Juče, na putu

20.01.08

Vama je u Srbiji potrebna ljubav, potrebno je da vas zavole i vole. Ali, potrebno je i veoma važno da se zavolite među sobom. Nema dovoljno međusobne ljubavi u Srbiji. Vi ste uvek negde između
Slavni austrijski književnik, pesnik i dramaturg Peter Handke (1942) prilježni je i odgovorni predsednik je žirija 1. Kustendorf film festivala posvećenog studentskom filmu i mladim autorima željnim filmskih znanja.
U romantičnom ambijentu Drvengrada, u kratkoj pauzi između filmskih projekcija, s Handkeom, poštujući izbornu tišinu, razgovaramo o prijateljstvu koje oseća prema srpskom narodu i Srbiji – „najnapaćenijoj regiji Evrope”, problemima koje takvo prijateljstvo može da izazove, o „plastičnim ljudima” današnjice, Nobelovom komitetu koji ne čita knjige, novom delu „Moravska noć”, filmskim stvaraocima – „velikim lažovima” i o mestu Kremna – „želucu Evrope”...
Da li je lako biti srpski prijatelj?
Veoma lako. Prirodno.
Smeta li Vam kada Vam prebacuju ovo prijateljstvo i stavljaju Vas u negativan kontekst? Poput mladog britanskog studenta koji Vas je ovde u Drvengradu zapitao: „Kako ćete nas uveriti da ste ovde iz pravih razloga, a ne iz političkih, da nismo špijuni u takvoj vrsti igre?”
Ne, ništa mi ne smeta. I taj mladić je veoma nevin čovek koji je postavio nevino pitanje, jer on ne zna ništa o Srbiji. Niko ne zna ništa o Srbiji...
A možda ne žele da znaju?
Mnogi žele, ali kako im objasniti? Treba da pišete knjige koje još nisu napisane, da govorite na televiziji u udarnom terminu čitava dva sata o Jugoslaviji i Srbiji i da onda shvate nešto.
Koju televizijsku stanicu preporučujete i kako organizovati dvosatnu priču u udarnom terminu?
To je nemoguće! Ali, to bi bila solucija za sve u Evropi, od Lisabona i Madrida, Pariza, Varšave, Moskve... Dva sata priče o Srbiji, jedan čovek u studiju koji bi objasnio u čemu je problem odgovarajući na pitanje dobrog novinara. Mnogo šta o Srbiji bilo bi jasnije.
Kažete da je ovako nešto nemoguće organizovati, čak i kada bi bilo plaćeno?
Treba vam nekoliko milijardi dolara za tako nešto, pa bi opet bilo nemoguće, jer oni to neće, ali tako nešto bi zaista bilo korisno.
Za ljude u Srbiji je korisno što Vi pišete knjige i govorite o nama i volite nas?
Ponekad, ne uvek.
Zašto? Zato što imamo dobru i lošu stranu?
Ne zato. Vidite, vama je potrebna ljubav, potrebno je da vas zavole i vole. Ali, potrebno je i veoma važno da se zavolite među sobom. Nema dovoljno međusobne ljubavi u Srbiji.
Šta Vi, koji nas stalno posmatrate, mislite da je razlog za to?
Koreni toga su duboki. Još tokom nemačke okupacije prekinuli ste mnoge međusobne veze, podelili se na „nedićevce”, „mihajlovićevce”, „Titove partizane”. Neću da kažem da ste sada u istoj poziciji, ali još niste zajedno, ujedinjeni.
Je li uzrok za to srpski mentalitet, nekakva „genetska greška”?
Ne, nije pitanje mentaliteta ili greške! Niste vi za to krivi! Vi ste u središtu Evrope, posle viševekovne turske vladavine, u još jednoj čudnoj poziciji. Vi ste između Sjedinjenih Američkih Država i arapskog sveta. Vi ste uvek negde između! Ali, to ne bi bilo ništa strašno kada biste se ujedinili i kada biste sledili divnu ideju: „Hajde da budemo zajedno”.
A da nam pokažete put kojim to da ostvarimo?
