Dnevnik - Vaclav Nižinski

23.11.07 Dnevnik - Novine i časopisi

Slavni koreograf Mers Kaningem je pročitavši integralnu verziju dnevnika Vaclava Nižinskog kratko izjavio: “NJegove reči su nepodnošljive do bola. To je kao da gledate u neprekidno pomračenje sunca”. Svet igre je zaista imao razloga da bude iskreno uzbuđen kada je pre nekoliko godina u NJujorku prvi put objavljena neredigovana, necenzurisana verzija dnevnika možda najvećeg baletskog umetnika svih vremena.

Inače, Vaclav Fomič Nižinski, ruski igrač i koreograf, rođen je u Kijevu 28. februara 1890, a umro je u Londonu 8. aprila 1950. godine. Tokom školovanja na Carskoj baletskoj školi u Petrogradu već je počeo da nastupa da bi vrlo brzo postao solista Marijanskog teatra. Od 1909. do 1914. bio je član legendarne trupe “Ruski balet” Sergeja Djagiljeva, koja je tih godina nastupala u Parizu. Zahvaljujući izražajnosti u tumačenju likova, savršenoj harmoniji pokreta i virtuoznoj tehnici, Nižinski doživljava pravi trijumf. NJegovi kvaliteti posebno dolaze do izražaja u baletima i simfonijskim poemama: Nikolaja Rimskog-Korsakova (“Šeherezada”), Igora Stravinskog (“Petruška”, “Posvećenje proleća”), Morisa Ravela (“Dafne i Kloe”) i Kloda Debisija (“Popodne jednog fauna”).
Zabeleške ispisane u školskim sveskama tokom 1918 i1919. godine, nastale su u Sent Moricu gde se Nižinski sa porodicom povukao da sačeka kraj rata. U to vreme, on doživljava nervni slom i duševno zdravlje mu se naglo pogoršava, tako da sve do smrti boravi u raznim duševnim bolnicama. Nisu nam poznate dijagnoze S. Frojda i K. G. Junga kod kojih je odlazio na terapije, ali se vidi da psihijatrija i preko svojih vrhunskih stručnjaka nije uspela da poboljša stanje slavnog baletskog igrača i koreografa.
NJegova žena Romola, koja je priredila ove dnevničke zapise, prvi put ih je objavila 1936. godine. Ispostaviće se, međutim, da je štampano izdanje dnevnika bila samo “pročišćena” verzija originalnog rukopisa koji je pretrpeo brojne ispravke. U njemu je izostavljeno jedino ono što je Romola možda htela da sakrije držeći se građanskih moralnih načela. Ova, delimično cenzurisana verzija rukopisa doživela je veliki broj stranih izdanja, a u dva navrata je objavljena i u srpskom prevodu (“Gradac”, Beograd 1995. i 2006. godine).
Ova knjiga predstavlja osobeni spoj potresnih i intimnih ispovesti, opisa svakodnevnog života, sećanja na detinjstvo i dane školovanja i godina provedenih u trupi “Ruski balet”. U njoj se prepliću opisi neobičnih doživljaja, halucinacija, najuzvišenije propovedi i iskazi čudne poetske lepote. U svom “Dnevniku” Nižinski je izložio svoju filozofiju života, filozofiju koja propoveda blagost, siromaštvo, odricanje od nasilja i mržnje, ali i njegova razmišljanja o umetnosti, životu, smrti, Bogu.
Šizofrenija i misticizam, dve su reči koje neraskidivo idu uz opis života Vaclava Nižinskog. Uprkos tome, jedni su ga nazivali propovednikom, a drugi umetnikom koji nije uspeo da obuzda silinu sopstvene genijalnosti. Nižinski je pisao da bi sebi olakšao. Dnevnik mu je bio tajni drug. NJegova potpuna iskrenost je dragocena, isto koliko je i bolna. Dragocena kao svedočanstvo o stradanju jednog čoveka u kome je očuvana detinja čistota, i o velikodušnosti jedne žrtve koja nikoga ne optužuje a svakome prašta.
Na spisku koji nosi naziv “Sto knjiga koje su najviše uticale na mene”, Henri Miler pominje i “Dnevnik” Vaclava Nižinskog. Svoje opredeljenje za ovu knjigu on obrazlaže rečima: “Ima jedan čovek, tragična ličnost, čiju knjigu često guram u ruke svojim prijateljima i poznanicima. Jer, “Dnevnik” Vaclava Nižinskog mi nešto govori o pisanju. NJegova ispovest je toliko gola, toliko očajnička da razbija sve kalupe. Od njegove tehnike, mada sasvim lične, može svaki pisac ponešto da nauči. Da nije završio u duševnoj bolnici, da je to bio tek njegov prvenac, imali bismo u Nižinskom pisca ravnom igraču”.
Siniša Kovačević

