je uzvišena moralna kategorija i kao takva uvek-već osuđena na neminovnu propast pred stvarnošću. Zvonko Karanović je napisao zanimljivu trilogiju, koja u svom poslednjem delu donosi i veoma kvalitetan romaneskni tekst. Svima nam je upućen poziv za dezertiranje. Prihvatimo ga što pre.
Pre pet godina, Zvonko Karanović je u niškom Zografu objavio Više od nule, prvi roman iz trilogije Dnevnik dezertera. Ove godine, objavljivanjem Tri slike pobede u beogradskoj Laguni, u kojoj su objavljena i prethodna dva romana, pod uredničkom palicom Igora Marojevića, završena je ova saga o Nišu u godinama oko i za vreme bombardovanja. Na Fejsbuku i oko njega dizana je tenzija i Zvonkovi prijatelji i poštovaoci, s obzirom da je i on sam, očigledno, jedna od legendi iz grada Niš-tavila, pumpali su atmosferu najavljujući veliki i značajan let Srebrnog letača. Nije nemoguće da je ovo bio još jedan od marketinških trikova zamišljenih u Laguni, koja za svoje knjige radi odlične kampanje, no to nije ni bitno. Ono što je važno reći je da ova izdavačka kuća, sa svojim perjanicama Marojevićem i Karanovićem, pokušava da lansira urbanu prozu u ovdašnju književnost, a da se pri tom ne oslanja na žanr (kao kod drugog proslavljenog Nišlije, Ćirića), već da pokušava da problematizuje život u srbijanskim gradovima.
Ipak, treba uzeti u obzir da Karanovića interesuje poseban period u novijoj istoriji ove huliganske zemlje – NATO bombardovanje 1999. godine i oko njega, smatrajući ga prelomnim u životima svojih junaka, on gradi svoj narativni svet u kojem se sukob dešava na liniji unutrašnje-spoljašnje. Ono što je lepo i dobro to je svet trojice prijatelja i krug koji oni čine, a ono što ne valja to je manje-više sve što tom krugu preti i što ga ugrožava. Ova binarna konstrukcija koja funkcioniše na osnovu razlike mi vs ostali, naravno nije održiva, ona je iluzorna i, kao što će sva tri romana pokazati, nikada nije ni postojala. U prva dva romana (Više od nule i Četiri zida i grad), kao i u zaključnom, svaki od junaka je sam za sebe, a prijatelji su potpuno u drugom planu. Egzistencijalistička narativna situacija možda potiče i iz činjenice da je Karanović odlučio da svakom od trojice pripadne po jedan roman, odnosno da svaki od njih bude fokalizator u jednoj narativnoj celini. Pošto je dosledno sproveo svoj plan u delo, postalo je jasno da bi svako povezivanje izgledalo veštački i moguće je da su neki delovi romana, koji bi možda pružili trunčicu optimizma, žrtvovani logici izabranih likova.
Korto, Tatula i Đole, tri verna/ratna druga iz detinjstva, predstavljaju tri urbana tipa. Prvi među njima koji pripoveda Više od nule je šmeker, čovek s planom, tip koji inspiriše, gradska faca. Tatula, kome pripadaju Četiri zida i grad, je vrač, diler, tip koji čita Tibetansku knjigu mrtvih i Kastanedu, strip autor i umetnik u pravom smislu reči i jedini neprilagođeni među njima – zbog čega i strada. Poslednji na listi, narator romana Tri slike pobede, pravi je šminker, tip koji se loži na modu, naočare i parfeme, usvojenik i lepotan i moralno najlabaviji među njima. Verujem da bi u glavnim likovima trilogije svi mogli da prepoznamo neke od tipova, čak i u varošicama u kojima živimo, i zbog toga Karanovićeve knjige imaju priliku da lako dođu do publike. Međutim, Karanović odlazi za nijansu dalje od prostog tipiziranja i što trilogija više odmiče njegovi likovi dobijaju na kompleksnosti. Posebno je to vidljivo u preobražajima koje će Đole i Korto doživeti u Tri slike pobede, koji svakako predstavlja vrhunac. Važno je naglasiti da su izabrane narativne perspektive za svaki od romana trilogije postavljale ograničenja kako u odnosu na to koliki je naratorov opseg znanja i saopštavanja, tako i u odnosu na komunicirani sadržaj. Sporedni likovi koji se pojavljuju u trilogiji prelaze iz jednog romana u drugi, ali u svakom od njih u zavisnosti od toga ko ga pripoveda, dobijaju različite uloge i značaj.
Narativna složenost poslednjeg romana koja je jasno uočljiva, posebno u odnosu na prvi, bez obzira na konačni remiks, uliva nadu da pisanje može da se nauči i da pisac može vežbom da stigne do određenog nivoa veštine. Ne samo složenošću lika, ne samo snagom obrta kojim se narativna energija uspešno preusmerava, već i ukupnošću atmosfere skupljene na dva različita hronotopa (rat i bombardovanje na Kosovu, s jedne i Niš posle bombardovanja, s druge strane), Karanović je u najmanju ruku pokazao da je svoje prozaističko umeće izjednačio sa pesničkim. Pored toga, ako se na kraju Više od nule i činilo da autor i ne zna šta želi da kaže, već samo oseća potrebu da govori, na kraju trilogije u coup de grace opšteg ludila, 5. oktobra 2000. godine, oko deset uveče ispred Manježa u Beogradu, jasno je da je urbana proza našla svoj politički kraj i da se očaj i destrukcija iz privatnih života gradskih legendi (ovog puta niških) polako seli na ulice i trgove, međ’ običan svet i smrtnike. Na primeru Tatule je takođe jasno da su sve žrtve koje su pale bile potpuno uzalud i da one nemaju moć da regenerišu kancerogeno društveno tkivo koje se širi.
Dnevnik dezertera kao i Tri slike pobede ironični su naslovi. Naime, nijedan od momaka nije dezertirao iz rata, bez obzira na njihovu ozbiljnu želju da to učine, bez obzira na činjenicu da nemaju osećaj pripadanja ratničkim hordama, bez obzira na njihovo urbano i civilizovano shvatanje života koje se opire besmislenom ubijanju na osnovu nacionalne ili verske pripadnosti. Dezerterstvo može da se odnosi samo na "dezertiranje" iz života koje su tako uspešno sprovodili, kao i na pobede kojima Đole prisustvuje i svedoči. Prva je spektakularna pobeda na Kosovu, druga pobeda rata nad mirom posle njegovog povratka u Niš-tavilo, a treća lažna pobeda je ona kojoj prisustvuje u parku ispred Manježa. U tom smislu je Dnevnik dezertera posvećen svima onima koji se osećaju napuštenim/dezertiranim od strane etičkih principa, ali i države i društva. Jer, ukoliko logično postavimo stvari, dezerter nije onaj koji napušta vojsku, nego je onaj koga su ostavile civilizacijske norme kad su se spustile na nivo rata i ubijanja. Dakle, dezerter je uzvišena moralna kategorija i kao takva uvek-već osuđena na neminovnu propast pred stvarnošću.
Zvonko Karanović je napisao zanimljivu trilogiju, koja u svom poslednjem delu donosi i veoma kvalitetan romaneskni tekst. Svima nam je upućen poziv za dezertiranje. Prihvatimo ga što pre.
Vladimir Arsenić