Draga, slatka damo, ja još ne znam da pokažem put ni samom sebi. Ali, ono što znam jeste da su Srbi najstvarniji ljudi u Evropi. Oni znaju šta je patnja, šta su problemi, šta stiže sa severa a šta sa juga, istoka i zapada, šta su unutrašnji problemi, šta tišti Mađare a šta one iz Sandžaka, šta su pitanja religije... Ovo je najinteresantnija regija Evrope, ali istovremeno i najnapaćenija.
I Havijer Solana to može da razume?
Ma njega treba... On je primer „humanističke bombe”. U ime humanosti ubijati ljude svuda po svetu! To je najgora vrsta ljudi, on i njemu slični nemaju pojma o Balkanu, ne znaju ništa, nemaju rešenja i onda bombarduju.
Ko su ljudi poput njega, nečije marionete?
Oni su zaista marionete i to „marionete univerzuma”. Zaista ne znam odakle stižu ti „moderni ljudi”, možda s Marsa! To su jadni i tužni ljudi. Gabrijel Garsija Markes je napisao malu novelu o Vesliju Klarku i Solani, tretirajući ih kao tragične junake, kao grešku civilizacije. Oni su loše osobe i ne znaju ništa o ljudskom životu. To je i problem onog Finca – Ahtisarija – koji ništa ne zna o Balkanu. Ne zna ništa i ne oseća ništa, a treba da osetiš nešto da bi razumeo. Svi oni zajedno predstavljaju kraj sveta. Odlaze kod krojača, frizera, slikaju se za televiziju i kreiraju loš eho čovečanstva. Onaj zatrovan, iz koga stižu plastični ljudi, neznalice, oni kojima nije stalo ni do humanosti ni do demokratije.
Kakav li oni primer pružaju svetskoj mladosti i u kakve će ljude ti mladi porasti?
Mlade je teško korumpirati. Oni mogu da prihvate te plastične ljude, ali će kreirati nešto dublje i bolje. Oni će biti bolji nego što mi danas možemo biti.
Tako se verovalo i za mladost šezdeset osme, a mnogi iz te buntovničke generacije danas su među tim „plastičnim ljudima” koje pominjete?
Nisam učestvovao u događajima 1968. i nisam delio ideje sa učesnicima.
Zašto?
Možda i zato što sam sin iz siromašne seljačke porodice i kao takav nisam mogao da razumem one koji su kreirali šezdeset i osmu. Ja sam oduvek verovao u poeziju i poetski pristup humanosti. Poetski pristup je večiti i tragičan, jer znate da će biti promena ali i da nikada neće biti raja.
Kada pomenusmo poeziju i poetiku da Vam kažem i da je subotnjem Kulturnom dodatku našeg lista objavljen veoma pozitivan prikaz Vaše nove pripovetke „Moravska noć”.
O, i šta piše?
Da je Vaše stvaralaštvo uprto protiv konvencionalnih formi. Slažete se?
Ne, ja volim konvencionalne forme jer u njima ima života, ali u ovakvim formama nisam uspešan. Nekada sam dobar, nekada sam loš, poput svih drugih.
Kritičar kaže i da je „Moravska noć” Vaša najlepša knjiga?
Nemam mišljenje o svojim knjigama, više volim da o onom što radim procenjuju ljudi iz Srbije jer ovo jeste pripovetka o Srbiji. A moja Srbija je Srbija dobrih ljudi iz Negotina, Bora, Zaječara, iz Novog Sada, Kragujevca, s Kosova... Od svih vaših pisaca najviše sam voleo Aleksandra Tišmu, a on je bio toliko pesimističan u pogledu Srbije i Jugoslavije.
Piše i da ste zaslužili Nobelovu nagradu, ali i da Vas Nobelov komitet izbegava?
