Orahova ljuska

01.08.18 Blic

Često se setim misli Isaka Baševisa Singera, žarkog tolstojevca: da Lav Nikolajevič stanuje ovde, u mojoj ulici, tu, preko puta - na pamet mi ne bi palo da mu pokucam na vrata, i najdraže bi mi bilo da se nikad u komšiluku ne sretnemo. I zaista: mnogo je teže govoriti o delu nekog pisca kad tog pisca upoznate, a naročito ako s njim uspostavite odnos obostranog razumevanja i naklonosti, nego ako čoveka nikad niste sreli.
Dobro, ja Makjuana ne volim kao što je Singer voleo Tolstoja, ali me je naš susret, nadasve srdačan i prisan, ostavio u višenedeljnoj teskobi pred očekivanim naporom: da napišem nešto o njegovom romanu "Orahova ljuska" (Nutshell), koji sam zimus preveo da bi on do naših čitalaca stigao u izdanju jedne od najboljih kuća koje danas imamo - "Čarobne knjige". Svojevremeno je Svetozar Vukmanović Tempo za sebe govorio da je „čovek zadatka”. Sećajući se te Tempove sintagme, reći ću da je Ijan Makjuan - pisac zadatka. Nije sad neophodno analizovati ko je osmišljavao i postavljao zadatke koje će realizovati jugoslovenski narodnooslobodilački revolucionar; s druge strane, očigledno je da je Makjuan, čovekooslobodilac u večitom revolucionarnom pokušaju, kadar da zadatke postavlja samome sebi. I da ih savesno i nadahnuto izvršava. Otuda i ta noseća karakteristika Makjuanovog opusa: gotovo neverovatna raznolikost elegantno sapeta u prepoznatljivu formalnu strogost. Makjuan je pisac s velikim P, možda baš zato što je istrajan i nepredvidiv u svojoj nepretencioznosti. Taj čovek je daleko otišao u prevazilaženju taštine, a ipak i dalje u njemu tinja plamen koji hrani neizbežna stvaralačka sujeta. Sjajan tip.
"Orahova ljuska" je jedna (a)tipična londonska priča, s (a)tipičnim britanskim junacima, nabijena (a)tipičnom ostrvskom tenzijom koja kulminira na - tipičan način: ko će koga ako ne svoj svoga. Potka je prepoznatljiva, šekspirovska, ali sve ostalo nije prepoznatljivo, a Šekspiru prethodi na kontrarevolucionaran način: majka vara oca s očevim bratom, otac je grubo istisnut, brat je grubo samopouzdan, majka je grubo u teranju, ali dete nije već rođeni kraljević Hamlet, nego još nerođeni, savremeni fetus Hamlet, koji celu tu okrutnu farsu prati iz materine materice. Makjuan progovara glasom embriona, zrelim krikom tek dolazećeg čoveka koji, saživljen s fiziologijom svoje roditeljke, prikačen na pupčanu vrpcu, spoznaje prva alkoholna ushićenja, prve seksualne disturbacije, prva moralna preispitivanja.
Šta je to trulo u državi mojoj, u državi mog tek nastupajućeg bića - parafrazira Makjuan Šekspira kroz još nemušta, a mudra usta sveznajućeg ploda.
Pisati roman u kojem je narator nerođeno stvorenje nesumnjivo je veoma podsticajno. Reklo bi se, na prvu loptu, da to pristaje nekom književnom junoši, ili literati u tzv. najboljim godinama. Makjuan je mlad čovek; ima, istina, sedamdeset leta, ali je i duhom i očima mlad. Neobično je to reći za osobu koja je na pragu osme decenije, ali on je pun života. Dostojevski je umro u šezdesetoj. Tolstoj je pre navršene šezdesete manje-više okačio pero o klin.
Makjuan, kako sam kaže, očekuje da će pisati još barem desetak godina.
Nije loše imati takvog savremenika. I nije loše pratiti njegov rad, jer on, izgleda, tek ima šta da kaže.