Karma koma

05.01.08 Dnevnik - Novine i časopisi

Dok mi jednim pogledom opažamo tri čaše na stolu, izvesni Irene Funes, bar kako je svedočio Borhes, opažao je sve izdanke, grozdove i plodove koji sačinjavaju venjak: poznavao je jutarnje oblike južnih oblaka od tridesetog aprila hiljadu osamsto osamdeset druge i mogao je da ih uporedi s mermernim šarama jedne knjige koju je pogledao samo jedanput i s linijama pene koju je podiglo veslo uoči davno već zaboravljene bitke. Dok mi jednim pogledom osmatramo događaje, pojave i ličnosti koje se u sunovratu dnevne istorije nervozno kovitlaju oko naših života, imenujući ih punim imenom računajući da će tako oni, ali i mi, kao svedoci, biti upisani u nebeski arhiv Metatrona, Teofil Pančić zaista ne živi u zabludi da će tako doslovno imenovane stvari i ljudi biti i zapamćeni. Istorija je, ipak, čudna zverka i nepredvidljiva rabota, a u mirijadama ljudi koji su prohujali vekovima ljudske civilizacije, ko je taj ko će zaista ostati zabeležen do kraja svih stvari? Jer, gde je sada božanski glas Orfeja, gde junačka dela Ahileja, univerzum Kule vavilonske ili lepota Carigrada? Varljivo pamćenje izneveriće nas očas posla: desktop može da zgasne ako se malo jače nakašljete, a nije definitivno dokazana ni teorija da knjige ne gore, ma šta o tome mislio Bulgakov. Veliki predsednici i veliki premijeri, veliki naučnici i veliki pisci našeg vremena, jedinog vremena koje nam je dato, glumci, zločinci i ubice, noćni čuvari i autolimari, imena koja urlaju na nas čak i iz sopstvene podsvesti - nalazimo ih ispod jastuka ljubavnice, u frižideru sa ostacima jučerašnjeg čorbastog pasulja s rebarcima, uleću kroz otvorena okna umesto zamornog daha zime - a opet, zna to Teofil Pančić, već koliko sutra, kada se skupe novi oblaci na još uvek ponekad modrom - a ne veštačkom nebu - spraće ih kiša i više zaista neće biti važno kako se ko od nas, u ovom životu, zvao. Neverno pamćenje, pa zar nije Karl Line, čuveni švedski prirodoslovac, kome je gatara još kao dečaku prorekla da će postati jedan od najpoznatijih ljudi u kraljevini, u starosti sa zanimanjem čitao sopstvene knjige potpuno zaboravivši da ih je on i napisao?! Otud su i Teofilovi junaci Živan zvani Major, Bratislav S, Denis A, Zineta N, Slobodan M, Jova Đ, Dragan J, Nebojša R, Boris T. i Vojislav K, jer ćemo svi u vremenu koje se ne može sameriti izgubiti imena, ali će graničnici fenomena ostati, upravo onoliko koliko je pisar koji ih je beležio znao da ih označi, ali kao pojave i ljudske sudbine, a ne kao imena, koja mogu biti ovakva ili onakva, ali geste koji su učinili ljudi koja su ta imena nosili pamtiće se, što zbog njihove veličine, što zbog njihove nepodopštine. Jedan jedini dobro označen san, jedan jedini odsudni pokret prsta na orozu, jedna nesigurna šetnja čoveka izgubljenog u supermarketu, čuvaće slike jučerašnjeg sveta bolje nego ijedna pragmatična činjenica ili urezano ime.
Kada istekne vreme, baš kao što je isteklo ovih nekoliko naših izgubljenih urnebesno političkih godina u kojima je, izgleda zaludno, jedan narod pokušavao da stekne identitet, za one kojima ovo bude jučerašnji svet, biće zaboravljena mnoga imena, nazivi i konkretne geste ali, zahvaljujući između ostalog i naporu Teofila Pančića, neće biti zaboravljene geste ljudske hrabrosti, ludila, kukavičluka ili mudrosti. Ne zato što on bolje vidi, pamti, razumeva, nego zato što je spoznao da treba obnoviti izgubljenu veštinu pamćenja. A oni koji žele da uvežbavaju ovu moć, kako je to davno zabeležio Ciceron, moraju da odaberu mesta i stvore mentalne slike stvari koje žele da zapamte, a zatim da sačuvaju te slike na odabranim mestima tako da raspored mesta sačuva raspored stvari; pošto slike stvari označavaju same stvari, mesta i slike ćemo koristiti kao voštanu tablicu i slova ispisana na njoj. Nije Teofil ponudio preveliko zdanje, kao što ga je predlagao Kvintilijan kada je govorio o građevini veličine katedrale u kakvu treba trezorovati pamćenje. Ne, ma koliko mislili da je naše vreme veliko i značajno, po herojstvu ili zločinu, znao je Teofil da ga je dovoljno sameriti u “Nedeljnom Dnevniku” i Biblioteci 20. vek, jer i ne treba više za današnji-jučerašnji “potencijal srpske stvarnosti” gde svaka navodno kapitalna etapa “stanja duha, svesti, emocija i egzistencije uopšte” može da se smesti u “sedmični izveštaj”.
Biće to sasvim dostatno da se, bar u fragmentima, označe i sačuvaju tragovi vremena za koje mi, danas živi, odgovaramo.
Đorđe Pisarev