Ma, nema potrebe za Nobelovom nagradom. Neka me zaborave! Potrebno je da izmisle novo oružje po kojem bi nazvali nagradu. I kakve veze uopšte ima literatura s Nobelom! Nobelov komitet ni ne čita knjige. S tim treba prekinuti jer je sve lažno i pogrešno. Verujte da su i meni i drugim piscima mnogo draže male, regionalne nagrade jer onda sa sigurnošću znamo da su ono što smo pisali neki ozbiljni, skromni ljudi zaista i pročitali i da oni zaista mogu da sude. Važni su čitaoci, ljudi i žene, a deca su najdragoceniji čitaoci na svetu jer su budućnost čovečanstva. Ne ratujte – čitajte!
Još 1967. godine ste napisali i sledeće: „Književnost je za mene dugo vremena bila sredstvo da o sebi steknem, ako ne jasnu, a ono jasniju predstavu”. Da li se išta promenilo?
Ništa, samo što sam u međuvremenu postao epska ličnost. Vidim istoriju svuda oko sebe i istoriju svake osobe. Gledam, posmatram, osvrćem se. Bez posmatranja nema književnosti. Posmatram drvo i ono posle deset minuta postaje ja, a ja postajem drvo. Tako je i s posmatranjem ljudi. Naravno, veoma je teško živeti na ovakav način, ali to jeste način života. Bez posmatranja i prožimanja nema putovanja. Postoji još nešto – ukoliko mogu da izbegnem uticaj bilo kakvog mišljenja slobodniji sam. Voleo bih da mogu da pišem kao Stendal, možda i kao Flober, da osetim neophodnost da volim, da osećam.
Pokušavate li to da činite?
Stalno, jer ako ne osećam bio bih mrtav čovek.
Nije lako biti Vi?
Naprotiv, to je veoma lako!
A meni se učinilo da ste komplikovana, složena osoba.
U svakom od nas ima na stotine ljudi. U meni ima stotinu različitih osoba, srećnih, ljutih, radoznalih, zapitanih... Pogledajte samo sebe, koliko osoba imate u sebi? Verujte, ima mnogo komplikovanijih i složenijih ljudi od mene, recimo moji prijatelji.
Među njima je i Vim Venders? Jednom prilikom mi je rekao da je jedan od najradosnijih trenutaka u njegovom životu bio rad s Vama na scenariju filma „Nebo nad Berlinom”?
Vim je „dobar lažov”, to je u njegovoj rediteljskoj prirodi. Mnogo ga volim i on je jedan od nekoliko prijatelja u mom životu, ali je i „nežni lažov”. Cenim ono što radi, ali smatram da treba da nastavi s filmovima fikcije i nastavi tamo gde su stali Bergman i Antonioni, a ne da se „zeza” okolo. Svi filmski stvaraoci su veliki lažovi!
Uključujući i Emira Kusturicu?
Ha! Uključujući i njega, samo što je Emir veličanstveni, šarmantni i „šekspirovski lažov”!
Često špartate Srbijom, ali ste prvi put u Mokroj Gori?
Volim mnoga mesta u Srbiji, ali mislim da mi je najomiljenije Kremna i ako ikada budem mogao tamo bih sagradio kuću.
Zbog „Kremanskog proročanstva” Tarabića?
Kakva proročanstva? Ne znam o tome. U Kremnima ima mnogo drveća i neke divne energije. Tu je u blizini pruga i vozovi iz Srbije, Bosne, s mora. To je središte Evrope, želudac Evrope. To su Kremna i tu bih voleo da budem. Onda bismo se Emir i ja povremeno posećivali.

Dubravka Lakić

20.12.07 Politika

Povodom 65. rođendana Petera Handkea SKZ objavila njegove dnevničke zapise od novembra 1987. do jula 1990.
