Cvet i mučnina

24.09.05 Danas

Stanislav Vinaver: Zvučni predeo
Priredio Milosav Tešić
Čigoja, 2005.

Samo su reči vezane po svom neizbežnom zakonu, ali je uvek otvorena mogućnost da se ne samo blisko nego i daleko prisustvo jezika primeti, osvetli i eventualno da blagoslov", kaže Vinaver u Uvodu u Čuvare sveta.
Milosav Tešić, u eseju "Šumna misao Stanislava Vinavera", koji je i pogovor ovoj knjizi, ističe da se, "rasklapajući i sklapajući Vinaverove pesničke zglobove i čvorove da bi napravio eventualno zadovoljavajući izbor iz njegovog stvaralaštva, morao nositi sa raskovitlanom i hirovitom strujom uskipele i užarene jezičke materije i njenih višesmislenih raznosmernih isijavanja i ukrštaja".
Upravo ta "užarena jezička materija" i jeste ono što se čitaocu ovih stihova nameće kao prvi i najsnažniji njihov doživljaj. Vinaver je uspeo da duboko u jeziku pronađe dubine novog mora i novog neba čežnje, "slepu, kobnu oštricu sečiva", "tajne koje su se zvukom slile", "mermer preliven krvlju od korala", potvrđujući da je jezik ogledalo u kome obitavaju svi svetovi, pa i ovaj naš i u kome samo istinski pesnici mogu da na svetlost izvuku predele po svemu nalik našima, ali dublje, blistavije i - večite. Poetske svetove, dakle. Iako Vinaver slovi kao pesnik humorne i satirične intonacije, ironije i parodije, zbirka Zvučni predeo potvrdiće da svako ko ima dar za smeh ima i dar za očaj, koji jeste drugo lice humora. A da samo oni koji imaju dar i za jedno i za drugo, mogu biti istinski pesnici.
Neven Anđelić: Bosna I Hercegovina - između Tita i rata
Sa engleskog preveo Ranko Mastilović
Samizdat B92, 2005.

Neven Anđelić rođen je u 1963. u Zagrebu. Posle Karlovca i Beograda najduži i najvažniji period života proveo je u Sarajevu. Tamo je diplomirao na Pravnom fakultetu i radio i kao novinar na RTV Sarajevu, gde je postao urednik Omladinskog programa Radio Sarajeva. Rane devedesete godine prošlog veka proveo je kao javni oponent nacionalistima.
Pred samo izbijanje građanskog rata u Jugoslaviji organizovao je velike antiratne demonstracije u Sarajevu. Od 1993. godine živi u Londonu. Postdiplomske studije završio je na Univerzitetu Sussex. Poslednjih godina radi u londonskom birou CNN-a i predaje istoriju i teoriju ljudskih prava na Birbeck College-u londonskog univerziteta.
Bosna i Hercegovina knjiga je o poslednjim godinama komunističke vladavine u Bosni i Hercegovini, koje su prethodile ratu na teritoriji te bivše jugoslovenske republike. Anđelić situaciju na ovim prostorima analizira kao posledicu eksploatisanja mitova, legendi i istorijskih stereotipa od strane nacionalista. U zaključku ovom delu, on kaže: "Nedostatak obrazovanja mnogih ruralnih stanovnika, vrlo tradicionalno porodično nasleđe i strah od nepoznatog - života u demokratskim uslovima uz nacionalizam u susednim republikama- etničku homogenost su produbili i učvrstili". Čitaoci i kritičari ovog dela sa anglosaksonskog govornog područja okarakterisali su Anđelićevu knjigu kao pažljivo napisanu, opreznu i uravnoteženu u svojim analizama i zaključcima.
S. Nouks, I. Mejdžor, A. Grinvud, D. Alen I M. Gudman: Upavljanje projektima
Preveo sa engleskog : Jovan Jovanović
Clio, 2005.
Upravljanje projektima ili kako završiti posao na vreme i u skladu sa budžetom, što je i podnaslov ove knjige, delo je namenjeno čitaocima koji tek započinju svoju karijeru menadžera projekata i koji rade u organizacijama sa već uspostavljenim obrascem vođenja projekata, kao i svima onima koji žele da nauče kako da organizuju projekat i tim, planiraju delovanje, nadgledaju i kontrolišu napredovanje projekta i upravljaju opsegom i rizicima. Takođe, Upravljanje projektima sadrži i poglavlja o životnom ciklusu projekta, koja uključuju definisanje, dizajniranje, izradu i testiranje, primenu i ocene postignutih rezultata, kao i odgovornosti svih koji se u projektu učestvovali (sponzora, menadžera projekta, članova tima, programskog saveta).
Upravljanje projektima sadrži i prikazan metod kritičnog niza upravljanja projektima, za koji se ispostavilo da donosi veće koristi od drugih tehnika, ali se značajno razlikuje od drugih tehnika planiranja i upravljanja i može da predstavlja nov način rada, čak i za neke iskusne menadžere projekta. Pisana jednostavnim stilom i jezikom, sa brojnim napomenama i primerima, ova knjiga omogućava čitaocima da steknu potrebna znanja i samostalno formiraju i ostvare različite vrste projekata.
Karlos Drumond De Andrade: Cvet i mučnina prevela Nina Marinović
KOV, 2005.
Karlos Drumond de Andrade jedan je od najvećih pesnika portugalskog jezika. Od samog početka zvali su ga i "brazilski Pesoa", a od prvih objavljenih stihova nagoveštavao je da će dosegnuti književni zenit i uvrstiti se u sam vrh svetske književnosti. Cvet i mučnina prva je zbirka ovog autora na srpskom jeziku, nastala odabirom pesama iz dvadeset od ukupno četrdeset zbirki pesama koliko je ovaj pesnik objavio za života.
Čak i čitaoci koji ne vole poeziju, posle ove Andradeove zbirke postaće njeni ljubitelji-zatočenici. Andrade u Cvetu i mučnini govori o dečaku koji plače u noći, tužnim madrigalima, učenju ljubavi, pesmama sa sedam lica, nečistoćama beline, elegijama, preispitivanjima. U jesen, možda postoji samo jedan imperativ: čitati Andradea.
U pesmi, "Besmisao ljubavi" on, između ostalog, kaže: "Volim te jer te volim. Ljubav je stanje blaženstva i ljubavlju se ne plaća... volim te jer ne volim sebe dovoljno ili suviše.