25.08.07 Danas

Zdrav razum i poetika, zapravo, ne stanuju na istoj adresi, pa bi utoliko naslov ovoga teksta bio neka vrsta oksimorona, drvenog gvožđa, okruglog kvadrata. Zdrav razum spada u manje ambiciozne moći ljudske duše (rekao bi možda Kant), on je sav u račundžijskim poslovima (razum = ratio = račun), nesklon je metafizici, upućen je na ono ispred sebe i potpuno je predan očuvanju manje ili više banalnih istina, na primer da je 2 + 2 = 4. Poetika, pak, prezire zdravlje zdravoga razuma, njegove skromne zahteve i jednako skromne domete, ona je princip stvaralaštva koji se ne zaustavlja na čulnim izvesnostima i banalnim uvidima kakvi su 2 + 2 = 4 (jeste, pa šta!), nego ume tvrditi i uspešno braniti i sasvim nezdravorazumske iskorake, poput onoga, recimo, da 2 i 2 daju 5. No, da se ova dva gotovo bezuslovno suprotstavljena pogleda na svet ipak daju pomiriti i uspešno privesti istome zadatku, i više nego ubedljivo pokazuje Teofil Pančić u svojoj petoj po redu knjizi Karma koma, zbirci kratkih tekstova, "esejističkih krhotina", koje je godine 2006. iz nedelje u nedelju objavljivao u novosadskom Dnevniku, da bi ih, nepromenjene i sve na broju (51), naprosto sakupio i u knjizi poređao onim redom kojim su i nastajali.
Ovi tekstovi, "izveštaji iz Pandorine kutije" za 2006. (oblast Srbija), jednim svojim delom liče na magistralni put Pančićevog pisanja, na njegove kolumne iz nedeljnika Vreme, tu nesvakidašnju (crnu) hroniku teturanja srpskog društva još od sredine devedesetih, do danas. No, ta sličnost tek je sličnost kojom nas uvek iznova privlači omiljeni pisac: o čemu god da piše, njegov nam rukopis mora biti prepoznatljiv. Postoji sličnost i u izboru tema, naime i u Karma komi stalno se, kao i u Pančićevim Nuspojavama, nalazimo na margini, i ovde je reč o nekakvim nuspojavama - o penzionerima koji piju pivo pred vratima zadruge i raskrinkavaju svetske zavere, o mladiću Denisu A., sa ovih prostora, koji je ubijen u Beču jer je odveć glasno slušao Cecu, udovicu Ražnatović, o tome kako su Nikšićani "pogrešno" kamenovali autobus iz Kosovske Mitrovice misleći, valjda, da u njemu nisu Srbi nego Nesrbi (dočim bi kamenovanje, verovatno, bilo opravdano da su u njemu bili Albanci), o tome kako je dobro kad mi zakoljemo njihovu stoku i silujemo njihove žene, a zlo je kada oni to urade nama, o mama-Milevi koja je, onako patrijarhalno smerna i prava srpska domaćica, kuvala haškom optuženiku Ratku M. (a ko bi drugi? Nataša Kandić možda?), o zaumnom govoru crkvene kaste, o hamletovskoj dilemi spaliti il’ ne spaliti falsifikate NIKE patika, i tako dalje, i tako 51 put. Ovi ogledi, kako sam Pančić kaže, "bočno zahvataju neizmerni mahniti (mahnitonosni?) potencijal srpske stvarnosti", ali to rade na sasvim osoben način, naime sredstvima poetičnim. S jedne strane, pokazujući da je preovlađajuće shvatanje stvarnosti u Srbiji upravo metafizičko, te da se tvrdnja kako su 2 + 2 (ipak) = 4 uvek iznova ima braniti i dokazivati svim razumskim sredstvima koja su nam na raspolaganju, budući da preovlađuje algebarski paradoks po kome 2 i 2 daju, zapravo, neku brojku između 6 i 7, Teofil P. demonstrira snagu zdravoga razuma, njegovu nepotkupljivu prirodu i istrajnost. Ali kada pokaže da su ogrešenja o zdrav razum zapravo reda kliničkih poremećaja, Pančić manirom izvrsnog pisca pušta jeziku da ga sam vodi, ne povinujući se pukom žanrovskom ograničenju koje kolumnističkom izrazu, na primer, ne dozvoljava da se poetski razmahne. Slikama, jezičkim igrama, metaforama, odlomcima koji su, naprosto, čista književnost smeštena u neknjiževno (neprijateljsko) okruženje, zdrav razum nadilazi sebe samog, njegova se račundžijska priroda rascvetava, i u silovitoj jezičkoj bujici postaje poetski izraz. Pančićeve se "esejističke krhotine" (oštre i nezgodne), zato, daju čitati i kao niska proznih zapisa visokog književnog dometa, kao zbirka priča, zapisa "iz svakodnevnog života" koji opštost zadobijaju upravo svojim književnim senzibilitetom. To ih, međutim, neće učiniti ništa svarljivijima u odnosu na "ostatak" Pančićevog opusa. Uprkos jezičkoj vedrini i već poslovičnoj Pančićevoj urnebesnoj duhovitosti, ovi su tekstovi (i dalje) crna hronika jednog mučnog glavinjanja po tlu dreniranom glupošću, omekšanom suzama i natopljenom krvlju.

