Crni psi

17.03.13 Danas

Dihotomija javno/privatno je kategorija u društvenim naukama poznata još od antike. Uopšteno govoreći, u korpus javnih delatnosti spadaju bavljenje politikom i generalno učestvovanje u onome što bi bio građanski tj. društveni život, dok se u domenu privatnog nalaze briga o porodici i domaćinstvu, kao i bavljenje emotivno-seksualnim životom. Nije teško pogoditi koja rodna uloga je češće učitavana u kontekst javnog, a koja u kontekst privatnog sektora.
Naravno, ta podela ne ide samo po rodnoj liniji, premda ona jeste dominantna - tako, zapravo, možemo reći da je beli muškarac ideal javnog prostora, dok u iracionalni, privatni prostor, pored žena, najčešće su stavljani i homoseksualci, pripadnici drugih rasa i slično. Sukob javnog i privatnog, pozicioniranje na toj liniji, kao i propitivanje smisla celog tog koncepta jedan je od glavnih tematskih okvira romana „Crni psi” Ijana Makjuana.
Narator romana je sredovečni „baby boomer” koji skuplja građu za knjigu o braku/ljubavi između Džun i Bernarda, roditelja njegove žene. Neimenovani narator je, od kada je kao dete izgubio roditelje, opsednut roditeljima drugih ljudi i traženjem oslonca, uzora i putokaza u njima. Prvo su u tu ulogu upadali roditelji njegovih prijatelja, a kasnije su njegovi tast i tašta zauzeli konačni oblik naratorovih surogat-roditelja (Makjuan je vrlo pametno za predmet naratorovih istraživanja izabrao tasta i taštu, a ne recimo njegove roditelje – time je postignuta neophodna distanca zbog koje naratorove opservacije ne izgledaju izveštačeno). Džun i Bernard su specifičan par preko kojega je Ijan Makjuan svašta uspeo da ispriča na svega sto i četrdesetak strana teksta. Naime, njih dvoje su neposredno posle Drugog svetskog rata, opčinjeni idejom komunizma kružili Evropom u cilju podizanja na noge posrnulog kontinenta. Oboje su bili mladi, slobodarski nastrojeni i zadojeni primamljivim idejama bradatog ideologa – sve do jednog dana kada se Džun tokom izleta sasvim slučajno našla lice u lice sa smrću tj. sa dva, ogromna demonolika crna psa (za koje će se ispostaviti da lutaju francuskom provincijom kao izgladneli „životinjski“ ostatak nacističkih falangi koje su služile za krvava uterivanja straha). Od tog dana, komunistička Džun postaje jedna sasvim drugačija žena okrenuta spiritualnom, gotovo paganskom kvazihrišćanstvu, potpuno izvan društvenih i političkih tokova. Bernard, pak, ostaje aktivan u političkom životu i odan levičarskim idealima (iako će vremenom napustiti komuniste i pridružiti se laburistima). Naravno, razveli su se, ali su, dok ih smrt nije rastavila, ostali u postbračnom love/hate odnosu.
Makjuan svoj roman koncipira fragmentarno. Knjiga je podeljena na četiri nehronološki poređana isečka iz života ovih junaka. U prvom delu čitamo priču o Džuninim poslednjim bolničkim danima i razgovorima koje vodi sa naratorom. Drugi deo romana je smešten u Berlin neposredno posle pada zida. Narator i njegov tast Bernard dolaze u posetu tek objedinjenom gradu, vođeni željom da prisustvuju epohalnom (malo morgen) kraju istorije. Treći deo romana je posvećen naratoru – u smislu fabule, pre svega, ovaj deo govori o upoznavanju naratora i njegove žene, kao i o obilasku kuće u Francuskoj koju su nasledili od Džun. Međutim, ova celina je važna jer na ključni način otvara lik naratora. A o kakvom liku je reč? Dakle, govorimo o čoveku rođenom u sigurnoj ljušturi države blagostanja – on je izdanak predtačerovske Engleske, pobornik postmaterijalističkih vrednosti, pripadnik jedne generacije koja se možda najviše približila ukidanju dihotomije javno/privatno (ipak, ovo skoro-pa-ukidanje nije dovelo do nekakvog blaženstva, već, naprotiv do rastrzanosti – narator na jednom mestu precizno kaže da kada god je sa Džun nedostaju mu Bernardovi argumenti utemeljeni u stvarnosti, a kad god je vreme provodio sa Bernardom, nedostajala mu je duhovnost koju ima Džun). I, naposletku, Bernard i Džun su glavni junaci finalnog i četvrtog dela koji se bavi već pominjanim putovanjem i susretom sa crnim psima koji su daleko drugačije utiske ostavili na njih dvoje. Dok Bernard stvari posmatra sa racionalne strane, Džun je u crnim psima videla susret sa iskonskim zlom, susret sa srcem tame, susret sa zverskom krvožeđi. Istinsku prirodu sukoba među ljudima (pa i rata kao najkompleksnijeg oblika tih sukoba), ipak je nemoguće objasniti bez spajanja oba ovde suprotstavljena gledišta.
Sve ove celine u romanu (eventualno sa izuzetkom četvrtog) nisu previše razvijene u smislu fabule, već ih je Makjuan iskoristio kao zgodno polazište za pregršt esejističkih promišljanja kojima je tekst natopljen (tematski opseg tih promišljanja je izuzetno širok – od religije do koncentracionih logora). Interesantno je što se ovaj izvanredni roman kojim pisac ulazi duboko u glavne ideološke, ali i rodne sukobe dvadesetog veka pojavio 1992. godine.
Setimo se, u kom su ono beše delu Evrope tada, nažalost, crni psi hvatali svoj nemilosrdni, smrtonosni zalet?