U godini kada se nizom članaka, reportaža, intervjua i kritika, novim izdanjima starih i objavljivanjem novih knjiga, i postavljanjima na scenu drama obeležava 65. rođendan Petera Handkea u zemljama nemačkog govornog područja – i naša renomirana kuća Srpska književna zadruga izdala je njegovu dnevničku prozu pod naslovom „Juče, na putu – zapisi od novembra 1987. do jula 1990”. Putopisi koji to nisu, autobiografsko delo bez ikakvih podataka o ličnom životu autora, roman bez fabule, ljubavna priča sa srećnim krajem i nevidljivim akterima, dramski dijalozi izvan dramskog okvira, knjiga s embrionima priča, romana i eseja koji će se tek roditi, proza koja se svojim hibridnim sadržajem i svojom modernističkom formom opire pozitivističkom seciranju, dnevnik koji ne vodi računa o današnjem, već o prohujalom danu, zbirka haikua koji nisu prelomljeni u stihove, opažanje nevidljivih niti vidljivog sveta, refleksije nad proživljenim i pročitanim, čulnim i zaumnim, čas gnomski aforistična, čas lirski razuđena, na sredokraći između zgusnute preciznosti i asocijativne širine... Pa ipak, koliko god muka imali oko definisanja ovog žanra, nikakve muke nemamo s njegovim iščitavanjem: ne jedan nemački kritičar proglasio je ovu prozu piščevim remek-delom: ugledni „Die Zeit” mesecima je, tako, drži na prvom mestu svoje liste najboljih knjiga (ne bestselera!) i piše kako Handke ovde doseže sam vrhunac svog umeća.
Spoljni okvir knjige čine, dakle, putovanja, neprestana, tokom tri godine, bez ijednog dužeg boravka u jednom mestu, od Slovenije preko Dalmacije i tadašnjeg Titograda, preko Bitolja do grčkog proročišta Dodone, preko Peloponeza, Egipta, Pariza, nemačkih gradova, Beneluksa, Japana, Aljaske, Portugalije, po Pirinejima, Alpima, kroz Galiciju, Kataloniju, Francusku, Austriju, Škotsku, Italiju, autobusom, pešice, najčešće vozom, preko okeana i avionom. U Londonu se iskrcava iz džambo-džeta koji uzima nove putnike i istog dana eksplodira iznad Lokerbija u Škotskoj (poznata afera sa Libijom). Sledećeg jutra Handke zapisuje: „I sada za stolovima, za doručkom, sedimo stišani mi koji smo preživeli.”
Osim čestih opisa sakralnih objekata, naročito romaničkih crkava sa uvek drugačije predstavljenim Jesejevim snom o porodičnom stablu Isusa Hrista, odnosno četrnaest kolena od proroka Danila, redovno se javljaju misli o religiji, iz kojih naziremo neobičnu, sasvim nekanonsku pobožnost pisca prema ovom čudesnom svetu, blisku Geteovom panteizmu koji, kroz njegovu prozu, i za čitaoca postaje još tajnovitiji, i istovremeno još privlačniji. Stoga je ovo, pre svega, omaž piščevoj čežnji za novim mestima, ljudima, pričama, za pticama i poljskim putevima, za jezerima iz detinjstva, za šumama koje neće stići da pohodi, planinskim potocima kroz koje njegova bosa noga neće gacati u rano proleće, maslinama Andaluzije ili plažama Atlantika, gde će spavati pokriven nebom, kao u bajci, čežnji koja osciluje između želje da se svet doživi i istovremeno ovekoveči putem pisanja.
„Juče, na putu” jeste knjiga za sporo čitanje, za razmišljanje, knjiga koja zahteva vreme za samosagledavanje. Ona svedoči o pokušaju da se uhvati onaj trenutak svakodnevice koji nam najbrže izmiče, iako nam je uvek najbliži: „Pred prizorom daljine dođoh sebi.”
„Potreba za toplinom i odbojnost prema dodiru” – zapisuje Peter Handke, čitajući Vitgenštajna. Život kao protivrečje, san u kome se ogleda užas, i obratno, viđen iz ugla koji osvetljava njegove skrivene strane, ništa manje blistave i mračne od onih koje se mogu spoznati i doživeti, ali nadasve opažanje lepote, previsoke i preduboke da bi bila vidljiva, opisivanje te božanske harmonije unutrašnjeg sveta spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta – da, možda je upravo to poruka ove topografije doživljaja, svih Handkeovih, kako jedan kritičar beleži, spoznajnih visova i atmosferskih dolina.
Zlatko Krasni