Sanja Domazet

16.07.05 Politika

Već i samo ime brazilskog pesnika budi najbrojnije asocijacije, vezane za tvorca impozantnog opusa, ogromnog motivskog raspona i izrazitog unutrašnjeg talasanja. Neusiljena potreba za variranjem forme i tona, ritmova i verbalnog ustrojstva pesme, svaki pokret i reč ovog pesnika učinili su neiscrpnim izvorom promena: optike, raspoloženja, pa i neposrednih slika koje se dinamično smenjuju u prostoru oslobođenom formalnih stega i zakonomernosti versifikacije.

Ovaj diplomirani farmaceut, marljivi službenik vlade i cenjeni žurnalista (dobitnik je ne samo književnih, već i značajnih novinarskih priznanja, za šest decenija posvećenih žurnalizmu, dospevši da u isto vreme piše i prozu, prevede Opasne veze, i ponešto od Balzaka i Prusta), poetskim delanjem je osvajao neslućene prostore za impostaciju svog poetskog dara i duha, one monumentalnosti koja nema ničega knjiškog, i koja se da razložiti u nebrojene fenomene svakodnevnog života i u isti mah dopreti do najmučnijih pitanja postojanja individue - u sebi samoj, u svetu, u srži egzistencije. „Ponosni i setni” građanin rodne Itabire ali i zaljubljenik u Rio, koji oseća žar ulica i tegobnost urbanih sputanosti, iznad svega „Brazilac koji ne poznaje granice ljudske ljubavi”, dugim životnim vekom (1902-1987), spoznao je dinamiku uspona i kriza čitavog dvadesetog stoleća i postao jedan od najznačajnijih latinoameričkih stvaralaca, čija dela su objavljena i u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Švedskoj, SAD.

„Brazilski Bodler”, nakon čije pojave ništa nije bilo isto kao pre, ostavio je vidan uticaj na potonje generacije, a svoju prelomnu ulogu u brazilskom modernizmu ostvario je već na početku spistateljkog rada. Pesmu „Na sredini puta”, neobične sintaksičke stukture, koja varira osnovno značenje i smešta ga u zatvoren krug, minimalističi dočaravajući „ulovljenost” u samo postojanje, još je 1924. prosledio Mariju de Andradeu, sa kojim je, kao i sa drugim modernistima prethodnog talasa, iz Sao Paola, bio u živoj vezi. Osvald de Andrade ovu pesmu je objavio 1928, u julskom broju časopisa koji je uređivao, izazvavši lavinu negodovanja i odobravanja, obuhvaćenih knjigom „Biografija jedne pesme”, koju je pesnik objavio 1967. Za jedne, primer „ludosti i nedostatka imaginacije”, drugima paradigma modernističke invencije - "nimalo značajna po sebi", sem kao znak „mentalnih razlika”, kako je rezimirao autor - pesma je bila povod dugih sporenja tradicionalista i modernista, ali i orijentir pesniku koji je znao da valja slušati sopstvenu pesmu („Saživi se sa svojim pesmama”; „Priđi bliže i posmatraj reči”). Prvu knjigu, „Nešto poezije” publikovao je 1930, a nakon četrdeset knjiga, ostavio je za sobom i pet neobjavljenih rukopisa.

Izbor iz ovakvog dela neminovno je težak, čak i samom autoru (okušao se na ovom poslu, ipak, 1962), a svakako je jednako zamaman i složen priređivačima i prevodiocima. Nina Marinović nije pogrešila u samoj suštini, odabravši iz nezaobilaznih zbirki, zaključno sa knjigom Telo (1984) reprezentativne pesme i poeme, pobudivši tako želju da se ova poezija upije punim plućima. Opet, i iznova, dublje i šire.