Bojan Marjanović

01.01.00

Vreme
13.03.2000.
Slučaj prvi: Za zemlju i slobodu
Kratki roman "Crni psi" (Black Dogs, 1992; srpsko izdanje: Filip Višnjić, Beograd 1998; prevod: Željka Jovanović) prikazuje Mekjuena u donekle drugačijem svetlu od onog na koje su navikli čitaoci njegovih ranijih proza: šokantni prizori, neobuzdana mašta i superiorno naratorsko umeće u ovoj knjizi su zamenjeni kontemplativnošću i nenametljivom liričnošću; "Crni psi" su, međutim, pre svega, roman ideja, i iz toga proizilaze i nemale vrline i primetne mane ove knjige. Mekjuenov narator vodi čitaoce kroz priču o Bernardu i Džun Tremen, (bračnom) paru nekadašnjih mladih komunističkih idealista koji su, neposredno posle II svetskog rata, oduševljeno krenuli da, za zemlju i slobodu, zajedno po Evropi i Vrlom Novom Svetu šire duh Obnove i Izgradnje, da bi uskoro jedan bizaran i zastrašujući događaj jakog simboličkog naboja pokolebao Džun u njenoj - ispostavilo se sasvim površnoj - veri ne samo u komunističke kanone nego u sve materijalističko-racionalističko-emancipatorske ideje i projekte; Bernard, naprotiv, još dugo ostaje komunista, a i nakon definitivnog raskida s Kompartijom (posle okupacije Mađarske 1956) ostaje, kao laburistički funkcioner i angažovana Javna Ličnost, čovek koji veruje u nauku i progres i u to da samo razumno i postojano čovekovo delanje može ljudski život učiniti boljim. Iako ostaju u braku i podižu decu, par se zapravo razdvaja: on u London, u okrilje Sveta, ona u usamljenički život u seocetu na jugu Francuske. Nerazrešiv sukob jogija i komesara, jedna od pravih priča XX veka...
Mekjuen je isuviše vešt pisac da bi mu knjiga ispala traljavo, te su tako i "Crni psi" i te kako vredni čitalačke pažnje; ali, (zlo)upotrebljavajući svoje junake kao manekene i portparole ideja, autor kao da ne obraća dovoljno pažnje na činjenicu da roman kao forma ipak ne podnosi neograničeno esejiziranje. Ipak, iako se čini da je o ljudskim sudbinama u čeljusti Istorije hteo da kaže - ili da izmudruje? - više nego što forma kratkog romana podnosi, knjiga "Crni psi", u svega cca 140 stranica i u vremensko-prostornom rasponu od Engleske pred II svetski rat do Berlina u novembru 1989. i rušenja Berlinskog zida (koji za Bernarda, svedoka izbliza, predstavlja i bukvalno, fizičko urušavanje Vere koja mu je obeležila život) predstavlja vredan, mestimično literarno veoma uspešan pokušaj da se pronikne u korene i posledice "spasilačkih" ideja i ideologija ovog veka. A one su - zar ne? - zapravo mnogo bizarnije i morbidnije od bilo čega čime se ovaj pisac ranije bavio. No, kad smo već spomenuli Berlin...