03.08.07 Magazin REZ

Borges ima sjajnu opasku o tome kako se klasici nikad ne čitaju prvi put. Smisao opaske je naravno u tome da svako već prije čitanja ima neko predznanje o knjizi. Svaki čitatelj i prije nego otvori Zločin i kaznu zna da će Raskoljnikov ubiti babu, svaki također zna da su Jekyll i Hyde usprkos naslovu ista osoba. Sličan problem postoji i kod uknjižavanja kolumni (ovdje ćemo zanemariti činjenicu da većina knjiga u kojima se ukoričavaju novinski tekstovi uopće nije zaslužila milost uobličenja). Naime, zainteresiran čitatelj je po svoj prilici sve tekstove iz knjige ranije već pročitao u novinama. Uživao sam, naravno, u ranijim Pančićevim knjigama iz znamenite Čolovićeve edicije (Urbani bušmani i Čuvari bengalske vatre), no tekstovi iz ovih knjiga su mi, kao redovnom čitatelju Vremena, uglavnom bili poznati. S Karma komom, međutim, situacija je već drukčija. Najprije, te kolumne koje je Pančić ispisivao za novosadski Dnevnik meni ranije nisu bile dostupne (a vjerujem da tu nisam jedinstven slučaj). Zatim, ovdje se radi o - kako sam Pančić kaže - "kraćoj i zgusnutijoj formi". I na kraju, ali ne i najmanje važno, ova je knjiga i svojevrsna case study jedne konkretne godine tj. upokojene 2006. U njoj je 51 "sedmični izveštaj": od početka januara do kraja decembra. Ovo je neka vrsta javnog dnevnika iliti ljetopisa o Srbiji godine gospodnje dvije hiljade i šeste. Svaki od ovih pedesetak tekstova je kolumnistički biser, no ja na kraju ipak želim istaknuti svog privatnog favorita. Tekst Orgija brbljanja po mom je mišljenju dosad najbolja analiza fenomena internetskih foruma (i blogova) u južnih Slavena, a i šire.
Muharem Bazdulj