28.01.07 Danas

Vaclav Nižinski
Dnevnik Alef, Gradac, 2006.
preveo Milan Đorđević

Vaclav Fomič Nižinski jedan je od najvećih i najslavnijih igrača svih vremena. Svetski čuvenim igračem učinile su ga i danas legendarne uloge u baletima Posvećenje proleća, na muziku Igora Stravinskog i Popodne jednog fauna, na muziku Kloda Debisija. Između 1918. i 1919. Nižinski piše svoj Dnevnik. Doživljava nervni slom i zdravlje mu se naglo pogoršava. Najpre odlazi u sanatorijum, pa ga nekoliko meseci leče na jednoj bečkoj klinici, uz konsultacije Junga i Frojda. Na kraju, stanje mu se sasvim pogoršava i on tone u ludilo i sve do smrti 1950. boravi u duševnim bolnicama. Svojevremeno je američki pisac Henri Miler napisao o Nižinskom: "Ima jedan čovek, tragična ličnost, čiju knjigu često guram u ruke svojim prijateljima i poznanicima : Vaclav Nižinski. Njegov Dnevnik mi nešto govori o pisanju. To je bio napisao čovek koji je napola lucidan, a napola lud. To saopštavanje je toliko golo, toliko očajničko da razbija sve kalupe. Suočeni smo sa samom stvarnošću, a to je gotovo nepodnošljivo. Od njegove tehnike, mada sasvim lično, može svaki pisac ponešto da nauči. Da nije završio u ludnici, da je to bio tek njegov prvenac, imali bismo u Nižinskom pisca ravnog igraču". Ovaj dnevnik otkrila je supruga Nižinskog, Romola Nižinski u junu 1934. godine i prvi put ga kao knjigu objavila na engleskom 1936. Dnevnik čine tri dela: Život, Smrt i Osećanja sa Epilogom. Ova knjiga osobeni je spoj potresnih i intimnih ispovesti, opisa svakodnevnog života, sećanja na detinjstvo i dane školovanja i godine rada u trupi "Ruski balet" Đagiljeva. Ovde se prepliću opisi neobičnih doživljaja, halucinacija, najuzvišenije propovedi i iskazi čudne, poetske lepote. Nema čitaoca koji će ostati ravnodušan u susretu sa ovim štivom, što u sebi ima nekog tragičnog poleta i tihe lepote, koji su odlikovali i igru Nižinskog, dok god je plesao.


Egzibicionizam, Tobi Lit
Plato, 2006.
prevela Ana Ristović

U zbirci priča, Egzibicionizam, izuzetno provokativni engleski pisac, Tobi Lit, čija je ovo prva knjiga prevedena na srpski jezik, pokazuje sve one karakteristike zbog kojih je njegova proza privukla pažnju i čitalaca i kritičara. Litovi junaci kreću se kafkijanskim predelima, počesto ne mogu da upravljaju vlastitim životom i sudbinom, ali ih to navodi i da se suoče sa sobom i sa stvarnošću. Takav svet je pun iznenađenja, on istovremeno i začuđuje i neodoljivo privlači, kao provalija, apsurdne situacije smenjuju jedna drugu, a događaji i likovi se , kroz priče razvijaju i bivaju sve intrigantniji i zanimljiviji. Sudbina svakog Litovog junaka je različita, neki od njih prolaze kroz filmsko-detektivske zaplete, neki klize kroz fantazmagoričan i jeziv svet koji niko drugi, osim njih, ne opaža, a poneki od njih su na margini života i društva, odbačeni i ismejani. Svi likovi o kojima govori Tobi Lit, "nisu pali, ali se nisu ni uzdigli", a egzibicionizam i egzibicionističko, Tobi Lit prepoznaje u čitavom. Egzibicionističko nije, po Litu, dakle, nastrano, već čitav savremeni svet koji je pust ("pusta zemlja", kako reče T. S. Eliot), kao što su puste i opustošene duše stvarnih ljudi, čije su replike Litovi junaci.


Dobro došli u Srbiju, Đorđe S. Kostić
Evoluta, 2006.

U jedanaest pogleda ovog dela, Đorđe S. Kostić razmatra sve aspekte slike Srbije u nemačkim i austrijskim vodičima, objavljenim u periodu od 1892. do 1914. godine. Kostićeva monografija više je od jednog pregleda Srbije iz prošlosti, ovo delo odgovara na različita pitanja : od toga šta su putnici iz srednje Evrope tražili na Balkanu, preko slike Srbije koja im je predstavljena, njene istorije koja je do početka 20. veka rekonstruisana i usvojena u stranoj istoriografiji, teme kulturnog i istorijskog nasleđa koje su posetiocima preporučivane, pogled stranaca na religijsku stvarnost onovremenog Balkana, ali i praktične segmente kao što su stanovanje, posao i svakodnevni život. Posebna poglavlja bave se odmorom i lečenjem u Srbiji. Kostićeva knjiga, kao osnovni izvor, uzima pet različitih izdanja Majerovog i dva Bedekerevog vodiča po balkanskim zemljama i krajevima. Autor se posebno bavi uvreženim pogreškama i stereotipima. Budući da su ih često pisali vrlo istaknuti naučnici, a na njih uticale političke prilike i međunarodni odnosi, turistički vodiči predstavljaju istinski, još uvek neistraženi rudnik za i istoričare i kulturologe.


Manchester City Blues, Saša Stojanović
Filip Višnjić, 2006.

Ovaj roman predstavlja nenametljivu i ironičnu priču o prodaji "časne udbaške duše" i o transformaciji hiljada saradnika Službe u literopate. U Manchester City Bluesu, jedan uzoran pripadnik tajne policije, Eustahije Drukić, dobija nimalo prijatan zadatak : praćenje i izveštavanje o kretanju žrtve, zavedene u "protokolu ljudskih duša". Glavni junak je, naredbom viših instanci, primoran da prepliće putopise o Krfu, Skijatosu, Kosu i Santoriniju sa pričama i esejima o Sokratu, Prokopiju, Marinu Držiću i Puškinu. Prinuđen da sluša kompletan opus jednog od kumova mančesterskog bluza, Džona Mejola, tajni agent primećuje čudne promene u sebi, štetne za uspešnu karijeru u službi. Groteska, cinizam i opori jezik, bazična su karakteristika ovog dela, čija je tema stara koliko i svet - večita i univerzalna ljudska glupost i neznanje.

Sanja Domazet