Godina 2002. u Brazilu je proglašena godinom Drumonda de Andradea. Tu gde se pomno pamti kada je napisao prvu pesmu (1918) a kada poslednje stihove (31. januara 1987, pola godine pre smrti), sa posebnom pažnjom je vraćen dug pesniku koji se uvek nalazio „sred goleme stvarnosti”, i čija se percepcija ticala sadašnjosti, tako velike, da je, poput poezije, nesameriva. Jer „stvarnost odeva novu stvarnost”, i kada potvrđuje svoj usud praznine, porobljujuće samoće, društvenih nemira, siromaštva, represije ili egzistencijalne mučnine. Postumno objavljena zbirka Oproštaj (Farewell) koju je pesnik brižno pripremao, pesme svrstava abecednim redom, ali se „Ujedinjenost”(Unidade) nalazi na samom početku. U poslednjem intervjuu Drumond de Andrade, stavom i tonom skeptika, priznaje da ga istinski uzbuđuje još jedino ta veza između bića, njihovo jedinstvo i spona. „Uvek ostaje nit života/tamo gde dvoje sednu zajedno”potvrđuju njegovi stihovi. Gde su čovek i žena, telo i njegovo sećanje, oko i njegov sjaj, glas i njegov odjek. Kao da je u taj stav stala čitav njegova poetska misija, u kojoj se stvarima svakodnevlja posvećivao sa posebnim osećanjem sveta, kojim je prekrio čitavu gomilu/slučajno nezavisnih stvari”pružajući im, svojim poetskim rečnikom sa bezbroj lica, uvek u drugačijem dijalogu, posebno utočište.

„LJubav se uči voleći” – ostao je njegov poetski kredo: „neograničena ljubav/prema nevernim i ništavnim stvarima (...), traganje za sve većom ljubavlju”. Stvarnosti, tom „bolu razdeljenih stvari”, odgovarao je kao „brat sveta”, rečima koje imaju nebrojeno načina da saopšte ljubav, „jedini smisao u besmislenom postojanju”.

Tanja KRAGUJEVIĆ

04.06.05 Danas

Pesma koja vas ne dodirne i ne prodrma ne treba ni da bude napisana.
Istina.
Odabrane pesme Karlosa de Andradea (1902-1987) Cvet i mučnina, svedoče u korist prethodne rečenice. Pre svega, nekoliko biografskih stvari, pa red je da i vi da budete obavešteni (a ne ko neki!). Dakle, Andrade je završio farmaciju kojom se, potom, nije bavio (razumem ga!), bio novinar i osnivač jednog modernističkog časopisa (znate, to je bilo vreme modernizma u umetnosti!) ‘’A Revista’’, koji je inače, doživeo samo tri broja. I šta još? A da, objavio preko četrdesetak knjiga (malo li je!).
U Andradeovim pesmama oseća se duh dvadesetog veka, ali pre svega, duh Brazila, ma šta Brazila, cele Južne Amerike. Andrade je jedan od onih (pored Borhesa) koji su utirali i raskrčili put latinoameričkoj literaturi, koja je, zasigurno, bila (i dalje je!) pravi bum u svetskoj književnosti i verujem, da su Andrade i Borhes, na neki način, otvorili vrata i Kortasaru, i Karpentijeru, i Markesu, i Galjegasu, i Sabatu, da ne nabrajam sad sva ta imena.
Da, verujem u to.
Karlosova poezija nije ‘’angažovana’’, mislim, očišćena je demagoških i političkih pretenzija, ali opet, ne može a da ne progovori o tome. Oseća se taj viševekovni bunt prema Evropi, koja se (to moram reći!) prema južnoameričkoj populaciji i nije pokazala baš evropski.
Daleko od toga.
Ljubav. Esencijalni Andradeov motiv. Tu je Andrade veliki, tu je pesnik. Jer samo oni koji znaju šta je ljubavno osećanje, mogu o tom osećanju govoriti, da se tako izrazim, sa distance. Znači, ironično. Razumete li, ironično! A ironija je glavna umetnička odlika savremenog sveta.
Glavna.
Ali Andrade ne peva sa oblaka, (kao romantičari!) mislim, nema ono, pesnik je božanstvo koje otkriva istine, ili pesnik je nepriznati zakonodavac, to ne, Andrade peva iz one obične, komšijske perspektive o svojim prijateljima, o vojnicima koji su u Brazilu svakodnevna pojava, jednom rečju, o čaršiji u širem smislu (znate na šta mislim!).Moj izbor za vas - ‘’Sentimentalna’’ (strana 12), ‘’Družina’’ (strana 17), ‘’Uspavanka’’ (strana 37), mislim ima još, ali ne bih da trošim vaše strpljenje.
Detinjstvo. Drugi veliki motiv. Nije ni čudo što ga porede sa Pesoom, čak pomislim da su neke stihove i zajedno napisali, gledajući nepreglednu plavu liniju na horizontu.Vidim da mi tekst ide latinoameričkim putem, znači, vreme je da ga završim da se ne pretvori u televizijsku sapunicu (pa neće valjda!). Znači, rez!

Marko Krstić